Uloge: Sebastian Sava Gor, David Gorenjak, Vladimir Ranković, Mia Ranković
Fotografija: Irena Bijelić Gorenjak
Muzika: EX EX
Scenario i Režija: Sebastian Sava Gor
OkO Production 2008
ПИКАДО Рака је купио пикадо. Пре тога је дуго размишљао, не о пикаду али до пикада је на крају дошао. Његов след мисли већ дуже време је био поприлично конфузан: „Схватам да сам угожен...осећам то… како, од кога, на који начин – на све начине али неизвесност траје...сада слушам ове псе како бесомично лају, не престају, то су комшијски пси и ужасни су...заробљени, јадни, тих пар квадратних метара… али ја више не гледам телевизор, не купујем новине, немам другове, више немам информације...искључио сам мобилни и онако ме више одавно нико не зове… и шта?! Ништа, не могу да се жалим...мирно је...ови пси али некако се навикнеш...шта да радим, да живимсам на планину...не, не, добро је овде овако само треба вежбати...треба вежбати стрпљење...ту је кључ ... ствар је у томе да морам и кући вежбати...физички, психички а после и духовно… поента је да морам вежбати и код куће… ни музику више не слушам! Морам брзо нешто да смислим и то неку вежбу за фокусирање, за психички мир…“ - тако некако је р
KONFUZIJA Potpuna zbrka i konfuzija ovih dana. Jedan radi jedno, misli drugo, drugi ništa ne radi, treći misli da radi, a ovi što stvarno rade, oni trče na sve strane i ništa dobro ne urade… malo ko daje sve od sebe. Većiha hoda pognute glave, gleda u asfalt i kvari kičmu . Uzmimo za primer Relju. Relja je sasvim izgubio nerve, počeo je da pravi i lapsuse a ranije je „onako“, fino govorio. S ada se u razgovorima ni sa kim više ništa n e slaže i viče, viče jako i neprijatno ga je slušati. Juče se Relja zamislio, toliko se duboko zamislio da se potpuno umirio . Relja je vredan i radan čovek i on je razumeo da mora da misli, kako da krene dalje, kako da promeni neke stvari, puno toga...ali u poslednje vreme se ne dešava ništa ...sve misli i sva maštanja su bila na granici sa realnim ili su prelazila tu granicu. Relja nije od sebe malo očekivao. Malo mašte, želje za igrom i rešenje je tu. Veliki je ovo grad a u gradu je uvek teže nego u prirodi. Tako da je najjednost
Kosta je stajao na tankoj crti, floroscentno plave boje... Osećao je da isijava sopstvenom unutrašnjom svetlošću i da ima razloga što stoji na crti, koju je između ostalog, da spomenemo, sam stvorio. Oko Koste i crte nema ničega. Kosta je u mraku i njemu je to bilo dovoljno. Taj mrak je bio njegov, on je zamislio takav mrak... Kosta je poželeo da se pored njega, u mraku, pojavi božanstvena, prelepa boginja-muza, koja će ga napojiti svojim inspirativnim darovima. Muza se pojavila i bila je slepa. Znao je da će biti slepa, to je i želeo. Stajala je kao kip, kao živi slepi mit. Uživao je. Napajao se „božanstvenom“ energijom svoje boginje. Disao je duboko i teško, osetio je da mu se disanje usporava i da srce počinje jako da mu udara. Uplašio se... Boginja je ostala nema i sjajno slepa. Njeno slepilo je isijavalo snažnu, belu, svetlost koju Kosta sada više nije mogao da podnese. Želeo je nazada u svoj mrak. Ništa više, samo nazad u svoj mrak. Sve je nestalo... Ostao je mrak i floroscentna
Коментари