Прогон Хришћана у XXI.веку
О свету који заборавља Бога. О свету који дише у сенци апокалипсе
Човечанство је ушло у век без светлости, век у коме технолошки напредак није донео спасење, него нове облике поробљавања. Стварајући машине које мисле, човек је заборавио да мисли о себи. Док лети у орбиту, не зна ко му је брат.
Уместо царства Божјег, гради се "царство звери", како је то пророчки описао Свети Јован Богослов:
> „И виде звер како излази из мора, и даде јој се власт над сваким племеном и народом“ (Откр. 13, 7).
Звер није само сила зла споља - то је унутрашње стање човека који је изгубио способност да разликује добро и зло. Свети Григорије Богослов каже:
> „Када човек изгуби свест о Богу, он постаје бог сам себи, и тада почиње ад у њему.“¹
Судан – земља живо-сахрањених
Судан је постао гробница савести. Извештаји сведоче да су људи закопавани живи, да су жене и деца спаљивани у кућама, да су тела остављана непогребена. И то не у неком мраку средњег века, већ у доба „дигиталне цивилизације“.
Хришћани, којих је тек око четири процента, постали су мета и једних и других зараћених страна. Они су, како би рекао Свети Јефрем Сиријски, „пшеница Божја коју жваћу звери, али из које ниче нови хлеб живота“.²
> „Када се мржња обруши на невине, не гледај у људе него у Бога, јер Он не оставља ниједну сузу ненаплаћену.“²
У том ужареном паклу човек више не убија другог човека, већ убија самога себе.
---
Сирија – гроб тишине и сведочанства
Сирија је колевка хришћанства, земља у којој је свети апостол Павле био ослепљен и прогледао. Данас је то земља у којој људи умиру јер одбијају да се одрекну Крста. У граду Маалула, где се још говорио арамејски - језик којим је говорио сам Христос - жене су сахрањиване живе јер нису хтеле да изговоре "шахаду" - исламско сведочанство вере, или изјава вере, која представља први од пет стубова ислама.
> Свети Исак Сирин каже:
> „Бог не заборавља ниједну сузу, али свет заборавља људе који плачу.“³
Монаси и монахиње из рушевина Хомса и Алепа нису напустили своје манастире:
--- „Ако ми одемо, ко ће се молити за оне који нас убијају?“
Ту, у мраку, открива се суштина вере - љубав према непријатељима. Оно што је за свет лудост, за Бога је спасење.
---
Нигерија, Индија, Кина – глобални логор
У Нигерији се цркве пале, у Индији се верници линчују, у Кини се иконе скидају и замењују сликама политичких вођа. Црква је протерана из јавног простора, али се враћа у срца људи.
> Свети Јован Златоусти:
> „Ниједна сила не може уништити Цркву. Када би се укинули храмови, остао би човек као живи олтар.“⁴
И заиста, тамо где се спаљују храмови, људи постају живе иконе. Тамо где се гаси свећа, моли се у тами. Тамо где је немогуће говорити, вера се преноси шапатом.
---
Европа и ново безбожје
Док се Исток гуши у крви, Запад тоне у духовни мрак. Цркве су празне, храмови претворени у тржне центре, док се религија замењује култом тела и новца.
> Свети Јустин Ћелијски:
> „Када човек постане мера свих ствари, он постаје мера сваког пакла.“⁵
Свако време има своју звер, али наше време има нешто горе: обесвешћеног човека. Човека који све зна, али ништа не осећа. Човека који снима злочин телефоном, а не осећа бол.
То је оно што Свети Серафим Саровски назива „гашењем Духа“:
> „Где нема Духа Божјег, тамо влада страх и лудило.“⁷
Када се благодат повуче, остаје празнина — и у тој празнини човек почиње да обожава себе. То је суштина антихристовог духа: не рушење споља, већ обожење себе уместо Бога.
---
Откривење Јованово – књига страха и наде
Свети Андреј Кесаријски, најзначајнији византијски тумач Апокалипсе, каже:
> „Откривење није књига ужаса, него утехе: јер у њој Јагње побеђује звер.“⁸
Антихрист, по Светом Иполиту Римском, неће доћи као звер, него као човек мира који све оправдава.⁹ Он ће „уништавати истину под изговором љубави“. Зар није то већ постало стварност - када се грех назива слободом, а убиство „хуманитарном интервенцијом“?
Откривење није само визија о будућности, већ и о садашњости. Оно нас подсећа да свако време може постати „последње време“ ако човек престане да има однос са својим Творцем.
---
Литургијски смисао страдања
Црква не одговара на зло мржњом, него Литургијом. У свакој Чаши, у сваком приношењу хлеба и вина, налази се сва крв мученика света.
> „И видех душе оних посечених за сведочанство Исуса... и даде им се беле хаљине.“
> *(Откр. 6,9–11)*
Свети Максим Исповедник каже:
> „Мученик није само онај који пролива крв, већ и онај који остаје у љубави кад све гори око њега.“¹⁰
Тако је свака Литургија победа над смрћу, сваки храм у пламену нова Голгота, свака молитва у тишини ново Васкрсење.
---
Над безданом стоји Крст
Да, над светом се надвила страшна сенка. Да, људи се закопавају живи, жене силују, деца умиру гладна. Али и у том ужасу, "Бог није одсутан" - Он је распет у сваком страдалнику.
> Свети Григорије Богослов:
> „Када те свет назове лудим због вере, знај да си постао мудар у очима Бога.“¹¹
Историја је убрзала свој корак, али крај света није календарски догађај. Крај света почиње у срцу човека који престане да љуби.
А спасење почиње онда када један једини човек опрости.
Док год једна свећа гори у тами Судана, док год једна монахиња у Сирији чита Псалтир, док год једна мајка у Украјини крсти дете - свет није изгубљен.
> „Да, доћи ћу ускоро. Амин. Дођи, Господе Исусе!“
> *(Откр. 22, 20)*
_______________________________________________________________________
1. Свети Григорије Богослов, *Беседа 27: О теологији* (PG 36, 14).
2. Свети Јефрем Сиријски, *Homilia de novissimis diebus*, 9–11.
3. Свети Исак Сирин, *Слова подвижничка*, слово 36.
Коментари