Sex Pistols: "Never Mind The Bollocks" Full Album 1977 / punk

"Never Mind the Bollocks, Here's the Sex Pistols is the only studio album by English punk rock band the Sex Pistols, released on 28 October 1977 by Virgin Records in the UK and on 11 November 1977 by Warner Bros. in the US. The album has influenced many bands and musicians, and the industry in general. In particular, the album's raw energy, and Johnny Rotten's sneering delivery and "half-singing", are often considered game-changing. It is frequently listed as the most influential punk album, and one of the most important and best albums of all time. The band's internal relationships were always volatile, and the lineup saw changes during the recording of the album. Original bass guitarist Glen Matlock left the band early in the recording process, and while he is credited as a co-writer on all but two of the tracks, he only performed bass on "Anarchy in the U.K.". Recording sessions continued with a new bass player, Sid Vicious, who is credited on two of the songs the band wrote after he joined. While Vicious's bass playing appeared on two tracks, his lack of skill on the instrument meant that many of the tracks were recorded with guitarist Steve Jones playing bass instead. Drummer Paul Cook and singer Johnny Rotten appear on every track. The various recording sessions were led alternately by Chris Thomas or Bill Price, and sometimes both together, but as the songs on the final albums often combined mixes from different sessions, or were poorly documented who was present in the recording booth at the time, each song is jointly credited to both producers.

By the time of its release, the Sex Pistols were already controversial, having sworn on live TV, been fired from two record labels, and been banned from playing live in some parts of Britain. The album title added to that controversy, with some people finding the word "bollocks" offensive. Many record stores refused to carry it and some record charts refused to list its title, showing just a blank space instead. Due in part to its notoriety, and in spite of many sales bans at major retailers, the album debuted at number one on the UK Album Charts. It achieved advance orders of 125,000 copies after a week of its release and went gold only a few weeks later, on 17 November. It remained a best-seller for nearly a year, spending 48 weeks in the top 75. The album has also been certified platinum by the RIAA. It has seen several reissues, the latest in 2017. In 1987, Rolling Stone magazine named the album the second best of the previous 20 years, behind only the Beatles' Sgt. Pepper's Lonely Hearts Club Band. The same magazine ranked it number 73 on their list of 500 greatest albums of all time in 2020. In 2006, it was chosen by Time magazine as one of the 100 greatest albums ever....

Never Mind the Bollocks, Here's the Sex Pistols From Wikipedia, the free encyclopedia

NISAM BIO TU: "Devojke u letnjim gaćicama…" (Autobiografski Roman u Nastavcima 17) Autobiografija | Autobiography | Autobiographie - 1989 godina

 

"Devojke u letnjim gaćicama…"

 

  Igi i ja smo sa Hvara otišli razočarani i zbunjeni. Prvi put sam doživeo da mi se neko obraća po rasnoj osnovi ili bilo kako a slično tome. Setio sam se Bruna i njegovih zloslutnih predviđanja o građanskom ratu. Ja vesti nikada nisam slušao. Živeo sam u zemlji koja se zvala Jugoslavija,  gde je za glavni grad proglašen Beograd i to je to… Politika me nikada nije zanimala, voleo sam Zagreb, iako nikada nisam bio u tom gradu i Ljubljanu, koju sam posetio kao mali sa roditeljima, sam poštovao.  Koliko će politika, promeniti, ljude i svet oko mene, to nisam mogao ni da sanjam.  Podrazumevalo se da Slovenac sebe naziva Slovencem ili Vojvođanin iz Autonomne Pokrajine Vojvodina, da za sebe kaže, Vojvođanin sam, ili ja sam iz Vojvodine. Ništa više. Bliskost među narodima se ipak osećala u toj bivšoj zemlji, nacionalizam je u jednom trenutku stvarno bio bezazlen i svodio se na viceve “po nacionalnoj osnovi”.

  Igi je imao povratnu voznu kartu, ja avionsku. Prvo sam mislio da sednem na avion i da nestanem, ali Igi me je zamolio da mu pravim društvo i da se vratim sa njim, vozom.  U Splitu smo prvo otišli do turističke agencije, da bih ja povratio deo novca, od avinske karte, za isti sam kupio voznu kartu, šit i ostale potrepštine za put, uostalom, kako sam bio proteran, nisam bio bez para, kao i obično u to vreme.  

 U vozu je bila takva gužva, takva da su ljudi bez rezervacije, sedeli u punim hodnicima. Bilo je i onih koji su ulazili, za vreme puta, sa već pripremljenim hoklicama i onih koji bi pokupili, negde neku, plastičnu gajbicu,  pa bi tokom putovanja sedeli na njoj.

Igi i ja smo gledali da putovanje prespavamo…

  Nije bilo kraja ludorijama…To šta smo tražili to smo i dobijali. “In” je bilo “ludilo”, ne, na primer, sport, zdrav život,  razmišljanje o životu kroz finansije ili ne daj Bože, o politici. Bili smo svakako ausajderi. Bili smo ekstremno zauzeti sobom u odnosu sa veoma malobrojinim istomišljenicima.  Malo sa kim se, čak i u Beogradu, moglo dublje razgovarati,  o muzici, literaturi, filozofiji, slikarstvu, filmu ili pozorištu.. Slično kao i sada, ail sada iz razloga što tako duboko avangardna scena ne postoji.

  Da bih što pre prešao na ono što želim da ispričam, moram Vam predstaviti Lea. Moj srednjoškolski drugar koji je danas pop, dok je nekada je bio “dobar” alkoholičar je sedeo samnom u klupi dve godine u “Petoj Beogradskoj Gimnaziji”, koju smo polako završavali. Opširnije o Leu ću pisati kasnije, za sada je dovoljno da zamislite visokog i dobro građenog momka, ali momka koji je za sve dve godine zudarao na alkohol, sa velikim “retro”, naočarima, gde mu je dioptrija bila takva, da su mu oči izgledale sittnije, ne velike, sa dugačkom ofucanom i masnom, kosom zalepljenoj za lice, sa isto tako “retro”, (u to vreme ta kovanica još nije bila skovana), čizmicama  sa štiklom, kao na fotografijama iz knjige. “Deca sa Kolodvora Zoo”, znači katastrofa…Da dodam, imao je i velike klempave uši i malo baburast nos. Svakako danas bolje izgleda nego tada.

  Još jedno veče ispred “Akademije”.  Leo i ja smo seli u kafanu “Kolarac”, da bi počnemo da pijemo ipričamo.  Stigli smo oko osam, iz kafane smo izašli oko deset. Ispred “Rupe”, je već velika gužva. Ljudi su sedeli oko zgrade, na žardinjerama, u parkiću, neki su šetli okolo, ili su stajali u manjim grupama. Odlučili smo da stojimo na samoj ulici, tj. platou, na kraju Knez Mihajlove ulice, gde se zgrada kluba i nalazi.

 U jednom trenutku ja ugledah Saru i Katarinu, devojke sa Hvara, koje su mene i Igija, optužile za krađu novčanika.  Leo je bio upoznat sa celom pričom.

-        Idemo do njih. – rekoh veoma veselo.

-        Nove devojke… biće zanimljivo. – zaključio je Leo.

   Prišao sam grupi od pet devojaka. Pored Sare i Katarine, tu je bila i njihova beogradska domaćica sa dve drugarice, takođe iz Beograda. Nikada ih ranije nisam video tu. Mirisale su lepo i bile su potpuno “picnute”.

-        Vas dve došle u Beograd i parvo Akademija,  ko’ ja kod Vas, kada me pokupiste i odvedoste na onu tvrđavu.

-        To je bio nesporazum… izvini ali… Sara je mislila da se izvni.

-        Ne, ne… to je prošlo,  sada moramo da vidimo kako mi Vas da ugostimo, šta pijete… - bio sam dobro raspoložen.

  I devojke se oraspoložiše, živnuše što je sada tu i muško društvo, plus besplatan osećaj sigurmosti i opuštenosti na “Akademiji”,  njima tu svakako nije bilo mesto.

    Znate šta, ma ko’ god ušao na “Akademiju” , a da pre toga nije video kako izgleda noćni klub, barem na filmu,  je u to vreme, nekako i na svoj način odreagovao i to vidno.  Danas se mladi ljudi, skloni noćnom životu, alkoholu i drogama, skupe bilo gde, muzika je maltene svugde ista a jutra se dočekuju u pojedinim slučajevima u urgentnom centru, bez svesti. “Akademija” je bio klub osnovan sa određenim idejama, budući slikari su, prvo tu, zarađivali novac za džeparac, radili su grafite na zidovima, uneli flipere i klub je zapravo prvo bio stecište, ne samo slikara već svih umetnika, prvenstveno muzičara, koji su tu, u dogovoru sa klubom,  napravili  stejdž za koncerte i mini produkcijsku sobu. Tako da je vremenom, polako, klub takve vrste, postao jedan od najčuvenijih, “art-underground”, klubova u Evropi.

  Vreme koje sada opisujem je privatizovalo i komercijalizovalo klub i za širu publiku ali je u osnovi ostao ono što jeste, mada će ga buduće vreme, postepeno potpuno prazniti i u njemu ostaviti one, samo najizgubljenije slučajeve, da bi na kraju bio i potpuno zatvoren. Mislim da takav klub danas ne bi naišao na razumevanje…

-        Jeste vi u nekom hipi fazonu? – Pitao je Leo devojke sa Hvara,  pritom se široko smejao, pokazivao svoje već požutele zube, od duvana i nesebično se “ponuđivao”.  Ja sam bio u obrnutom fazonu i devojke sam, svih pet prepustio njemu. Te devojke su fino izgledale i sve je bilo ok, ali nisu se uklapale u “moj film” , bio sam odlično raspoložen, ali to veče, do svitanja, nisam puno vremena proveo pored njih.

  Sara je bila dovitljiva, uostalom nije puno “prezala”, što je na Hvaru i pokazala. Ona pogleda Lea, namignu mu i lagano zapeva: “ Hare Krišna, Hare Krišna, Hare Rama, Hare Rama, h a r e – h a r e”. Leo i ja smo se pokidali od smeha.

  Bila je subota ili nedelja, dva dana kada se u klubu “plivalo” od gužve. Prvo se na ulaz čekalo po dvadeset minuta i više, ljudi su se zbijali, jednih do drugih, da bi što pre ušli, to je bilo zaista neprijatno. Ulazilo se u talasima, gde bi redari, kada puste desetak ljudi, zatvarali vrata, silom. Neko bi tada neko bio vraćen, neko bi dobio batine. Kada redari puste odabrane, prvo stalne, poznate goste, devojke i  one sa članskim kartama,  na kraju puštaju da ulaze oni momci koji su kulturni ili koji zmole da uđu. Oni koji su imali članske karte bi odmah silazili u klub, to je važilo za sve studente samo “Likovne Akademije” i one sa plaćenim članskim kartama. Ogromna većina je već tada, u klub dolazila, zbog njegove popularnosti, oni su čekali u redu, u prvom, dugačkom hodniku, da plate kartu,  da bi se zatim išlo desno u drugi hodnik,  tu jedan od redara onome ko uđe, udara pečat na dlan, kako bi mogao, nesmetano, da izlazi i ulazi ponovo u klub, za to veče. Zatim se u klub silazilo, širokim, kružnim  stepeništem. Stepenište je iz dva reda, sa platformom, koja okreće na desno, sa drugim redom stepenika.  

  Ja sam u klub ušao sam, rano sam kupio člansku kartu, poznavao sam dosta ljudi, barem  po svakovečernjem “pogledavanju”. Na kraju sam dočekao  i neke nove redare, tako da meni,  posle par godina, više niko nije tražio niti člansku kartu, niti mi je udarao pečat, bio sam “dole”, svako veče od kada sam i dobio tu člansku kartu,  vremenom moja nebrojane noći u tom klubu, su mi bukvalno zamenile kuću. Najverovatnije su predpostavljali da sam student, to mi izgleda najlogičnije.

   Kada bi novi gost, napokon, ušao u klub  ispred njega bi se našao izbor, levo, parvo na veliki šank, na garderobu, flipere ili u WC.  Drugi izbor je bio samo parvo, kroz jako dugačak ali uzak hodnikom, koji je vodio do drugog kraja kluba, do malog šanka, sa pogledom na, stejddž. U hodniku je sa leve strane bio i ulaz koji je predstavljao, sobu za igru, sa šipkom na sredni. To je bila “skakonica”,  tu se toliko skakalo,  da je poskakivao i onaj koji bi potpuno mirovao. Ja sam voleo baš taj osećaj, kada “mirujem”.  Ta prostorija je bila polukružno otvorena i gledala je istovremeno,  parvo na kabinu za D.J.-a, desno na stejdž i levo na veliki šank.    

  Plivalo se u klubu, da, “plivalo” se u znoju, u isparenjima tuđeg znoja, “plivalo” se i u toj ludoj gužvi, gde su se ljudi, doslovce, njihali u talasima i tako pravili krugove, zbijeni jedni uz druge.

-        Ovde je ludilo! – vikala je Katarina, pošto je muzika bila toliko glasna,  da se nije moglo normalno razgovarati.  Na primer, ja sam “dole”, zaradio tinnitus.

  Plivalo se i u dimu, duvanskom dimu i dimu od marihuane. Jednom rečju “rupa” je đavolski smrdela i svako ko je dole ušao i ostao, najmanje deset minuta, taj bi napolje izašao smrdljiv.

  Svanulo je. Leo, pet devojaka i ja smo, seli smo u park ispod “Akademije”.

-        Hoćemo do mene? – To je pitala Nataša, devojka čiji je stan bio “prazan”, roditelji su na Hvaru, dok je ona sa gošćama sa Hvara.

  Nataše se sećam, ali njene dve drugarice su meni bile neupadjive, tako da ih se ni ne sećam. Nataša je odlično izgleda, Leo se vrzmao oko nje i odmah se složio da parvo sa “Akademije” ide na Petlovo Brdo a čovek živi na Novom Beogradu. Meni je taj kraj spadao pod moju opštinu, tako da sam u stvari živeo na par autobuskih stanica od nje. I meni se dopadala ideja da se žurka nastavi. Kupili smo crno vino. Leo i ja smo u 53-ci,  seli u ćošak zadnje platforme, na prljav pod i u turskom sedu smo ispijali crnu tečnost. U jednom trenutku smo zapevali:  “ Hare Krišna, Hare Krišna, Hare Rama, Hare Rama, h a r e – h a r e”

  Lep konforan, dvoiposoban stan. Seli smo u trpezariju, za kuhinjski sto.

-        Ima neko još vutre? – Postao sam samome sebi jako dosadan sa ponavljanjem tog pitanja.

-        Ma nema više niko i meni se puši. – Sara me je podržala.

-        Okrenuću ja sada neka dva drugara, da vidim. – uključi se Nataša.

-        Da vidiš u pola sedam ujutru? – Leo je pogleda upitno.

-        Ma ne spavaju oni. Odgovori mu Nataša kratko.

   U stan smo prvo došli, Nataša, Sara, Katarina, Leo i ja. Nataša iz meni tada, nepoznatih i nebitnih razloga, nije pozvala u stan i svoje dve, oniže prijatelice, sa kojim je bila u društvu tokom noći.

  Devojke su počele nakon uvodnog ćaskanja, jedna po jedna, da se tuširaju.  Prvo se istuširala Nataša, kada je izašla iz kupatila poprilično raskmoćena, u laganm letnjim gaćicama i majcom do ispod grudi. Leu se to posebno dopalo, čak je ustao od stola, da malo prošeta i odmeri Natašu, od glave do pete i da pritom “kao” promeni muziku. Kako se Nataša vratila i sela za sto, tako se i on vratio u svoj “kipasti” položaj i ispravljene kičme , je nastavio da neumorno ispija crno vino, kao da je u pitanju bila voda. Sara i Katarina su u kupatilo, na tuširanje, ušle zajedno. Ja sam sve vreme sedeo na malom udobnom kanabetu, koji je bio na zidu trpezarije, sa njega sam imao pogled na kuhinju, sto za kojim su svi sedeli i sa druge strane, na vrata od Natašine spavaće sobe i na  vrata na koja smo ušli,  preko širokog predvorja iz glavnog ulaza u stan. Iza mene se pružao hodnik koji je vodio ka kupatilu , sa desne strane. Parvo hodnikom se moglo produžiti na terasu a sa leve strane je bila velika spavaća soba njenih roditelja. Kako su Sara i Katarina ušle u kupatilo,  ja posle jedno pet minuta razmišljanja o Hvaru i protekloj noći, ustadoh i uđoh u kupatilo kod njih. Kupatilo nije bilo zaključano a njih dve su već bile u kadi, stajale su, tuširale se i mazile su jedna drugu i uz nežno kikotanje  su gledale u mene.

-        Ajde’ upadaj, hoćeš da te okupamo na brzaka…  - Sara me je gledala pogledom koji se caklio od uzbuđenja.

-        Tako sam i mislio, polako, polako… moram da pišam… – rekoh i okrenuh se ka šolji. Kada sam završio otvorio sam vrata kupatila i pri islasku sam rekao samo: “Vidimo se kada završite…”

Vratio sam se na svoje mesto i ispio sam čašu vina. Leo je zamolio Natašu da stavi kafu. Tada je neko pozvonio.

-        To su oni… - reče Nataša i ode da otvori drugarima, na koje sam ja već zaboravio da će se pojaviti. Bila su to dva stvarno neupadljiva lica, sa Vidikovca, koje nikada ranije nisam video. Nisu puno pričali. Pozdravili smo se, upoznali i oni su seli takođe za kuhinjski sto. Odmah su počeli da motaju. Leo ih ponudi vinom ali oni mu odgovoriše da ne piju, već da samo puše marihuanu. Brzo su smotali i svi smo stigli da povučemo  pod dva, tri, okrepljujuća dima. Ja sam se malo razbistrio, Leo se još više ukipio, što je značilo da se i on malo osnažio, već je počeo da “popušta”,  pod težinom alkohola.  Nataša je sela pored mene na kanabe. Sara je nestala, Katarina je sela za sto sa momcima. Svi osim Sare, smo sada bili u trpezariji. Ne sećam se šta smo pričali,  ali se sećam trenutka kada je domaćica, Nataša, počela da se pored mene meškolji i  migolji.  Stavila mi je ruku na nogu. Ja njoj takođe. Počelo je “ ’vatanje ”.  Ona usdade i nekako se tako naguzi, da joj je dupe gledalo u gledaoce, za stolom, dok je mene je počela da žvalavi. Reagovao sam brzo da bih je smirio, nikako nisam imao potrebu da se svlačim i da pred svima ostalima uradim ono što Nataša jeste. Ona tako nagužena skinu i gaćice,  ja upotrebih svoju ruku i naočigled svih je smirih uz snažan uzdah zadovoljstva.

Kao da se ništa nije dogodilo, svi “cool” i “kao svi nešto tiho pričaju”.

Nisam video Saru. Ustadoh da je potražim. Pogledah prvo u kupatilu, tu je nije bilo, izađoh na terasu ali je nisam video ni tu. Znači, “ona je uzela dva dima i nestala…” – pomislih i ne razmišljajći dalje uđoh u spavaću sobu Natašinih roditelja. Tu sam imao šta da vidim. Sara je ležala preko celog bračnog kreveta, raširila je noge i kada sam ušao, ona ležerno okrete glavu ka meni:

-        Gde si ti do sada? – pitala je sigurna da će dobiti to što je htela. Predivno nago telo. Savršene obline. Sara nije imala neku “facu” ali je zato bila građena opasno, barem po mojim standardima. Moja ignorancija i neki jak unutrašnji otpor joj samo odgovoriše:

-        Vidimo se napolju.  – Ja izađoh napolje ne pogledavši više nijednom u nju.

  Ona se brzo pojavila u trpezariji. Bele providne čipkaste gaćice i mala, lepa, letnja majčica na bretele. Ona čučnu i prisloni se leđima na zid, naspram kanabeta tj. mene. Ništa nije govorila, ćutala je i netremice me je posmatrala. Tada Nataša nekako svečano reče:

-        Spavanjac, šta mislite?

-        Može. – Leo se odmah podigao. – Gde da legnem? – Čovek se poprilično ljuljao, ništa od stamenosti prilikom sedenja.

-        Sara i ti možete u spavaću kod mojih. – reče mu Nataša.

-        Ne mogu. – Sara je nezadovoljno spustila glavu.

-        Ma jedi govna! – Leo uze svoj pohabani crni, letnji mantil i krenu ka vratima.

-        Čekaj idemo i mi. - Komšije takođe ustadoše od stola a Nataša ih sve, otprati ka vratima. Leo mi mahnu rukom i gegajći se, uputi se ka Novom Beogradu.

-        Znači tako. – zaključih mirno, sa polu pogledom na preostale u stanu.

Probudio sam se između dve nage devojke, ja sam bio obučen. Nataša je hrkala dok je Katarina, koja je takođe ležala gola pored mene,  mirno spavala.  Želeo sam da ustanem tiho i ne probudim devojke. U svojoj glavi sam čuo dva čekića kako mi razbijaju unutrašnjost lobanje, sve oko mene je prskalo od mamurnog bola. Pošlo mi je za rukom da ustanem i da ih ne probudim. Na podu sam ugledao, devojački donji veš. Jedne gaćice su bile malo, ali samo malo braonkaste..znate, ja veoma cenim žensku higijenu ali nisam nimalo gadljiv. Pogledah gde su mi patike i nečujno izađoh iz sobe. Nataši sam u kuhinji u malom, podsetnik blokčiću, napisao svoj broj telefona. Pozvala me je jedanputa da svratim, rekla je da pravi malu “sedejku”. Tada se podrazumevalo da ćeš na “sedeljku ili “polu-žurku”, kako hoćete, pozovti sa sobom još nekoga. Ja sam došao sa Grofom, Igijem, Dukijem i sa još dve devojke. Ali kod Nataše, nije bilo nikakve “sedljke”, već me je ona na vratima dočekala, ponovo potpuno raskomoćena u laganom, svilenkastom, bade-mantilu. Kada je videla još petoro nepoznatih ljudi samnom, ona je odlučila da nas pusti samo u predsoblje.

-        Sebastiane, izbio je neki problem…

  Posle ove posete više nikada nisam video nijednu od tih devojaka.

AKADEMIJA | Facebook

TRICKY: "Fall to Pieces" (2020)

Tricky: Fall to Pieces 

After a string of misfires, the UK musician’s 14th album translates unimaginable loss into some of his most darkly moving music in years. 

Tricky has always worn his bruised heart on his sleeve. His brilliantly desolate debut album, Maxinquaye, was inspired by his mother, who died when he was four years old, and a song like “Strugglin’” laid bare in excruciating detail his experiences of pain, darkness, and toil. Fall to Pieces, which contains some of the most darkly moving music that Tricky has produced since that debut album, was produced in the shadow of tragedy. Tricky’s daughter Mazy died in 2019 as he was beginning work on a new record. Here, on his 14th studio album, he translates that unimaginable loss into moments of nauseatingly raw emotion.

PITCHFORK

Fall to Pieces is the fourteenth studio album by English trip hop artist Tricky. It was released on 4 September 2020 via False Idols.

Tricky - Adrian Nicholas Matthews Thaws (born 27 January 1968), better known by his stage name Tricky, is a British record producer[6] and rapper. Born and raised in Bristol, he began his career as an early member of the band Massive Attack alongside Robert Del Naja, Grant Marshall & Andrew Vowles. He embarked on a solo career with his debut album, Maxinquaye, in 1995. The release won Tricky popular acclaim and marked the beginning of a lengthy collaborative partnership with vocalist Martina Topley-Bird. He released four more studio albums before the end of the decade, including Pre-Millennium Tension and the pseudonymous Nearly God, both in 1996. He has gone on to release nine studio albums since 2000, most recently Fall to Pieces (2020). In 2016, he joined Massive Attack on stage for the first time in two decades while continuing his solo career. Tricky is a pioneer of trip hop music, and his work is noted for its dark, layered musical style that blends disparate cultural influences and genres, including hip hop, alternative rock and ragga.[8] He has collaborated with a wide range of artists over the course of his career, including Terry Hall, Björk, Gravediggaz, Grace Jones and PJ Harvey...

Fall to Pieces (album) From Wikipedia, the free encyclopedia

"ČOVEK" / Sv. Simeon Atonski

 Која је навика најштетнија? – Причљивост.

Који је човек најјачи? – Који је способан да разуме истину.

Који је човек најслабији? – Који сматра себе јаким.

Који је човек најпаметнији? – Који следи своје срце.

Која је зависност најопаснија? – Зависност од свог тела.

Који је човек најсиромашнији? – Који највише воли новац.

Који је човек најближи Богу? – Милосрдни.

Чиме се супротставити невољи? – Радошћу.

Чиме се супротставити патњи? – Стрпљењем.

Који је знак здраве душе? – Вера.

Који је знак болесне душе? – Безнађе.

Који је знак погрешног деловања? – Раздражење.

Који је знак добрих поступака? – Мир у души.

Који је човек за живота умро? – Равнодушни.

Који човек никада неће умрети? – Онај, ко воли друге.

​*

Koja je navika najštetnija? – Pričljivost.

Koji je čovek najjači? – Koji je sposoban da razume istinu.

Koji je čovek najslabiji? – Koji smatra sebe jakim.

Koji je čovek najpametniji? – Koji sledi svoje srce.

Koja je zavisnost najopasnija? – Zavisnost od svog tela.

Koji je čovek najsiromašniji? – Koji najviše voli novac.

Koji je čovek najbliži Bogu? – Milosrdni.

Čime se suprotstaviti nevolji? – Radošću.

Čime se suprotstaviti patnji? – Strpljenjem.

Koji je znak zdrave duše? – Vera.

Koji je znak bolesne duše? – Beznađe.

Koji je znak pogrešnog delovanja? – Razdraženje.

Koji je znak dobrih postupaka? – Mir u duši.

Koji je čovek za života umro? – Ravnodušni.

Koji čovek nikada neće umreti? – Onaj, ko voli druge.

​

Monah Simeon Atonski

*

Which habit is the most harmful? - Talkative.

Which man is the strongest? - Who is able to understand the truth.

Which man is the weakest? - Who considers himself strong.

Which man is the smartest? - Who follows his heart.

Which addiction is the most dangerous? - Dependence on your body.

Which man is the poorest? - Who loves money the most.

Which man is closest to God? - Merciful.

How to resist trouble? - Joy.

How to counteract suffering? - Patience.

What is the sign of a healthy soul? - Faith

What is the sign of a sick soul? - Hopelessness.

What is the sign of wrong action? - Irritation.

What is the sign of good deeds? - Peace of mind.

What man died in his lifetime? - Indifferent.

What man will never die? - The one who loves others.

The Monk Simeon of Athos 

*

Quelle habitude est la plus nocive ? - Bavard.

Quel homme est le plus fort ? - Qui est capable de comprendre la vérité.

Quel homme est le plus faible ? - Qui se considère fort.

Quel homme est le plus intelligent ? - Qui suit son coeur.

Quelle dépendance est la plus dangereuse ? - La dépendance à votre corps.

Quel homme est le plus pauvre ? - Qui aime le plus l'argent.

Quel homme est le plus proche de Dieu ? - Miséricordieux.

Comment résister aux ennuis ? - Joie.

Comment lutter contre la souffrance ? - La patience.

Quel est le signe d'une âme saine ? - Foi

Quel est le signe d'une âme malade ? - Désespoir.

Quel est le signe d'une mauvaise action ? - Irritation.

Quel est le signe des bonnes actions ? - Tranquillité d'esprit.

Quel homme est mort de son vivant ? - Indifférent.

Quel homme ne mourra jamais ? - Celui qui aime les autres.

Le  Moine Siméon d'Athos

Easy answers to difficult questions from Monk Saint Simeon of Athos, in which everyone will find something for themselves: Many wise thoughts were left behind by the Reverend Siluan (Simeon) Athos (1866-1938). This Russian monk, who spent most of his life on the Holy Mount Athos, continues to attract attention with his very simple interpretations …

Saint Simeon of Athos (Sv. Siluan Atonski): The smartest man is he who follows his heart

VIDOVDAN

EKATARINA VELIKA: "Neko Nas Posmatra" EKV- Topic/ alternative / avantgarde / newwave /artrock / poprock

EKATARINA VELIKA "Neko Nas Posmatra" - EKV - Студијски албум: ЕКВ 

Издат 1993.

Жанр рок

Трајање 40:06

Издавач ПГП РТБ

Продуцент Милан Младеновић

Дискографија

Дум дум

(1991) 'Неко нас посматра'

(1993) -

Екатарина Велика (ЕКВ)

"Неко нас посматра# је последњи студијски албум српске рок групе Екатарина Велика (ЕКВ). Албум садржи обраду песме Истина машина југословенске рок групе Тајм (Time), и једини је албум бенда на којем се налази обрађена песма. Сматра се да овај гест представља трибјут рок музичару Дади Топићу. 

Песме: (Музику и текстове је написао Милан Младеновић осим где је другачије назначено, аранжмани: ЕКВ)

„Неко нас посматра“ - 4:48 (музика: М. Младеновић, М. Стефановић)

„Истина машина“ - 4:21 (музика и текст: Дадо Топић)

„Не“ - 3:46

„Заједно“ - 3:50

„Анестезија“ - 3:48

„Just Let Me Play Some Modern R'n'R Music“ - 3:18

EKV* – Neko Nas Posmatra

Label: PGP RTB – 211553

Format: Vinyl, LP, Album, Repress

Country: Yugoslavia

Released: 1993

Genre: Rock

Style: Art Rock, Pop Rock, Aalternative Rock / Avantgarde Rock/ NewWave / ArtRock / PopRock

Ekataina Velika: "Neko Nas Posmatra" DISCOGS

NISAM BIO TU: “Hvar” (Autobiografski Roman u Nastavcima 16) Autobiografija | Autobiography | Autobiographie - 1989 godina

 “Hvar”

August mesec 1989. godine. Odlučili smo da idemo na more. Dakle, to će biti savršeno leto. Mesec dana u Londonu. Jedan protekao mesec sa  neizbrisivim doživljajima u Beogradu i sada me je čekao Hvar, predivno ostrvo u Hrvatskoj.

Igi, Grof i Duki su otišli par dana pre mene. Seo sam na avion i brzo sam se našao u Splitu. Lep stari grad. Volim takve gradove na moru. Pečat istorije tu diše iz svakog kamena.

Seo sam na trajekt i brzo sam ugledao jedno od najlepših ostrva na Jadranu. Nisam ni slutio u šta će se pretvoriti moje letovanje.

Prvo sam seo u neku zabačenu kafanicu van grada. Bio je dogovor da se tu nađem sa ostalima. Dugo sam čekao. Iz puste dokolice sam svo vreme pijuckao. Kada su se momci pojavili ja sam već bio mrtav pijan, ali sam se bez obzira još uvek dobro držao, glava mi nije padala, čak sam primetio i neke nove detalje kod mojih prijatelja. Grof i Duki su izbušili uši. Imali su svaki po jednu srebrnu alkicu.  Igi i ja smo već bili lepo "izbušeni" tako da su nam ova dvojica bili pomalo smešni.

- A šta će S. da ti kaže ? - pitao sam smejući se Grofu, S. je bio Grofof ćale.

Pogledao me ispod oka i nije odgovorio.

- I ti Duki ćeš najverovatnije minđušu nositi samo ovde. - podsemevao sam se prijatelju.

Istina i jedan i drugi morali su da skinu minđuše odmah po povratku u Beograd. Njihovo vaspitavanje i patrijahalan odnos u porodicama je bio na visokom nivou. I Grof i Duki su bili primorani da skinu minđuše pod pretnjom da ukoliko ih ostave na ušima mogu slobodno da napuste kuću. Grof nikada više nije vratio minđušu na uvo, dok je Duki, kada je odslužio vojsku, svoje uvo ponovo ukrasio lepom, neupadljivom alkicom. Igi i ja smo imali drugačiji tretman. Ja sam već sa početka srednje škole imao potpuno odvojenu sobu van stana. Igi, izgubivši prerano oca je živeo sa majkom koja je dosta, nekada i po nedelju dana boravila kod svojih prijatelja ili se brinula o staroj majci u selu nadomak Beograda. Bez obzira na to ona niti je htela, niti je mogla da ima puno uticaja na Igija, on se razvijao i rastao pod sasvim drugačijim okolnostima.

Sledeće čega se sećam je lep kafić sa pogledom na more. I tu sam trebao da sačekam da ova trojica nađu zasebne sobe. Do tada su spavali na plaži. U kafiću mi je prišao mladić u nekoj šarenoj majčici i isto tako šarenom šorciću i pitao me odakle sam. Odgovorio sam mu. Rekao je da je predpostavio i pitao me da mi se pridruži tj. da li može da sedne. Odgovorio sam potvrdno. Kao blic u jednom trenutku primetio sam da imamo iste rančeve. Nisam više obraćao pažnju na to. Momak je popio pivo, pozdravio se i otišao.

Već se smrkavalo. Ja sam se klatio i hodao tamo-vamo, gledajući more i nebo. Boje su prskale na sve strane. Činilo mi se da pred sobom imam neku apstraktnu sliku, razmazanu svim bojama koje učestvuju u letnjem smiraju dana.

Napokon se društvo pojavilo. Našli su dve dvokrevetne sobe. U jednu su se smestili Grof i Duki u drugu Igi i ja.

Zaspao sam odmah kada sam seo na krevet.

Ujutru kada sam se sa glavoboljom probudio i hteo da se presvučem prosto nisam pao u nesvest. Kao da me grom udario. Ranac koji sam otvorio nije bio moj! Bože moj, kao na filmu, preturao sam bez razloga i pipkao raznorazne trenerčice, floroscentne šorceve i majčice. Gde su moje stvari? Gde mi je povratna avionska karta?!  Seo sam na pod i uhvatio se za glavu. Kako da nađem onog čoveka ?!Pa to je sada nemoguće. Spakovao sam ranacc i izjurio kao vetar napolje. Dotrčao sam do kafića u kome sam juče sedeo. Naručio sam dupli vinjak i seo da čekam. Nadao sam se da će se čovek od juče pojaviti kako je i sam ostao bez svojih stvari. Moja garderoba nije imala dodirnih tačaka sa njegovim stvarima.

Društvo je otišlo da se kupa.

Među nama je važilo neko nepisano pravilo: "U nevolji se snađi sam, tu sam samo kada se zabavljam." To smo svi dobro razumeli i tek kasnije, dosta kasnije, ja sam prvi rešio, kako mi se takav odnos nije više dopadao, da okončam sa nekim dugogodišnjim poznanstvima.

  Ništa. Čekao sam i čekao i opet grdne pare dao na vinjak. Najzad i napokon , negde u isto vreme kao i predhodnog dana pojavio se momak sa mojim rancem.

  - Vidiš ti šta se sve dešava čoveku ... ma zamenismo rančeve bratac.

Kakav teret mi je pao sa srca. Vratio sam se u svoju sobu i spavao do mraka.

Probudio me je Igi. Pitao me da li hoću na "Tvrđavu", na brdašce iznad grada gde se na velikom platou puštala muzika i gde se obično uveče sakupljao čitav grad. Otišli smo. Meni je iskreno to mesto ostalo u lošem sećanju. Nekako suviše jednostavno. Beton i neudobne drvene klupe sa strane. Veliki plato za igru. Podrazumeva se Grof je gledao na sve strane, zajedno sa Dukijem kako bi mogli šta da "uhvate". Muzika od koje nije moglo da se priča je bila katastrofalna a video sam i da Igi nije baš raspoložen za šetkanje po "Tvrđavi". Nas dvojica smo presedeli to veče na klupi gledajući tupo ispred sebe čitavih dva sata, kada smo odlučili da se vratimo u sobu. Grof i Duki su ostali.

Sledeći dan je bio zabavniji. Na plaži čitav dan. Posle toga smo seli ispred nekog priobalnog kafića, nije bila loša muzika. Meni i Igiju je to dosta značilo. Grofu i Dukiju ne. Oni su se opet dali u šetkanje. Sedeli smo na doku i gledali misterioznu pučinu.

Najednom pored nas sedoše dve lepuškaste devojke. Brineta koja je sela pored mene sa koka-kolom u ruci i slamčicom u ustima se predstavila kao Sara. Pored Igija je sela devojka zelenih očiju i plave kose, ona je rekla da se zove Katarina, pila je pivo.

Obe devojke su bile Splićanke. Izgledale su interesantno i videlo se da su držale do sebe. Uredne, mirišljave, glavno , nasmejane i srdačne. Dočekali smo zatvaranje kafića. Devojkama smo se svideli Igi i ja. Nije im se išlo kući. Predložile su "Tvrđavu". "Dobro.", pomislio sam, - "Ovog puta imamo zanimljive pratioce".

Otišli smo prvo na plažu i devojke izvadiše već spremljene velike "sprave". Napušili smo se opasno. Prvenstveno njih dve.

 - Hajde sada ovamo, da uzmemo taksi. - reče Sara.

 - Zašto taksi? - pitao sam ni sam ne znajući, zašto to pitam uopšte.

 - Ne mogu više da se pentram na ono brdo... hajde... - dobio sam logičan odgovor.

Dešavalo se dalje tačno ovim redosledom. Taksista, pored njega napred sedi Sara. Pozadi, Katarina, Igi i ja. Taksi se zaustavlja. Sara daje novac taksisti. Izlazimo. Sara i Katarina hodaju ispred nas. Igi kaže da mora da vrši malu nuždu. Staje iza drveta. Čekao sam ga. Gledamo i vidimo da su devojke otišle dosta napred. Pozivamo ih. One nam mašu.

  - Šta je ovo? - upita Igi.

  - Šta? - on mi pokaza na novčanik ispred nas.

  - Novčanik brate... nekome ispade novčanik.

Igi podiže novčanik i pogleda šta će nam novčanik ponuditi. Neverovatno! Novčanik je bio pun novca. Pun! Nešto su bili dinari nešto marke.

  - Ovde je nečija plata čoveče! - uzbuđeno je konstatovao Igi.

  - Jel' ima lične karte? - gledao sam u Igijeve ruke.

  - Ne! - nema lične karte jel' veruješ ti to bre'... slušaj, ne pričamo da smo našli novčanik ni Grofu ni Dukiju, odmah će da polude, nego polako... iznenađivaćemo ih po malo.

  - Ok.

  - I pare stoje kod mene, ja sam našao a i ti mnogo brzo potrošiš sve.

  - Dobro, dobro ... ne daj se uzbuđivat stari. - rekoh mu lupivši ga dobronamerno po leđima.

Za čudo "Tvrđava" je te večeri imala malo bolji repertoar. Mogao se čuti "Cult", "Ekatarina", "Doors-i" i još po nešto što spada u opšte hitove a ima veze sa nama.

Devojke su malo igrale, malo sedele sa nama. Uopšte veče je bilo puno prijatnije nego predhodno. U najlepšem mogućem raspoloženju smo napustili "Tvrđavu”.

Sutradan je Igija i mene čekalo najneprijatnije moguće iznenađenje. Neko je kucao na vrata. Igi je otvorio. U sobu su nam ušla dva pandura.

  -  Gde je novčanik?! - upita brkajlija širok ko' ormar.

  -  Gde je novčanik... odgovaraj kada pitam !! - razdrao se mali, naoštren pandurčić, na kome je visila uniforma, a kapa mu pala do očiju.

  - Kakav novčanik? - zbunjeno će Igi, pokušavajući nešto da izčupa. On dobi šamarčinu i to od malog guštera.

  - Evo , evo ... tu je novčanik... malo smo sinoć neke devojke častili ali skoro sve je tu... našli smo ...

  -  U stanici ćeš da pričaš šta si ti našao ... - drsko mu odbrusi brkajlija.

Sproveli su nas odmah u lokalnu Hvarsku Policijsku Stanicu. Mala neugledna zgradica. Sedeli smo na klupi i čekali da damo izjave inspektoru koji nije bio tu. Kada se napokon pojavio, on prozva Igija prvo. Dogovorili smo se da kažemo onako kako je i bilo tj. istinu. Igi je izašao brzo. Prozvan sam ja. Ušao sam i video ispred sebe duguljasto glatko obrijano lice. Neke zrikave oči. Inspektor je bio u odelu, lepo očešljan sa naglašenim razdeljkom.

  -  I… - inspektor je pokušavao da bude insektor.

  -  Novčanik smo našli , možda vam je moj drug rekao , ispred nogu ... na asfaltu.

  -  Jel tako?

  -  Da... u njemu nije bilo lične karte.

  -  Devojke su maloletne, nemaju lične karte.

  -  Kakve devojke?! - meni tada bi sve jasno, ali ja ipak ovo nekako i bez razmišljanja upitah. Inspektor je čuo šta sam pitao, ali ne pridajući ni malo pažnje tome on nastavi sa ispitivanjem.

  -  Koliko vremena ste juče proveli sa Katarinom i Sarom?

  -  Celo veče smo bili sa njima.

  -  Njihove stvari, torbice su bile tamo gde ste sedeli ?

  -  Da.

  -  Za vreme kada nisu bile sa Vama , Vi niste dirali torbice?

  -  Ne... stvarno ne ... novčanik im je ispao... Sari je najverovatnije ispao dok je plaćala taksi.

  - Tako ste smislili ? - nije bilo osmeha na njegovom licu. - Izađite i sačekajte ispred.

  -  Šta je bilo? - Igi ustade sa klupe i bojažljivo me ovo upita, nesvesno očekujući pomilovanje.

Mora se priznati da nam nije bilo svejedno. Čula se kucaća mašina iz inspektorove kancelarije. Malo posle toga tišina i on se pojavi na vratima ali ni ne pogledavši nas nestade negde u susednom hodniku.

Vratio se sa brkajlijom sa gušterom.

 - Pođite sa nama i nemoj da mi je neko pravio sranje! - reče brkajlija drsko.

Pošli smo sa njima, seli u policijskog "keca" i oni nas odvedoše natrag u naš stan.

  - Pokupite svoje stvari. - reče gušter.

Već nam, ni malo, nije bilo svejedno. Spakovali smo stvari čekajući da vidimo šta će se dogoditi sledeće.

  -  Jel' ovde plaćeno? - brkajlija pogleda po sobi kao da tu traži nekoga kome bi trebalo da bude plaćeno.

  - Plaćeno je za sedam dana, unapred, gazdarici. - odgovori mu je Igi.

  - Nismo je našli jutros. Idemo do nje. – predvodio je brkjlija.

Starica koja je izdavala sobe je u toj kući i živela. Ona se i sama pojavi na vratima taman kako smo krenuli. Potvrdila je da smo sobu platili.

Ponovo u "kecu". Negde su nas vozili. Igi i ja bez reči, spuštenih glava. Uskoro dođosmo do mesta gde pristaju trajekti. Izašli smo iz kola, ćutke bez reči. Nešto smo čekali. Šta zapravo, nije nam tada bilo jasno.

Uskoro zazvižda jedan od trajekata.

  - Ajd' braćo Srbi... cigani i lopovčine odvratne ... ajd' beži i da nisi došo' ovde nikad više jel' jasno. - zagrme najednom brkajlija i uruči nam naše lične karte.

  - Marš pseta!!! - uzviknu gušter.

Setih se tada Bruna i njegovog "proročanstva" u Londonu.

Shvatili smo da smo proterani sa ostrva Hvar. Nismo stigli ni da se pozdravimo sa Grofom i Dukijem.

" Šta će misliti, šta je sa nama? Zvaće Beograd... možda i neće." -  Ništa... odmah na avion i zdravo. " - mislio sam još nesređeno.

  Devojke, Sara i Katarina, jasno, nisu znale istinu. Pojasnio sam Sari šta se u stvari dogodilo, kada sam je posle pet godina sreo ispred "Akademije".

Hvar, Hrvatska

Grad iz bajke

"Ostaci hvarske kulture, poznate po specifičnoj obojenoj keramici svedoče da je Hvar bio naseljen još u praistorijsko doba. Za one koji interesuje da saznaju više o mestu u kom letuju, preporučujemo da posete Markovu i Grapčevu pećinu, kao i lokalitet Purkin kuk koji krije božanstvene megalite. Bitno je znati koju obalu odabrati – južnu krase oštre stene, dok je severna pravi raj za ronioce, surfere i plivače. More je kristalno čisto, a plaže poput netaknute prirode. Celo ostrvo prekrivaju bogate borove šume i mediteransko rastinje. Zato ne zaboravite da uberete malo lavande i ruzmarina koji će vam još dugo mirisati na vašu letnju avanturu....

SML :: Hvar, Hrvatska

Partibrejkers II

Tracklisting:

 1.  "Prsten" 

   2.  "Put"  

3.  "Ja se ne vraćam" 

    4.  "Mesečeva kći" 

5.  "Kako je teško bez tebe" 

6.  "5 ispod nule"

7.  "Bambusov cvet" 

8.  "Ona kaže ljubav pokreće ovaj svet"

9.  "Nema cure"

10. "1000 zvezda (Biću tvoj)"

 1.  "Prsten" 

10. "1000 zvezda (Biću tvoj)"

2.  "Put"  

7.  "Bambusov cvet" 

6.  "5 ispod nule"

8.  "Ona kaže ljubav pokreće ovaj svet"

5.  "Kako je teško bez tebe" 

9.  "Nema cure"

‎Partibrejkers II by PARTIBREJKERS on Apple Music 1988 / Alternative

Partibrejkers II / Spotify

PARTIBREJKERS - Partibrejkers II / HOME

The best album credited to Partibrejkers is Partibrejkers III, which is ranked number 33,688 in the overall greatest album chart with a total rank score of 19. Partibrejkers is ranked number 12,042 in the overall artist rankings with a total rank score of 36.

Best Ever Albums