NISAM BIO TU: “Nivea” (Autobiografski Roman u Nastavcima 15) Autobiografija | Autobiography | Autobiographie - 1989 godina

 

“Nivea”

 Jedno veče Igi i Grof su doveli neku prijateljicu. Počelo je sve polako, malo travice, vinjače po vinjače i Grof upita prijateljicu da li njoj nije neprijatno da se on i Igi skinu. Kako ga je pogledala ta devojka, ali njen pogled nije govorio ono što je zapravo želela. Ona je na naše iznenađenje odgovorila pozitivno, tj. da bi želela da se njih dvoje skinu i pitala je mene da li ću se i ja skinuti.

  -  Ne oni će da stripuju a ja sam maser. - odgovorio sam.

Zaista, uz muziku, Igi i Grof su polako skidali odeću. Devojka je gledala kao hipnotisana.  Ja sam je polako otkopčavao. Kada su se skinuli, oni zaigraše, sve vrteći u krug svojim pozamašnim muškim polnim organima, ponosni na iste. Devojka nije treptala . Skinuo sam joj pantalone, uživala je.

  - E'... gaćice moraš po svojoj volji ... to razumeš... - rekao sam je i pogledao upitno.

  - Da,da...razumem... - ona bez i malo dvoumljenja skinu i gaćice.

  - Igi daj Niveu...rekoh profesionalno, spreman da uradim ono što sam i rekao. Dobio sam veliku Niveu i počeo da kremu razmazujem po njenom telu. Ležala je na stomaku dok sam ja sve vreme nanosio i razmazivao kremu po njenom telu. Rekao sam joj, kada sam pola kreme istrošio, da se se okrene i legne na leđa. Poslušala je. Druga polovina velikog pakovanja Nive-e je brzo potrošena. Devojka je sjajila kao Mesec.

  - I šta sad? - upita ona.

  - Ništa sada ćemo da gledamo MTV. - rekao je ozbiljno Grof - i da večeramo , jesi gladna?

  - Pa može... a da vas pitam...

  - Kaži. - pogleda je Igi.

  - A jel' sam ja sada kurva?

  - Kako kurva, šta pričaš... pa gledala si muški striptiz kao u nekom klubu... dobila si super masažu ... za to žene plaćaju.. alo! - odbrusi joj Grof , iskrivivši lice kao da je i pomalo ljut.

  - Pa da u stvari , hahaha, kao da sam bila u Americi ... - zakikota se nevino devojka i poče oblačiti svoju garderobu koja je upijala preostalu Niveu.

Grof je navukao kuvarsku kecelju. Igi se pripremao da pomaže. Devojka i ja smo sedeli za stolom pušili , pijuckali i gledali kako oni vešto prave kobasice i krompir.

Najprijatnije smo se razišli i pozdravli sa devojkom. Ona je otišla izgleda veoma zadovoljna i vidljivo uzbuđena. Mislim da nije mogla da veruje šta joj se dogodilo.

*

  Pored svega, bogatog društvenog života, devojaka, zabave, "konzumiranja" umetnosti, filosofije i koje čega još, duboko sam osećao da mi nešto nedostaje. Nisam znao da trebam da gradim sebe preko onoga što radim a ne preko onoga što znam. Ne mislim na znanje koje predhodi svakom radu. Trebalo je doći do istine. Moje lične istine koja bi dala smisao i mom životu i smrti. Pre svakog drugog saznanja o bilo čemu trebalo je sebe prvenstveno da upoznam. Samo onaj čovek koji je sebe razumeo i video kuda ide može steći mir i značaj svog puta. Ja tada još uvek nisam duboko ulazio u sopstveni duh, nisam ni razumeo da tu trebam da tražim. Lutao sam naokolo, pun raznoraznih saznanja o stvarima koje su me interesovale ali sebe sam odatle na određen način odstranio.

 

* 

  Vratiću se u "Drveni Grad" u Košutnjaku, na taj, samo tada održan, mali, muzički fetival. Nekoliko dana pre koncerta grupe "Azra", sedeli smo za dva spojena stola, Maks, Gorf, Igi, Bope, Peri i ja. Devojke nismo zvali da izlaze sa nama, samo u izuzetnim prilikama. Od svih ljudi koje sam nabrojao, danas su živi svi osim Perija. On je kasnije nastradao na najbizarniji mogući način. Taman se smirio i sredio. Našao je i devojku sa kojom je hteo da se oženi. Upriličili su slavlje za venčanje na brodiću koji je po želji mladenaca plovio Savom. Peri je u najveselijem ali jako pijanom stanju jednostavno pao sa brodića. Voda i noć su ga progutali.

  Tada smo za stolom bili svi lepo raspoloženi. Grof je voleo da ređa ispred sebe čašice viskija koje je popio, nije dozvoljavao konobaru da ih odnese. Max se u jednom trenutku nešto zagledao i onda je naglo ustavši sa stolice glasno upitao:

  -  Jel ono Džoni?

  -  Koji bre' Džoni, pogleda ga Grof.

  -  Pa Džoni čoveče, Štuluić bre' ...

  -  A gde ? - pridignu se sa stolice Peri.

Igija nije puno zanimao Džoni, ispijao je svoj vinjak.

  -  On je! - reče Bope, prepoznavši muzičara.

  -  Dolazi ovde da sedne. - uzbuđeno primeti Maks.

  -  Pa nek sedne. - ledeno izusti Grof.

  -  A... nema mesta ovde, sad' će da vidi ... pozvaću ga kod nas. - Maks je stajao i gledao muzičara kako se približava sa rančićem na leđima.

  -  Sigurno će da sedne sa nama… - promrlja sarkastično Igi.

Džoni se približio delu gde smo sedeli i zaista je pogledavao ima li slobodnog stola. Izgledao je savim pristojno, bela košuljica sa kratkim rukavima, crvene pantalone, duga puštena kosa,  prljava brada. Maks ustade i ode do njega. Videli smo kako pričaju , kako se Džoni osmehuje i najzad kako obojica prilaze našem stolu. Džoni je pre nego što je seo pružio ruku, predstavio se kao Branimir i rukovao se  kulturno sa svima nama. Bila nam je velika čast da sa nama sedi taj čovek. Na najljubazniji mogući način on je objasnio da je došao da ugovori koncert.

Posle nekih formalnih pitanja mi smo sa njim počeli da razgovaramo bez ikakvog ustezanja o najobičnijim stvarima. Izvadio je tablicu šita i ponudio nas. Razgovor se nastavio i uglavnom smo mi pitali šta se dešava u Zagrebu dok je njega zanimalo kako je u Beogradu. Nakon sat vremena kulturno se pozdravio i otišao svojim poslom.  Koncert je ugovorio za nedelju  od svoje posete "Avala-Gradu".

Kakav je to koncert bio!  Zvučalo je ludo, masa je kao u horu nepogrešivo pevala uporedo sa Džonijem. Čak i onaj ko ne voli ovaj bend bi bio oduševljen ovim spektakularnim događajem. Svirali su do poslednjeg daha. Izlazili na tri bisa, mokri od umora. Dali su sve od sebe, izvanredno!

Neko me je tokom koncerta udario sa leđa u glavu. Nisam obraćao pažnju. Ljudi su se pentrali jedni po drugima. Malo bliže se nije moglo prići. Sve u svemu, dobro je što hitna pomoć te večeri nije imala posla na tom mestu.

Koncert se završio. Ljudi su se razilazili. Naišao sam na mog dobrog prijatelja Saleta. Sale nije znao gde se nalazi, toliko je bio pijan. Sve je išao oko mene dok sam se ja okretao za njim da vidim šta to radi. On kao da je hteo da bude sakriven meni iza leđa. Odatle je sve vreme ponavljao:

   - Nisam lep al' sam glup ... nisam lep al' sam glup !

Ovaj detalj je poslednje što pamtim vezano za tu noć.

Fine Art America

Erik Satie - Gnossienne No.1 (Extended)

Ерик Алфред Лесли Сати (франц. Eric Alfred Leslie Satie, Онфлер, 17. мај 1866 — Париз, 1. јул 1925.) је био француски композитор, пијанист и писац. Сати се као композитор појавио 1887. Себе је прозвао гимнопедист, а нешто касније (1888) написаће своја најпознатија дела „Гимнопедије“ (Gymnopédies, три композиције за клавир). За себе је још говорио да је фонометричар (неко ко мери звукове), а не музичар. Такав став је заузео пошто су га назвали „неспретним, али суптилним техничарем“ у књизи о модерним француским композиторима из 1911. Осим композиторског рада, Сати је писао за бројне часописе, од дадаистичког магазина 391 до америчког Ванити фера. Изгледа да је крајем 1880-их писао чланке под псеудонимом Вирџини Лебо (франц. Virginie Lebeau), премда је касније у животу тврдио да се увек потписивао истим именом. Сати је био изузетна фигура у париској авангарди почетком 20. века. Његов рад је био претеча каснијих музичких праваца минимализма, музике која се понавља и позоришта апсурда...

Ерик Сати

Erik Satie, original name in full Eric Alfred Leslie Satie, (born May 17, 1866, Honfleur, Calvados, France—died July 1, 1925, Paris), French composer whose spare, unconventional, often witty style exerted a major influence on 20th-century music, particularly in France. Satie studied at the Paris Conservatory, dropped out, and later worked as a café pianist. About 1890 he became associated with the Rosicrucian movement and wrote several works under its influence, notably the Messe des pauvres (composed 1895; Mass of the Poor). In 1893, when he was 27, Satie had a stormy affair with the painter Suzanne Valadon. From 1898 he lived alone in Arcueil, a Paris suburb, cultivating an eccentric mode of life and permitting no one to enter his apartment. Beginning in 1905, he studied at the Schola Cantorum under Vincent d’Indy and Albert Roussel for three years. About 1917 the group of young composers known as Les Six adopted him as their patron saint. Later the School of Arcueil, a group including Darius Milhaud, Henri Sauguet, and Roger Désormiere, was formed in his honour. Satie’s music represents the first definite break with 19th-century French Romanticism; it also stands in opposition to the works of composer Claude Debussy. Closely allied to the Dada and Surrealist movements in art, it refuses to become involved with grandiose sentiment or transcendent significance, disregards traditional forms and tonal structures, and characteristically takes the form of parody, with flippant titles, such as Trois morceaux en forme de poire (1903; Three Pieces in the Shape of a Pear) and Embryons Desséchés (1913; Desiccated Embryos), and directions to the player such as “with much illness” or “light as an egg,” meant to mock works such as Debussy’s preludes.

Suzanne Valadon (1892) Portrait: "Erik Satie" /oil-canvas

Erik Satie | French composer | Britannica

MILES DAVIS: "Official Videos"

Miles Dewey Davis III (Alton, Illinois, SAD, 26. 5. 1926. — Santa Monica, Kalifornija, SAD, 28. 9. 1991.) bio je jedan od najznačajnijih jazz glazbenika. Kao trubač, vođa banda i kompozitor, Davis je sudjelovao u gotovo svim važnijim događajima u razvoju jazza od drugog svjetskog rata do 1990-uh. Svirao je na raznim ranim bebop pločama i snimio jednu od prvih cool jazz ploća. Kasnije je bio djelomično dogovoran za razvoj modal jazza i jazz fusiona, a koji su se razvili od njegove suradnje s drugim muzičarima kasnih 1960-ih i ranih 1970-ih. Davisov su stil sviranja uspoređivali s hodanjem po ljuskama jajeta, ton mu je bio topao i senzibilan, kada je bilo potrebno rezak i oštar, a u drugim situacijama nježan i zavodnički. Često je bio proglašavan trubačem godine, njegove su brojne ploče dobivale najviše ocjene, a sastavi iz raznih razdoblja proglašavani su najznačajnijima u povijesti jazza.

Bio je konceptualist, pjesnik svog glazbala, osebujan umjetnik u vječitoj borbi s zavisnost drogama i alkoholu, osebujan, ali kontraverzan, genijalac čiju su glazbenu karijeru često zasjenile priče o čudnim odnosima sa ženama, dvojbama oko njegove homoseksualnosti i bolesti za koju su neki tvrdili da je AIDS, odnosu prema politici, rasizmu (često je i sam bio proglašavan rasistom), sukobima sa zakonom, svađama s gangsterima, zbog čega je dobio nadimak Princ tame. Volio je nositi skupocjen nakit i voziti skupe aute poput Ferrarija ili Maseratija, i otmjeno se oblačiti. Godine 1960. je bio proglašen najelegantnije odjevenim Amerikancem što je više volio od brojnih značajnih priznanja za svoj glazbeni doprinos.

Miles Dewey Davis Jr. je rođen 25. svibnja 1926. u Altonu u državi Illinois, a umro je 28. rujna 1991. u Santa Monici u Kaliforniji. Rođen u obitelji srednje klase u kojoj je otac bio zubar, majka je svirala violinu, a sestra klavir, Davis je trubu počeo svirati kao desetogodišnjak, prvu vlastitu dobio je kao trinaestogodišnjak, a već kao srednjoškolac pridružuje se školskom i lokalnim sastavima. Godine 1944. dolazi u New York gdje studira na Julliard School Of Music. No, brzo napušta studij i počinje aktivnije svirati po klubovima u 52. ulici prijateljujući s velikanima jazza poput Colemana Hawkinsa, Theloniousa Monka, Maxa Roacha i drugih...Miles Davis Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije

Planeta Zemlja: Najmoćnije Biljke -MAKA

 

Maka je jedinstvena po svojim medicinskim svojstvima, iako nije lek.

Sa razvojem modernog društvenog života, rad i životni stil su se promenili i ujedno doneli dosta negativnih fizičkih simptoma kod ljudi. Brzo zamaranje, nesanica ili nekvalitetan san, teško fokusiranje, problem sa plodnosti, slab libido, glavobolje i još mnogo toga, postali su uobičajene pretnje ljudskom zdravlju. Jedno od najmoćnijih prirodnih sredstava koje može pomoći u sprečavanju ili umanjivanju svih ovih simtoma je pažljivo odabrana Peruanska maka. Za maku je urađeno puno istraživanja, koja dokazuju njene pozitivne efekte na zdravlje. Ono što sledi jesu velike kliničke studije, koje bi to i potvrdile, ali već sada, stroga regulativa na nivou EU, odobrava gotovo sve zdravstvene izjave vezane za benefite i uticaj ove čudnovate biljke. Tome još doprinose i tradicionalni peruanski zapisi, kao i pozitivna iskustva miliona korisnika. Možda ceo spisak svih njenih svojstava deluje previše dobar da bi bio istinit, ali od iskustva preko nauke, zaista je gotovo sve u vezi make i potvrđeno (spisak referenci i naučnih radova za svaku tvrdnju dostupan je na našem sajtu). Povoljan uticaj na zdravlje, koji proizilazi iz uključivanja make u ishranu, svakako zavisi od njenog kvaliteta, količine koja se konzumira, kao i individualnog stanja organizma. Ono što je nedvosmisleno jeste da njeno dugoročno konzumiranje donosi boljitak svakom pojedinačnom organizmu.

Maka sadrži makaene i makademe, koji predstavljaju posebnu klasu sekundarnih metobolita pronađenih samo u u ovom korenu, koji imaju pozitivan uticaj na hormone. Takođe, maka sadrži više glukozinolata nego druga povrća (brokoli, kupus, karfiol), a oni su istraživani zbog svojih antikancerogenih, antioksidantnih i antipatogenih sposobnosti. U maki se nalaze i tri alkaloida, za koje se takođe smatra da imaju antikancerogena svojstva....

SUPERIOR MAKA - JUST SUPERIOR

Zelena Online Apoteka / Zlatna Maka

Zlatna maka kao lek

Kao lek, zlatna maka pomaže u lečenju sledećih bolesti:

– infekcije i oslabljeni imunitet – zlatna maka je odličan antioksidans koji telo rešava štetnih toksina i neželjenih čestica

– loša cirkulacija – utiče na lumen krvnih sudova i poboljšava protok krvi kroz krvne sudove

– kognitivna disfunkcija – zlatna maka poboljšava proces pamćenja i učenja, tako da starije osobe koje imaju ovu vrstu nesposobnosti, redovnom konzumacijom zlatne make mogu da poboljšaju svoje kognitivne funkcije

– umor i stres – zlatna maka ublažava simptome umora i stresa, pogotovo je blagotvorna kod kardiovaskularnih bolesnika koji često usled otkazivanja srčane funkcije imaju osećaj umora nakon i najlakših fizičkih aktivnosti

– disbalans hormona – reguliše nivo hormona koji regulišu krvni pritisak kao i nivo hormona koji regulišu termoregulaciju i odgovor organizma na stresne situacije ( tireoidnu žlezdu, eritropoetin i hormone nadbubrežne žlezde ).

– Reguliše koncentraciju joda u organizmu i sprečava preveliko taloženje joda i nastanak gušavosti

Osim lečenja bolesti, zlatna maka je idealan izbor za jačanje energije, revitalizaciju, povećanje fizičke aktivnosti, poboljšava varenje i time utiče na balansiranje telesne težine. Zlatna maka je odličan stimulator rada mozga, jak afrodizijak a usled mikroelemenata kojima je bogata, zlatna maka je odličan izvor neophodnih nutrijenata.

PRIRODNO ZDRAVO - ZLATNA MAKA

TOMMY GUARRERO: "No Man's Land" (2012 - Album)

"After his success in the world of skateboarding, Guerrero decided to pursue his musical interests and was a member of the skate rock band Free Beer and the instrumental post-rock group Jet Black Crayon. Guerrero's music touches on multiple genres, including rock, hip hop, funk, soul, and jazz. The skateboarding video game Skate has featured numerous unreleased compositions that were written and recorded by Guerrero.[citation needed] One of Guerrero's songs, "Organism", was featured in the 2005 video game Tony Hawk's American Wasteland. In 2004, Rolling Stone magazine named Guerrero's third studio album, Soul Food Taqueria (2003), #2 on its 2003 "Best of" list. At the 2013 15th Annual Transworld SKATEboarding Awards, Guerrero was the recipient of the "Legend" award—on the red carpet preceding the awards event, Guerrero stated: "I'm super grateful, that anyone really cares, to be honest. Um ... conflicted; I'm not one to rest on my laurels and it's hard to accept accolades for something you did thirty years ago, you know? I'd rather be appreciated for what I do now, but I ... I ... I'm super grateful ... I can't believe it [street skateboarding in the 21st century]. I mean the technical aspect, and the consistency, combined with that, is mind-blowing ... but just where it's at now, is, is insane; I mean, what Rodney [Mullen] sort of started, with the technical aspect, to a whole another level, you know? Making it extremely gnarly, extremely technical ... I'd hate to be growing up skating now ...Tommy Guerrero From Wikipedia, the free encyclopedia

Tommy Guerrero - No Mans Land - Amazon.com Music

NISAM BIO TU: "Grof" (Autobiografski Roman u Nastavcima 14) Autobiografija | Autobiography | Autobiographie - 1989 godina

 

"Grof"                   

  Grof je poticao iz patrijahalne porodice, gde je očeva reč bila besprekorno uvažavana sa bitnim uticajem na vaspitanje dece.

Običaji kao što su nedeljni ručak sa porodicom su bili značajni i obavezni trenutci potvrđivanja porodične harmonije. Ovo je podrazumeva se bilo najvažnije za doba kada je Grof bio još mali dečak. Takvo vaspitanje će u njemu zauvek održavati dostojanstven i odvažan stav.

  Grofa već u drugom, trećem razredu srednje škole počinju da zanimaju gluma i muzika. Zajedno odlučujemo da napravimo bend. Bio je to kratak ali lep period. Bend smo nazvali Ex Ponto, po mom predlogu a uticaju istoimene knjige Ive Andrića, koja je duboko uticala na mene. Otac mi je kupio divnu, crvenu električnu gitaru. Maks je imao bubnjeve. Bope bas gitaru. Tekstovi koje je Grof pevao su bili njegovi i moji. Vežbali smo u staroj Bopetovoj kućici. Ipak nismo to shvatili ozbiljno. Grof je otkrio svoju drugu ljubav, glumu. Pridružio se jednom od prvih poznatijih amaterskih pozorišta u Beogradu i tu je brzo postigao zapažen uspeh. Maks i Bope su se još neko vreme bavili muzikom i osnovali drugi bend. Ja sam već u to vreme počeo intenzivnije da pišem ali bez nekog određenog plana šta ću sa time što sam napisao.

  Vreme provedeno u amaterskom pozorištu je bogato i ispunjeno najrazličitijim mogućim doživljajima. Na neke od tih trenutaka ću se vratiti. Grofova angažovanost i uporan, vredan rad su obećavali uspeh. Svi smo se radovali tome i potpuno ga podržavali. Dolazili smo na predstave i na probe gotovo redovno sa njim. Grof i ja smo postajali sve bliskiji prijatelji. U isto vreme Grof je postao jako dobar prijatelj sa Igijem. Njih dvojica su nekako pronašli sebe, jedan u drugome i bili su u stanju da mesecima provode vreme neprekidno zajedno. Ono što je ovu dvojicu mladića blisko povezalo je par bitnih osobina gde su se prepoznavali i nadopunjivali. Sakriven ali nekada i otvoren cinizam, visok nivo pravovredne duhovitosti, anarhičnost u svakom smislu. Sličan pogled na život i odnos prema njemu, netolerancija po pitanju mnogih stvari i beskompromisan način utvrđivanja odnosa. Kod njih se sve to stopilo u jednu zajedničku celinu gde su oni povezali sebe jedan sa drugim, činilo se zauvek.

Ipak u budućnosti će se pokazati da su sve od navedenih premisa nedovoljne da odnos između ova dva čoveka bude neraskidiv.

Bitna i velika razlika bila je u onome što sam pomenuo na početku karakterne analize Grofa a pre toga i Igija. Igi je živeo svoju anarhičnost i nezavisnost sa velikom potrebom, eksentričnom svakako, da bude dovoljan sam sebi. Odlika ljudi koje nazivamo eksentricima između ostalog i jeste ta da jesu deo zajednice dok sa druge strane oni kategorički ne spadaju u nijednu društvenu grupaciju.  To je bilo potpuno iskreno i jasno dato na znanje. Igiju nisu bile potrebne maske za prilagođavanje, on jednostavno nije želeo da se prilagodi svetu već da svet prilagodi sebi. U tome je na neki način uspeo.

Grof je morao da se prilagođava. On je jednostavno morao da ima masku u svakom džepu i za svaku priliku. To je potpuno razumljivo u njegovom slučaju. Postoje izuzetne ličnosti kada su glumci u pitanju a da masku nose samo na bini. To su ljudi koji su glumu shvatili kao najnormalnije ponašanje! Kako je i rekao veliki Pavle Vujisić: "Ako umeš da se ponašaš, umeš i da glumiš". U tome je bila veličina pojedinaca kroz istoriju glumišta, u najprostijoj jednostavnosti i iskrenosti pred publikom. Grof nije bio potpuno iskren ni pred publikom, ni pred ljudima a pred prijateljima kako je kad želeo. Gledajući ga na bini oduvek sam imao osećaj da se on najviše igra sa samim sobom, više nego sa nama - publikom. Ovo će mu u budućnosti doneti prosečan glumački opus, gde će se on, videvši to, u strastvenoj i snažnoj želji za stvaranjem vratiti i muzici. Pokušaće da sinhronizuje ove dve vrste umetnosti. Stvoriće "muzički kabare", zanimljiv ali svakako već viđen pristup. Ali šta nije već viđeno, ne znamo kako još nismo videli ni čuli.

Najbitnije u svemu je velika usmerenost, pažnja i energija koju je Grof ispoljio iz sebe.

  Delim danas umetnost na dve vrste. Na umetnost koja služi zlu i inspiriše se zlom i na umetnost koja služi lepoti, gde je lepota zaglavlje i podsticaj a ljubav aktivni podstrekač i krajnji cilj.

  Duboko verujem da Grof u nekim trenutcima makar i kratkotrjnim,  vidi dobro sebe i zna da je oduvek bio tragač za lepotom i čovek žedan ljubavi. 

Malo ko je umeo da slavi život kao on. Uvek je znao to da ceni. Kada je nesreća pala i udarila neke od njegovih najbližih prijatelja on je znao da treba biti tamo, pored njih, njegova svest o smrti je možda njemu samom nedovoljno jasna ali je on prepoznaje i stoji na groblju... ne beži. Ipak to prisustvo je iluzija, to je podmetnuta obmana za još dublje sabijanje straha od sopstvene smrti.

Kompleksna ličnost kao što je Grof priča svoju priču. Bogati životni ciklusi do sada. Očekujem u vremenu koje sledi ostavljanje još dubljeg traga od njega za sve nas. 

"Voz" Photo: Sebastian Sava Gor

 

"HODOČAŠĆE" / "PILGRIMAGE" / Slikarstvo / Fine Art

 Moj teča, Aca-Aleksandar, je premiminuo 2021. godine  u Beogradu. Bio je ulični hodač, inženjer, slikar, ikonopisac. Njegov "hobi" je bila šetnja Beogradom. Živeo je u Cara Uroš-a i po četiri sata dnevno je hodao Beogradskim ulicama i parkovima. Vremenom, hod se usporio i sveo na dobar krug od par kilometara i bio je striktno vezan za obilazak porodice. Svoje dve unuke, koje su vremenom dobile svoju, žensku decu, posećivao je svaki dan. Najviše stariju pošto je živela na Vračaru, pred kraj života i odlazak sa Dorćola do Vračara za čoveka u kasnim sedamdesetim, nije bio lak put. Sa sinom sa kojim je živeo nikada nije mogao da uspostavi dobre odnose. Pred sam kraj života, dve godine pre smrti, sin ga je smestio u starački dom, gde je bez previše poseta i završio svoj život. Ova slika je rađena na njegovom platnu, koje mi je dao i posvećana je njemu.