OBOJENI PROGRAM / 55 Top Tracks
I Wasn't There
Story 08
An Autobiographical Novel in Continuations
1989
"Sisters of Mercy"
Nekoliko nedelja pred moj odlazak, Elena i ja
smo izlazili skoro svako veče i svaki put u drugi noćni klub. Sa noćnim
klubovima je lako, ako voliš ti njih, oni će zavoleti tebe još više. Nije bilo
nikakvih problema. Neki od klubova su bili potpuno dovoljni sami sebi, čitavu
noć nije čovek morao da izlazi odatle, u klubu su se mogle kupiti cigarete i
brza hrana ... izlazilo se samo ako je nekom trebao vazduh. Mislilo se na svaki
detalj, od osvetljenja, strob svetla do svetlijih i mračnijih delova kluba ali
isto tako i na prostore za odmor. Neki put smo nailazili na ogromne garniture,
udobnih kožnih fotelja, sve je bilo dobro organizovano i namenjeno da opravda
reputaciju i zahteve noćnog života ovog velikog grada.
SistersOf Mercy: More
Jedan dan se Elena vratila sa posla sa posebnim iznenađenjem. Prvo se malo šalila, držeći ruke iza leđa, pitajući me da pogodim šta je donela. Odustala je brzo, ja nisam ništa pogađao, već sam je štipao za mišice i čekao da vidim kakvo bi to iznenađenje trebalo da bude. Zaista, bilo je veliko , za mene, više nego veliko iznenađenje. Ona je u rukama držala karte za koncert benda "The Sisters of Mercy". Bila je to mala promocija albuma koji je izdat naredne godine, "The Vision Thing". Koncert se održavao u Brixtonu u tada popularnom klubu - "Plan B".
Pišem dalje
onako kako se u blicevima sećam. Ispred kluba nije bila velika gužva. Sasvim
dovoljno ljudi. Raspoloženje je na visokom nivou. Puno “goth” fanova, ovog benda.
Nisam voleo kako izgledaju “goth” fanovi. Previše belog pudera i crnog krejona.
Previše čipke i lančića. Ulazili smo polako. Osetio sam da se ljudi oko mene
malo sklanjaju, niko od njih se nije toliko osećao na pivo i nikome nisu oči
bile tako krvave kao meni. Dadoh kartu Eleni i negde se uputih. Elena me povuče
za rukav i reče da ne idem u dobrom pravcu. Nisam se složio i pratio sam neku
grupu ljudi koja mi je bila zanimljivija nego “goth” fanovi. Elena je pošla zamnom.
Grupa koja mi je izgledala zanimljivo dođe do posebnih vrata gde su stajala
samo dva redara. Elena me ponovo povuče i reče šapatom:
- Ovi imaju
karte za “back-stage”, idemo nazad, ovde ne možemo da uđemo.
- Ne. Samo
se naguraj među njih i ja ću odmah za tobom... išao sam kao hipnotisan.
Redari su
najverovatnije već bili umorni i nervozni. U grupi od petnestak ljudi i u
brzini gde su redari gledali da što pre završe sa gomilom ludaka, Elena i ja
samo mahnusmo našim običnim kartama. Nijedan od redara nije pogledao niti nju,
niti mene, niti naše karte. Osetih samo da me jedan redar maltene gurnu da
prođem. Elena nije verovala šta se dogodilo. Nešto me je non-stop pitala, držala
me i teglila mi košulju. Ništa nisam odgovarao šetao sam iza i gledao kao u
polu-snu, sve što se zbivalo oko mene. Zagledavao sam se u lica ljudi. To su
većinom bili prijatelji benda i oni nikako nisu izgledali kao “goth” publika,
ali se zato na većini tih lica videlo da su teški narkomani ili alkoholičari.
Svako je izgledao drugačije i vako je imao neki svoj lični stil, potpuno
nevezan za vrstu muzike, vezani su bili jedino za rock&roll i junk. Mali
mršav čovek sa poznatim mi naočarima i šeširom mi zapade za oko.
Andrew Eldritch je stajao na par metara ispred mene. Neverovatno kakva pomisao mi se urezala u sećanje. Prošao je kao senka i uputio se ka mikrofonu.
Koncert je
počeo i nije dugo trajao. Dovoljno za promociju albuma. Za vreme koncerta ja
sam se još dolio i napušio. Elena je bila oduševljena. Sve vreme je igrala i
skakala, bila je potpuno mokra. Koncert se završio . Sedosmo na neke klupice
iza instrumenata. Videh kako momak od svojih dvadesetpet-šest, možda i trideset
godina, priča sa Elenom. Sledeće što sam primetio je da joj stavlja “acid” na
jezik, svojom rukom. Prileteo sam mu momentalno. Gledao ga i sevao očima. Momak
ili bi pristojnije bilo reći čovek malo ustuknu i pogleda u Elenu. Ja nisam
mogao da govorim. Ona umesto mene objasni da se ne ljutim što je on počastio nju, već se
ljutim što nije počastio i mene. Čoveku tada zaigra osmeh i on vidno rasterećen
izvadi iz unutrašnjeg džepa svog crvenog sakoa , listić sa utisnutim znakom
orla. Nisam ranije video takav acid, iako sam imao iskustva sa njima. Bogi i ja smo imali lepo vatreno krštenje
sa acid-om. Kupili smo na leto pre ovog , svakome po jednu "jagodu".
Vreme je prolazilo, pola-sata, sat, mi smo čekali, "rad", ali se
ništa nije dešavalo. Ja sam mu tada besan rekao da odmah ode do čoveka i da
kupi još po jednu "jagodu" i meni i njemu.
Kada se
vratio Bogi mi reče kako čovek garantuje, da je acid svež, ali da je trebalo da
sačekamo sat i po, do dva.
- Ma kakvih
sat i po i dva , daj taj drugi. - rekoh veoma ljut.
Prvo je rad
počeo tako što sam počeo da se neizdrživo smejem nekoj devojci u lice, koja mi
do tada nije izgledala nimalo smešno. Kada sam se zaustavio, svet mi se činio
puno, puno jasniji i jednostavniji nego inače, opet divan u svemu živom što
postoji.
Dakle, Elena
i ja smo sisali "orla". Sada sam znao da moram da čekam dva sata.
Čovek u
crvenom sakou sa ogromnim zenicama nas je pitao hoćemo li na žurku. Nismo ni
pitali na kakvu žurku, niti gde, samo jednostavno da se podrazumeva da hoćemo
na žurku. Sačekali smo našeg domaćina i seli ubrzo u njegova kola.
Dva sata kasnije negde u dubini Brixtona mi smo se nalazili u velikom "saloncu" , koji je izgleda i bio predviđen za žurke, stan je imao veliki šank. Stajali smo na dosta starom parketu, i gledali oko nas. Nije se imalo puno toga videti, zidovi nisu bili okrečeni već se videla gola cigla. Odnekuda je udarao strob. Elektronska muzika. Svako lice mi je pričalo svoju životnu priču, duboko sam se saosećao sa nekima. U dnu prostorije nasuprot šanku, gde je bilo mesto sa stolovima i stolicama je ne skidajući svoje naočari sedeo Andrew Eldritch, oko njega je bila gužva. On je ličio na jednu od onih voštanih figura.
SistersOf Mercy: This Corrosion
Noć se završila divnim jutrom gde sam upecao sebe kako pričam nešto jednoj lipi. Dodirivao sam drvo i imao osećaj da kroz njega teče velika, meni nepoznata energija. Činilo mi se da se drvo raduje Suncu koje je polako izlazilo ali i da mi govori da ono čeka još nešto drugo, mislio sam da je drvo tužno zbog nečega. Spustio sam dlan na njega i pomilovao sam grubu koru. Za dlan mi se zalepila mirišljava smola. Pogledao sam Eelenu. Ona je sedela, ukrštenih nogu, na travi i gledala je nebo , krošnje i ptice.
Moj boravak u Londonu se bližio kraju. Imao
sam još planova za to leto. Zavoleo sam taj grad. Nije me ostavio ravnodušnim,
doživeo sam tamo dosta toga što se svakako ne zaborvlja. Neke stvari sam nadam
se uspeo da opišem. Postojalo je tu puno toga što se tmao utisnulo u mene kao
pečat koji će tu ostati zauvek.
Nekako nežno leto, nije isto... nebo je tamo
visoko , kod nas opet čini se možemo ga rukom dodirnuti. Svaka promena, svako
putovanje, koje zaslužuje svako ljudsko biće, je ogromno iskustvo koje doživljava
i naše telo i naš duh.
Tri dana
pred polazak, Iskrasao je problem. Jednog
jutra sam shvatio da više nemam dovoljno novca, da živim tamo, kao do tada, poprilično
bez uzdržavanja. Elena se ponudila da mi novac pozajmi ali to sam momentalno
odbio. Rekao sam, u šta ona nije poverovala, da ću novac imati već do sutra. To
joj je izgledalo nemoguće. Ali ja sam čovek koji nije razmišljao na takav način,
čak sam fanatički verovao da je sve, baš sve moguće. Pozvao sam kući i rekao da
nemam više novca. Moji roditelji su, ne znam kako i na koji način, neverovatnom
brzinom, našli čoveka. Ni manje ni više nego pilota koji je trebalo da sleti na
Hitrow sledeći dan. Elena nije verovala.
- I šta !
Tebi će sutra pilot da donese pare?
- Da. Rekao
sam ti da neće biti problema.
Nije
odgovorila ništa, po pogledu sam shvatio da joj nisam baš sasvim jasan.
Sutradan smo otišli do aerodroma, čekali smo kratko na određenom i unapred dogovorenom mestu. Prišao mi je kulturan, visok čovek u pilotskom odelu i predao mi kovertu sa novcem. Elena je shvatila da može i tako , da ako nam se u najkritičnijim momentima u životu nešto čini nemogućim i neizvodljivim, nikako ne treba klonuti duhom i da će se možda nešto izmeniti, tada treba izaći u susret nevolji i suočiti se sa njom. Sa nadom i verom kao oružjem i štitom, bez sumnje ili obeshrabrujućih primisli i da tada postoji šansa da se i najneverovatnije stvari obrnu u našu korist. Kasnije sam pitao roditelje da li su poznavali tog pilota , odgovor je bio da su ga preko, "onog", preko "one", pa opet nekog nekog trećeg našli istog dana kada sam pozvao.
Tri dana je
prošlo kao treptaj. Došao je trenutak da se Elena i ja pozdravimo. Nakon ovoga,
ovu devojku sam video samo još jedanputa.
Blistale su
tada njene zelene okice, pune suza. Stajali smo po treći put na peronu i čekali
da bude upućen poziv za let. Poljubio sam je u obraz nežno i puno se zahvalio
na gostoprimstvu. Nasmejala se, skinula kačket koji sam joj kupio , poskočila
je lako na levoj nozi i napravila poklon rukom u kojoj je držala kačket.
Nad
Beogradom sam bio brzo, grad nisam video, ponovo polja kukuruza i crna
neobrađena zemlja. Tada pri povratku zavoleo sam tu sliku ma šta ona govorila.
Podrazumeva se nisam ni slutio šta će mi sve prirediti moj voljeni "Beli
Grad" u narednim godinama.
Ishod Na Meti:
" Nezamisliv Početak, Nezamisliv Kraj"
06
⚓
Ovo izgleda neobično,
Sve jedno drugom slično,
Po tom principu,
Vračevi su se polako, učili, svojoj magijskoj veštini,
Kada pada, zvezda
padalica i kada se zamisli ružna želja,
Koristi se
tuđa slaba volja i zamena identiteta,
Sredinu su
neki otkrili, drugi ništa nisu shvatili,
Ostaje i
ostaće…
Nezamisliv
početak i nezamisliv kraj…
Miloš Filipović - Fića & Irena Bijelić Gorenjak ( Izložba Slika - Jugoeksport )
Video: Sebastian Sava Gor / Muzika: Ex Ponto
-
Mi
stvarno svašta znamo a znanje je kažu neprocenjivo. Umemo mnogo toga da
izmerimo. Strujom da utičemo, Pod lupom daleko da vidimo. Imamo potpuno pravo
da mislimo, to nam, do sada, nikada niko nije zabranio. Deca su tu najbolja, njihova
igra neprekidnog kretanja je da siđeš sa uma…
Nisam Biio Tu:
"Ćićolina"
07
Dva, tri
dana je je prošlo u obilaženju raznoraznih krajeva Londona. Uglavnom smo se
vozili autobusom i silazili bi smo gde god nam se činilo da je kraj zanimljiv,
tuda bi šetali satima. Brixton, Čelzi, Starford, Vudford... ni ne pamtim više
gde sam se sve to vrzmao. Svejedno, bilo je interesantno. Dosta puta sam
pre-podne išao i bez Elene. Nekakav "duh slobode", me je podizao i
proizvodio energiju. Osećao sam se "nedodirljivim". Sada kada
razmišljam o tome mislim da tu nije bila u pitanju sloboda, onako kako danas
pojmim tu reč, radije bih to opisao kao odsutvo bilo kakvog straha od ljudi.
Bio sam stranac koga niko ne poznaje i koji nikoga ne poznaje. Čovek u svom
okruženju , gde živi, godinama stiče prijatelje ali i one koji mu nisu
naklonjeni ili kojima on nije naklonjen. Dešava se tako da kada izađemo na
ulicu imamo osećaj da jednostavno nekoga ne bismo voleli da sretnemo ili nam se
sa nekim ne razgovara, dok mi iz učtivosti pristanemo na razgovor i pozdrav,
iako se ne bi ni pozdravljali niti pričali, ako bi poslušali sopstveno
raspoloženje. Ta lažna učtivost i osmeh
razvučen u kez, spuštanje pogleda pred poznatom nam ličnošću ili obrnuto kada
se i sami zateknemo iznenađeni kada neko isto tako postupi prema nama, je
doživljaj subjektivan i mi ga često primamo sa ličnom neprijatnošću u oba
slučaja. Mislim da i najučtiviji ljudi, uvek spremni za razgovor, imaju
trenutke kada im nije do razgovora, usled nekih ličnih problema.
Otuda
najverovatnije dolazi ova moja "sloboda" o kojoj govorim. Među
ljudima sam a kao i da nisam. Moja povučenost je imala svoje raznorazne oblike
tokom godina, neki put se izražavala kao potpuna zatvorenost, u prvom, ranom
delu detinjstva, da bi kasnije potpuno nestala i pretvorila se nasuprot u
eksplozivno, nametljivo ponašanje. U dosadašnjem života se povučenost javljala
i nestajala od perioda do perioda. Svakako mislim da taj deo moje prirode i
svesti, nisam naučio da kontrolišem. Mogu samo da zaključim da bih voleo da
počnem, mada osećam da se moja priroda nekako buni i protiv toga je, da
praktikujem da jedan dan prođem pored komšije i ne kažem mu: "Dobar
dan", dok bih već sutra ako sam tako raspoložen čak stao i popričao sa
njim. Možda to nije društveno prihvatljiv obrazac i govori o čestim duševnim promenama kod
čoveka, gde ga drugi karakterišu kao ekscentrika ili nešto slično tome ali ako
bi se pitali šta je lepo a šta je istina, zaključak bi bio, lepo je reći dobar
dan, makar i na silu, istina je da dok govoriš, dobar dan, nad sobom vršiš neku
vrstu prisile. Mislim, na kraju da bez obzira na sve, da ako to dobar dan, neko
vedro prima i vidljivo mu znači, svakako treba preći preko sebe i reći - dobar
dan!
Da se
vratim. Viđao sam ono što sam do tada gledao na filmu ili čitao. Od
najbogatijeg stanovništva, krajeva koji su blistali u kojima je uvek vladala
neka grobna tišina i gde se čovek osećao sigurnim, do delova grada gde su
ljudi, ležali na ulicama, dilovali u grupicama po ćoškovima ili novac
zarađivali prostitucijom, gde se nikako čovek nije mogao osećati sigurno. Ja
sam iz znatiželje prilazio do određene granice, tu se nisam dugo zadržavao.
Video sam i više nego što je potrebno. Povratak u moj kraj je uvek bio
olakšanje sa tim da sam bio zadovoljan iskustvom koje sam donosio šetajući. Ovo
sam praktikovao svo vreme mog boravka u tom gradu.
Elena je bila na poslu. Neko je zvonio.
Obično su otvarali hrvati iz donjeg dela stana. Hodnikom se moglo stepenicama
doći pravo na Elenina i moja vrata ali
neko se zadržao dole. Malo zatim čuh zvono na našim vratima. Otvorio sam i
video Bruna. Ljubazno se pozdravio i rekao da mora da proveri faks. Nešto je
kratko čačkao, ja sam mu ponudio kafu. Kada je završio, pridružio mi se i seo
za sto.
Pričao je
nešto o svojim iskustvima, kako se odlučio da živi u Londonu i rekao kako mu
izgledam kao "svetski čovek" i da bi on vrlo rado meni sredio posao i
u svakom smislu se zauzeo za mene.
Tog čoveka
sam ovog puta malo bolje razgledao. Činilo mi se da neka neodređena i
neispunjena želja, strastveno igra u njemu.
Njegovo učestalo žmirkanje očima i ćest, nesvesni običaj da zubima malo,
malo, zahvati donju usnu mi je takođe govorio da je predamnom čovek koji je
naučio da preživi kao tuđinac u svetu nemilosrdnom prema strancima i da je uspeo
da sakrije svoj duboki strah i nemir, da živi sa tim. Isto tako osetih kod
njega neku preteranu familijarnost, da li zbog toga što potičemo iz iste zemlje
ili nečeg drugog nije mi bilo jasno.
Dok je
govorio umeo je i da spusti glavu, da se zamisli, da za trenutak zaćuti, da bi
odmah zatim najvedrije nastavio sa pričom tamo gde je stao. Sve to zajedno je
na njega, u mojim očima, bacalo izvesnu senku i on sam mi nekako nije izgledao
tako vedro kao prvi put kada sam ga video.
I ovog puta
smo uz kafu popušili lep džoint. Sedeli smo nekih nepunih sat vremena kada je
rekao, kao i prošli put, da sada ima posla.
- Sebastiane - izusti ustajući sa stolice -
pozdravićeš Elenu kada dođe i večeras - da vas vidim kod mene, ona ima adresu ,
nije daleko i obavezno, obavezno, da ste kod mene oko deset - on mi spusti ruku
na rame i iskreno se nasmeja.
- Hvala na pozivu i biće mi drago - uzvratih
osmehom.
- Da, da... da se malo družimo, ne ovako sve
na brzinu. U tom slučaju dogovoreno , ako nešto iskrsne imate telefon.
Otpratih ga.
Bruno nije živeo daleko. Elena se složila da
odemo do njega. Predložila je da prošetamo. Trebalo nam je nekih pola sata.
Veče je nakupilo oblake. Slab vetar je dizao prašinu. U kraju je bilo mirno, po
koji prolaznik, žureći, predosećajući kišu, je hitao svojim poslom.
Bruno nas je srdačno dočekao. Bio je
vidljivo radostan, uzbuđen i prvih nekoliko minuta se sve nešto vrteo oko sebe,
pipkajući pritom i neke stvari sa svojih polica, pomerajući ih , najverovatnije
sa podsvesnom željom da sve bude na svom
mestu. On je imao dosta veliki stan, videlo se po dugačkom hodniku da osim
dnevne sobe u kojoj on prima goste ima još prostora. Kada nam je doneo piće,
sebi pivo, Jeleni koka-kolu i meni votku, napokon je seo na veliki trosed, dok
je nas smestio u dve široke fotelje.
Njegova dnevna soba je bila čista i videlo
se da uredno živi. Visoke police do plafona bile su ispunjene knjigama, pločama
i raznoraznim sitnim ukrasima. Iznad njegovog troseda u dubini sobe , preko
tapeta, belo-roze i drap boje, na zid je bila zakačena reprodukcija
Mikelađelovog " Stvaranja Adama". Sa druge strane nasuprot police iza
providne zavese bili su visoki dvokrilni prozori i vrata koja su vodila na
terasu. Sa vrata, tj. odmah kako se ulazilo u sobu posetioc je mogao da vidi
ogroman, jedan od prvih “plazma” televizora. Mi smo prvo sedeli okrenuti
televizoru leđima, licem u lice sa domaćinom. Između nas je stajao masivan,
nizak i kvalitetan drveni sto, na njemu gomila sitnica.
Razgovor je
lepo tekao. Bruno je bio zadovoljan.
- E sada nešto jako, jako lepo. - on razvuče
široki osmeh i uze sa stola papir za motanje i lepu, debeljuškastu tablu šita
(hašiš). Pohvalio sam ga više puta. Eleni sam bio smešan kako sam se obradovao.
I Bruno je primetio isto pa je kulturno pitao da li možda želim da ja smotam.
Jao, kakav i koliki džoint sam smotao.
Počelo je.
- Ja sam nešto čitao, interesovao se... -
započe Bruno, - a tebe smatram inteligentnim momkom i zato bih voleo da malo
popričamo...
- Da. - rekoh, uozbiljivši se , Elena se već
kidala od smeha.
- Šta misliš ima li svemir neki određeni plan
i da li je njegova struktura podređena nekoj vlasti , sili ili se svemir
rasprostire tek, tako haotično , bez ikakve logike?
Bruno me je iznenadio
i zatekao svojim pitanjem. Bilo mi je jako smešno ali sam držao do toga da
ostanem ozbiljan kako mi je ukazao svoje poverenje.
- Uh...Bruno ja se nisam bavio i nisam
izučavao, ali svakako mislim da haos sam po sebi ima smisla samo ako se zapravo
radi o prirodi nekoga ili nečega što se ne kreće u pozitivnom pravcu. Zašto se
ne kreće u pozitivnom već u negativnom to ne bih znao. Opet ako za nekoga
kažemo da se nalazi u potpuno haotičnom stanju , a budući da je taj neko nosioc
svog vlastitog mikro kosmosa, za koji kažu da je veći i od samog kosmosa, tada
zaključujem, naivno i laički, da ako je predpostavimo moguće doterati "
haotičnu osobu" ili se ona, osoba, sama od sebe dovede u red, tada mogu
samo da zaključim da ako haos momentalno vlada univerzumom to je svakako haos
koji može promeniti svoj oblik. - ja se zaustavih i pogledah Bruna koji se
nadlaktio i sav upiljio svoje sitne, sjajne, smeđe okice u mene.
- Meni niko nije tako nešto odgovorio, - reče, izgledvši malo zbunjen, - pa mislim... mislim da je to
svakako logično i nekako originalno što si rekao. A opet ako je tako kako ti
zamišljaš taj red, poredak...kako bih rekao , da li je to neka hijerjarhija ili
se sve samo po sebi odigrava po nekom zakonu... prirode, da... po nekom
prirodnom zakonu ili mora da postoji i neki red. Eto ja mislim da te piramide
... da one predstavljaju poredak, da sve ima svoj smisao ali i poredak ... da
mora postojati , eto, vrh piramide i piramidino dno.
Elena se
uhvati za stomak od smeha što je Brunu očigledno prijalo.
- Znate kako Bruno... i ja sam razmišljao o
tome, - malo sam se zamislio - ali ništa mi određeno i konkretno nije palo na
pamet kao rešenje , imam u glavi i ja tu piramidu vlasti i poretka i sa druge
strane opstanka, nepisanog ali dobro poznatog, gde se za život bori svaka
biljčica. Ali neki opšti zaključak ili stav nikada nisam imao , jedino što mogu
da kažem da se eto meni kada pomislim na piramide u glavi stvaraju slike
ravnomerno poređanih , lepo složenih, jedan ispod drugoga ... hm ... dakle
javlja mi se slika tako lepo poređanih tanjira.
I Bruno i Elena pa i ja sa njima počesmo da
maltene urlamo od smeha.
- Ma kakvih tanjira bre ... hahahahaha ...
Bruno zamalo što se nije zagrcnuo - šta ... letećih tanjira ... hahahahaha ...
vanzemaljci, jel' to ? - izbečio se i čekao odgovor.
- Ma ne, Bruno i stvarno jeste smešno, ali ne
... običnih tanjira ... tako ... jedan tanjir na vrhu a jedan na dnu ali svi
jednaki i podjednako bitni. - završio sam već iscrpljen naprezajući se da održim koliko toliko ozbiljnost.
- Aaa... lep si smotao, lep.
- Da dobar je.
- Pa dobro da ti kažem iskreno i to što si
rekao ima nekog smisla ... ima, leba mi' ima ... hahaha ... pa eto toliko sa našom
filozofijom, tanjiri ... hahaha , a da ti nisi gladan , da donesem neko meze? -
on se sada već potpuno opustio i stvarno ustade i na velikom, lepom tanjiru donese raznorazne čokoladne
bonbonice.
- Eto služite se ... okrenite fotelje, pa ako
hoćete, možemo da pustimo neki film.
- Može - složismo se i Elena i ja.
Bruno je pre
filma smotao još jedan i kada smo popušili on u video-rekorder ubaci kasetu i
ugasi svetlo u sobi. Malo sam se čudno osećao ali vidim Elena se ne buni , dok
se Bruno fino zavalio u svom trosedu.
Film je
počeo. "Ćićolina na Mundijalu" ... Ćićolina i fudbalski tim. Kraljica
pornografije na velikom ekranu.
- Elena, smeta li ovo, - upita Bruno
izazivački.
- Ne, ne smeta. - odgovori ona.
U sobi nasta
tajac. Samo zvuci sa ekrana, rad šita, i osećaj da mi iza leđa leži težak
perverznjak. Pogledah Elenu. Gleda netremice. Na ekranu Ćićolina i crnac.
Ćićolina i dva belca. Ćićolina i razuzdana plavuša. Glas iza mene:
- Vas dvoje se možete slobodno opustiti ...
tu ispred televizora ... bez brige ima mesta. - Brunu kao da su curile bale niz
usta pa se činilo da dok govori pljucka.
Za trenutak
Ćićolina nestade, traka zašušta i film se promeni ali Ćićolina se ipak ponovo pojavi u drugoj
ulozi…počeo je drug film. Sada gledamo kako Ćićolina ima mesečni ciklus, tj.
Ćićolina pušta krv.
Kao da je
voz uleteo u moju svest. Ustadoh. Bruno skoči i upali svetlo. Elena me kao
hipnotisana pogleda.
- Jel' sve u redu ? - upita Bruno, sa
strahom u glasu.
- Sve u redu ali ovoga mi je bilo dosta ...
rekoh i rukom ukazah na televizor... i da... možete li da malo otvorite prozor?
- A što prozor? – Bruno me je gledao sa
strahom - da ti nije loše , da sigurno ti je pozlilo, puno smo pušili, Elena
ajde' vodi ga kući na čist vazduh ... AUUUUU ... ako mi umre ovde !!!!
- Bruno meni je sasvim ok, samo dosta mi
pornića i od ovoga se ne umire čoveče.
- Ne, ne , ništa ne znam, meni žena dolazi
prekosutra ... hajde na vazduh pa polako... - balavio je i histerično se
uzšetkao.
- Dobro ... polako Bruno - Elena mu je
prišla i uhvatila ga za ruku. Ja nisam gubio prisebnost.
- Ok, Bruno , idemo ali daj malo tog šita ,
moram da ti priznam da je jako dobar.
- Šta... hašiš... evo, evo ... - on mi dade
celu tablu koja je stajala na stolu ... samo na vazduh, to sada mora -
nastavljao je vidno uzrujan.
Bili smo
brzo napolju. Slaba kišica je sijala svakom kapljicom. Vetar je prestao da
duva. Laganim koracima vraćajući se i uz smeh, analizirajući Bruna, mi brzo
stigosmo kući.
F. M. Dostojevski – „Veliki Inkvizitor“ u rukama marketinga Ili: Kako smo od romana napravili rudnik citata Sebastian Sava Gor Braća Kara...
.jpg)
