NISAM BIO TU: "Ruši! Sve Ruši!" (Autobiografski Roman u Nastavcima 33) Autobiografija | Autobiography | Autobiographie - 1991 godina

 

Ruši! Sve Ruši!    

 

  Počelo je opšte ludilo. Ludilo koje se videlo i osećalo na svakom koraku i u svakom segmentu postojanja. Zemlja je počela da gori i krvari. Nije bilo pošteđenih.

  Beograd je počeo polako da ne liči na sebe. Na ulicama sve više sumornih i bledih lica. Deca lako dolaze do vatrenog oružja i po ugledu na svoje ne puno, starije "rođake", počinju bunt protiv svega što znaju, dok pritom nisu znali ništa. Briga nad egzistencijom je odnela lepotu njihovog detinjstva. Pažnja i ljubav njihovih roditelja je beledela. Stvaraju se više nego ikada klanovi i kriminalne grupe, svakakvih tipova. Mlade devojke počinju da razmišljaju o snalaženju, gde će neko ako to već tata i mama ne mogu, da im kupi haljinicu, majčicu ili nešto drugo. Mnoge pribegavaju poslednjoj varijanti, prostituciji. Novac sa bezbrojnim nulama više nije izgledao realno, više kao neko sredstvo za igru. Cigarete su se zbog cene mogle kupiti i na komad. Na komad su se mogli kupiti i teški opijatski lekovi u apotekama.

  - Pet trodona ako može.  -Apotekarka otvara kutiju, izvlači tablu i pucka vadeći kapsule iz nje i stavlja ih u malu kesicu.

  Mogo ljudi napušta Beograd, što visokoobrazovanih što najobičnijih ljudi, koji su zdravom pameću shvatili šta će se ovde odigrati.

                    

 The Mission 24.10.1990

  Danas, iz ovog ugla mi biva pomalo smešno, pred raspad i rat koji je sledio, par meseci pre toga, Beograd posećuju bendovi "Milosrdne Sestre" i "Misija".

  Ponovo "Hala Sportova" i dobar, eksplozivan koncert. I ovog puta je hala bila puna. Meni lično, se više svideo koncert Sistersa, ali ni " The Mission", nisu bili nimalo loši. Ovaj bend je osnovan 1986.godine i bio je sastavljen od nekih članova koji su napustili " The Sisters of Mercy".   

Na ovaj koncert sam došao sam. Nikoga poznatog nisam video, tako da sam i sa koncerta otišao sam.

  Stajao sam na autobuskoj stanici i čekao autobus do centra. Prišla mi je devojka. Na sebi je imala prolećnu garderobu. Napolju je bio jak mraz a ona samo u nekom laganom džemperčiću. Oči su joj se caklile, nije bila drogirana, nešto sasvim drugo.

  - Mogu li da dobijem cigaretu? - pitala je sasvim normalno.

  - Da. - izvadio sam paklicu "Lakija", i ponudio je. Uzela je jednu cigaretu. Vratio sam paklicu u đžep, kada me ona ponovo upita.

  - Mogu li da dobijem još jednu cigaretu? - pogledao sam je i dobro se zagledao u nju. Devojka je bila lepa, ali njeno lice nije pokazivalo bilo kakvu emociju, ovih par reči, kao da su bile mehanički izgovorene. Izvadih ponovo paklicu, iz nje još tri cigarete i ponudih joj. Ona me udari po ruci, cigarete padoše na zemlju a ona mi udari šamar.

  - Eto... tako se ne postupa sa damama... ako sam tražila jednu... to onda znači da nemam ni jednu... a ti, ako si mi već ovu jednu dao, onda znači da imaš punu paklu... što opet znači da imaš para, pa si mogao obrnuto da uradiš... sebi da ostaviš jednu a meni da daš paklu... posle bi ti najverovatnije kupio ponovo sebi celu paklu a učinio bi dobro delo!

  - Ma beži bre ženo u pičku lepu materinu. - Spopade me bes i zamalo da je šutnem. - Ona otrča par metara od mene i poče sakupljati kamenje i bacati ga na mene.

  Neverovatno! Počeh se zaklanjati iza metalne šipke koja drži "pečurku" autobuske stanice. Videh taksi kako nailazi. Mahnuh rukom. Taksi stade. Utrčah unutra. Jedan kamen pogodi automobil.

 - Šta je to bre’!!! - Taksista izvadi pištolj koji je držao negde pored sebe, sve se odigravalo jako brzo...

 - Ko je bacio kamen ... jebem li ti majku... - još jedan kamen polete ka taksisti iz mračnog žbunja iza stanice. Kamen nije pogodio ni taksistu ni automobil. Taksista shvativši da ne može tek tako da puca u šipražije i da je to na kraju potpuno besmisleno, brzo ulete u automobil i pokrenu se.

  - Šta je to ... ko to baca kamenje ?! - izopačenog lica me, kao pred srčanim udarom, upita taksista.

  - Nemam pojma... stajao sam tako i neko poče bacati kamenje na stanicu, tada ste naišli Vi.

  - Jebebem li mu oca ludog... uh bre' odosmo u pičku materinu, ja da ti kažem!!! 

*

  Doček 1991.godine. Pozvan sam od strane Lea na žurku koju je pravila njegova devojka Lidija, meni dobro poznata i pre nego što je imala veze sa Leom. Lidija je inače bila i dobra prijateljica sa Milom.

  Leo je pored mene pozvao i Grofa, Igija, Dukija, Dimu, Maksa i Bope-a. Znači pozvao je nas sedmoricu. Dan pre žurke, Leo je tražio da se sastanemo u "Manježu" i da "razmotrimo situaciju". Dva sata smo sedeli i razgovarali. Leo je vodio glavnu reč i srž svega što je hteo da kaže, bila je u tome, da nikako i ni pod kojim izgovorom, niko ne sme da Lidiji napravi bilo kakvu štetu u stanu ili da "pokvari žurku", na bilo kakav način. Meni lično se u vezi svega toga nije obraćao, pošto je znao da ja nikada nisam imao takvu vrstu "instinkta", u sebi i da mi takve stvari nisu pričinjavale nikakvo zadovoljstvo. Dogovor je bio zaključen i Leo je bio zadovoljan.

  Stigli smo negde oko jedanaest sati, sa dva para kola.  Jedna je vozio Duki, druga Bope. Lidija je stanovala u centru grada , negde ispod Njegoševe. Živela je u adaptiranom delu, gde su nekada bile podrumske prostorije. Jedan nivo ispod zemlje. Taj deo u zgradi je potpuno renoviran i tu je pored njenog bio još stan ili dva. Kada smo ušli unutra dočekala nas je zaista prijatna atmosfera. Sa vrata se ulazilo u prednji deo stana,  gde se odlagala garderoba i iz koga se moglo ući u dnevnu prostoriju ispred i sa desne stane u kuhinju sa trpezarijom. U velikoj salonskoj dnevnoj prostoriji, sa lepim odlično očuvanim starinskim nameštajem, kopijama dvoseda, troseda i stolica iz doba Luja XIV i sa dosta skupocenih slika, puno većih i manjih lampi, ambijent je dobijao na dodatnoj prijatnosti. Jelka je bila okićena, kao i čitav stan. Dugačak hodnik je povezivao sve prostorije, dnevnu sobu, još jednu manju sobu, Lidijinu i protezao se do kupatila koje je bilo na kraju hodnika. U trpezariji je postavljen "švedski sto",tako da je sve bilo uređeno i upriličeno da se praznično dočeka nova, bolja i srećnija 1991.godina.

  Leo i Lidija su nas najprijatnije dočekali. Pokazali su nam gde se šta nalazi i predstavili nas društvu, koje je već u ne malom broju sedelo, pijuckalo, pričuckalo i uživalo. Počelo je prijatno upoznavanje i druženje. Ja sam pri polasku zgutao dva "zmaja" i poneo kvoter dopa u slučaju da me “esid”, puno digne. Ostali su se držali najviše vina, "žestine" i marihuane. U jednom trenutku je počeo da mi svetluca čitav stan. Svi ljudi su mi izgledali nekako poznato i mene je obuzela radost. Jedino što sam primetio, a da do tada takav "simptom" nisam imao, je da mi se činilo da hodam malo iznad poda. Znao sam da je “esid” u pitanju i znao sam jako dobro da ga kontrolišem. Nisam smatrao da je trebalo preduzimati mere sa "kvoterom" , uživao sam.

U stan je posle nas stiglo još dosta gostiju ii svi koji su trebali da dođu stigli su na vreme pre ponoći.

  U petnaest minuta do ulaska u Novu Godinu, Leo me je pozvao u kuhinju. Kada sam ušao tu su bili na okupu svi sa kojima sam došao i niko više. Leo je zatvorio vrata i ako bi neko hteo da uđe, on bi ga vratio govoreći da mora nešto važno da se dogovori sa ortacima. Bio je malo bled i već podosta pripit. Reči je izgovarao teško, sa vidno sakrivenom tugom koju su nosile.

  - Znate šta... ja ne mogu da verujem šta mi napravi Lidija...

  - Šta je bilo čoveče ?! - Igi ga zagrli.

  - Rekla mi je malopre da više ne može da bude samnom!

  - Kada bre'... sad' u pet do dvanast ?! - pitao sam ga stvarno iznenađen.

  - Da ...malopre... rekla je i da ima dečka i ... RUŠI !!! SVE RUŠI !!! - Leo se umalo nije zagrcnuo. Očajan i krajnje iznerviran on povuče ukrase koji su visili sa na kuhinjskog lustera i kako svi padoše na pod on ih izgazi nogama.

Eto, ovo poslednje je bilo dovoljno da mogu kažem kako sam do četiri sata ujutru prisustvovao najnemogućijem dešavanju koje sam ikada do tada video na nekoj žurci. Jasno je bilo svima šta je Leo dopustio i našta je pozvao. Ljudi kojima je to rekao su u tome što su radili uživali i to su radili neprimetno, koliko je to moguće i polako.

  - Ja ću kupatilo ... rezervisao je Grof.

  - Klavir i slično ... Dima je digao dva prsta.

  - Video sam nešto zanimljivo… ispred stana…. - promrmrljao je Bope.

  - Meni svejedno ja ću da se šetam pa šta dohvatim. - dodao je Duki.

Nisam rekao ni reč. Navikao sam već na sve to, mada su me ovaj put malo , moram priznati iznenadili.

Sve se dešavalo polako i da niko ne primeti šta se u stvari dešava.

Rezultat je trebao da se vidi tek na kraju.

Sat je otkucao dvanaest.  Svi su išli u krug i čestitali jedni drugima Novu Godinu sa raznoraznim i najlepšim željama.

  Grof i Igi su bili u kupatilu. Počeli su sa lampom iznad lavaboa. Grof je prvo skinuo kuglu sa lampe. Kuglu je spustio u plastičnu kanticu pored šolje. Igi se nakašljao. Grof je u isto vreme razbio kuglu, uzeo je zatim rolnu WC papira, odmotao pola rolne i papir stavio preko razbijene kugle. Igi je u šolju prosuo dva parfema. Dva, tri, puta je puštao vodu, kako se parfem ne bi osećao. To je bila prva "akcija" u kupatilu. Izašli su napolje, kako neko ae ne bi posumnjao na njih i pridružili se ostalim gostima, veselo se zabavlajući.

Dima se ležerno naslonio na klavir. Klavir je bio otvoren. Jednom rukom je držao piće, dok je drugom rukom uporno pokušavao da izčupa dirku sa klavira. To nije bilo lako ali on je bio uporan i snažno je mrdao i čupao dirku, nije mu uspevalo da je izvadi tako lako.

Bope je tražio nešto u ostavi. Video sam ga malo kasnije kako izlazi iz stana, u ruci sam vide,o samo flašu vinjaka.

Bilo je već jedan sat. Najviše sam pričao sa Milom i Lidijom. Lidija je bila potpuno pijana. Zaplitala je jezikom i nemam pojma šta je uopšte htela da kaže. Bauljala je po svom stanu i prilazila gostima nazdravljajući.

Grof se vratio u kupatilo. Igi je bio ispred. Sada je Grof, pošto-poto želeo da izčupa i lampu, bez kugle iz zida. Čupao je svom snagom, ali bez alata je uspeo samo donekle da je izvadi iz ležišta. Ipak lampa, iznad lavaboa sada više nije ni na šta ličila. Sva deformisana, iskrivljena, bez sijalice, bila je pravo ruglo u kupatilu. Grof je seo na lavabo. Dva tri puta je poskočio i lavabo je popustio i nakrivio se. Dima je ipak uspeo da izčupa dirku. Stavio je u džep i potom otišao da sedne "među ljude".

Ja se nekako, u šetkanju po stanu nađoh u predsoblju. Tu, pored garderobe, ugledah momka koga sam poznavao iz gimnazije. Uhvatih ga baš u trenutku kada je vadio ruku iz džepa neke ženske bundice.

  - Pa šta radiš to ? - upitah ga.

  - Moram brate, ovi svi imaju para koliko hoćeš ... ja eto nemam.

Pljesnuh se šakom po čelu. Pa jeli moguće?! Pored ovih manijaka, znači, ima još manijaka. Uuu.. pa to je čitava banda. Već mi je postalo neprijatno, osećao sam da moram da smirim nivo svesti koji mi je sada stvorao tenziju. Izvukoh dobru crtu, skoro čitav kvoter. Ostavio sam samo malo da mogu da zaspim kada se vratim kući. Sada me već nije bilo briga, kez mi se ponovo vratio na lice i ja "na prstima" uđoh u dnevnu prostoriju. Tada se dogodi nešto neočekivano gde sam i ja doprineo urušavanju stana ali ne namerno. Prolazio sam pored Dime koji je sedeo sa još nekim društvom na velikom trosedu. Dima mi podmetnu nogu. Ja se sapletoh i u letu ka podu rukom dohvatih, kako su posle tvrdili, jednu od najskupocenijih stvari, veliku staru, tešku sobnu lampu. Lampa je imala i veliku kristalnu kuglu. Zajedno sa lampom padoh na pod. Meni nije bilo ništa ali kristalna kugla je bila smrskana i lampa iskrivljena. Pogledah u Dimu i videh samo bezobrazni osmejak kako titra na krajičku njegove usne. Lidija priskoči i poče da viče na mene i da se hvata za glavu. Mila je smirivala, dok sam ja objašnjavao da sam se sapleo. Ovu gužvu ponovo su iskoristili Grof i Igi a sada je u pomoć pritekao i Duki. Cilj je bio da se skine bojler. Uspeli su da nađu šrafciger i klešta. Bojler je bio "načet". Sledilo je povlačenje iz kupatila i odluka je bila da se bojler ostavi za kraj. Grof je našao fotoaparat. Spustio ga je na zemlju i izgazio ga nogom. U tom trenutku, sasvim neočekivano naišla je Lidija.

  - Šta radiš to bre'!!!

  - Neko đubre ovde na sred hodnika pa sklanjam ... - Grof je nogom "čistio" ostatke fotoaparata i njegove ostatke gurkao u ćošak.

  - Kako đubre! To je neko razbio moj fotoaparat.

  - Nemam pojma stvarno nisam ni gledao šta je to, nego zamalo da se okliznem pa reko’ da sklonim.

  - Ne mogu više… idem da spavam. - Već je prošlo dva i Lidija je bila potpuno pijana. Ona se odgega do vrata svoje sobe i otvori ih. Tada uzviknu:

  - Mamu vam vašu… pa jel’ moja kuća jebarnik!?! - U sobi je Leo "drmusao" neku devojku.

Lidija zalupi vratima svoje sobe i vrati se nazad u dnevnu.

Ja osetih potrebu da izađem na sneg. Bilo je lepo napolju te noći.

Ali kada sam izašao iz stana, čuh u hodniku buku , metalne odjeke udaraca. Pogledah i u dubini hodnika u mraku ugledah Bope-a. Pored njega skoro prazna flaša, a on udara i udara u neki metal koji je virio iz zida.

  - A neće još da popusti a nemam adekvatan alat ali sjebaću ga ja.

  - Šta je to?

  - Glavni ventil za vodu bre'…

  Izašao sam napolje na sneg. Pogledao sam u nebo. Delovalo mi je u isto vreme i božanstveno i strašno. Petadrde i pucnji su odjekivali gradom. . Vratio sam se nazad. Kada sam se spustio stepeništem do Lidijinog stana osetih da sam ugazio u vodu.

Bope je uspeo da razbije ventil i voda je polako curila i poplavljivala platformu.

Ušao sam u stan. Ugledah Dimu kako nonšanrlantno baca pikavac na pod. Videh Lidiju kako spava na fotelji. Prišao mi je Maks, koga nisam video skoro cele večeri, delovao mi je ok, on jedini. Grof mi je prišao i rekao da je možda vreme da idemo na drugu žurku. Ušao sam u kupatilo. Lavabo je visio. Lampe iznad njega nije bilo, virile su samo žičice iz zida. Bojler je bio “lepo” položen u kadu!!!

Leo je završio "posao" u sobi i zadovoljan je, prekrstivši noge, sedeo u dubini prostorije sam sa flašom crnog vina, koje je ispijao kao vodu.

  - Odavde moramo momentalno da idemo. Rekoh to svima i oni se počeše oblačiti. Igi je nas je dodatno požurivao.

  - Ajde ljudi, ovi su svi komirani od alkohola, kada se osveste i vide šta smo uradili biće ludnica.

  - Kakva bre ludnica ... - Bope se namršti - Ma sve ću da ih bijem sam...

  - Ma čoveče nismo ovde da se bijemo nisakim, ovo je potpuno ludilo i ovako... ajde idemo. - složio se Maks.

Izašli smo napolje ni ne pozdravljajući se nisakim.

Već je bilo blizu četiri sata. Svi smo bili napolju ispred automobila. Dima je rešio da ide kući, suviše je bio pijan da nastavi dalje sa nama.

Maks je predložio da odemo na žurku koju su pravili njegovi prijatelji iz benda gde je tada svirao.

Ne znam gde je bila ta žurka. Sećam se da smo se našli u nekom meni potpuno nepoznatom kraju.

Grof je izašao napolje i stavio na ramena dugačak Dukijev kaput, koji je imao epolete.

  - Tito… a burazeri? 

Duki je pao u sneg od smeha.  Grof se u to doba kada se već polako naziralo jutro, posle svega što je uradio te noći, šetkao sa cigaretom, kaputom i posebnim držanjem je imitirao Tita.

  Ušli smo na žurku. Šestorica rokabila sa frizurama i nijedna devojka. Kulturno smo se pozdravili sa momcima , vratili u automobile i otišli kući.

  Još jedna stvar ... Dima je krenuo kući bez svog mantila. Tek blizu stanice se setio ili je osetio zimu, pa je odlučio da se vrati i uzme mantil. Sišavši niz stepenice, ugazi u već dosta nabujalu vodu. Cipele mu se umokriše, malo vode uđe u njih. On pozvoni na Lidijina vrata. Otvori mu Lidija lica unakaženog od besa. Udari mu šamar i otera ga uz najstrašnije moguće psovke. Mantil nije dobio i on se kao miš skupi u svom sakočiću, osećap je da ga mraz ujeda za namokrena stopala i potrča ka stanici, kako bi se malo ugrejao.

  Lidiju više od tada nisam video.

Photo: "Entropija" - Sebastian Sava Gor