NISAM BIO TU: “Hvar” (Autobiografski Roman u Nastavcima 16) Autobiografija | Autobiography | Autobiographie - 1989 godina
“Hvar”
August mesec
1989. godine. Odlučili smo da idemo na more. Dakle, to će biti savršeno leto.
Mesec dana u Londonu. Jedan protekao mesec sa
neizbrisivim doživljajima u Beogradu i sada me je čekao Hvar, predivno
ostrvo u Hrvatskoj.
Igi, Grof i
Duki su otišli par dana pre mene. Seo sam na avion i brzo sam se našao u
Splitu. Lep stari grad. Volim takve gradove na moru. Pečat istorije tu diše iz
svakog kamena.
Seo sam na
trajekt i brzo sam ugledao jedno od najlepših ostrva na Jadranu. Nisam ni
slutio u šta će se pretvoriti moje letovanje.
Prvo sam seo
u neku zabačenu kafanicu van grada. Bio je dogovor da se tu nađem sa ostalima.
Dugo sam čekao. Iz puste dokolice sam svo vreme pijuckao. Kada su se momci
pojavili ja sam već bio mrtav pijan, ali sam se bez obzira još uvek dobro
držao, glava mi nije padala, čak sam primetio i neke nove detalje kod mojih
prijatelja. Grof i Duki su izbušili uši. Imali su svaki po jednu srebrnu
alkicu. Igi i ja smo već bili lepo
"izbušeni" tako da su nam ova dvojica bili pomalo smešni.
- A šta će
S. da ti kaže ? - pitao sam smejući se Grofu, S. je bio Grofof ćale.
Pogledao me
ispod oka i nije odgovorio.
- I ti Duki
ćeš najverovatnije minđušu nositi samo ovde. - podsemevao sam se prijatelju.
Istina i
jedan i drugi morali su da skinu minđuše odmah po povratku u Beograd. Njihovo
vaspitavanje i patrijahalan odnos u porodicama je bio na visokom nivou. I Grof
i Duki su bili primorani da skinu minđuše pod pretnjom da ukoliko ih ostave na
ušima mogu slobodno da napuste kuću. Grof nikada više nije vratio minđušu na uvo,
dok je Duki, kada je odslužio vojsku, svoje uvo ponovo ukrasio lepom,
neupadljivom alkicom. Igi i ja smo imali drugačiji tretman. Ja sam već sa
početka srednje škole imao potpuno odvojenu sobu van stana. Igi, izgubivši
prerano oca je živeo sa majkom koja je dosta, nekada i po nedelju dana boravila
kod svojih prijatelja ili se brinula o staroj majci u selu nadomak Beograda.
Bez obzira na to ona niti je htela, niti je mogla da ima puno uticaja na Igija,
on se razvijao i rastao pod sasvim drugačijim okolnostima.
Sledeće čega
se sećam je lep kafić sa pogledom na more. I tu sam trebao da sačekam da ova
trojica nađu zasebne sobe. Do tada su spavali na plaži. U kafiću mi je prišao
mladić u nekoj šarenoj majčici i isto tako šarenom šorciću i pitao me odakle
sam. Odgovorio sam mu. Rekao je da je predpostavio i pitao me da mi se pridruži
tj. da li može da sedne. Odgovorio sam potvrdno. Kao blic u jednom trenutku
primetio sam da imamo iste rančeve. Nisam više obraćao pažnju na to. Momak je
popio pivo, pozdravio se i otišao.
Već se
smrkavalo. Ja sam se klatio i hodao tamo-vamo, gledajući more i nebo. Boje su
prskale na sve strane. Činilo mi se da pred sobom imam neku apstraktnu sliku,
razmazanu svim bojama koje učestvuju u letnjem smiraju dana.
Napokon se
društvo pojavilo. Našli su dve dvokrevetne sobe. U jednu su se smestili Grof i
Duki u drugu Igi i ja.
Zaspao sam
odmah kada sam seo na krevet.
Ujutru kada
sam se sa glavoboljom probudio i hteo da se presvučem prosto nisam pao u
nesvest. Kao da me grom udario. Ranac koji sam otvorio nije bio moj! Bože moj,
kao na filmu, preturao sam bez razloga i pipkao raznorazne trenerčice,
floroscentne šorceve i majčice. Gde su moje stvari? Gde mi je povratna avionska
karta?! Seo sam na pod i uhvatio se za
glavu. Kako da nađem onog čoveka ?!Pa to je sada nemoguće. Spakovao sam ranacc
i izjurio kao vetar napolje. Dotrčao sam do kafića u kome sam juče sedeo.
Naručio sam dupli vinjak i seo da čekam. Nadao sam se da će se čovek od juče
pojaviti kako je i sam ostao bez svojih stvari. Moja garderoba nije imala
dodirnih tačaka sa njegovim stvarima.
Društvo je
otišlo da se kupa.
Među nama je
važilo neko nepisano pravilo: "U nevolji se snađi sam, tu sam samo kada se
zabavljam." To smo svi dobro razumeli i tek kasnije, dosta kasnije, ja sam
prvi rešio, kako mi se takav odnos nije više dopadao, da okončam sa nekim
dugogodišnjim poznanstvima.
Ništa. Čekao sam i čekao i opet grdne pare
dao na vinjak. Najzad i napokon , negde u isto vreme kao i predhodnog dana
pojavio se momak sa mojim rancem.
- Vidiš ti šta se sve dešava čoveku ... ma
zamenismo rančeve bratac.
Kakav teret
mi je pao sa srca. Vratio sam se u svoju sobu i spavao do mraka.
Probudio me
je Igi. Pitao me da li hoću na "Tvrđavu", na brdašce iznad grada gde
se na velikom platou puštala muzika i gde se obično uveče sakupljao čitav grad.
Otišli smo. Meni je iskreno to mesto ostalo u lošem sećanju. Nekako suviše
jednostavno. Beton i neudobne drvene klupe sa strane. Veliki plato za igru.
Podrazumeva se Grof je gledao na sve strane, zajedno sa Dukijem kako bi mogli
šta da "uhvate". Muzika od koje nije moglo da se priča je bila
katastrofalna a video sam i da Igi nije baš raspoložen za šetkanje po "Tvrđavi".
Nas dvojica smo presedeli to veče na klupi gledajući tupo ispred sebe čitavih
dva sata, kada smo odlučili da se vratimo u sobu. Grof i Duki su ostali.
Sledeći dan
je bio zabavniji. Na plaži čitav dan. Posle toga smo seli ispred nekog
priobalnog kafića, nije bila loša muzika. Meni i Igiju je to dosta značilo.
Grofu i Dukiju ne. Oni su se opet dali u šetkanje. Sedeli smo na doku i gledali
misterioznu pučinu.
Najednom
pored nas sedoše dve lepuškaste devojke. Brineta koja je sela pored mene sa
koka-kolom u ruci i slamčicom u ustima se predstavila kao Sara. Pored Igija je
sela devojka zelenih očiju i plave kose, ona je rekla da se zove Katarina, pila
je pivo.
Obe devojke
su bile Splićanke. Izgledale su interesantno i videlo se da su držale do sebe.
Uredne, mirišljave, glavno , nasmejane i srdačne. Dočekali smo zatvaranje
kafića. Devojkama smo se svideli Igi i ja. Nije im se išlo kući. Predložile su
"Tvrđavu". "Dobro.", pomislio sam, - "Ovog puta imamo
zanimljive pratioce".
Otišli smo
prvo na plažu i devojke izvadiše već spremljene velike "sprave".
Napušili smo se opasno. Prvenstveno njih dve.
- Hajde sada ovamo, da uzmemo taksi. - reče
Sara.
- Zašto taksi? - pitao sam ni sam ne znajući,
zašto to pitam uopšte.
- Ne mogu više da se pentram na ono brdo...
hajde... - dobio sam logičan odgovor.
Dešavalo se
dalje tačno ovim redosledom. Taksista, pored njega napred sedi Sara. Pozadi,
Katarina, Igi i ja. Taksi se zaustavlja. Sara daje novac taksisti. Izlazimo.
Sara i Katarina hodaju ispred nas. Igi kaže da mora da vrši malu nuždu. Staje
iza drveta. Čekao sam ga. Gledamo i vidimo da su devojke otišle dosta napred.
Pozivamo ih. One nam mašu.
- Šta je ovo? - upita Igi.
- Šta? - on mi pokaza na novčanik ispred nas.
- Novčanik brate... nekome ispade novčanik.
Igi podiže
novčanik i pogleda šta će nam novčanik ponuditi. Neverovatno! Novčanik je bio
pun novca. Pun! Nešto su bili dinari nešto marke.
- Ovde je nečija plata čoveče! - uzbuđeno je
konstatovao Igi.
- Jel' ima lične karte? - gledao sam u
Igijeve ruke.
- Ne! - nema lične karte jel' veruješ ti to
bre'... slušaj, ne pričamo da smo našli novčanik ni Grofu ni Dukiju, odmah će
da polude, nego polako... iznenađivaćemo ih po malo.
- Ok.
- I pare stoje kod mene, ja sam našao a i ti
mnogo brzo potrošiš sve.
- Dobro, dobro ... ne daj se uzbuđivat stari.
- rekoh mu lupivši ga dobronamerno po leđima.
Za čudo
"Tvrđava" je te večeri imala malo bolji repertoar. Mogao se čuti
"Cult", "Ekatarina", "Doors-i" i još po nešto što
spada u opšte hitove a ima veze sa nama.
Devojke su
malo igrale, malo sedele sa nama. Uopšte veče je bilo puno prijatnije nego predhodno.
U najlepšem mogućem raspoloženju smo napustili "Tvrđavu”.
Sutradan je
Igija i mene čekalo najneprijatnije moguće iznenađenje. Neko je kucao na vrata.
Igi je otvorio. U sobu su nam ušla dva pandura.
- Gde
je novčanik?! - upita brkajlija širok ko' ormar.
- Gde
je novčanik... odgovaraj kada pitam !! - razdrao se mali, naoštren pandurčić,
na kome je visila uniforma, a kapa mu pala do očiju.
- Kakav novčanik? - zbunjeno će Igi,
pokušavajući nešto da izčupa. On dobi šamarčinu i to od malog guštera.
- Evo , evo ... tu je novčanik... malo smo
sinoć neke devojke častili ali skoro sve je tu... našli smo ...
- U
stanici ćeš da pričaš šta si ti našao ... - drsko mu odbrusi brkajlija.
Sproveli su
nas odmah u lokalnu Hvarsku Policijsku Stanicu. Mala neugledna zgradica. Sedeli
smo na klupi i čekali da damo izjave inspektoru koji nije bio tu. Kada se
napokon pojavio, on prozva Igija prvo. Dogovorili smo se da kažemo onako kako
je i bilo tj. istinu. Igi je izašao brzo. Prozvan sam ja. Ušao sam i video ispred
sebe duguljasto glatko obrijano lice. Neke zrikave oči. Inspektor je bio u
odelu, lepo očešljan sa naglašenim razdeljkom.
- I… -
inspektor je pokušavao da bude insektor.
- Novčanik
smo našli , možda vam je moj drug rekao , ispred nogu ... na asfaltu.
- Jel
tako?
- Da...
u njemu nije bilo lične karte.
- Devojke
su maloletne, nemaju lične karte.
- Kakve
devojke?! - meni tada bi sve jasno, ali ja ipak ovo nekako i bez razmišljanja
upitah. Inspektor je čuo šta sam pitao, ali ne pridajući ni malo pažnje tome on
nastavi sa ispitivanjem.
- Koliko
vremena ste juče proveli sa Katarinom i Sarom?
- Celo
veče smo bili sa njima.
- Njihove
stvari, torbice su bile tamo gde ste sedeli ?
- Da.
- Za
vreme kada nisu bile sa Vama , Vi niste dirali torbice?
- Ne...
stvarno ne ... novčanik im je ispao... Sari je najverovatnije ispao dok je
plaćala taksi.
- Tako ste smislili ? - nije bilo osmeha na
njegovom licu. - Izađite i sačekajte ispred.
- Šta
je bilo? - Igi ustade sa klupe i bojažljivo me ovo upita, nesvesno očekujući
pomilovanje.
Mora se
priznati da nam nije bilo svejedno. Čula se kucaća mašina iz inspektorove
kancelarije. Malo posle toga tišina i on se pojavi na vratima ali ni ne
pogledavši nas nestade negde u susednom hodniku.
Vratio se sa
brkajlijom sa gušterom.
- Pođite sa nama i nemoj da mi je neko pravio
sranje! - reče brkajlija drsko.
Pošli smo sa
njima, seli u policijskog "keca" i oni nas odvedoše natrag u naš
stan.
- Pokupite svoje stvari. - reče gušter.
Već nam, ni
malo, nije bilo svejedno. Spakovali smo stvari čekajući da vidimo šta će se
dogoditi sledeće.
- Jel'
ovde plaćeno? - brkajlija pogleda po sobi kao da tu traži nekoga kome bi
trebalo da bude plaćeno.
- Plaćeno je za sedam dana, unapred,
gazdarici. - odgovori mu je Igi.
- Nismo je našli jutros. Idemo do nje. –
predvodio je brkjlija.
Starica koja
je izdavala sobe je u toj kući i živela. Ona se i sama pojavi na vratima taman
kako smo krenuli. Potvrdila je da smo sobu platili.
Ponovo u
"kecu". Negde su nas vozili. Igi i ja bez reči, spuštenih glava.
Uskoro dođosmo do mesta gde pristaju trajekti. Izašli smo iz kola, ćutke bez
reči. Nešto smo čekali. Šta zapravo, nije nam tada bilo jasno.
Uskoro
zazvižda jedan od trajekata.
- Ajd' braćo Srbi... cigani i lopovčine
odvratne ... ajd' beži i da nisi došo' ovde nikad više jel' jasno. - zagrme
najednom brkajlija i uruči nam naše lične karte.
- Marš pseta!!! - uzviknu gušter.
Setih se
tada Bruna i njegovog "proročanstva" u Londonu.
Shvatili smo
da smo proterani sa ostrva Hvar. Nismo stigli ni da se pozdravimo sa Grofom i
Dukijem.
" Šta
će misliti, šta je sa nama? Zvaće Beograd... možda i neće." - Ništa... odmah na avion i zdravo. " -
mislio sam još nesređeno.
Devojke, Sara i Katarina, jasno, nisu znale
istinu. Pojasnio sam Sari šta se u stvari dogodilo, kada sam je posle pet
godina sreo ispred "Akademije".
Коментари