Прогон Хришћана у XXI.веку (Есеј)

Mučeništvo Svetog Ignjatija Antiohijskog - Srednjovekovna икона mučenika Antiohijских (današnja Sirija), razderanog od lavova.

 Прогон Хришћана у XXI.веку

О свету који заборавља Бога. О свету који дише у сенци апокалипсе.

Човечанство је ушло у век без светлости, век у коме технолошки напредак није донео спасење, него нове облике поробљавања. Стварајући машине које мисле, човек је заборавио да мисли о себи. Док лети у орбиту, не зна ко му је брат.

Уместо царства Божјег, гради се "царство звери", како је то пророчки описао Свети Јован Богослов:

> „И виде звер како излази из мора, и даде јој се власт над сваким племеном и народом“ (Откр. 13, 7).

Звер није само сила зла споља - то је унутрашње стање човека који је изгубио способност да разликује добро и зло. У том духу Св. Григорије Богослов, размишља:

> „Јер ништа није страшније од тога да човек постане сам себи закон.“¹

Судан – земља живо-сахрањених

Судан је постао гробница савести. Извештаји сведоче да су људи закопавани живи, да су жене и деца спаљивани у кућама, да су тела остављана непогребена. И то не у неком мраку средњег века, већ у доба „дигиталне цивилизације“.

Хришћани, којих је тек око четири процента, постали су мета и једних и других зараћених страна. Они су, како би рекао Свети Игњатије Богоносац (Антиохијски):

>„Пшеница сам Божја; нека ме самељу зуби звери, да бих постао чист хлеб Христов..(σίτος εἰμι Θεοῦ… καθαρὸς ἄρτος Χριστοῦ)“²

У том ужареном паклу човек више не убија другог човека, већ убија самога себе.

---

Гроб тишине и сведочанства

Сирија је колевка хришћанства, земља у којој је свети апостол Павле био ослепљен и прогледао. Данас је то земља у којој људи умиру јер одбијају да се одрекну Крста. У граду Маалула, где се још говорио арамејски - језик којим је говорио сам Христос - жене су сахрањиване живе, јер нису хтеле да изговоре "шахаду" - исламско сведочанство вере, или изјава вере, која представља први од пет стубова ислама.

У духу Светог Исака Сирина, ниједна суза проливена пред Богом није заборављена, ма колико свет остао нем за бол човека.³

Монаси и монахиње из рушевина Хомса и Алепа нису напустили своје манастире:

--- „Ако ми одемо, ко ће се молити за оне који нас убијају?“

Ту, у мраку, открива се суштина вере - љубав према непријатељима. Оно што је за свет лудост, за Бога је спасење.

---

Нигерија, Индија, Кина – глобални логор

У Нигерији се цркве пале, у Индији се верници линчују, у Кини се иконе скидају и замењују сликама политичких вођа. Црква је протерана из јавног простора, али се враћа у срца људи.

Свети Јован Златоусти у више беседа истиче да Црква није грађевина, него Тело Христово, које не може бити уништено спољашњом силом, већ једино изнутра — губитком љубави и јединства.

И заиста, тамо где се спаљују храмови, људи постају живе иконе. Тамо где се гаси свећа, моли се у тами. Тамо где је немогуће говорити, вера се преноси шапатом.

---

Европа и ново безбожје

Док се Исток гуши у крви, Запад тоне у духовни мрак. Цркве су празне, храмови претворени у тржне центре, док се религија замењује култом тела и новца.

У богословљу Светог Јустина Ћелијског, сваки хуманизам који човека поставља као меру истине неминовно се претвара у пакао - јер човек без Богочовека губи и меру и смисао.

Свако време има своју звер, али наше време има нешто горе: обесвешћеног човека. Човека који све зна, али ништа не осећа. Човека који снима злочин телефоном, а не осећа бол.

Оно што апостол Павле назива „гашењем Духа“, а Свети Серафим Саровски губитком унутрашњег мира, у историји се увек појављује као страх, пометња и духовна расејаност.

Када се благодат повуче, остаје празнина — и у тој празнини човек почиње да обожава себе. То је суштина антихристовог духа: не рушење споља, већ обожење себе уместо Бога.

---

Откривење Јованово – књига утехе

Свети Андреј Кесаријски, најзначајнији византијски тумач Апокалипсе, наглашава да Откривење није написано да би уплашило Цркву, већ да би је утешило: јер упркос зверима историје, последња реч припада Јагњету.

Свети Иполит Римски учи да Антихрист не долази као отворена звер, него као лажни Христос - као онај који опонаша праведност, а у ствари фалсификује истину. Зло, у том кључу, не напада истину споља, него је изнутра преобликује.

Зар то већ не препознајемо у свету у коме се грех преименује у слободу, а убиство у „хуманитарну интервенцију“?

Откривење није само визија о будућности, већ и о садашњости. Оно нас подсећа да свако време може постати „последње време“ ако човек престане да има однос са својим Творцем.

---

Литургијски смисао страдања

Црква не одговара на зло мржњом, него Литургијом. У свакој Чаши, у сваком приношењу хлеба и вина, налази се сва крв мученика света.

> „И видех душе оних посечених за сведочанство Исуса... и даде им се беле хаљине.“

> *(Откр. 6,9–11)*

Свети Максим Исповедник каже:

> „Мученик није само онај који пролива крв, већ и онај који остаје у љубави кад све гори око њега.“¹⁰

Тако је свака Литургија победа над смрћу, сваки храм у пламену нова Голгота, свака молитва у тишини ново Васкрсење.

---

Над безданом стоји Крст

Да, над светом се надвила страшна сенка. Да, људи се закопавају живи, жене силују, деца умиру гладна. Али и у том ужасу, "Бог није одсутан" - Он је распет у сваком страдалнику.

> Свети Григорије Богослов:

> „Када те свет назове лудим због вере, знај да си постао мудар у очима Бога.“¹¹

Историја је убрзала свој корак, али крај света није календарски догађај. Крај света почиње у срцу човека који престане да љуби.

А спасење почиње онда када један једини човек опрости.

Док год једна свећа гори у тами Судана, док год једна монахиња у Сирији чита Псалтир, док год једна мајка у Украјини крсти дете - свет није изгубљен.

> „Да, доћи ћу ускоро. Амин. Дођи, Господе Исусе!“

> *(Откр. 22, 20)*

_______________________________________________________________________

1. Свети Григорије Богослов, *Друга беседа (Апологија бекства у Понт)* 

2. Свети Игњатије Богоносац (Антиохијски) Посланица Римљанима, глава 4

3. Свети Исак Сирин, *Слова подвижничка*, слово 36.