NISAM BIO TU: “Špric” (Autobiografski Roman u Nastavcima 29) Autobiografija | Autobiography

“Špric”

Napisao sam da skoro celo leto nisam bio kod kuće. Odmah posle Danice, sprijateljio sam se Miletom. Viđali smo se tog leta pa posle toga više nikada. Mile je bio sam kod kuće, njegovi su otišli na letovanje. Mile je, isto tako kao i Danica, insistirao da ostanem kod njega i pravim mu društvo. U to vreme smo obojica trošili dobru količinu heroina dnevno.

Jedno veče nisam mogao da nađem “dop”. Mile je rekao da ima nekog prijatelja. Sa njim smo se našli kod Doma Omladine i nedaleko odatle je prijatelj uzeo naš novac i otišao da sredi šta nam treba. Prošlo je čitavih pola sata, Miletu i meni kao tri, nikada nisam voleo čekić. Napokon se prijatelj pojavio. Zenice mu se nisu videle. Predložio je da uđemo u zgradu i da u liftu razdelimo paketiće. Dao je svakom po paketić. Otvorio sam svoj i belo pogledao Miletovog prijatelja.

- Šta je ovo?

- Kako šta je? - lagao je svakim slogom.

- Ovde nema kvoter a kamoli gram... se' ti šališ?

- Nisam ja kriv a i ovaj moj ne može a da ne krajcne, video je da nam se žuri.

- Kako je i koga video?!

- Pa mene je video.

- A gde se tebi žurilo, majke ti?

- Čekaj, nemoj da si toliko nervozan, evo ovo će da reši problem.

On iz sakoa izvadi tri neotpakovana šprica sa iglama. Smrklo mi se.

Udario sam ga ispod brade u grlo. Pao je kao da mu je neko odsekao noge. Uzeo sam njegov deo, otvorio ga i video koliko više ima njegov paketić.

- Idemo odavde, odmah! - rekoh Miletu.

Otišli smo brzo.

Moj strah a kasnije prezir prema igli me je možda spasao. Tako da drogue, bilo kakvu nikada nisam intravenozno koristio. Drugo, ne znam zašto ali ja lično sam više voleo rad trodona nego heroina. Na heroinu je puno puta zbog njegovog kvaliteta umela da mi bude muka. Kada preteram, a dolazio sam i do upotrebe dva. do tri grama dnevno, padala mi je glava a to mi se nikako nije sviđalo. Na trodonu sam leteo. Nikada takvih "nus" pojava. Mada sam znao da kada ga pijem, moram popiti barem deset miligrama nekog sedativa kako bih izbegao indukovani epi napad. Bez obzira neki put sam imao utisak da idem unazad.

Kod Mileta je bilo zabavno. Pravio je žurke svako veče. Tu se sa jutrom selilo društvo iz kluba kod njega i žurka se nastavljala. Ko nije izdržao zaspao bi negde u nekom ćošku.

Mile je mislio da sam ja mesar. Iz najprostijeg razloga, voleo sam da pravim hranu i donosio sam meso i sve ostale sastojke za večeru koju sam izabrao da napravim. On mene nikada nije pitao šta radim, niti ja njega. Jednostavno bilo je dobro dok je trajalo.

Imao je prijateljicu koja je bila njegovo godište. Ona i njena drugarica su tu bile svako veče. Jednu noć je Mile poželeo da budemo "pod svećama". Isključio je osigurače u stanu a svakome je rekao da donese koliko može sveća. Napravio je posebno romantičnu atmosferu. Njegova prijateljica se šetkala oko mene čitavu noć. Prihvatio sam njenu erotičnu igricu. Imala je na sebi neobične pantalone. Providne skroz, kroz njih su se ocrtavale tanke crne gaćice. Govorila je svojim telom i uzgred postavljala po neko pitanje. Moji odgovori su bili takvi da sam se i sam sebi čudio. To je bilo lucidno stanje svesti gde nisam kontrolisao sebe, to je bila moja igrica. Njoj se ta nepokolebljivost dopala više nego bilo šta drugo.

Svanulo je. Otišli su skoro svi. Drugi su zaspali. I Mile je zaspao.

Devojka mi je prišla blizu. Sedeo sam na fotelji. Stajala je iznad mene. Uhvatila je svoje pantalne i zajedno sa gaćicama, slinula ih do malo iznad međunožija, tek toliko da se vide lepo podšišane crne dlačice.

- Šta misliš? - pitala me je to senzualno , glavu malo nakosivši sa strane.

Bila je zaista lepa. U svakom smislu privlačna devojka. Sijala je u svojoj erotičnosti i bila apsolutno svesna iste. Inteligentna bez pogovora, znala je šta hoće.

- Ja nisam Mile. - rekao sam joj to načinom gde je sve bilo jasno.

- Znam da nisi. - odgovorila je tako da je potpuno shvatila šta sam hteo da kažem. To joj je ostavilo prostora da se i dalje, narednih dana igra, da ne bude posramljena već naprotiv, videla je da može da radi šta želi i da sam sa njenim nastupom zadovoljan ali i da je tu tačka.

Društvo kod Mileta je volelo filosofiju, psihologiju, umetnost i nešto od toga se vrtelo kao tema svake večeri. Umeli su da upadnu i u dosta žučne rasprave. Mene je to zaista zabavljalo. Nakom dve ili tri nedelje, ne znam tačno, došlo je vreme da i Mile negde odputuje.

Filozof do filozofa…

Leo je bio harizmatičan, uvek lucidno raspoložen, duhovit i pre svega jako inteligentan i senzitivan mladić. Upoznao sam ga u gimnaziji. Nezgapne crte lica, izražena vilica, pomalo kriv nos i debele naočari se nisu uklapali u ono što je on posedovao kao čovek u svojoj unutrašnjosti. Ipak ako bi se zagledali u njegove zelene oči mogli bi tu lepotu da vidite. Za garderobu nije mario čak je dolazio u najofucanijim mogućim farmericama, prljavim patikama i izlizanim mantilima u gimnaziju koja je bila na glasu po svojoj pedanteriji. Imao je odlične ocene ali učio je sat vremena pre škole sedeći u "Šansi", kafani na Tašmajdanu, uvek sa pola litre crnog vina pored sebe. Sve što je pročitao i čuo na času bilo je dovoljno za odličan uspeh. Društva u školi nije imao puno i nisu ga mnogo voleli. Njegov buntovnički duh je bio nemilosrdan kada su ljudi osrednje pameti umeli da ga kritikuju zbog najbanalnijih gluposti. Grof ga izrazito nije voleo i to upravo zbog toga što je Leo bio jedan od onih koji je mogao da mu parira po čvrstini karaktera.

Puno je pio. Počeo je da se opija kada je izgubio svaku nadu da će mu ljubav koju je pokazao prema jednoj devojci biti uzvraćena. Ludeo je zbog toga neko vreme ali se posle godinu dana smirio i pustio da stvari idu dalje. Na “Akademiji” je umeo da sablažnjava i one najtvrdokornije ljude koji su videli sve i svašta.

Skoro dve godine je Leo imao ključ od stana u centru grada, malo iznad Slavije, dobio je stan od drugara na korišćenje. Mi smo to umeli da koristimo, maltene smo se preselili u njega. Stan je bio potpuno zapušten, star i oronuo, pun prašine i paučine ali najbitnije pun knjiga koje više nisu trebale nikome. Kada je trebao da vrati ključ, mi smo nedelju dana pre toga, svakog jutra odlazili odatle sa punim rančevima knjiga. Kako je stan od pedesetak kvadrata bio od poda do plafona napunjen policama sa knjigama , bilo je teško izvesti da sve knjige uzmemo. Prvo što smo se dogovorili je da jednu knjigu, bira on a drugu ja, iz razloga što se maltene nismo posvađali, kada smo “pakovali” Dostojevskog. U stan smo pozivali goste kada nam je bilo do toga, ali veći deo vremena smo tu provodili, sate i sate, on i ja sami, raspravljajući o svemu i svačemu. Tako svaki dan, do jedan, pola dva, noću, kada bi smo izlazili i odlazili u klub.

Jedne večeri sam doneo jako dobru marihuanu. Nigde nismo izašli. Meni je i sada u sećanju "šareni suncobran" ispod koga sam sedeo i plakao od smeha do jutra. Šarenog suncobrana nije bilo u stanu, niti bilo kakvog suncobrana, opisao sam stan, ali u mojoj svesti je taj suncobran zacrtan.

Jedno veče smo otvorili temu sa kojom smo dočekali jutro. Tema je bio Fridrih Niče i postojanje Boga.

- Misliš li Leo da Bog postoji? - pitao sam Lea u trenutku kada sam naišao i prelistavo knjigu "Fridrih Niče: ” Sa one strane dobra i zla".

- Mislim da postoji ali tu ima puno toga. - odgovorio mi je Leo i znatiželjno me pogledao. - Voleo je takve teme.

- I kako to da u isto vreme volimo Ničea i njegovu filozofiju ili sličnih ljudi sa njihovim tvrdnjama da Bog ne postoji, ili da je mrtav?

- Mislim da je u pitanju tadašnji i sadašnji moral. I mislim da je on, do danas ostao i bio kao nekakva "savest" svog a i sadašnjeg vremena, to nam se najverovatnije dopada, njegov udarac na našu savest.

- Moguće... ali mi se čini da je on sa Bogom proveo više vremena, razmišljaći o njemu, nego možda neki navodno verujući ljudi. Glupo je što je kraju poludeo...

- Poludeo je i umro od seksa ...hahaha... šalim se. Imao je progresivnu paralizu, kao posledicu nelečenog sifilisa. Eto... obična polna infekcija koju je zaradio u dvadeset prvoj godini ga je usmrtila u četrdeset petoj. Pišu da se stvarno nenormalno ponašao, bolest mu je uništila nervni sistem. Bio je konstantno euforično raspoložen, pokazivao je veliku egocentričnost, mislio je da mu sve postaje lako da radi i da mu sve uspeva, a kada nije bila euforija, bila je teška depresija. Njegovo ponašanje je postalo skoro furiozno, slao je telegrame na sve strane, izjavljivao je ljubav kojekakvim ženama a nekim važnim ljudima pretio je streljanjem. Doživeo je slom živaca. Jednog kočijaša, koji je tukao svoga konja, je napao, uzeo mu korbač i pretukao ga. Smestili su ga u ludnicu zbog agresivnog ponašanja i tamo je umro posle godinu dana. – Leo je uvek temeljno obrađivao no što ga je interesovalo.

- Ludo! Toliko se i danas razmatra njegova zaostavština. Čovek koji zaključuje da postoji samo perspektivno gledanje, samo perspektivno "saznavanje" i da što više svojih strasti uvodimo u igru, kada je reč o nekoj stvari, što više očiju, da tako bivamo potpuniji i da naš pojam stvari postaje i naša objektivnost. To su genijalni zaključci, genijalan pristup stvarima, ali izgleda nije mogao da ide protiv svog "velikog sebe". Smatrao je da je najveći, najgenijalniji, pa je tako najverovatnije mislio da mu ne treba nikakav "nadređeni"... možda je on to tako unutar sebe doživljavao.

- Imaš danas razne ljude koji će ti reći da Bog ne postoji, nije to ništa čudno.

- Da ali njima kada pomeneš smrt kao da si ih strujom udario.

- Jeste... to pitanje svi izbegavaju od najgenijalnijih do najglupljih.

- Ima u " Ece Homo"... znaš taj deo : " Preklinjem vas, braćo, ostanite verni Zemlji i ne verujte onima koji vam govore o nadzemaljskim nadama! Trovači su oni, znali to ili ne. Prezirači života su oni, odumiru sami zatrovani, i Zemlja ih je sita: pa neka se počiste sa sveta! Nekad je ogrešenje o Boga bilo najveće ogrešenje, ali Bog je umro, a s njim su umrli i ovi grešnici. Greštiti se o Zemlju sad je najstrašnije i utrobu nedokučivog, poštovati više nego smisao Zemlje! " – maltene napamet je deklamovao Leo.

- Hahaha... pa eto, on ti je preteča savremenih humanista. – Nažalost kod genijalnih ljudi često puta dođe do toga da se prepričavaju njihove ludosti, koje su za života činili.

- Da, potpuno odlepio, za sebe je mislio da je taj nadčovek. Njegovi zaključci su bili izgleda slike njegove lične "objektivnosti", to kada priča: "Ja sam vas naučio da kažete: nadčovek. Bog je misao koja krivi sve što je pravo i obrće sve što stoji."

- Sećaš se kada smo svi tapšali Duhaček? – pokušao sam da skrenem temu. Bilo mi dosta Ničea.

Zorica je bila naša profesorka filozofije. Strožija od svih ostalih. Kada smo se na kraju četvrte godine na poslednjem času pozdravljali sa njom i dali joj zasluženi poklon, za koji smo skupili novac, rekla nam je: " Ja sam se znate i sami, od početka, od Aristotela do filozofa koji je možda svojim pesničkim nadahnućem "zaključao filzofiju" Ničea, borila za svakoga podjednako. Dok sam predavala bila sam na strani svakoga od njih. Želim da zapamtite jedno, što se mene lično tiče i mog mišljenja, svaki od tih ljudi od prvog do poslednjeg su se borili da sruše ono što je njihov predhodnik podigao ... iz ovoga izvedite zaključak sami tokom života... hvala Vam puno. "

- Da... neke je i rasplakala, dobra je bila Zorica. - zaključio sam.

- Jeste... čeka nas izgleda još dosta toga u životu... nisam Bog zna koliko, knjiga pročitao ali nisam ih pročitao malo, mada nikako da vidim da je neko smrt na "udici" imao... - Leo se malo namršti.

- A on? - u ruci sam držao knjigu "Netočka Neznanova", F.M. Dostojevskog.

- Vidiš kada bolje razmislim mislim da on jeste! - Leo se zamisli pa me upita. - A jesi ti čitao Bibliju nekada?

- Ne.

- Ja sam nešto malo počeo ali mi nekako...

- Šta?

- Ne znam... ne mogu još da kažem, nije da mi nije jasno a i tek sam malo nešto... ali kao neka bajka ako me razumeš...

- Ne razumem... moraću i ja, da se jednog dana odlučim da čitam.

Sunce je ušlo u tada mali stan na Vračaru. Kao da nas je za trenutak zaslepelo. Brže bolje navukosmo prašnjave zavese i legosmo u jedan , ne veliki, bračni krevet.

Leo je imao svoje društvo koje nije bilo vezano za mene. Obično je tako bilo, svi sa svima su se međusobno preplitali. Dešavalo se, da sa nekim ljudima budete iste večeri, na istom mestu, a da ih niti vidite, ni lično upoznate. Puno godina kasnije imao sam priliku da upoznam ljude, gde prisećajući se, dođemo do iste žurke na kojoj smo bili, čudeći se kako se tada nismo upoznali i videli.

Kada je izlazio, Leo je izlazio samo samnom. Nije vodio sa sobom nikada, nikoga. Mislim da sam ja tome najviše doprineo. Moram da kažem da sam dosta birao i nalazio kod ljudi svakojake mane, smatrajući za mnoge da nisu interesantni. Uostalom to je bila uobičajena stvar tada. Kako je neko smatrao da je "Akademija" smrdljivo, zagušljivo mesto za narkomane i izlazio npr. u "Zvezdu" i obrnuto kako smo mi koji smo izlazili na "Akademiju", smatrali da ovi što izlaze u "Zvezdu", pripadaju grupi neobrazovanih, "seljaka iseljančura" u trenerkama, glupo nakinđurenih devojaka koje su jedva umele da hodaju u svojim cipelicama sa potpeticama. Tako su i na samoj "Akademiji" postojale grupacije različitih tipova i pod-tipova.

Leo je vratio ključ drugaru i mi smo pri kraju leta ostali bez "gajbe" u centru grada. Rešio je da napravi žurku kod sebe kući. Živeo je samo sa ocem, a otac je negde otputovao.

Rekao sam da sam imao stroge kriterijume kada je društvo i odabir društva bio u pitanju. To bi značilo sledeće, nisam voleo direktno naglašavanje panka pri oblaćenju, kao ni gota, uostalom nisam voleo nikakvo naglašavanje kada je garderoba u pitanju a da se pritom etiketira neki muzički pravac. Nisam voleo izveštačeno ponašanje u bilo kom smislu. Nisam voleo ni krajnju neutralnost i izgled koji je podsećao na "sada sam ustao iz kreveta". Nisam trpeo nadobude ljude koji su mi najverovatnije smetali iz razloga što sam i sam bio jedan od njih, mada sam se trudio da sa svima navedenima budem ako ništa barem osnovno kulturan. Sebe bih iz tog vremena opisao kao rok-šminkera. Ovo bi značilo da sam uvek bio uredan, da sam voleo određenu garderobu ali da je sve trebalo u isto vreme da bude "incognito". To "incognito" je bila izgleda glavna ideja.

Ušao sam kod Lea, napucan kao zmija. U tim trenutcima sam samog sebe kotirao najviše što se može. Kako na žurci nije bilo nikoga ko je u sebi imao tako tešku supstancu kao ja , smatrao sam sebe "najupečatljivijim". Ostali su primećivali da sam "urađen", tako da su me i sami posmatrali sa interesovanjem i svako svojim ubeđenjem. U svakom slučaju sam im privlačio pažnju.

Pogledao sam sa prezirom devojke koje su na terasi duvale lepak, kao da to nikada nisam radio, već mi je postalo glupo i bezrazložno, suludo, brzo opijanje. Mnogi su se teturali. Drugi su već spavali, da bi se nakon nekog vremena podizali i kao zombirani šetali po stanu.

Pio sam koka-kolu i sve sam to posmatrao poprilično nezainteresovano. Na vrata su ušle Nela i Mila. Milu sam znao od ranije, Nela me je upoznala sa njom. Njih dve uđoše u malu Leovu sobicu i pozvaše me da razgovaramao. Tu se odigrala za mene krajnje neprijatna scena. Mila je insistirala da Nela i ja trebamo da se pomirimo. Ja sam se pravdao time da se ni sa kim nisam svađao i dodao da je čitav razgovor besmislen. Nela nije ispuštala flašu crnog vina i suznih očiju je slušala razgovor. Mila je dodala da će Nela ispraviti sve i da će sve biti kao i ranije, i ona je dosta pila. Dok smo pričali i jedna i druga devojka su počele da se skidaju. Neverovatno ali za tren oka su obe devojke bile potpuno gole - kao od majke rođene. Krenule su da skidaju mene. Uhvatio sam se za bravu, shvatio sam da su vrata zaključana i da su devojke to obavile neprimetno.

- Dobro ako nećeš... onda gledaj. - reče Mila blago sevnuši očima.

Njih dve se počeše ljubiti i lizati jedna drugu. U Nelinim očima sam video potpuni očaj, koji se utopio u ovoj strastvenoj igri.

- A... ne, ne... dajte mi ključ da ne bih čoveku razvalio vrata, a vas dve uživajte.

- Ko te jebe! - izusti već krajnje ostrašćena Mila i dobaci mi ključ iz svojih pantalona.

Izađoh napolje. Ali kako sam ja izašao tako se ispred vrata napravi gomila. Svi zainteresovani su gledali šta izvode Nela i Mila.

Otišao sam u kupatilo izvukao još jednu crtu. Gledao sam sebe dugo u starom, rđavom ogledalu, sve dok neko nije jako zalupao na vrata vičući:

- Izlazi bre' pola sata si unutra!

Izašao sam i krenuo ka terasi. Video sam reku i široko zvezdano nebo nad njom.

Prišla mi je prijateljica iz gimnazije, Iri. Pitala me je kako sam. Odgovorio sam nešto neodređeno i zbunjeno. Stavila mi je ruku na rame. Pogled joj je bio pun nežnosti i neodređene sete.

Tada sam začuo glasove koji su naglašavali da nešto nije u redu.

- Podignite ga! - jedan glas.

- Daj vode! - drugi glas.

- Ne tako, obrni ga na stranu! - treći glas.

Otišao sam do kuhinje i video Lea kako postrance leži na kuhinjskom uskom kanabetu. Sa njim te većeri nisam stigao ni reči da progovorim, dok je on stigao do stadijuma da ne zna gde se nalazi, polu-svestan, sa usnama modrih od previše alkohola.

Pomogao sam njegovim drugovima da ga okrenemo na stranu da se ne bi ugušio pri povraćanju. Uzeo sam i flašu kisele vode, koja mi se našla pri ruci prolio je po njegovoj glavi.

- Ljudi ovo je za urgentni. – rekoh, izgleda najsvesniji od svih prisutnih - On ovako može da umre dok kažete keks.

Leo kao da je čuo reč hitna pomoć i on poče polako dolaziti k'sebi.

- Čoveče, - nastavih pridržavajući mu glavu - može voda u pluća...

- Ma kakva voda... alkohol u pluća, ne voda... - uh, težak je bio Leo, jako težak.

- Dobro hajde onda pod tuš! Pod tuš tako obučen inače zovem hitnu, odmah! - nisam se šalio.

Na to je pristao. Nekako smo ga podigli i odvukli do kupatila. U kadi smo mu rekli da stoji. Neko je pustio potpuno ledenu vodu. Leo zakuka.

- Ne skroz ledenu, idio... - zaustavio sam se, skoro nikoga nisam poznavao. - malo topliju… još će nešto da navuče na pluća.. - ispravih se više ni neznajući šta, niti kome govorim.

Leu je bilo bolje. Sam je skinuo mokru garderobu i zavio se u plavi bade-mantil. Takav je otišao u dnevnu sobu među goste i seo. S' vremena na vreme je malo tresao glavu, kao da želi da dođe k'sebi.

Čim je malo došao k’sebi on krenu da ponovo dohvati flašu.

- Ne! Dosta je bilo. - izvadio sam dobar šit i srolao opasnu spravu.

Kada je popušio blagi osmeh mu zaigra na licu i on poče da se smeje i da nešto primećuje mrmljajući, nije se dalo pratiti ga. Bitno je bilo da mu se lice do malopre belo kao smrt, malo zarumenelo, usne isto tako, izgubile su onu mrtvačku ljubičastu boju. Ubrzo zatim Leo je zaspao. Neka devojka mu je izmerila puls. Rekla je, da je dosta povišen, ali ne alarmantno. Ostali smo pored njega.

Nela i Mila su takođe, sada već obučene i pristojne, gledale šta se dešava.

Budili smo Lea na svakih sat vremena da vidimo kako je.

- Dobro... u redu... samo još malo da odspavam. - svaki put je tako odgovarao.

Trajalo je do iznemoglosti.

Leo se probudio oko jedanaest, pre podne. Ustao je i pogledao oko sebe.

- Kakav svinjac! - rekao je i odgegao se ka kupatilu.

Odande je doviknuo:

- Jel' sam ja to sinoć pušio neki dobar šit ili sam to sanjao a' stipse ?

Sebastian Sava Gor Photography - Instagram