ДАНИЛ ИВАНОВИЧ ХАРМС / Daniil Kharms

 

ДАНИЛ ИВАНОВИЧ ХАРМС

Постоје писци који своје време проживе као да у њему нису ни били. 

Данил Иванович Хармс (1905–1942), један од ретких писаца који спаја обе крајности: он је у свом времену био у потпуности, разапет између тираније стварности и унутрашње слободе, али је истовремено стварао као да стоји мимо историје, мимо закона логике, мимо разума. Као да је постојао у некаквој пукотини између света и ничега.

Ретки су људи који на живот одговарају одбијањем. Хармс је један од њих. Његов одговор тиранији осредњости био је - не.

Не баналности.
Не идеолошким директивама.
Не „нормалном“ разумевању света.

Можда је најдубљи апсурд његовог живота управо то што је живео у добу које није подносило ништа што измиче једнозначности. У Совјетском Савезу тридесетих година, у добу у којем је човек био позван да постане алатка, део колектива, исправни механизам у огромној машини, Данило Иванович се намеће као фигура потпуног отпора, али не у експлицитној, политичкој форми, већ у духу најдубље унутрашње слободе.

Он је одбијао да падне на колена пред логиком друштва, и зато је његова логика постала - нелогична.

Али управо у тој нелогичности лежи највиши облик смисла: јер свет који је изгубио Бога, логично води у бесмисао. Хармс је тај бесмисао изрекао до крајности, до саме границе пуцања, као да је хтео да каже: „Ево, видите куда води свет у којем човек више није човек.“

Апсурд као последње уточиште

Кад читамо Хармсa, чини се да пролазимо кроз лавиринт који је он градио од поремећених слика, нелогичних реченица, бесмислених радњи, неочекиваних падова и насилних прекида. Али то није игра. Није ни комична конструкција какву би створио неки вешт модерни перформер.

То је сведочанство.

Хармс је апсурд користио не да би се забавио, већ да би се одбранио. Апсурд је био последња могућност преживљавања у времену које је убијало човека управо кроз смисленост коју је диктирало: „човек мора да буде користан“, „писац мора да служи идеологији“, „уметност мора бити јасна“, „стварност мора бити предвидива“.

Све је то било логично. И зато је било - смртоносно.

Ништа није опасније од света који је до апсолута довео своју верзију смисла.
Зато Хармс враћа свет у бесмисао, али у бесмисао који ослобађа, јер је истинит: он разоткрива да стварност није целовита, да је пуна пукотина, да се у њој нешто непрестано распада.

Његови јунаци падају ниоткуда, умиру без разлога, почињу реченицу коју не могу да заврше. Ствари неодређеног облика појављују се ни из чега, човек се претвара у предмет, предмети се понашају као људи. Време је у сталном прекиду. Простор је несигуран. Лица су без идентитета.

Не зато што је Хармс „луд“, већ зато што је свет у којем је живео био много луђи.

Пад је један од најчешћих мотива у Харmsовом свету. Људи падају са прозора, са степеница, из ведра неба, без разлога, без објашњења, без последице која би носила моралну поуку. Али пад код Харmsa није само шала, није само дечја комичност – то је онтолошки знак.

Пад је метафизички коментар стања човека који је изгубио ослонац.

У свету у којем нема више Бога, у којем је истина замењена директивом, у којем је личност претворена у број, човек може само — да падне. Никада да порасте. 

Управо код Харmsa пад није трагичан у класичном смислу; у његовом свету не постоји велика драма. Смрт је обична, скоро комична. У томе лежи највећа хладноћа епохе: живот и смрт губе вредност.

Хармс то није измислио. Он је само верно забележио.
Совјетски систем тридесетих је хтео човека без дубине, без корена, а човек без корена пада.

Пад је зато најисправнији гест његове књижевности.
Једина логична реакција на системску лудост јесте - губитак равнотеже.

И зато његова књижевност делује као низ скривених духовних закона, који постоје само на рубу стварности. Хармс нам приказује свет у којем гравитација није физичка, већ морална: она вуче човека надоле онолико колико систем убија његову индивидуалност.

Управо ту видимо дубљи смисао: апсурд није фантазија. Апсурд је документ.

 ****

Хармс је живео у добу где је тиранија имала најбаналније лице. Велики злочини били су прекривени ситном бирократијом. Нико није смео ништа да каже, али је свако морао све да потврди.

У таквом свету, где се човек не усуђује ни да дише како жели, појављују се његови „мали људи“ и они који су у сталном судару са бесмислом.

Они не размишљају о политици. Они не говоре о револуцији. Не побуњују се. Не пишу памфлете. Они само живе.

И баш зато су опасни.

Јер у тоталитарном систему, обичност је већ побуна.

Сваки Харmsов лик који не испуњава „норму“,  оптерећује систем. Сваки човек који је нередован, непредвидив, некористан, који се смеје, који пита, који заборавља.  већ је непотребан или је непријатељ.

Зато је Хармс био опасан.
Не зато што је говорио „политичке“ ствари.
Већ зато што је свет посматрао својим очима.

У сваком његовом кратком тексту постоји један скривени ударац: показивање да човек има душу, да у њему делује нешто што није под контролом државе.

Парадокс је што је Хармс највише писао за децу. Али он није био „дечији писац“, већ писац који је кроз дете видео истину. Дете не трпи идеологију. Дете не прихвата шаблон. Дете разбија лаж. Јер дете види свет невиним очима.

Хармс је, у ствари, хтео да сакрије истину у дечију књижевност, као што су старозаветни пророци скривали истину у приче. Знао је да је тамо чува безбедније него у књижевности за одрасле.

И зато се његови дечији текстови читају на два начина: наивно - као игра и чиста фантазија; езотерично - као критика друштва, као алегорија бездушног света.

Али изнад свега, његова дечија дела показују шта је Хармс највише желео да сачува - разумео је значај тајне.

Тајна, тајновито, чудно и неуобичајено је оно што најпре страда у тоталитарном друштву.
Све мора бити предвидиво.
Све мора бити по правилу.

А "тајна" је тајна и она мора бити разоткривена и протвзаконито је да пишеш јавно а да мислиш нешто "тајно.
Зато Хармс у дечијој књижевности чува оно што је у стварности изгубљено,  могућност да свет поново проговори.

 Апсурд као последњи доказ да постоји ред

Апсурд у његовом делу није хаос. То звучи парадоксално, али је суштински тачно: апсурд код Харmsa није рушење логике - апсурд је логика у свету у коме логике више нема. То је начин да се преживи.

Када свет полуди, само „лудак“ може говорити истину.

Он је као човек који хода улицом наопачке само зато што је цела улица изврнута. Он нам показује да је неправилност једини начин да се преживи у неправилности. Да би сачувао ум, Хармс га је морао преокренути.

И ту долазимо до његове највеће тајне:

Хармс није био само писaц апсурда.
Он је био сведок апсурдног света.

Није он свет направио бесмисленим.
Он га је само одсликао као у искривљеном огледалу - али то огледало није криво: стварност је била кривља, изобличенија, болеснија.

Апсурд је, дакле, последња могућност да се сачува ред - макар унутрашњи.
Онај који нико не може одузети.
Онај који идеологије не могу да поједу.
Онај који остаје у човеку као последњи траг слободе.

 Хармсова тишина: оно што никад није могао да каже

Постоји нешто што у Хармсовим текстовима непрестано вреба, а никада се не именује. То је тишина. Не она прекрасна, саборна, молитвена тишина; већ тишина страха, тишина цензуре, тишина принудног унутрашњег егзила.

У сваком његовом тексту осећа се да постоји реч коју не може да изговори, мисао која не сме да се напише, човек који не сме да постоји.
Све је у његовој књижевности као у подруму: полумрак, наслућивање, несигурни кораци.

Та тишина је простор у којем је Хармс заправо живео.

И ту, у тој неизрецивости, његови текстови добијају мистичну димензију. Он никада директно не говори о Богу, али сва његова књижевност дише управо тим: осећањем да постоји нешто што је изнад света, али до чега се више не може доћи. Човек је у мраку, а светлост се назире као ехо, као одјекао звук, као нешто што је некада било познато, али је изгубљено.

То је тачно онај моменат који описују православни мислиоци попут Флоренског или Берђајева: да се човек у модерном добу налази у стању „духовне амнезије“.
Хармс то не говори експлицитно, али кроз његов апсурд провејава питање:

„Чему све ово ако нема смисла? А ако смисла има, где је онда?“

Тишина је одговор.
Не она која умирује, већ она која изједа.

Тишина која стоји као зид између човека и Бога, између човека и човека, између човека и сопствене душе.

Смрт као последња реч без смисла

Смрт је стално присутна у Харmsовом делу, али је никада не велича. Она је ту, банална, обична, као случајни пад у снег, као несрећа на степеништу, као грешка у кораку. Смрт се дешава без драме, без патетике.

То је одраз века који је убио патос, који је убио трагедију, који је убио и саму смрт тиме што ју је претворио у масовну статистику.

Смрт код Харmsa је потпуно деперсонализована. Она је последица чињенице да човек више није личност. И ту је највећи ужас: смрт која нема смисао, не зато што је смрт, већ зато што је човек претворен у никога.

Хармс умире у затворској болници у Лењинграду, 1942. године, од глади.
То је смрт која се уклапа у његов свет: без великог наратива, без сведока, без оправдања.
То је смрт у свету који је већ био мртав.

И управо зато његова књижевност остаје сведочанство о томе колико је ужасно кад човек изгуби своје достојанство. 

 Човек који је живео будућност

Хармс није припадао свом времену. Његова поетика ближа је 21. веку него епохи у којој је живео. Данашњи човек, окружен вештачком логиком, дигиталним хаосом, бескрајном лавином неповезаних информација, апсурдним политичким поретком и културом која више не разликује смисао од форме - лакше разуме Харmsa него његови савременици.

Он види свет као покварен механизам, као машину која ради без сврхе.
И наши животи често личе на то.

Он приказује како се свет распада у ситним, микроскопским пукотинама.
И ми то видимо сваког дана.

Он осећа да човек не може да се ослони на друштво, јер друштво нема душу.
И то је данас, можда више него икада, истина.

Хармс је био човек изван свог доба.
И зато је преживео у књижевности дужe него сви његови „реалистични“ савременици, чије књиге данас стоје као суве, заборављене архиве идеолошких снова.

Уметност као сведочанство душе

Шта нам Хармс оставља?
Не поруку. Не поуку. Не систем. Не филозофију у строгом смислу.
Он нам оставља - сведочанство.

Сведочанство једног човека који није пристао на свет који је био неправедан.
Сведочанство о слободи која може постојати чак и кад је свет уништава.
Сведочанство да апсурд није бекство, већ начин да човек сачува сопствену унутрашњу истину.

И што је најдубље:
Хармс нам показује да је човек највише човек онда кад се супротставља лажи,
чак и ако му је једино оружје - неколико речи које подсећају на игру.

Апсурд код Харmsa није одсуство смисла.
То је трагање.
То је сумња.
То је очај који није изгубио наду.
То је молитва без речи.

И зато његова књижевност није тамна.
Она је провидна, кроз њу видимо све што је човек изгубио.
И све што још може да пронађе.

Nova POETIKA

ПРЕДСТАВЉА:

СПОНТАНО САГОРЕВАЊЕ

Из предговора:

"...У 72 приче, колико се сакупило у три дела ове зирке, дато је можда једно од најтурбулентнијих путовања у човекову подсвест у последње време у домаћој књижевности..." - Јелена Дилбер

NOĆ SLOMLJENIH STRELA

Iz Predgovora:

"...MEGALOPOLIS III

Mister anonimus, stanovnik velegrada, ponovo medju nama – kratke priče”Noć slomljenih strela” Sebastijana Sava Gor-a

 

Anarhizam se danas modernizovao a urbani buntovnik konformizovao. Svetska revolucija nije uspela, ostalo nam je da sami vodimo svoje bitke a ostao nam je i andergaund (underground). Pred nama je jedan  andergraund opredeljen mlađi beogradski pesnik, rok muzičar i pisac, Sebastijan Sava Gor, koji nam u ovoj svojoj seriji kratkih priča pripoveda o urbanizovanim ambijentima Megalopolisa III, megalopolisa nužnosti, za razliku od futurističko-tehnicističkog Megalopolisa I, megalopolisa želje – Metropolisa, Frica Langa (Fritz Lang, 1890-1976), nikad ne ostvarenog, i Megalopolisa II - tepih-urbanizacije iz šezdesetih godina prošlog veka koja je obećavala “posao i stan za svakog”, ali neuspešno, što se kasnije uspostavilo i kao utopija. Andergraund je ovde važan kao jedini nastavak ideja o Svetskoj /modernoj/ revoluciji, nastalih na zdravoj osnovi Spenserovog  konzervativnog anarhizma (Herbert Spencer 1820 –1903) sa krilaticom: “The Man versus the State / Čovek protiv države/”,  a koji  se takođe nikad nije realizovao kao “naivan”. Dok su se u medjuvremenu pojavile ideje o globalizaciji sveta i društvu bez države, ovaj umetnički pravac, mada naizgled globalistički, zapravo je jedini ostao anarho-podrivački  i ima za krajnji cilj da podrije sve društvene sisteme, aparature i establišmente, bilo koje vrste, pošto ih smatra za prodate i pokvarene..." 

***

Review of the book – Sebastian Sava Gor: “The Night of Broken Arrows”, Belgrade, 2014

This collection of short stories explores the figure of the urban man today. The text analyzes contemporary urban existence and shows that, in these stories, the modern urban man is quite different from the one found in Megalopolis I / Metropolis by Fritz Lang — the megalopolis of desires — as well as from the urban man of Megalopolis II, marked by mass urbanization since the 1960s, an urbanization of disappointment.

The conclusion is that today we live in a Megapolis with a cult of fun and games, and that the writer stands in opposition to it — fighting for more nature and a more natural way of life: within oneself, in everyday life, and in love.

Free PDF - MEGALOPOLIS III Jadranka Ahlgren

ISHOD NA NIŠANU

Iz Predgovora:

„...da je na Zemlji sve racionalno, ništa se ne bi ni događalo...“

- Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Objektivna neracionalizacija je postala opšta pojava i u tom smislu egzistencija je ugrožena.

Tražeći, kao hodajući kroz mrak, autor uspeva da iracionalno, nadrealno, podsvesno, lično i kolektivno nesvesno, osvetli i da kroz sopstvenu prizmu, realizuje specifičnu i novu lingvističku formu, nov, literarni stil, kojim nam. predstavlja zbirku poezije, tako otvoreno slikovitu, bez poređenja, koketiranja, sa bilo kakvim

autoritetima, koja postavlja jako bitna pitanja, prvenstveno pitanja koja se tiču naše zajedničke egzistencje.

Na veoma jedinstven i snažno poetičan način, Sebastian Sava Gor uspeva da pretvari nadrealno u egzizstencijalno.

*

zbirka Kratkih Priča. кратка прича. kratka priča. short story. histoire courte. књижевност. литература