Best Albums Ever: Sonic Youth: "Daydream Nation" (1988) - avantgarde - alternative - rock - noise - punk - indie

Daydream Nation is the fifth studio album by American alternative rock band Sonic Youth, released on October 18, 1988. The band recorded the album between July and August 1988 at Greene St. Recording in New York City, and it was released by Enigma Records as a double album. After Daydream Nation was released, it received widespread acclaim from critics and earned Sonic Youth a major label deal. The album was ranked high in critics' year-end lists of 1988's best records, being voted second in The Village Voice's annual Pazz & Jop poll. Daydream Nation has since been widely considered to be Sonic Youth's greatest work, as well as one of the greatest albums of all time, specifically having a profound influence on the alternative and indie rock genres. It was chosen by the Library of Congress to be preserved in the National Recording Registry in 2005.

Daydream Nation From Wikipedia, the free encyclopedia

"Sonic Youth made a major step forward with 1987's Sister, their first album where the songs were as strong as the group's visionary approach and they rocked with the force and authority they'd clearly sought since the beginning. If 1988's Daydream Nation didn't make as decisive a leap in terms of theory or style, as far as execution was concerned, it was Sonic Youth's first unqualified masterpiece..."

AllMusic Review by Mark Deming

Amazon Music - Sonic Youth - Daydream Nation

NISAM BIO TU: "Bitnost bitisanja…" (Autobiografski Roman u Nastavcima 34) Autobiografija | Autobiography | Autobiographie - 1991 godina

 

               "Bitnost bitisanja…"                    

 Allen Ginsberg (Beograd 1991)

  Anja me je pozvala na pesničko veče u Domu Omladine. Gost je bio jedan od najbitnijih predstavnika svoje, "hipi" generacije, takozvanih "bitnika", pesnika, proznih pisaca i filozofa, oni se vezuju za šesdesete i sedamdesete godine prošlog veka, za kulturnu revoluciju u Americi, tog doba, za hipi pokret tj. za rat protiv Vijetnama, za više građanskih sloboda i sličnih stvari. Nešto malo od svega toga sam čitao. U rukama sam pored Ginzberga držao i Timoti Lirija, Džek Keruaka, Volt Vitmena i možda najupečatljivijeg, meni- Viljem S. Barouza.

Meni se sve to činilo interesantnim do izvesne granice. Modernu Američku Poeziju, mada ona više nije nova,  ali je smatraju jednom od najbitnijih i to je moguće istina. Ja lično, sam još staromodnije, uvek bio nekako zagnjuren u "Cveće Zla" , raspravljajući se stalno sa autorom te zbirke, Šarl Bodlerom.

 Ovi ljudi su počeli da me znimaju u vreme kada je počeo da me zanima i LSD. U to vreme se uveliko eksperimentisalo sa ovom psihodeličnom supstancom i uopšte sa psihodeličnim supstancama. Timoti Liri se bavio proučavanjem LSD-a na univerzitetu gde je radio. Najteži od svih njih a opet paradoksalno najdugovečniji je Viljem Barouz. Jedan period su me zanimale njihove ideje i razmišljanjao sam o natprirodnom, parapsihološkim pojavama, karmi, predestinaciji, reinkarnaciji, entelehiji. Oni kao predstavnici nove "boemije" su morali da imaju i svoje, tada različito mišljenje o mnogo čemu, novcu, moralu, kao i pitanjima seksualnosti.  Ginzberg lično je bio homoseksualac a njegov dugogodišnji ljubavnik, bio je pesnik Piter Orlovski.  Bitnici otvaraju put hipi pokretu, hipici panko, a pank svemu onome  što predhodi generacijama danšnjice. Bitna stvar u svemu ovome je što je tadašnja kontrakultura, danas postala mejnstrim. Tako da su kontrakultura i mejnstrim u stvari izgubili svoju srž.  Ginzberg se zanimao i za istočnjačke religije, hinduizam i zen-budizam.   

Hinduizam je drevna azijska religija koja potiče od 16. veka pre Hrista, koja je započela svoj razvoj u Indiji, gde je i danas, glavna religija. Hinduizam se izdvaja među svetskim religijama po neuobičajenoj šarolikosti filozofskih doktrina, pogleda na svet i religijskih organizacija. Unutar njega postoje razlike često veće od onih među formalno različitim svetskim religijama što čini svaki pokušaj konciznog definsanja i opisivanja ove religije teškim, pa i nemogućim.

  Zen se ističe pre svega praksom meditacije sa ciljem zaustavljanja unutrašnjih mentalnih sukoba i frustracija i direktnog uvida u stvarnost mimo konceptualnih filtracija vlastitog metalnog sklopa. Japanski Soto Zen koji je Ginzberg kada je postao budista, pri svojoj poseti Japanu, koristio je poznat po specifičnoj praksi sedeće meditacije, šikantazi, pasivnog receptivnog sedenja bez posebnog objekta fokusa. Meditacija nemeditiranja, meditacja na ništa. Samo sedenje i ništa osim sedenja, napuštanje mentalnih i telesnih želja, potreba i aktivnosti.

Sve jako prvlačno ali kada sam se upoznao sa hrišćanstvom i drugačijem pristupu kod pitanja, ličnosti, duha, materije, Boga i sveukupne stvarnosti, meni su ove “religije”, postale dobre “mudrolije” i dobra filolozofija, pre stajanja na istinski put poznavanja i prepoznavanja stvarnosti.

  - Ok, idemo. - rekoh Anji i mi dogovorismo vreme kada da se nađemo ispred Doma Omladine da bi zajedno ušli unutra. Ulaz je bio besplatan. Na spratu u maloj Sali, sedeo je u stolici, na bini,  jedino on osvetljen, Alen Ginzberg. Bina je bila postavljena na sredini prostorije, ispred Alena je bio mikrofon i on je već nešto govorio. Pričao je na engleskom bez prevodioca na srpski jezik. Oko bine su bile postavljene stolice. Anja i ja lako nađosmo mesto da sednemo. Tu jedva da je bilo pedesetak ljudi a i taj broj se smanjivao. Neki ljudi su izlazili, najverovatnije oni koji nisu ni znali zašto su tu došli.

  - A sada o "akademicima"... tako ću ih nazvati, ljudima slepim i gluvim... - govorio je stari, posedli bitnik, dugačke brade i kose koja je u fronclama padala sa strane.

  - Poezija je tako napadnuta od strane neuke i preplašene gomile dosadnjakovića koji ne razumeju kako ona nastaje, a nevolja sa ovim čudacima je to što oni ne bi prepoznali poeziju ni da iskoči pred njih i naguzi ih u sred bela dana.

  Aplauz.

  - A o političarima ovako - moja poezija je anđeosko buncanje i nema ništa sa tupavim materijalističkim nastranostima i o tome ko bi trebalo da upuca koga. Tajne individualne mašte – koje su transkonceptualne i neverbalne – mislim na neuslovljeni duh – nisu na prodaju ovoj svesti, nisu od koristi ovom svetu, izuzev možda da ga nateraju da sklopi svoje zamke i sluša muziku Sfera. Onaj ko negira muziku sfera negira poeziju, negira čoveka i pljuje po Blejku, Šeliju, Hristu i Budi. U međuvremenu se zabavljajte. Univerzum je novi cvet. Amerika će se tek otkriti. Ko želi rat protiv ruža, taj će ga i dobiti. Sudbina mnogo laže, a gej Stvoritelj igra u svom sopstvenom telu u večnosti.

  Aplauz.

  Anja i ja smo podosta zakasnili, ovo je već bio kraj Alenovog nastupa. On je mirno sedeo u stolici i rekao je da ko šta želi može da ga pita. Sledila su raznorazna pitanja.

  - Šta mislite o sadašnjoj situaciji na ovim prostorima.

  - Ja sam ovde došao da podsetim kako divan život preko noći u trenu može postati neopisivi užas. Teško je steći i održati mir, veoma ga je lako razoriti. - odgovarao je mirno i poetično Ginzberg.

Osetio sam jaku potrebu da ga nešto pitam. Moram da priznam da mi taj dekica, koji je izgledao kao neki guru u, svojoj dugačkoj beloj košulji, nije bio simpatičan. Ja lupih prvo što mi pade na pamet:

  - I dakle mi ukoliko ne zaslužimo da ponovo budemo čovek... neki drugi čovek... možemo postati i biti mrav, a na kraju od mrava trebamo dogurati do krave? Možete li vi sebe videti kao mrava, pacova ili kravu, ovcu, svejedno. 

  - Prihvatite postojanje. Opustite se, približite se postojanju u miru i tišini, meditacijom. I jednog dana ćete videti da ste puni - prepuni radosti, blaženstva. Toliko ćete biti ispunjeni da ćete to moći da podelite sa celim svetom, a neće se istrošiti. Tog dana se prvi put neće u vama javiti pohlepa za novcem, hranom, stvarima uopšte. Živećete, ali bez stalnog osećaja pohlepe koja se ne može zadovoljiti, rane koja se ne može zalečiti. Živećete u skladu sa prirodom i sobom i naći ćete sve što vam je potrebno. - mirno neodgovori Ginzberg na moje pitanje. On zaista kao u polu-snu propovedaše svoju priču i svoju istinu. Takva ne pažnja kada je druga ličnost u pitanju me iznervira, postavih mu pitanje još jednom, glasnije.

  - Možete li sebe zamisliti kao psa? - molio bih konkretan odgovor sa da ili ne.

  - Ja koračam stazom bogova. - ponovo isti ton, isti stav. Osetih kao da je taj čovek nekako blokiran, kao da postoji nešto oko njega, što je sam stvorio, gde drugi čovek, ukoliko mu on to sam ne dopusti ne može prići tj. on ga neće ni čuti ni videti. Odustao sam. Ljudi su postavljali još neka pitanja, odgovarao je isto tako u tonu zanesenom i snoviđačkom,  gde je odgovor, bio apstraktan i  nekonkretan.  U jednom trenutku čuh da govori o kikirikiju na slici Salvadora Dalija.

  Aplauz. Ginzberg ustade i pokloni se. Bio je to kraj pesničke večeri sa Alenom Ginzbergom. Ni jedna kamera-fotoaparat, ni jedan novinar...ništa. Koliko god ja imao svoj lični i krajnje subjektivan, osećaj za vrednosti reči ili ocenu karaktera ove ličnosti, mislim da je bez komentara to što je dolazak ovog čoveka ostao potpuno zanemaren. Generalno ljude ovde je kultura i sve što je vezano za nju prestalo da interesuje.  

  Alen Ginzberg je prvi put bio u Beogradu 1983. godine. Rođen je 1926. Godine, umro je 5.aprila 1997.godine, u svojoj 70.godini. Bio je borac protiv rasnih, verskih, seksualnih razlika, koji se zalagao za sve vrste sloboda i oslobađanje, uopšte, ljudskog ponašanja, volje,  misli i ograničenja ma kakve vrste.

* 

  Anja i ja smo izašli napolje. Prolećno veče, već u Knez Mihajlovoj,  mogao se osetiti miris sa Kalemegdana.

  Ispred nas čudan prizor. Stole Piksi,  poznat beogradski "frik", je skakutao sa svojom frulom, pored jednog čoveka, koji je čučnuo da veže svojoj devojčici pertlu, na cipelici. Piksi je ukazivao frulom na njega.

  - Vidite koliko je visok čovek... vidite... vidite...ovo je najvišlji čovek...detencetu pertlicu vezuje.

Ova slika i to što je Stole Piksi govorio, urezalo mi se u pamćenje više i nekako bitnije nego poetično predavanje velikog bitnika.

"Plavo" crtež - Sebastian Sava Gor

Teologija- Sveti Jovan Lestvičnik: "Lestvica" 03 - О ОДРИЦАЊУ И ОДВАЈАЊУ ОД СУЈЕТНОГ ЖИВОТА - теологија - theology - théologie

 Свети Јован Лествичник

ЛЕСТВИЦА

Поука I

О ОДРИЦАЊУ И ОДВАЈАЊУ ОД СУЈЕТНОГ ЖИВОТА

Наш Бог и Цар, добар, предобар и сведобар (када се говори слугама Божијим, наиме, с Богом треба и започети) створио је сва словесна бића и обдарио их достојанством слободе. Једни су, зато, пријатељи Његови, а други истинске слуге, неки су му слуге некорисне, други су се сасвим отуђили, а неки су му противници иако му ништа не могу. Пријатељи Божији, како то ми у својој ограничености сматрамо, честити оче, јесу у ствари духовна и бестелесна бића око Њега. Истинске слуге јесу сви који су неуморно и одушевљено чинили и увек чине само оно што је по Његовој вољи. Бескорисне слуге су они што се сматрају крштенима, а завет са крштења нису испунили како треба.  Отуђени, пак, од Бога и непријатељи Божији, мислимо, јесу они што у Бога не верују или они што верују криво. Богоборци су, пак, они који не само што су сами прекршили и одбацили заповест Господњу већ се свом снагом боре и против оних који је извршују.

Свака од споменутих врста изискује посебну и пригодну књигу. Но, нама неученима у овом случају не би могло користити излагање о томе. Хајде, стога, пожуримо сад, пружимо покорно и без поговора своју недостојну руку к истинским слугама Божијим што нас својим наредбама побожно примораше и љубазно присилише да пишемо, од њихова знања позајмимо трску за писање, умочимо је у тамно мастило светлог смиреноумља, па је онда као на неку хартију (633) (или боље - као на духовну таблицу) спустимо на њихово углађено и чисто срце. Записујући божанске речи као да божанско семе сејемо, почнемо овако: Бог је живот и спас свих који су обдарени слободом: верних и неверних, праведних и неправедних, побожних и безбожних, бестрасних и страсних, монаха и световњака, паметних и глупих, здравих и болесних, младих и старих, као што су за сваког без разлике - светлост, сунце, ваздух. Бог не гледа ко је ко (Рим.2,11;уп. Еф.6,9). Безбожник је смртно биће које има разум, а својевољно бежи од правог живота, те за свог Творца, који вечно постоји, мисли да не постоји. Преступник је онај што закон Божији тумачи по свом злоумљу и сматра да верује, и поред тога што је обузет богопротивним мишљењем. Хришћанин је сушта слика Христова, колико је могуће човеку, у речима, делима и мисли, са правом и непогрешном вером у Свету Тројицу. Богољубац је онај који учествује у свему што је природно и безгрешно, и који не пропушта да према својим могућностима чини добра дела. Уздржљивац је онај који се посред искушења, замки и метежа упиње из све снаге да подаржава Онога који је далеко од свега тога.

Монах припада анђелском чину и [води] анђелски живот, који се остварује у вештаственом и прљавом телу. Монах је човек који се држи само Божијих заповести и речи, у свако време, на сваком месту, у сваком послу. Бити монах значи непрестано приморавати природу и неуморно бдети над својим чулима. Монах има посвећено тело, очишћена уста и просвећен ум. Монах је преболна душа, стално обузета сећањем на смрт, било да бди или да спава. Одвајање од света јесте хотимична мржња на оно што људи у свету хвале, и порицање природе ради постигнућа оног што је натприродно. Сви они који су спремно одбацили оно што припада овом животу, свакако беху подстакнути [жељом] за будућим Царством, или обиљем грехова, или, пак, љубављу према Богу. Ако се ниједним од споменутих циљева нису руководили, њихово је напуштање света бесмислено. Само, и у том случају, добри наш Судија очекује да види какав ће бити крај њиховог животног пута. Ко напусти свет да би са себе збацио бреме грехова, нека се угледа на оне што седе на гробљу ван града, и нека не зауставља вреле и горке своје сузе, ни нечујни лелек срца, док и сам не угледа Исуса где долази да одвали стену окорелости са срца и ослободи ум од веза грехова - као што је Лазара ослободио (уп. Јн. 11,44) - заповедајући својим послушним анђелима: "Раздрешите га од страсти, и пустите да иде к блаженом бестрашћу!" Иначе, он нема никакве користи од напуштања света. Свима нама што хоћемо да изађемо из Египта и побегнемо од фараона, безусловно је потребан неки Мојсије, посредник по Богу између нас и Бога, који би, ревносан у делању и сагледавању, за нас пружао руке к Богу, како бисмо под његовим вођством прешли море грехова и Амалика страсти натерали у бекство. Стога се преварише неки који су, уздајући се у своје сопствене снаге, мислили да им никакав вођа није потребан. Јер, они који су изашли из Египта добили су за вођу Мојсија, а они што побегоше из Содома имађаху анђела (уп. Пост.19,1 итд.). Први личе на људе који се препуштају нези лекара да би излечили болести своје душе: то су они што изађоше из Египта. А други личе на људе који жарко желе да свуку са себе нечистоту гаднога тела: зато им је и потребан анђео, или, да тако кажем, помоћник раван анђелу. Уколико су нам теже ране, утолико нам је потребнији вешт лекар.

Људима који су се подухватили да се са телом попну на небо, потребан је заиста крајњи напор, праћен безграничном патњом (нарочито у почетку њиховог одрицања), док се сластољубива наша нарав и неосетљиво срце помоћу правога плача не претворе у богољубље и чистоту. Јер, кајање, дубоко кајање, и велика, невидљива горчина су неизбежни у овом подухвату, а највише онима који живе површно, све док наш ум, то бесно и халапљиво псето, кроз простоту, дубоку кротост и марљиви труд не постане будан стражар чистоте. Но, будимо храбри, сви страсни и немоћни, и непоколебљивом вером, као десницом, принесимо и признајмо Христу немоћ и слабост своје душе. Он ће нам неизоставно помоћи чак и више него што заслужујемо, само ако се непрестано држимо дубоког смиреноумља.

Нека знају сви који приступају овом дивном, суровом и тескобном, али и лаком подвигу, да су дошли да се баце у огањ - уколико само желе да се огањ духовни усели у њих. Зато нека сваки испита себе, па тек онда нека једе од хлеба монашког живота, умешаног са горким зељем, и пије из чаше испуњене сузама, да се не би борио на сопствену осуду. Кад се ни сваки крштени не спасава - остало је боље да прећутим!...

Они који започињу овај подвиг, да би поставили сигуран темељ, треба свега да се одрекну, треба све да презру, све да исмеју, све да одбаце. Чврст, троструки и тростубни темељ чине: безазленост, пост и целомудреност. Сва деца у Христу нека почињу са овим врлинама, узевши за пример праву децу: у деци нема нимало зла. Неће се код њих никада наћи поквареност, ни глад незајажљива, ни трбух ненасити, ни тело распаљено похотом. (Уосталом, можда се те страсти развијају са човековим узрастом, распирујући у нама огањ). Заиста је мрско, а и опасно, да рвач малакше тек што је ступио у борбу, јер ће свако у томе видети предзнак његовог пораза. У сваком случају, одлучан почетак биће нам од користи и кад потом наступи малаксалост: храбру душу, сусталу у подвигу, подстиче сећање на првобитну ревност као (637) бодило. Неки су се, захваљујући томе, често подизали.

Када душа, издајући саму себе, изгуби блажену и милу топлину, нека брижљиво испита из каквог узрока се је лишила, па нека свом снагом и ревношћу настоји да га отклони. Ту топлину је немогуће вратити кроз друга врата осим кроз она на која је и изашла. Човек који се одрекао света покренут страхом, личи на упаљени тамјан, који најпре замирише а потом заврши димом. Онај, пак, који је то учинио ради награде, подсећа на млински жрвањ који се свагда једнолико окреће. А човек који из божанске љубави напушта свет, одмах у почетку стиче огањ. Он, пак, као да је у неку шуму бачен, за трен ока израсте у огромну буктињу. Има људи који граде на каменом темељу; други, без икаква темеља, на голој земљи подижу стубове; а има и таквих којима се, пошто пропешаче један мали део пута, загреју жиле и зглобови, те хитрије корачају. Ко је паметан, разумеће символичну поуку.

Свесрдно потрчимо на позив Бога и Цара! Иначе, како смо кратка века, могло би се десити да за дан смрти останемо без икаква плода, те да скончамо од глади. Угодимо Господу као што војници угађају цару: од самог ступања у војну службу тражи се од нас да савесно служимо. Бојмо се Господа макар онолико колико се плашимо од звери. Видех људе који су кренули у пљачку, не бојећи се Бога; а кад су на томе месту чули лавеж паса - одмах се вратише. Оно што страх од Бога није могао да учини, учинио је страх од звери. Заволимо Господа макар онолико колико волимо своје пријатеље. Често сам виђао људе који су Бога увредили и нимало се због тога нису секирали; а када су ти људи неком ситницом увредили своје пријатеље - употребили су сва средства, домишљали се на сваки начин, све трпели, за све се извињавали, и лично, и преко рођака, и поклонима - само да би обновили првобитну љубав.

У самим почецима подвига одрицања од света, врлине се, свакако, стичу трудом и муком. Напредујући даље, постајемо неосетљиви за тешкоће, или их осећамо још само мало. А када ревност потпуно обузме и освоји нашу телесну природу, врлине већ стичемо потпуно прожети радошћу, чежњом и божанским пламеном. Колико су за похвалу они људи који одмах у почетку радосно и свесрдно извршавају заповести Божије, толико су јадни они који читав свој век проведоше у подвигу извршавајући заповести - али још са муком. Ни одрицања која су проузрокована спољним околностима нису за потцењивање и осуду. Знам за неке који су се, бежећи, неочекивано срели с царем, прикључили се његовој свити, ушли у дворац и били посађени за царску трпезу. Видех семе, случајно пало у земљу, како доноси напредан и обилан род. Разуме се, могућно је и обрнуто. Видео сам и човека који је дошао у болницу по некаквом другом послу, а не да се лечи; међутим, био је освојен љубазношћу лекара, спао му је (640) мрак са очију, те се задржао на лечењу. Тако је оно што се некима десило против њихове воље, вредело и значило више него оно што други хотимично чине.

Нико не би требало да се назива недостојним монашког позива, под изговором да има много тешких грехова, и потцењујући себе због сластољубивости, измишљајући изговоре за грехе (уп. Пс.140,4). Где је много гноја, тамо је потребно замашно лечење, да би се уклонила нечистота. Здрави не допадају болнице.

Кад би нас овоземаљски цар позвао, у намери да нас прими у своју личну службу, ми не бисмо оклевали, не бисмо се изговарали, него бисмо спремно оставили све и похитали му у сусрет. Пазимо, зато да, по својој лености и лакомислености, не одбијемо позив када нас Цар над царевима, Господар над господарима и Бог над боговима позове у овај небески чин, те да на Великом суду не останемо без оправдања. Може ићи и човек који је спутан ланцима светских послова и брига, али тешко; и они којима су ноге оковане често морају ходати, али се стално спотичу и задобијају ране. Неожењен човек, везан за свет искључиво пословима, личи на онога коме су само руке везане (јер, кад зажели да крене путем монашког живота, везе га не спречавају). А ожењени личи на роба коме су и руке и ноге оковане. Неки од оних што воде површан живот у свету, поставили су ми следеће питање: "Како се можемо приближити монашком животу и поред својих жена и пословних брига?" Одговорио сам им: "Свако добро дело које можете учинити, учините. Никога немојте ружити. Никога не пљачкајте. Никога немојте лагати. Не правите се важни ни пред ким. Никога немојте мрзети. Често посећујте цркву. Будите милосрдни према сиротињи. Никога не саблажњавајте. Туђе се жене не дотичите: нека вам буде довољна ваша. Акотако будете (641) поступали, нећете бити далеко од Царства небеског".

Кренимо са радошћу и страхом Божијим на овај дивни подвиг, не плашећи се наших непријатеља. Јер, они, мада невидљиви, пажљиво посматрају лице наше душе. Кад виде да се променило од страха, они се још жешће окомљују на нас, јер опажају, лукави, да смо се препали. Спремимо се храбро за борбу с њима: нико не сме да се супротстави ономе који се својски бори.

Господ је по своме промислу олакшао почетницима такву борбу, да се у самом почетку не би вратили у свет. Зато се свагда радујте у Господу, све слуге Божије, пошто се у томе види први знак љубави Господње према нама, као и то да нас је Он сам позвао. Уосталом, зна се да Бог чини и овако: кад види одважну душу, Он је одмах уводи у битку, јер жели да је брзо увенча славом. Сакрио је Господ од оних у свету неугодност овог попришта (иако је то, у ствари, угодност). Кад би се знало за то, нико се не би одрекао од света. Усрдно посвећуј Христу напоре своје младости, па ћеш се у старости радовати богатству доброте. Оно што се у младости стекне, крепи и теши изнемогле од старости. Прегнимо, момци са одушевљењем, и живимо трезвоумно, јер је тренутак смрти неизвестан. Заиста зле и опаке, препредене и подмукле, моћне и будне, бестелесне и невидљиве непријатеље имамо; непријатеље којима је ватра у рукама и који желе да спале храм Божији управо оним огњем који у њему гори. Нико од младих не сме да слуша своје непријатеље, демоне, који саветују: "Немој исцрпљивати своје тело, да те не спопадну невоље и болести". Нарочито у наше време, тешко да ће се наћи неко ко би се решио да умртви своје тело, мада се по неко и лишава обилне и укусне хране. Демон у том случају хоће да већ ступање наше на подвиг начини млитавим и површним, рачунајући да ће крај бити као и почетак. Они који су решили да озбиљно служе Христу, пре свега треба да се постарају како би уз помоћ духовних отаца и на основу свог сопственог сазнања изабрали себи одговарајуће место, начин подвига и занимање. Није за сваког општежиће, нарочито не за оне који су склони сластољубљу, нити је за сваког испосница, јер испоснички усамљени живот садржи много повода за гнев. Сваки треба да размисли који му начин живота најбоље одговара. На три најглавније врсте подвига своди се читав монашки живот: на подвижничко напуштање света и самоћу, на подвиг безмолвија с једним или највише са двојицом, и најзад, на трпељиво живљење у општежићу. Не скрећи, каже Еклисијаст, ни на десно ни на лево (Прич.4,27), већ иди царским путем. И стварно, средњи од споменутих путева многима одговара. Тешко усамљеноме, каже Еклисијаст, јер нема никога од људи да га подигне када падне (644) у униније, или поспаност, или леност, или очајање (Екл.4,10).

А где су два или три сабрана у име моје, онде сам ија међу њима, рече Господ (Мт.18,20). Који је монах, онда, веран и паметан? Онај који је сачувао своју ватреност, и који свакога дана, до краја свог живота, није пропуштао да дода пламен на пламен, жар на жар, ревност на ревност, и чежњи за Богом богочежњивост. Ко се учврстио на овом ступњу, нека се не осврће на оно што је за њим.

НАПОМЕНЕ:

1. И Амалика страсти натерали у бекство: омиљено поређење са догађајима из библијске историје, у вези изласка Јевреја из Египта. Све је у алегорији: Египат је овај свет, фараон је ђаво, Мојсије - духовник, Црвено Море - море грехова у које смо огрезли, Амалик, тј. народ који се испречио на путу јеврејског народа за Ханан - символ страсти које се испречују на путу човекове душе ка Царству Божијем. Најзад, чак и у самом дизању руку Мојсија, свети Јован види слику молитвеног подвига духовника, захваљујући коме наша душа побеђује страсти и савлађује све препреке, као некада изабрани народ Божији (уп. Изл.17 итд.).

2. Разумеће символичку поуку: то се односи на оне који се одричу света. Они који граде на каменом темељу, јесу они који ступе у општежиће, и брзо достигну велике врлине, али без подвига послушности духовном оцу; њчма се цела зграда врлина лако сруши, јер су неискусни и без духовног руководиоца, те не умеју одржати оно што постигну. Они који на голој земљи без икаква темеља подижу стубове, јесу они који се одмах по одрицању од света одају отшелничком (пустињачком) начину живота, у коме брзо пропадају, јер нису поставили темељ у виду ослушности и сличних подвига. А последњи (тј. они којима се загреју жиле и зглобови у току пешачења) јесу они монаси који живе под духовним руководством стараца без трунке надутости, и који услед тога постају искусни и непобедиви борци (уп. Схолију Илије Критског, 17, соl. 649 АВ, а такође и тумачење светог Јована Раитског, Scholia in Climacum, сар. I, Мignе, Р. G., 88,1214 СD).

3. Баш оним огњем који у њему гори: пламеном својих сопствених страсти, и то страсти које се корене у разним телесним нагонима, као што су нагон исхране (глад) и полни нагон (пожуда) (уп. Додатак руском преводу из 1891., стр.23, у примедби).

Best Albums Ever - Herbie Hancock: "Head Hunters" (1973) - jazz - jazz-funk - jazz fusion

"Head Hunters is the twelfth studio album by American pianist and composer Herbie Hancock, released October 26, 1973, on Columbia Records. Recording sessions for the album took place in the evening at Wally Heider Studios and Different Fur Trading Co. in San Francisco, California. The album was a commercial and artistic breakthrough for Hancock, crossing over to funk and rock audiences and bringing jazz-funk fusion to mainstream attention. It peaked at number 13 on the Billboard 200 and became the first jazz album to sell over a million copies...

Head Hunters From Wikipedia, the free encyclopedia

YouTube - Herbie Hancock - Topic

Amazon : Head Hunters Herbie Hancock

NISAM BIO TU: "Ruši! Sve Ruši!" (Autobiografski Roman u Nastavcima 33) Autobiografija | Autobiography | Autobiographie - 1991 godina

 

Ruši! Sve Ruši!    

 

  Počelo je opšte ludilo. Ludilo koje se videlo i osećalo na svakom koraku i u svakom segmentu postojanja. Zemlja je počela da gori i krvari. Nije bilo pošteđenih.

  Beograd je počeo polako da ne liči na sebe. Na ulicama sve više sumornih i bledih lica. Deca lako dolaze do vatrenog oružja i po ugledu na svoje ne puno, starije "rođake", počinju bunt protiv svega što znaju, dok pritom nisu znali ništa. Briga nad egzistencijom je odnela lepotu njihovog detinjstva. Pažnja i ljubav njihovih roditelja je beledela. Stvaraju se više nego ikada klanovi i kriminalne grupe, svakakvih tipova. Mlade devojke počinju da razmišljaju o snalaženju, gde će neko ako to već tata i mama ne mogu, da im kupi haljinicu, majčicu ili nešto drugo. Mnoge pribegavaju poslednjoj varijanti, prostituciji. Novac sa bezbrojnim nulama više nije izgledao realno, više kao neko sredstvo za igru. Cigarete su se zbog cene mogle kupiti i na komad. Na komad su se mogli kupiti i teški opijatski lekovi u apotekama.

  - Pet trodona ako može.  -Apotekarka otvara kutiju, izvlači tablu i pucka vadeći kapsule iz nje i stavlja ih u malu kesicu.

  Mogo ljudi napušta Beograd, što visokoobrazovanih što najobičnijih ljudi, koji su zdravom pameću shvatili šta će se ovde odigrati.

                    

 The Mission 24.10.1990

  Danas, iz ovog ugla mi biva pomalo smešno, pred raspad i rat koji je sledio, par meseci pre toga, Beograd posećuju bendovi "Milosrdne Sestre" i "Misija".

  Ponovo "Hala Sportova" i dobar, eksplozivan koncert. I ovog puta je hala bila puna. Meni lično, se više svideo koncert Sistersa, ali ni " The Mission", nisu bili nimalo loši. Ovaj bend je osnovan 1986.godine i bio je sastavljen od nekih članova koji su napustili " The Sisters of Mercy".   

Na ovaj koncert sam došao sam. Nikoga poznatog nisam video, tako da sam i sa koncerta otišao sam.

  Stajao sam na autobuskoj stanici i čekao autobus do centra. Prišla mi je devojka. Na sebi je imala prolećnu garderobu. Napolju je bio jak mraz a ona samo u nekom laganom džemperčiću. Oči su joj se caklile, nije bila drogirana, nešto sasvim drugo.

  - Mogu li da dobijem cigaretu? - pitala je sasvim normalno.

  - Da. - izvadio sam paklicu "Lakija", i ponudio je. Uzela je jednu cigaretu. Vratio sam paklicu u đžep, kada me ona ponovo upita.

  - Mogu li da dobijem još jednu cigaretu? - pogledao sam je i dobro se zagledao u nju. Devojka je bila lepa, ali njeno lice nije pokazivalo bilo kakvu emociju, ovih par reči, kao da su bile mehanički izgovorene. Izvadih ponovo paklicu, iz nje još tri cigarete i ponudih joj. Ona me udari po ruci, cigarete padoše na zemlju a ona mi udari šamar.

  - Eto... tako se ne postupa sa damama... ako sam tražila jednu... to onda znači da nemam ni jednu... a ti, ako si mi već ovu jednu dao, onda znači da imaš punu paklu... što opet znači da imaš para, pa si mogao obrnuto da uradiš... sebi da ostaviš jednu a meni da daš paklu... posle bi ti najverovatnije kupio ponovo sebi celu paklu a učinio bi dobro delo!

  - Ma beži bre ženo u pičku lepu materinu. - Spopade me bes i zamalo da je šutnem. - Ona otrča par metara od mene i poče sakupljati kamenje i bacati ga na mene.

  Neverovatno! Počeh se zaklanjati iza metalne šipke koja drži "pečurku" autobuske stanice. Videh taksi kako nailazi. Mahnuh rukom. Taksi stade. Utrčah unutra. Jedan kamen pogodi automobil.

 - Šta je to bre’!!! - Taksista izvadi pištolj koji je držao negde pored sebe, sve se odigravalo jako brzo...

 - Ko je bacio kamen ... jebem li ti majku... - još jedan kamen polete ka taksisti iz mračnog žbunja iza stanice. Kamen nije pogodio ni taksistu ni automobil. Taksista shvativši da ne može tek tako da puca u šipražije i da je to na kraju potpuno besmisleno, brzo ulete u automobil i pokrenu se.

  - Šta je to ... ko to baca kamenje ?! - izopačenog lica me, kao pred srčanim udarom, upita taksista.

  - Nemam pojma... stajao sam tako i neko poče bacati kamenje na stanicu, tada ste naišli Vi.

  - Jebebem li mu oca ludog... uh bre' odosmo u pičku materinu, ja da ti kažem!!! 

*

  Doček 1991.godine. Pozvan sam od strane Lea na žurku koju je pravila njegova devojka Lidija, meni dobro poznata i pre nego što je imala veze sa Leom. Lidija je inače bila i dobra prijateljica sa Milom.

  Leo je pored mene pozvao i Grofa, Igija, Dukija, Dimu, Maksa i Bope-a. Znači pozvao je nas sedmoricu. Dan pre žurke, Leo je tražio da se sastanemo u "Manježu" i da "razmotrimo situaciju". Dva sata smo sedeli i razgovarali. Leo je vodio glavnu reč i srž svega što je hteo da kaže, bila je u tome, da nikako i ni pod kojim izgovorom, niko ne sme da Lidiji napravi bilo kakvu štetu u stanu ili da "pokvari žurku", na bilo kakav način. Meni lično se u vezi svega toga nije obraćao, pošto je znao da ja nikada nisam imao takvu vrstu "instinkta", u sebi i da mi takve stvari nisu pričinjavale nikakvo zadovoljstvo. Dogovor je bio zaključen i Leo je bio zadovoljan.

  Stigli smo negde oko jedanaest sati, sa dva para kola.  Jedna je vozio Duki, druga Bope. Lidija je stanovala u centru grada , negde ispod Njegoševe. Živela je u adaptiranom delu, gde su nekada bile podrumske prostorije. Jedan nivo ispod zemlje. Taj deo u zgradi je potpuno renoviran i tu je pored njenog bio još stan ili dva. Kada smo ušli unutra dočekala nas je zaista prijatna atmosfera. Sa vrata se ulazilo u prednji deo stana,  gde se odlagala garderoba i iz koga se moglo ući u dnevnu prostoriju ispred i sa desne stane u kuhinju sa trpezarijom. U velikoj salonskoj dnevnoj prostoriji, sa lepim odlično očuvanim starinskim nameštajem, kopijama dvoseda, troseda i stolica iz doba Luja XIV i sa dosta skupocenih slika, puno većih i manjih lampi, ambijent je dobijao na dodatnoj prijatnosti. Jelka je bila okićena, kao i čitav stan. Dugačak hodnik je povezivao sve prostorije, dnevnu sobu, još jednu manju sobu, Lidijinu i protezao se do kupatila koje je bilo na kraju hodnika. U trpezariji je postavljen "švedski sto",tako da je sve bilo uređeno i upriličeno da se praznično dočeka nova, bolja i srećnija 1991.godina.

  Leo i Lidija su nas najprijatnije dočekali. Pokazali su nam gde se šta nalazi i predstavili nas društvu, koje je već u ne malom broju sedelo, pijuckalo, pričuckalo i uživalo. Počelo je prijatno upoznavanje i druženje. Ja sam pri polasku zgutao dva "zmaja" i poneo kvoter dopa u slučaju da me “esid”, puno digne. Ostali su se držali najviše vina, "žestine" i marihuane. U jednom trenutku je počeo da mi svetluca čitav stan. Svi ljudi su mi izgledali nekako poznato i mene je obuzela radost. Jedino što sam primetio, a da do tada takav "simptom" nisam imao, je da mi se činilo da hodam malo iznad poda. Znao sam da je “esid” u pitanju i znao sam jako dobro da ga kontrolišem. Nisam smatrao da je trebalo preduzimati mere sa "kvoterom" , uživao sam.

U stan je posle nas stiglo još dosta gostiju ii svi koji su trebali da dođu stigli su na vreme pre ponoći.

  U petnaest minuta do ulaska u Novu Godinu, Leo me je pozvao u kuhinju. Kada sam ušao tu su bili na okupu svi sa kojima sam došao i niko više. Leo je zatvorio vrata i ako bi neko hteo da uđe, on bi ga vratio govoreći da mora nešto važno da se dogovori sa ortacima. Bio je malo bled i već podosta pripit. Reči je izgovarao teško, sa vidno sakrivenom tugom koju su nosile.

  - Znate šta... ja ne mogu da verujem šta mi napravi Lidija...

  - Šta je bilo čoveče ?! - Igi ga zagrli.

  - Rekla mi je malopre da više ne može da bude samnom!

  - Kada bre'... sad' u pet do dvanast ?! - pitao sam ga stvarno iznenađen.

  - Da ...malopre... rekla je i da ima dečka i ... RUŠI !!! SVE RUŠI !!! - Leo se umalo nije zagrcnuo. Očajan i krajnje iznerviran on povuče ukrase koji su visili sa na kuhinjskog lustera i kako svi padoše na pod on ih izgazi nogama.

Eto, ovo poslednje je bilo dovoljno da mogu kažem kako sam do četiri sata ujutru prisustvovao najnemogućijem dešavanju koje sam ikada do tada video na nekoj žurci. Jasno je bilo svima šta je Leo dopustio i našta je pozvao. Ljudi kojima je to rekao su u tome što su radili uživali i to su radili neprimetno, koliko je to moguće i polako.

  - Ja ću kupatilo ... rezervisao je Grof.

  - Klavir i slično ... Dima je digao dva prsta.

  - Video sam nešto zanimljivo… ispred stana…. - promrmrljao je Bope.

  - Meni svejedno ja ću da se šetam pa šta dohvatim. - dodao je Duki.

Nisam rekao ni reč. Navikao sam već na sve to, mada su me ovaj put malo , moram priznati iznenadili.

Sve se dešavalo polako i da niko ne primeti šta se u stvari dešava.

Rezultat je trebao da se vidi tek na kraju.

Sat je otkucao dvanaest.  Svi su išli u krug i čestitali jedni drugima Novu Godinu sa raznoraznim i najlepšim željama.

  Grof i Igi su bili u kupatilu. Počeli su sa lampom iznad lavaboa. Grof je prvo skinuo kuglu sa lampe. Kuglu je spustio u plastičnu kanticu pored šolje. Igi se nakašljao. Grof je u isto vreme razbio kuglu, uzeo je zatim rolnu WC papira, odmotao pola rolne i papir stavio preko razbijene kugle. Igi je u šolju prosuo dva parfema. Dva, tri, puta je puštao vodu, kako se parfem ne bi osećao. To je bila prva "akcija" u kupatilu. Izašli su napolje, kako neko ae ne bi posumnjao na njih i pridružili se ostalim gostima, veselo se zabavlajući.

Dima se ležerno naslonio na klavir. Klavir je bio otvoren. Jednom rukom je držao piće, dok je drugom rukom uporno pokušavao da izčupa dirku sa klavira. To nije bilo lako ali on je bio uporan i snažno je mrdao i čupao dirku, nije mu uspevalo da je izvadi tako lako.

Bope je tražio nešto u ostavi. Video sam ga malo kasnije kako izlazi iz stana, u ruci sam vide,o samo flašu vinjaka.

Bilo je već jedan sat. Najviše sam pričao sa Milom i Lidijom. Lidija je bila potpuno pijana. Zaplitala je jezikom i nemam pojma šta je uopšte htela da kaže. Bauljala je po svom stanu i prilazila gostima nazdravljajući.

Grof se vratio u kupatilo. Igi je bio ispred. Sada je Grof, pošto-poto želeo da izčupa i lampu, bez kugle iz zida. Čupao je svom snagom, ali bez alata je uspeo samo donekle da je izvadi iz ležišta. Ipak lampa, iznad lavaboa sada više nije ni na šta ličila. Sva deformisana, iskrivljena, bez sijalice, bila je pravo ruglo u kupatilu. Grof je seo na lavabo. Dva tri puta je poskočio i lavabo je popustio i nakrivio se. Dima je ipak uspeo da izčupa dirku. Stavio je u džep i potom otišao da sedne "među ljude".

Ja se nekako, u šetkanju po stanu nađoh u predsoblju. Tu, pored garderobe, ugledah momka koga sam poznavao iz gimnazije. Uhvatih ga baš u trenutku kada je vadio ruku iz džepa neke ženske bundice.

  - Pa šta radiš to ? - upitah ga.

  - Moram brate, ovi svi imaju para koliko hoćeš ... ja eto nemam.

Pljesnuh se šakom po čelu. Pa jeli moguće?! Pored ovih manijaka, znači, ima još manijaka. Uuu.. pa to je čitava banda. Već mi je postalo neprijatno, osećao sam da moram da smirim nivo svesti koji mi je sada stvorao tenziju. Izvukoh dobru crtu, skoro čitav kvoter. Ostavio sam samo malo da mogu da zaspim kada se vratim kući. Sada me već nije bilo briga, kez mi se ponovo vratio na lice i ja "na prstima" uđoh u dnevnu prostoriju. Tada se dogodi nešto neočekivano gde sam i ja doprineo urušavanju stana ali ne namerno. Prolazio sam pored Dime koji je sedeo sa još nekim društvom na velikom trosedu. Dima mi podmetnu nogu. Ja se sapletoh i u letu ka podu rukom dohvatih, kako su posle tvrdili, jednu od najskupocenijih stvari, veliku staru, tešku sobnu lampu. Lampa je imala i veliku kristalnu kuglu. Zajedno sa lampom padoh na pod. Meni nije bilo ništa ali kristalna kugla je bila smrskana i lampa iskrivljena. Pogledah u Dimu i videh samo bezobrazni osmejak kako titra na krajičku njegove usne. Lidija priskoči i poče da viče na mene i da se hvata za glavu. Mila je smirivala, dok sam ja objašnjavao da sam se sapleo. Ovu gužvu ponovo su iskoristili Grof i Igi a sada je u pomoć pritekao i Duki. Cilj je bio da se skine bojler. Uspeli su da nađu šrafciger i klešta. Bojler je bio "načet". Sledilo je povlačenje iz kupatila i odluka je bila da se bojler ostavi za kraj. Grof je našao fotoaparat. Spustio ga je na zemlju i izgazio ga nogom. U tom trenutku, sasvim neočekivano naišla je Lidija.

  - Šta radiš to bre'!!!

  - Neko đubre ovde na sred hodnika pa sklanjam ... - Grof je nogom "čistio" ostatke fotoaparata i njegove ostatke gurkao u ćošak.

  - Kako đubre! To je neko razbio moj fotoaparat.

  - Nemam pojma stvarno nisam ni gledao šta je to, nego zamalo da se okliznem pa reko’ da sklonim.

  - Ne mogu više… idem da spavam. - Već je prošlo dva i Lidija je bila potpuno pijana. Ona se odgega do vrata svoje sobe i otvori ih. Tada uzviknu:

  - Mamu vam vašu… pa jel’ moja kuća jebarnik!?! - U sobi je Leo "drmusao" neku devojku.

Lidija zalupi vratima svoje sobe i vrati se nazad u dnevnu.

Ja osetih potrebu da izađem na sneg. Bilo je lepo napolju te noći.

Ali kada sam izašao iz stana, čuh u hodniku buku , metalne odjeke udaraca. Pogledah i u dubini hodnika u mraku ugledah Bope-a. Pored njega skoro prazna flaša, a on udara i udara u neki metal koji je virio iz zida.

  - A neće još da popusti a nemam adekvatan alat ali sjebaću ga ja.

  - Šta je to?

  - Glavni ventil za vodu bre'…

  Izašao sam napolje na sneg. Pogledao sam u nebo. Delovalo mi je u isto vreme i božanstveno i strašno. Petadrde i pucnji su odjekivali gradom. . Vratio sam se nazad. Kada sam se spustio stepeništem do Lidijinog stana osetih da sam ugazio u vodu.

Bope je uspeo da razbije ventil i voda je polako curila i poplavljivala platformu.

Ušao sam u stan. Ugledah Dimu kako nonšanrlantno baca pikavac na pod. Videh Lidiju kako spava na fotelji. Prišao mi je Maks, koga nisam video skoro cele večeri, delovao mi je ok, on jedini. Grof mi je prišao i rekao da je možda vreme da idemo na drugu žurku. Ušao sam u kupatilo. Lavabo je visio. Lampe iznad njega nije bilo, virile su samo žičice iz zida. Bojler je bio “lepo” položen u kadu!!!

Leo je završio "posao" u sobi i zadovoljan je, prekrstivši noge, sedeo u dubini prostorije sam sa flašom crnog vina, koje je ispijao kao vodu.

  - Odavde moramo momentalno da idemo. Rekoh to svima i oni se počeše oblačiti. Igi je nas je dodatno požurivao.

  - Ajde ljudi, ovi su svi komirani od alkohola, kada se osveste i vide šta smo uradili biće ludnica.

  - Kakva bre ludnica ... - Bope se namršti - Ma sve ću da ih bijem sam...

  - Ma čoveče nismo ovde da se bijemo nisakim, ovo je potpuno ludilo i ovako... ajde idemo. - složio se Maks.

Izašli smo napolje ni ne pozdravljajući se nisakim.

Već je bilo blizu četiri sata. Svi smo bili napolju ispred automobila. Dima je rešio da ide kući, suviše je bio pijan da nastavi dalje sa nama.

Maks je predložio da odemo na žurku koju su pravili njegovi prijatelji iz benda gde je tada svirao.

Ne znam gde je bila ta žurka. Sećam se da smo se našli u nekom meni potpuno nepoznatom kraju.

Grof je izašao napolje i stavio na ramena dugačak Dukijev kaput, koji je imao epolete.

  - Tito… a burazeri? 

Duki je pao u sneg od smeha.  Grof se u to doba kada se već polako naziralo jutro, posle svega što je uradio te noći, šetkao sa cigaretom, kaputom i posebnim držanjem je imitirao Tita.

  Ušli smo na žurku. Šestorica rokabila sa frizurama i nijedna devojka. Kulturno smo se pozdravili sa momcima , vratili u automobile i otišli kući.

  Još jedna stvar ... Dima je krenuo kući bez svog mantila. Tek blizu stanice se setio ili je osetio zimu, pa je odlučio da se vrati i uzme mantil. Sišavši niz stepenice, ugazi u već dosta nabujalu vodu. Cipele mu se umokriše, malo vode uđe u njih. On pozvoni na Lidijina vrata. Otvori mu Lidija lica unakaženog od besa. Udari mu šamar i otera ga uz najstrašnije moguće psovke. Mantil nije dobio i on se kao miš skupi u svom sakočiću, osećap je da ga mraz ujeda za namokrena stopala i potrča ka stanici, kako bi se malo ugrejao.

  Lidiju više od tada nisam video.

Photo: "Entropija" - Sebastian Sava Gor

Best Albums Ever: Gregory Isaac "Night Nurse" (1982) - reggae

Night Nurse is a 1982 studio album by Gregory Isaacs.

Night Nurse is reggae artist Gregory Isaacs' most well-known album. It contains his biggest hit, "Night Nurse" as well as several other notable tracks. Backing came from the Roots Radics, with additional synthesizer added by Wally Badarou. The album was released on vinyl and cassette, then later in 1990 on compact disc. It reached No. 32 on the UK Albums Chart.  A reissue released in 2002 includes four additional bonus tracks...

Night Nurse (album) From Wikipedia, the free encyclopedia

Amazon - Gregory Isaacs - Night Nurse (Remastered) Reissued, Extra Tracks

One of Jamaica's most beloved vocalists who was as pertinent in dancehalls as he was in bedrooms, Gregory Isaacs' career stretched over 30 years. From the heady days of reggae through lovers rock, a genre he virtually invented, his talent reached into the modern age. Born in the Fletcher's Land area of Kingston, Jamaica, on July 15, 1951, Isaacs arrived in the music business via the talent show circuit, a tried and true formula for many of the island's budding singing stars. Byron Lee was the first in the industry to spot his talent and brought him and Winston Sinclair into the studio to record the duet "Another Heartbreak" in 1968. Sadly, it went nowhere, and Isaacs decided to try his fortunes with a new vocal trio, the Concords. They set up home at Rupie Edwards' Success label, and over the next couple of years released a number of singles, including one with Prince Buster, but none caught the attention of the Jamaican public.

ALLMUSIC - Gregory Isaacs Biography by Jo-Ann Greene

NISAM BIO TU: "Hronika najvažnijih događaja na prostorima bivše SFRJ /1990 " (Autobiografski Roman u Nastavcima 32) Autobiografija | Autobiography | Autobiographie - 1991 godina

 

Hronika najvažnijih događaja na prostorima bivše SFRJ / 1990  

 

  Dugujem izvinjenje čitaocu što navodim ovu prvu i možda, dosadnu, hroniku najvažnijih ali jako bitnih događaja vezanih za raspad države u kojoj sam se rodio. Smatram da su ove činjenice iz prošlosti vezane za život svih nas koji smo se u to vreme nazivali savremenicima.  Televiziju i radio, sam davno, još posle osnovne škole prestao da gledam I da slušam, novine nikada nisam kupovao. Ipak, čitava situacija i duh koji je disao u atmosferi, oko svih nas se teško osećao. Dakle ovaj deo čitaoc, slobodno može preskočiti a ukoliko mu je do podsećanja na neke od detalja i činjenica neka izvoli čitati. Ovakvih hronologija će biti još nekoliko u ovom delu koje sam uzeo da zapišem, tako da unapred želim da čitaoc bude upućen.

Kao vremenski okvir raspada SFRJ se uzima period od smrti Josipa Broza Tita 4. maja 1980. do proglašenja Savezne Republike Jugoslavije 27. aprila 1992.

1990

 

4. mart - Na Petrovoj Gori, na Kordunu je organizovan veliki narodni miting Srba iz SR Hrvatske i severozapadnog dela BiH, na kome su jasno istaknute želje za opstanak SFRJ i ravnopravnost Srba u SR Hrvatskoj. TV Zagreb je ovaj skup proglasila četničkim, jer je snimila nekoliko ljudi sa četničkim obeležijima.

13. maj — Nemiri na Maksimiru između navijača Dinama i Crvene zvezde.

13. jun 1990. - Veliki miting opozicije u Beogradu, koja traži vanredne izbore i slobodu medija

16. jul 1990. - Slobodan Milošević postaje predsednik SPS.

25. jul - Sabor Hrvatske doneo odluku da šahovnica postaje državni simbol Hrvatske, i da se briše naziv „Socijalistička“.

 

 

1991

 

9. januar - Predsedništvo SFRJ donosi odluku o razoružanju svih paravojnih formacija na teritoriji Jugoslavije. SR Hrvatska i SR Slovenija odbile da tu odluku sprovedu na svojoj teritoriji.

25. januar - U Skoplju Skupština Makedonije usvojila Deklaraciju o nezavisnosti.

20. februar — U Zagrebu, hrvatski Sabor donosi odluku po kojoj na teritoriji SR Hrvatske ne važe zakoni SFRJ.

26. februar — U Sarajevu, Skupština BiH na predlog delegata SDA i HDZ razmatrala Deklaraciju o nezavisnosti BiH. Srpski poslanici odbili da o tome raspravljaju.

1. mart — U Pakracu dolazi do sukoba između Srba, koji su se protivili hrvatskom separatizmu i pripadnika MUP-a Hrvatske, gde učestvuje i JNA kao tampon-zona.

12. mart - U Beogradu održana proširena sednica Vrhovnog saveta odbrane SFRJ, na kojoj su prisustvovali članovi predsedništva SFRJ i članovi Generalštaba JNA. Sednica je trajala 3 dana, a tema je bila uvođenje vanrednog stanja u SFRJ, ali ta odluka nije donesena.

26. mart - U Briselu Evropska Zajednica donela Deklaraciju u kojoj se naglašava da „Ujedinjena i demokratska Jugoslavija ima najbolje šanse da se integriše u EU“.

31. mart — Oružani sukob u Nacionalnom parku Plitvice.

1. april — Izvršno veće SAO Krajine donelo je odluku o prisajedinjenju SAO Krajine Republici Srbiji.

2. maj - U Borovu Selu dolazi do krvavih sukoba, gde su nastradala dva meštanina i 12 hrvatskih policajaca. Ovaj događaj je pojačao ionako već napetu situaciju oko Vukovara.

Jun — Ratko Mladić postaje komandant 9. korpusa (Kninskog korpusa) JNA.

10. jun - osnovane Zelene beretke - paravojna formacija bosanskih muslimana.

25. jun — Hrvatska i Slovenija proglasile su nezavisnost u odnosu na Jugoslaviju.

28. jun — Jedinice JNA počele da napuštaju Sloveniju; poslednje jedinice JNA napustile Sloveniju 26. oktobra 1991.

1. avgust — Hrvatski predsednik, Franjo Tuđman je 1. avgusta 1991. pozvao sve Hrvate da budu spremi na opšti rat.

5. oktobar - Hrvatska započinje opštu mobilizaciju.

8. oktobar - Datum ostvarivanja nezavisnosti Hrvatske i Slovenije, na osnovu dogovora koji je isposredovala Evropska zajednica.

10. oktobar - Masakr u Lovasu.

11. oktobar - Jedinice za posebne namene MUP-a Hrvatske "Jesenje kiše", osnovale u Marinom Selu logor Ribarska Koliba, gde je za 5 meseci prošlo 300 ljudi, a ubijeno 100 Srba.

16. oktobar - JNA prestala da koristi zvezdu petokraku kao simbol.

16. - 18. oktobar - Masakr u Gospiću.

20. oktobar - Baćinski masakr.

1. novembar-28. novembar - U Borovu naselju i Vukovaru, ubijeno je preko 45 srpskih civila od strane pripadnika Zbora Narode Garde.

18. novembar - kraj bitke za Vukovar.

18. novembar - Masakr u Ovčari i  Masakr u Škabrnji.

23. novembar - Slobodan Milošević, Veljko Kadijević i Franjo Tuđman prihvatili sporazum koji je potpisan pod pokroviteljstvom specijalnog izaslanika Ujedinjenih nacija Sajrusa Vensa, po kom je bilo predviđeno da hrvatske snage ukinu blokade kasarni JNA, a da se snage JNA povuku iz Hrvatske. Obe strane su se obavezale na momentalnu obustavu vatre na čitavoj teritoriji Hrvatske od strane jedinica koje su “pod njihovom komandom, kontrolom ili političkim uticajem”, a pored toga su se obavezale da će obezbediti da sve paravojne ili neregularne jedinice koje su povezane sa njihovim snagama takođe poštuju prekid vatre.

5. decembar - Sabor Hrvatske opoziva Stjepana Mesića iz Predsedništva Jugoslavije. Osim povodom Stjepan Mesić daje kontroverznu izjavu koja se na različite načine tumači („Mislim da sam izvršio svoju obavezu. Jugoslavija više ne postoji“.).

Распад Југославије