NISAM BIO TU: "“Kao na Filmu...” (Autobiografski Roman u Nastavcima 28) Autobiografija | Autobiography | Autobiographie - 1990 godina
Kao na filmu…
Dok sve
ovo pišem, moram priznati da se na izvestan način osećam u najmanju ruku čudno.
Prebirem svaki dan po svojoj prošlosti sa određenim naporom da se prisetim što
više zanimljivih podataka. Meni se život još od malih nogu odigravao kao na
filmskoj traci. Možda je i strastvena ljubav prema filmu tome doprinela. Otac
me je vodio u lokalni bioskop koji više ne radi već predstavlja nekakav
kulturni centar. Svake nedelje sam gledao na velikom platnu kao dečak od
nepunih sedam godina, sve Diznijeve dugometražne crtane filmove, Brus Lija, Konana,
raznorazne vestern filmove i ko zna šta još. Ni kasnije kada sam malo odrastao
nismo prestali da odlazimo u bioskop. Sećam se na primer projekcije
"Balkanskog Špijuna" u bioskopu "Šumadija" na Voždovcu.
Tada više nisam bio mali, ali tamo gde se publika gromko smejala, ja sam teško
disao. Kada je u kuhinji "Čvorovića", zasijalo podmuklo crveno
svetlo, bio je vrhunac, već mi nije bilo dobro. Mene je taj film iz prvog
gledanja duboko potresao, mada tada nisam znao da objasnim zašto.
Počeo sam ovaj deo sa time da se osećam
čudno. Da, taj osvrt na sopstvenu prošlost, odnos prema njoj iz sadašnje
perspektive i to lično "iskopavanje"
i uobličavanja, davno zaboravljenih detalja i osvetljavanje istih,
doprinosi tome da mi se čini kao da počinjem na jedan drugačiji način da
posmatram sebe i sopstvenu stvarnost danas. Ovo što pišem nisu memoari, niti mi
se čini da pišem autobiografiju. Igram čini me se čak "glavnu sporednu ulogu"
. Doživljavam pre svega ljude koje opisujem kao stvarne ako tako mogu reći
“junake”, ovih zabeleški. Na čitaocu je kako će on to doživeti. Zadatak mi je
da opišem, koliko-toliko, sa autentičnošću pečat jednog vremena, koji je
utisnut u mene.
Isto tako, kako analiziram, svesnije svoju
prošlost, mislim i osećam da nekako utičem i na oblikovanje sopstvene
budućnosti. Razumem da moram prvenstveno i najbitnije da budem iskren i prema
sebi i prema čitaocu kako bi to bilo uspešno. Prošlost bi dobila svoju istinsku
punoću u sadašnjosti i sa tim bi samu sebe "očistila" , sadašnjost bi
bila pripremljenija za ono što sledi, za budućnost. Nisam se nadao, niti sam
mislio da će se to tako odvijati. Glavna ideja je bila da prenesem duh koji smo
nosili i podrazumeva se zbog toga što nam je svaki dan bio prenatrpan svakojakim
"nemogućim" detaljima i događajima.
*
Skoro čitavo leto nisam spavao kod kuće.
Krenulo je prvo od upoznavanja Danice. Ovu devojku sam poznavao sa FDU. Jednom
kada smo izašli iz kluba FLU, ona mi je predložila da prespavam kod nje. Rado
sam prihvatio. Ušao sam u lep stan sa visokim plafonima, pun knjiga, filmova,
raznoraznih skulpturica, nekih starih fotoaparata, do jedne jako dobre
savremene kamere. Dozvolila mi je da pipkam sve te meni zanimljive stvarčice.
Prespavao sam kod nje. Napomenuo sam da sam u to vreme bio potpuno aseksualno
raspoložen tako da smo lepo spavali kao drug i drugarica. Njoj to prvo nije
bilo najjasnije ali je prihvatila situaciju takvom kakva je bila.
Kada smo ustali ja sam počeo da se spremam da
krenem i zahvalio sam se što nisam morao ujutru da trošim pare na taksi. Njen
odgovor je bio neočekivan. Rekla je da bi joj bilo jako drago da ostanem kod
nje još koji dan. Nisam imao ništa protiv. Primetio sam samo da joj je frižider
prazan i rekao sam da moram da idem da uzmem novac i kupim šta mi treba. Vratio
sam se brzo. Doneo sam kilo svinjskog buta, krompir, njoj cigarete, sebi sam
stavio u džep ćetiri table trodona , dva grama dopa, što nije bilo za nju, niti
sam to pominjao i desetak grama dobre ganje, to je već bilo za nas oboje.
Napravio sam dobar ručak. Nakon toga Danica
je predložila da prošetamo i odemo negde na kafu , ja sam rekao da za isti
novac možemo da odgledamo neku projekciju od šest u Kinoteci. Složila se. Bio
je Bergmanov opus svaki dan u šest. Gledali smo "Čas Vuka".
Remek delo
velikog švedskog reditelja. Film koji sam razumeo kao pomalo jezivu priču. Čas
Vuka je predstavljao vreme između ponoći i zore, kada najviše ljudi umire.
Vreme kada je san najdublji i vladaju noćne more. Vreme kada se sukobljavamo sa
najdubljim sopstvenim strahovima, kada se bude i vladaju duhovi i demoni. Sa
druge strane to vreme je i vreme kada se rodi najviše dece. Ovo je i snažna
priča o odnosu muškarca i žene gde na par mesta ima jako dobrih osvrta na jedan
dugotrajan odnos.
Danica je bila zadovoljna, ja sam bio nem
prvih sat vremena. Tako na mene utiče jak film i danas .
Odsedeli smo malo na Tašmajdanu, gledali kako
se igraju deca i vratili se nazad u njen stan, koji se nalazio pored Ateljea
212.
Ja sam između ostalog doneo i neke filmove,
tako da smo planirali nešto da gledamo. Sve bi bilo u redu ali negde oko deset
je neko zazvonio.
- To je moj dečko, ali mislim da neće biti
još dugo, sve je ok. - reče Danica. - pokušavajući pogledom da mi da do znanja
da ni malo ne trebam da se brinem.
- Kako ti kažeš. - ja sam bio u takvom stanju
da čak i da sam hteo da se brinem to mi ne bi pošlo za rukom.
Na vratima se pojavi malo niži i malo stariji
momak od mene. Genetika mu je bila takva da je kosa već rano počela da mu opada.
Stajao je na sred dnevne sobe i gledao u mene. Ja sam ljubazno uzvratio pogled
i gledao sam u njega.
- Ovo je Dule. - predstavi ga Danica - A ovo
je Sebastian, moj drug.
Dule
pobelevši od besa, procedi nekako:
- Možemo li do spavaće sobe Danice?
- Možemo. - reče ona mirno.
Iako sam
pustio muziku malo glasnije čuo sam kako ovo dvoje urlaju jedno na drugo i kako
neko nešto razbija. Nakon sat vremena izašli su iz sobe i seli samnom u dnevnu
prostoriju. Kao da se ništa nije ni
dogodilo. Duleta je nečim i nekako Danica uspela da smiri.
- Ajmo’
da pušimo. - doseti se Danica veselo.
- Ima
nešto a? - reče i Dule malo raspoloženiji.
- Seb
ima nešto što ćeš i ti morati polako.
- Znaš
ti sa kime pričaš ? - Dule se našao uvređenim. - Ja sam...
- Dobro, dobro ... znam ko si i šta si, ajde
nemoj ponovo molim te.
- Mene zanima... - rekoh ja ni negledajući u
njega već u rizlu ispred sebe.
- Ja sam muzičar. Jesi si čuo za... - reče
neki bend, zaboravio sam.
- Nisam čuo. - liznuo sam papir, završavajući
lepu spravu.
- Sviram bubnjeve ali sada moram da radim u
pošti zbog kinte, bend se raspao, nisu znali šta oće'...neozbiljni ljudi. A šta
ti radiš?
- Ja ne radim ništa. - zapalio sam džoint.
Tišina, dok
se puši. Kada smo popušili Dule i Danica se jako razveseliše. Dule je čak
postao veoma srdačan prema meni.
- Pa kako ništa... bezveze to malo. - poče on
dobronamerno.
- On drži video klub i upisaće režiju i puno
piše. - reče Danica umesto mene.
- Pišeš... a šta pišeš?
- Svašta, šta mi padne na pamet uglavnom... -
moram priznati da sam bio jako uobražen momak.
- Aha
... pa ok a jel' to baš tvoj video-klub?
- Da.
- U
brate pa ti imaš kliente a?
- Ne
smem da se žalim.
- Da... i tako ti kažem, eto taj bubnjar
zapalio za Nemačku a ovaj mali isto negde hoće da ide ... ne znam a bili smo
dobri. Jebeš ga nikad ne znaš oko svega toga.
- Moraš da se uzdaš u sebe. - najednom će Danica
- Vidiš kako Seb, ladan ko led i radi šta on oće' ništa ne kuka.
Dule je
pogleda mračno.
- Ma nemoj da se ljutiš ali moraš da izgoriš
za svoju ideju i to će da traje godinama... ne može tek tako.
- Ljudi hajde da malo uživamo... - primetio
sam da je Duleta lepo puklo, kao i Danicu tako da sam im predložio da odemo do
kluba.
Pristali su.
U klubu su se ponovo posvađali. Kada smo se
vratili kod Danice, na njeno veliko insistiranje, gde nam je Dule posramljeno i
uvređeno okrenuo leđa, čekajući da vidi šta će iz svega ispasti, ona mi je
predložila da kod nje prespavam.
Meni su emocije otkazale poslušnost. Bilo me
baš briga šta njih dvoje između sebe imaju i isto tako mi je bila dobra promena
prostora, plus sa društvom. Ponovo sam
prihvatio Danicin poziv i nas troje krenusmo do nje.
Danica je kada smo stigli rasporedila gde će
ko da spava. Rekla je Duletu da ide i da spava sam u spavaćoj sobi a da će ona
spavati samnom u dnevnoj. Jao šta je radila tom čoveku!
Kada smo
legli nešto je pokušala ali ništa nije dobila. Pomirila se sa tim i zaspala.
Ostao sam budan još neko vreme, sve dok nisam osetio da su mi teške i noge i
ruke.
Ujutru sam
imao jaku potrebu da se suočim sa Duletom. Danica je još spavala. Moja potreba
za opijatima mi nije davala puno sna, pet do šest sati. Kucnuo sam mu na vrata.
Izašao je i zagledao se bunovan u mene. Ipak, dovoljno svestan.
- Jesi li je? - preduhitrio me je.
- Ne, niti ću... za to ne moraš da brineš
nikako. Ako možeš nađi sa njom zajednički jezik, ovako idete nizbrdo.
U oku tog
čoveka zasija suza.
- Osećam da me ne lažeš... hvala ti.
Tog jutra
Dule je otišao i više, dok sam ja bio kod Danice nije dolazio. Meni je bilo
zadovoljstvo da se malo preselim, tako da sam ostao još dve nedelje. Danica je
na kraju, otputovala za Pariz, otišla je kod očuha koji je pripremao
scenografiju za francuski film koji će po završetku ući u antologiju francuskog
filma.
Partibrejkers "Poslednji Dani
Slobode" 1991
Puno, već zaista puno ljudi je napustilo
Beograd i Srbiju zauvek. Osećala se težina siromaštva na svakom koraku. Sve je
postaloa velika crna hronika. Morao sam pobeći od takve stvarnosti, daleko,
daleko u sebe. Nikoga više, ništa nije interesovalo. Senzacionalizam koji traje
koliko I dobar orgazam, posle toga se spava.
“Poslednji
Dani Slobode”, ovako je nazvan concert Partibrejkersa 1991. U SKC-u. Partibrejkers
su osnovali Cane i Anton i bend nazvali po doživljaju sebe samih. Koncert u
bašti SKC-a 1991 mi je pored još nekoliko njihovih koncerata ostao u sećanju po
neverovatnoj energiji i benda i publike. Mislim da je to bilo presudno. Cane
nije provocirao publiku, više ga niko nije gađao flašama. Vreme u kojem smo se
nalazili i svi osećali isto činilo je i da reagujemo kao jedno. Bašta je bila
puna. Odjek snažan. Park ispod SKC-a je takođe bio pun. Na red za pivo ili
nešto drugo se na šanku čekalo po petnestak minuta. Svidelo mi se što nema tuče i nekog
bezrazložnog ludovanja. Napominjem ponovo, svi smo osećali da je nekako vreme
više za zajedništvo nego za pokazivanje individualnih sklonosti. Ljudi su pesme
znali napamet, to je stvaralo zaista fantastičnu atmosferu. Čovek bi mogao da
kaže: "Nisam sam, ovo su moji ljudi, mislimo isto, osećamo isto..."
Tako je i bilo.
Ljudi se na žalost više razumeju u nevolji
nego kada je dobro i stabilno stanje. Mislim da se to neće promeniti do kraja
sveta.
Jedna smešna scena ostaće mi u pamćenju.
Devojka nedaleko od mene je skakala, dizala ruke u vis i pevala. Imala je
dugačku letnju haljinu koja je od silnog skakanja nekako bila još duža i njom
je dodirivala beton. Mladić iza nje je stajao i pomerao se levo, desno kako bi
imao dobar pogled ali nekako mu se devojka budući viša od njega stalno nalazila
pred nosem. Sada ne znam da li je učinio namerno ono što je sledilo ili
slučajno. Dogodilo se to da je mladić stao na njenu haljinu u trenutku pauze
između pesama. Kako je krenula pesma "Ona sve Zna", devojka je
skočila ali se haljina na kojoj je mladić stajao, čitava pokidala. Devojka nije
nosila brushalter i imala je tanke roze gaćice. Njena lagana, roze haljina, sa
tankim bretelama iz jednog dela, je bila upropašćena i neupotrebljiva. Ona se
okrenu i udari jak šamar momku iza nje koji nije skidao pogled sa njenih čvrstih
grudi. Dobio je još jedan šamar i onda bez reči on nestade u gomili. Devojka
drsko pogledavaše oko sebe. Bila je besna ali je bilo i stid. Ona čučnu i poče
vezivati pantljike na haljini. Nekako joj to pođe za rukom i ona navuče ponovo
sada već prljavu i nakrivljenu haljinu i nastavi da skače i peva.
Коментари