Režija: Pavel Lungin
Scenario: Dmitriy Sobolev
Uloge: Pyotr Mamonov, Viktor Sukhorukov, Dmitriy Dyuzhev
"Ostrvo" (2006) Pavela Lungina
Pavel Lunginov film „Ostrvo“ (Остров) iz 2006. godine jedno je od najvažnijih filmskih ostvarenja savremene ruske kinematografije, kako zbog svoje tematske dubine, tako i zbog duhovne dimenzije koja prevazilazi tipične granice filmskog izraza. Film kombinuje teološke, moralne i psihološke motive, stvarajući delo koje je istovremeno kontemplativno, emotivno i univerzalno.
Radnja filma smeštena je na dalekom, izolovanom ostrvu na Severu Rusije, gde grupa monaha živi u pravoslavnom manastiru. Glavni junak, otac Anatolij (maestralno odigran od strane Petra Mamonova), nekadašnji mornar, nosi teret strašnog greha iz mladosti – ubistva koje je počinio tokom Drugog svetskog rata kako bi spasao sopstveni život. Kroz priču pratimo njegov asketski način života i unutrašnju borbu sa krivicom, dok pomaže ljudima koji dolaze na ostrvo tražeći utehu, čuda i duhovni savet.
Film istražuje iskustva pokajanja, isceljenja i pročišćenja, a duboko se oslanja na pravoslavno shvatanje života i smrti, greha i iskupljenja, svetosti i smirenja.
Srce filma leži u Anatolijevom unutrašnjem konfliktu. Njegova krivica ga izjedaju decenijama, a ceo njegov asketski život prožet je pokušajem da se oslobodi tereta prošlosti. U pravoslavlju, pokajanje nije samo osećaj kajanja već aktivan proces preobražaja i traženja milosti kroz Hrista. Otac Anatolij simbolizuje grešnog čoveka koji kroz patnju postaje svetac – proces koji je paradoksalan i često neshvatljiv spoljnjem svetu.
Anatolijev nekonvencionalan način ophođenja prema monasima i posetiocima često izaziva nerazumevanje. Njegovo ponašanje, na prvi pogled ekscentrično, oslanja se na princip "Božje ludosti" (1. Korinćanima 1:27). U ruskoj pravoslavnoj tradiciji "jurodivost" (ludost radi Hrista) je često viđena kao znak svetosti – proročkog svedočenja o istini. Anatolijeva neposrednost i oštre, ponekad brutalne reči zapravo su duhovni skalpel koji seče ljudsku gordost i samozavaravanje.
Okruženje filma – hladni pejzaži ruskog severa – metafora su za čovekovu unutrašnju pustoš i potragu za smirenjem. Izolacija manastira na ostrvu odražava asketski princip udaljavanja od sveta kako bi se pronašla unutrašnja sloboda. Film koristi prirodu kao još jedan lik, surov, ali i prelep, što podseća na svetost Božje tvorevine.
Kroz film, Anatolij se suočava sa sopstvenom smrću kao neminovnošću i činom oslobođenja. Njegova smirenost u poslednjim trenucima odražava pravoslavno shvatanje smrti ne kao kraja, već kao prelaska u večno zajedništvo sa Bogom.
Коментари