Из штампе ће наредних дана изаћи моја четврта књига:
"Спонтано сагоревање"
Неке од тих прича се могу прочитати и на блогу.
Приче су резултат вишегодишњег „истраживања” сопствене свести у односу на сопствену стварност и обрнуто – утицај стварности на моју личну свест. Резултат сам добијао тако што сам ове приче писао намерно – најуморнији, са свесном намером да из мене потече и лавина разноразних слика које су се складале у неки ток сасвим неповезаних и надреалних реченица. Са жељом за изазов „насумираности”, свака прича је морала, ако ништа друго, онда барем изазвати смех или осмех – како ко хоће – ономе што се догађало на папиру.
Време у које су приче написане је најнеизвесније време, можда чак и у историји човечанства до сада. Тако да су свакако и спољни и унутрашњи утицаји тражили од мене уметнички одговор на моментално стање – колективно, свесно и несвесно. Скоро необјашњиво апсурдни и на граници са надреалним, догађаји и појаве данас се поигравају са целокупном сликом света, што ме је довело на можда један стари, али још увек актуелан пут са кога се све данас може посматрати.
Одсјај „грешке”, апсурда, противречности, бесмисла, парадокса и безразложности постао је прихватљив, „безгрешан” и доминантан. Свакако се из грешке срља у следећу већу грешку.
Овим причама сам желео да изазовем, пре свега самог себе – бунт који би поспешио стварање чак и у моментима када су сви „извори лепоте” наизглед сакривени.
Књигу сам поделио на три дела: „Блок-аут и жеља ви”, „Док је ноћ” и „Спонтано сагоревање”. Последњи део је онај по коме сам изабрао и наслов за књигу, а инспирисан је радом и делом руског писца Данила Ивановича Јувачова, познатијег као Данил Хармс.
Слично као и многи људи света данас или некада, осетио сам да је потребно поново се попети на сцену „театра апсурда” и покушати – кроз свесно и дубоко несвесно – пронаћи неке одговоре који се тичу нашег начина постојања.
Сукоб са сопственом природом, посебно природом и начином постојања света око нас, са циљем да скинемо „повез” са очију, да бисмо добили способност лакшег зидања непропадљивог у нама и лакшег одсацања зла – крстолик је и жртвен, али је зато и велики љубавни подухват.
Ускоро на:
"Spontaneous Combustion"
Some of these stories can also be read on the blog.
The stories result from years of “research” into my own consciousness in relation to my own reality—and vice versa, the influence of reality on my personal consciousness. I arrived at this result by intentionally writing these stories in moments when I was most exhausted, with the conscious intention of letting a flood of various images pour out of me, images that then arranged themselves into a flow of seemingly disconnected and surreal sentences. With a desire to explore the challenge of “randomness,” each story had to, if nothing else, provoke at least laughter or a smile, depending on the reader’s mood, at what was unfolding on the page.
The time during which these stories were written is perhaps the most uncertain time in human history so far. So, both external and internal influences demanded from me an artistic response to the present moment—collectively, consciously, and unconsciously. Almost inexplicably absurd and bordering on the surreal, today’s events and phenomena toy with the entire image of the world, which led me back to perhaps an old, yet still relevant path from which everything today can be observed.
The reflection of “error,” absurdity, contradiction, meaninglessness, paradox, and pointlessness has become acceptable, “flawless,” and dominant. Each mistake inevitably leads to a greater one.
With these stories, I primarily wanted to challenge myself—to spark a kind of revolt that would encourage creation even in moments when all “sources of beauty” seem to be hidden.
I divided the book into three parts: "Blackout and Desiree," "While It's Night," and "Spontaneous Combustion." The final section, from which the book also takes its title, was inspired by the work and legacy of the Russian writer Daniil Ivanovich Yuvachov, better known as Daniil Kharms.
Much like many people today—and throughout history—I felt the need to step once again onto the “theater of the absurd” stage and try, through both conscious and deeply unconscious exploration, to find some answers about our way of existing.
Коментари