Ерик Алфред Лесли Сати (франц. Eric Alfred Leslie Satie, Онфлер, 17. мај 1866 — Париз, 1. јул 1925.) је био француски композитор, пијанист и писац. Сати се као композитор појавио 1887. Себе је прозвао гимнопедист, а нешто касније (1888) написаће своја најпознатија дела „Гимнопедије“ (Gymnopédies, три композиције за клавир). За себе је још говорио да је фонометричар (неко ко мери звукове), а не музичар. Такав став је заузео пошто су га назвали „неспретним, али суптилним техничарем“ у књизи о модерним француским композиторима из 1911. Осим композиторског рада, Сати је писао за бројне часописе, од дадаистичког магазина 391 до америчког Ванити фера. Изгледа да је крајем 1880-их писао чланке под псеудонимом Вирџини Лебо (франц. Virginie Lebeau), премда је касније у животу тврдио да се увек потписивао истим именом. Сати је био изузетна фигура у париској авангарди почетком 20. века. Његов рад је био претеча каснијих музичких праваца минимализма, музике која се понавља и позоришта апсурда...
Erik Satie, original name in full Eric Alfred Leslie Satie, (born May 17, 1866, Honfleur, Calvados, France—died July 1, 1925, Paris), French composer whose spare, unconventional, often witty style exerted a major influence on 20th-century music, particularly in France. Satie studied at the Paris Conservatory, dropped out, and later worked as a café pianist. About 1890 he became associated with the Rosicrucian movement and wrote several works under its influence, notably the Messe des pauvres (composed 1895; Mass of the Poor). In 1893, when he was 27, Satie had a stormy affair with the painter Suzanne Valadon. From 1898 he lived alone in Arcueil, a Paris suburb, cultivating an eccentric mode of life and permitting no one to enter his apartment. Beginning in 1905, he studied at the Schola Cantorum under Vincent d’Indy and Albert Roussel for three years. About 1917 the group of young composers known as Les Six adopted him as their patron saint. Later the School of Arcueil, a group including Darius Milhaud, Henri Sauguet, and Roger Désormiere, was formed in his honour. Satie’s music represents the first definite break with 19th-century French Romanticism; it also stands in opposition to the works of composer Claude Debussy. Closely allied to the Dada and Surrealist movements in art, it refuses to become involved with grandiose sentiment or transcendent significance, disregards traditional forms and tonal structures, and characteristically takes the form of parody, with flippant titles, such as Trois morceaux en forme de poire (1903; Three Pieces in the Shape of a Pear) and Embryons Desséchés (1913; Desiccated Embryos), and directions to the player such as “with much illness” or “light as an egg,” meant to mock works such as Debussy’s preludes.
Suzanne Valadon (1892) Portrait: "Erik Satie" /oil-canvas
.jpg)
