NISAM BIO TU: "Bitnost bitisanja…" (Autobiografski Roman u Nastavcima 34) Autobiografija | Autobiography | Autobiographie - 1991 godina

 

               "Bitnost bitisanja…"                    

 Allen Ginsberg (Beograd 1991)

  Anja me je pozvala na pesničko veče u Domu Omladine. Gost je bio jedan od najbitnijih predstavnika svoje, "hipi" generacije, takozvanih "bitnika", pesnika, proznih pisaca i filozofa, oni se vezuju za šesdesete i sedamdesete godine prošlog veka, za kulturnu revoluciju u Americi, tog doba, za hipi pokret tj. za rat protiv Vijetnama, za više građanskih sloboda i sličnih stvari. Nešto malo od svega toga sam čitao. U rukama sam pored Ginzberga držao i Timoti Lirija, Džek Keruaka, Volt Vitmena i možda najupečatljivijeg, meni- Viljem S. Barouza.

Meni se sve to činilo interesantnim do izvesne granice. Modernu Američku Poeziju, mada ona više nije nova,  ali je smatraju jednom od najbitnijih i to je moguće istina. Ja lično, sam još staromodnije, uvek bio nekako zagnjuren u "Cveće Zla" , raspravljajući se stalno sa autorom te zbirke, Šarl Bodlerom.

 Ovi ljudi su počeli da me znimaju u vreme kada je počeo da me zanima i LSD. U to vreme se uveliko eksperimentisalo sa ovom psihodeličnom supstancom i uopšte sa psihodeličnim supstancama. Timoti Liri se bavio proučavanjem LSD-a na univerzitetu gde je radio. Najteži od svih njih a opet paradoksalno najdugovečniji je Viljem Barouz. Jedan period su me zanimale njihove ideje i razmišljanjao sam o natprirodnom, parapsihološkim pojavama, karmi, predestinaciji, reinkarnaciji, entelehiji. Oni kao predstavnici nove "boemije" su morali da imaju i svoje, tada različito mišljenje o mnogo čemu, novcu, moralu, kao i pitanjima seksualnosti.  Ginzberg lično je bio homoseksualac a njegov dugogodišnji ljubavnik, bio je pesnik Piter Orlovski.  Bitnici otvaraju put hipi pokretu, hipici panko, a pank svemu onome  što predhodi generacijama danšnjice. Bitna stvar u svemu ovome je što je tadašnja kontrakultura, danas postala mejnstrim. Tako da su kontrakultura i mejnstrim u stvari izgubili svoju srž.  Ginzberg se zanimao i za istočnjačke religije, hinduizam i zen-budizam.   

Hinduizam je drevna azijska religija koja potiče od 16. veka pre Hrista, koja je započela svoj razvoj u Indiji, gde je i danas, glavna religija. Hinduizam se izdvaja među svetskim religijama po neuobičajenoj šarolikosti filozofskih doktrina, pogleda na svet i religijskih organizacija. Unutar njega postoje razlike često veće od onih među formalno različitim svetskim religijama što čini svaki pokušaj konciznog definsanja i opisivanja ove religije teškim, pa i nemogućim.

  Zen se ističe pre svega praksom meditacije sa ciljem zaustavljanja unutrašnjih mentalnih sukoba i frustracija i direktnog uvida u stvarnost mimo konceptualnih filtracija vlastitog metalnog sklopa. Japanski Soto Zen koji je Ginzberg kada je postao budista, pri svojoj poseti Japanu, koristio je poznat po specifičnoj praksi sedeće meditacije, šikantazi, pasivnog receptivnog sedenja bez posebnog objekta fokusa. Meditacija nemeditiranja, meditacja na ništa. Samo sedenje i ništa osim sedenja, napuštanje mentalnih i telesnih želja, potreba i aktivnosti.

Sve jako prvlačno ali kada sam se upoznao sa hrišćanstvom i drugačijem pristupu kod pitanja, ličnosti, duha, materije, Boga i sveukupne stvarnosti, meni su ove “religije”, postale dobre “mudrolije” i dobra filolozofija, pre stajanja na istinski put poznavanja i prepoznavanja stvarnosti.

  - Ok, idemo. - rekoh Anji i mi dogovorismo vreme kada da se nađemo ispred Doma Omladine da bi zajedno ušli unutra. Ulaz je bio besplatan. Na spratu u maloj Sali, sedeo je u stolici, na bini,  jedino on osvetljen, Alen Ginzberg. Bina je bila postavljena na sredini prostorije, ispred Alena je bio mikrofon i on je već nešto govorio. Pričao je na engleskom bez prevodioca na srpski jezik. Oko bine su bile postavljene stolice. Anja i ja lako nađosmo mesto da sednemo. Tu jedva da je bilo pedesetak ljudi a i taj broj se smanjivao. Neki ljudi su izlazili, najverovatnije oni koji nisu ni znali zašto su tu došli.

  - A sada o "akademicima"... tako ću ih nazvati, ljudima slepim i gluvim... - govorio je stari, posedli bitnik, dugačke brade i kose koja je u fronclama padala sa strane.

  - Poezija je tako napadnuta od strane neuke i preplašene gomile dosadnjakovića koji ne razumeju kako ona nastaje, a nevolja sa ovim čudacima je to što oni ne bi prepoznali poeziju ni da iskoči pred njih i naguzi ih u sred bela dana.

  Aplauz.

  - A o političarima ovako - moja poezija je anđeosko buncanje i nema ništa sa tupavim materijalističkim nastranostima i o tome ko bi trebalo da upuca koga. Tajne individualne mašte – koje su transkonceptualne i neverbalne – mislim na neuslovljeni duh – nisu na prodaju ovoj svesti, nisu od koristi ovom svetu, izuzev možda da ga nateraju da sklopi svoje zamke i sluša muziku Sfera. Onaj ko negira muziku sfera negira poeziju, negira čoveka i pljuje po Blejku, Šeliju, Hristu i Budi. U međuvremenu se zabavljajte. Univerzum je novi cvet. Amerika će se tek otkriti. Ko želi rat protiv ruža, taj će ga i dobiti. Sudbina mnogo laže, a gej Stvoritelj igra u svom sopstvenom telu u večnosti.

  Aplauz.

  Anja i ja smo podosta zakasnili, ovo je već bio kraj Alenovog nastupa. On je mirno sedeo u stolici i rekao je da ko šta želi može da ga pita. Sledila su raznorazna pitanja.

  - Šta mislite o sadašnjoj situaciji na ovim prostorima.

  - Ja sam ovde došao da podsetim kako divan život preko noći u trenu može postati neopisivi užas. Teško je steći i održati mir, veoma ga je lako razoriti. - odgovarao je mirno i poetično Ginzberg.

Osetio sam jaku potrebu da ga nešto pitam. Moram da priznam da mi taj dekica, koji je izgledao kao neki guru u, svojoj dugačkoj beloj košulji, nije bio simpatičan. Ja lupih prvo što mi pade na pamet:

  - I dakle mi ukoliko ne zaslužimo da ponovo budemo čovek... neki drugi čovek... možemo postati i biti mrav, a na kraju od mrava trebamo dogurati do krave? Možete li vi sebe videti kao mrava, pacova ili kravu, ovcu, svejedno. 

  - Prihvatite postojanje. Opustite se, približite se postojanju u miru i tišini, meditacijom. I jednog dana ćete videti da ste puni - prepuni radosti, blaženstva. Toliko ćete biti ispunjeni da ćete to moći da podelite sa celim svetom, a neće se istrošiti. Tog dana se prvi put neće u vama javiti pohlepa za novcem, hranom, stvarima uopšte. Živećete, ali bez stalnog osećaja pohlepe koja se ne može zadovoljiti, rane koja se ne može zalečiti. Živećete u skladu sa prirodom i sobom i naći ćete sve što vam je potrebno. - mirno neodgovori Ginzberg na moje pitanje. On zaista kao u polu-snu propovedaše svoju priču i svoju istinu. Takva ne pažnja kada je druga ličnost u pitanju me iznervira, postavih mu pitanje još jednom, glasnije.

  - Možete li sebe zamisliti kao psa? - molio bih konkretan odgovor sa da ili ne.

  - Ja koračam stazom bogova. - ponovo isti ton, isti stav. Osetih kao da je taj čovek nekako blokiran, kao da postoji nešto oko njega, što je sam stvorio, gde drugi čovek, ukoliko mu on to sam ne dopusti ne može prići tj. on ga neće ni čuti ni videti. Odustao sam. Ljudi su postavljali još neka pitanja, odgovarao je isto tako u tonu zanesenom i snoviđačkom,  gde je odgovor, bio apstraktan i  nekonkretan.  U jednom trenutku čuh da govori o kikirikiju na slici Salvadora Dalija.

  Aplauz. Ginzberg ustade i pokloni se. Bio je to kraj pesničke večeri sa Alenom Ginzbergom. Ni jedna kamera-fotoaparat, ni jedan novinar...ništa. Koliko god ja imao svoj lični i krajnje subjektivan, osećaj za vrednosti reči ili ocenu karaktera ove ličnosti, mislim da je bez komentara to što je dolazak ovog čoveka ostao potpuno zanemaren. Generalno ljude ovde je kultura i sve što je vezano za nju prestalo da interesuje.  

  Alen Ginzberg je prvi put bio u Beogradu 1983. godine. Rođen je 1926. Godine, umro je 5.aprila 1997.godine, u svojoj 70.godini. Bio je borac protiv rasnih, verskih, seksualnih razlika, koji se zalagao za sve vrste sloboda i oslobađanje, uopšte, ljudskog ponašanja, volje,  misli i ograničenja ma kakve vrste.

* 

  Anja i ja smo izašli napolje. Prolećno veče, već u Knez Mihajlovoj,  mogao se osetiti miris sa Kalemegdana.

  Ispred nas čudan prizor. Stole Piksi,  poznat beogradski "frik", je skakutao sa svojom frulom, pored jednog čoveka, koji je čučnuo da veže svojoj devojčici pertlu, na cipelici. Piksi je ukazivao frulom na njega.

  - Vidite koliko je visok čovek... vidite... vidite...ovo je najvišlji čovek...detencetu pertlicu vezuje.

Ova slika i to što je Stole Piksi govorio, urezalo mi se u pamćenje više i nekako bitnije nego poetično predavanje velikog bitnika.



"Plavo" crtež - Sebastian Sava Gor


Коментари

Популарни постови са овог блога

Spontano Sagorevanje: Pikado | Spontaneous Combustion: The Dartboard / Zbirka Kratkih Priča. кратка прича. kratka priča. short story. histoire courte. књижевност. литература. literature. book. knjiga. literatura. kratka priča

Spontano Sagorevanje: Konfuzija | Spontaneous Combustion: The Confusion / Zbirka Kratkih Priča. кратка прича. kratka priča. short story. histoire courte. књижевност. литература. literature. book. knjiga. literatura. kratka priča / 文學

Spontano Sagorevanje: Kosta na crti ::: Spontaneous Combustion: Kosta On The Line / kratka priča. кратка прича. short story. histoire courte. књижевност. литература. literature. book. knjiga. literatura.