NISAM BIO TU: "Bitnost bitisanja…" (Autobiografski Roman u Nastavcima 34) Autobiografija | Autobiography | Autobiographie - 1991 godina
"Bitnost bitisanja…"
Allen Ginsberg (Beograd 1991)
Anja me je pozvala na pesničko veče u Domu
Omladine. Gost je bio jedan od najbitnijih predstavnika svoje, "hipi"
generacije, takozvanih "bitnika", pesnika, proznih pisaca i filozofa,
oni se vezuju za šesdesete i sedamdesete godine prošlog veka, za kulturnu
revoluciju u Americi, tog doba, za hipi pokret tj. za rat protiv Vijetnama, za
više građanskih sloboda i sličnih stvari. Nešto malo od svega toga sam čitao. U
rukama sam pored Ginzberga držao i Timoti Lirija, Džek Keruaka, Volt Vitmena i
možda najupečatljivijeg, meni- Viljem S. Barouza.
Meni se sve
to činilo interesantnim do izvesne granice. Modernu Američku Poeziju, mada ona
više nije nova, ali je smatraju jednom
od najbitnijih i to je moguće istina. Ja lično, sam još staromodnije, uvek bio
nekako zagnjuren u "Cveće Zla" , raspravljajući se stalno sa autorom
te zbirke, Šarl Bodlerom.
Ovi ljudi su počeli da me znimaju u vreme kada
je počeo da me zanima i LSD. U to vreme se uveliko eksperimentisalo sa ovom
psihodeličnom supstancom i uopšte sa psihodeličnim supstancama. Timoti Liri se
bavio proučavanjem LSD-a na univerzitetu gde je radio. Najteži od svih njih a
opet paradoksalno najdugovečniji je Viljem Barouz. Jedan period su me zanimale
njihove ideje i razmišljanjao sam o natprirodnom, parapsihološkim pojavama,
karmi, predestinaciji, reinkarnaciji, entelehiji. Oni kao predstavnici nove
"boemije" su morali da imaju i svoje, tada različito mišljenje o
mnogo čemu, novcu, moralu, kao i pitanjima seksualnosti. Ginzberg lično je bio homoseksualac a njegov
dugogodišnji ljubavnik, bio je pesnik Piter Orlovski. Bitnici otvaraju put hipi pokretu, hipici panko,
a pank svemu onome što predhodi
generacijama danšnjice. Bitna stvar u svemu ovome je što je tadašnja kontrakultura,
danas postala mejnstrim. Tako da su kontrakultura i mejnstrim u stvari izgubili
svoju srž. Ginzberg se zanimao i za
istočnjačke religije, hinduizam i zen-budizam.
Hinduizam je
drevna azijska religija koja potiče od 16. veka pre Hrista, koja je započela
svoj razvoj u Indiji, gde je i danas, glavna religija. Hinduizam se izdvaja
među svetskim religijama po neuobičajenoj šarolikosti filozofskih doktrina,
pogleda na svet i religijskih organizacija. Unutar njega postoje razlike često
veće od onih među formalno različitim svetskim religijama što čini svaki
pokušaj konciznog definsanja i opisivanja ove religije teškim, pa i nemogućim.
Zen se ističe pre svega praksom meditacije sa
ciljem zaustavljanja unutrašnjih mentalnih sukoba i frustracija i direktnog
uvida u stvarnost mimo konceptualnih filtracija vlastitog metalnog sklopa.
Japanski Soto Zen koji je Ginzberg kada je postao budista, pri svojoj poseti
Japanu, koristio je poznat po specifičnoj praksi sedeće meditacije, šikantazi,
pasivnog receptivnog sedenja bez posebnog objekta fokusa. Meditacija
nemeditiranja, meditacja na ništa. Samo sedenje i ništa osim sedenja,
napuštanje mentalnih i telesnih želja, potreba i aktivnosti.
Sve jako
prvlačno ali kada sam se upoznao sa hrišćanstvom i drugačijem pristupu kod
pitanja, ličnosti, duha, materije, Boga i sveukupne stvarnosti, meni su ove
“religije”, postale dobre “mudrolije” i dobra filolozofija, pre stajanja na
istinski put poznavanja i prepoznavanja stvarnosti.
- Ok, idemo. - rekoh Anji i mi dogovorismo
vreme kada da se nađemo ispred Doma Omladine da bi zajedno ušli unutra. Ulaz je
bio besplatan. Na spratu u maloj Sali, sedeo je u stolici, na bini, jedino on osvetljen, Alen Ginzberg. Bina je
bila postavljena na sredini prostorije, ispred Alena je bio mikrofon i on je
već nešto govorio. Pričao je na engleskom bez prevodioca na srpski jezik. Oko
bine su bile postavljene stolice. Anja i ja lako nađosmo mesto da sednemo. Tu
jedva da je bilo pedesetak ljudi a i taj broj se smanjivao. Neki ljudi su
izlazili, najverovatnije oni koji nisu ni znali zašto su tu došli.
- A sada o "akademicima"... tako ću
ih nazvati, ljudima slepim i gluvim... - govorio je stari, posedli bitnik,
dugačke brade i kose koja je u fronclama padala sa strane.
- Poezija je tako napadnuta od strane neuke i
preplašene gomile dosadnjakovića koji ne razumeju kako ona nastaje, a nevolja
sa ovim čudacima je to što oni ne bi prepoznali poeziju ni da iskoči pred njih
i naguzi ih u sred bela dana.
Aplauz.
- A o političarima ovako - moja poezija je
anđeosko buncanje i nema ništa sa tupavim materijalističkim nastranostima i o
tome ko bi trebalo da upuca koga. Tajne individualne mašte – koje su
transkonceptualne i neverbalne – mislim na neuslovljeni duh – nisu na prodaju
ovoj svesti, nisu od koristi ovom svetu, izuzev možda da ga nateraju da sklopi
svoje zamke i sluša muziku Sfera. Onaj ko negira muziku sfera negira poeziju,
negira čoveka i pljuje po Blejku, Šeliju, Hristu i Budi. U međuvremenu se
zabavljajte. Univerzum je novi cvet. Amerika će se tek otkriti. Ko želi rat protiv
ruža, taj će ga i dobiti. Sudbina mnogo laže, a gej Stvoritelj igra u svom
sopstvenom telu u večnosti.
Aplauz.
Anja i ja smo podosta zakasnili, ovo je već
bio kraj Alenovog nastupa. On je mirno sedeo u stolici i rekao je da ko šta
želi može da ga pita. Sledila su raznorazna pitanja.
- Šta mislite o sadašnjoj situaciji na ovim
prostorima.
- Ja sam ovde došao da podsetim kako divan
život preko noći u trenu može postati neopisivi užas. Teško je steći i održati
mir, veoma ga je lako razoriti. - odgovarao je mirno i poetično Ginzberg.
Osetio sam
jaku potrebu da ga nešto pitam. Moram da priznam da mi taj dekica, koji je
izgledao kao neki guru u, svojoj dugačkoj beloj košulji, nije bio simpatičan.
Ja lupih prvo što mi pade na pamet:
- I dakle mi ukoliko ne zaslužimo da ponovo
budemo čovek... neki drugi čovek... možemo postati i biti mrav, a na kraju od
mrava trebamo dogurati do krave? Možete li vi sebe videti kao mrava, pacova ili
kravu, ovcu, svejedno.
- Prihvatite postojanje. Opustite se, približite
se postojanju u miru i tišini, meditacijom. I jednog dana ćete videti da ste
puni - prepuni radosti, blaženstva. Toliko ćete biti ispunjeni da ćete to moći
da podelite sa celim svetom, a neće se istrošiti. Tog dana se prvi put neće u
vama javiti pohlepa za novcem, hranom, stvarima uopšte. Živećete, ali bez
stalnog osećaja pohlepe koja se ne može zadovoljiti, rane koja se ne može
zalečiti. Živećete u skladu sa prirodom i sobom i naći ćete sve što vam je
potrebno. - mirno neodgovori Ginzberg na moje pitanje. On zaista kao u polu-snu
propovedaše svoju priču i svoju istinu. Takva ne pažnja kada je druga ličnost u
pitanju me iznervira, postavih mu pitanje još jednom, glasnije.
- Možete li sebe zamisliti kao psa? - molio
bih konkretan odgovor sa da ili ne.
- Ja koračam stazom bogova. - ponovo isti
ton, isti stav. Osetih kao da je taj čovek nekako blokiran, kao da postoji
nešto oko njega, što je sam stvorio, gde drugi čovek, ukoliko mu on to sam ne
dopusti ne može prići tj. on ga neće ni čuti ni videti. Odustao sam. Ljudi su
postavljali još neka pitanja, odgovarao je isto tako u tonu zanesenom i
snoviđačkom, gde je odgovor, bio
apstraktan i nekonkretan. U jednom trenutku čuh da govori o kikirikiju
na slici Salvadora Dalija.
Aplauz. Ginzberg ustade i pokloni se. Bio je
to kraj pesničke večeri sa Alenom Ginzbergom. Ni jedna kamera-fotoaparat, ni
jedan novinar...ništa. Koliko god ja imao svoj lični i krajnje subjektivan,
osećaj za vrednosti reči ili ocenu karaktera ove ličnosti, mislim da je bez
komentara to što je dolazak ovog čoveka ostao potpuno zanemaren. Generalno
ljude ovde je kultura i sve što je vezano za nju prestalo da interesuje.
Alen Ginzberg je prvi put bio u Beogradu
1983. godine. Rođen je 1926. Godine, umro je 5.aprila 1997.godine, u svojoj
70.godini. Bio je borac protiv rasnih, verskih, seksualnih razlika, koji se
zalagao za sve vrste sloboda i oslobađanje, uopšte, ljudskog ponašanja,
volje, misli i ograničenja ma kakve
vrste.
*
Anja i ja smo izašli napolje. Prolećno veče,
već u Knez Mihajlovoj, mogao se osetiti
miris sa Kalemegdana.
Ispred nas čudan prizor. Stole Piksi, poznat beogradski "frik", je
skakutao sa svojom frulom, pored jednog čoveka, koji je čučnuo da veže svojoj
devojčici pertlu, na cipelici. Piksi je ukazivao frulom na njega.
- Vidite koliko je visok čovek... vidite...
vidite...ovo je najvišlji čovek...detencetu pertlicu vezuje.
Ova slika i
to što je Stole Piksi govorio, urezalo mi se u pamćenje više i nekako bitnije
nego poetično predavanje velikog bitnika.
Коментари