ИСТОРИЈА НАЈВЕЋИХ СУСРЕТА И РАСКОЛА, ЦРКВЕ И ДРЖАВЕ 01 (Хришћанска Вера, Аријанство, Први Васељенски Сабор - Симбол Вере) ::: HISTORY OF THE GREATEST ENCOUNTERS AND SCHISMS BETWEEN THE CHURCH AND THE STATE ::: ИСТОРИЯ ВЕЛИКИХ ВСТРЕЧ И РАЗДЕЛОВ ЦЕРКВИ И ГОСУДАРСТВА

ИСТОРИЈА НАЈВЕЋИХ СУСРЕТА И РАСКОЛА ЦРКВЕ И ДРЖАВЕ 01

1.

Хришћанска Вера, Аријанство, Први Васељенски Сабор - Симбол Вере 

 "... Шта је хришћанска вера? Хришћанска вера је Христово знање о најважнијим тајнама бића и живота, које знање људи могу примити само веровањем у Њега, а не својим сопственим напорима. Које су најважније тајне о бићу и животу о којима само Христос има право знање? То су: Тајна о невидљивим стварностима: о Богу, о анђелима, о људској души; Тајна о стварању света и његовом свршетку;

Тајна о непрестаном Божјем вођењу човека и човечанства одређеном циљу, а по Његовој премудрости и сили; Тајна о човековом греху и паду и о његовом спасењу кроз богооваплоћење; Тајна о царству Божјем као крајњем циљу човековог земаљског живота и о правом путу који води томе циљу, тј. о понашању човека према себи, према ближњем и према Богу. Тајна о васкрсењу из мртвих, о последњем суду и о вечном животу.

Нису ли и неки други верски учитељи, мислиоци и философи покушавали да објасне ове тајне?

Јесу многи од њих. Али то су чинили само својим ограниченим људским снагама, размишљањем и упорним студирањем о свету и људској природи. Сви су се њихови покушаји свршавали претпоставкама и различитим теоријама чисто супротним једна другој..."  

- Св. Владика Николај Велимировић

Хришћанска вера се највише и видљиво пројављује кроз њену саборност. Сабрање ради вршења Евхаристије (грч. εὐχαριστία – благодарење, захваљивање) или причест (учешће, општење, заједница), јесте конкретна форма Цркве.    

Црква се остварује оног тренутка када се свештенство, клир и народ Божији (лаос) саберу у име Христово и сећање на Њега, уз разумевање да то што чинимо, чинимо Њему у спомен. Господ нас љубавно позива да, као што је Он принео и предао себе за живот света, тако и ми "приносимо себе" тј. одазивамо се вером и чинимо у сабрању оно што нам је оставио да чинимо у његово име. 

Шта је Господ желео од нас и шта нам је оставио да чинимо у његово име? 

Христос је на Тајној вечери установио и Цркву и Литургију - Евхаристију, остављајући својим ученицима и свим вернима до краја времена заповест: „Чините ово у мој спомен“ (Лк 22, 19). Узевши хлеб, благословио га је, преломио и рекао: „Узмите, једите; ово је тело моје, које се за вас ломи; ово чините у мој спомен.“ Затим је узео чашу и рекао: „Пијте из ње сви; јер је ово крв моја Новога Завета, која се пролива за многе ради отпуштења грехова“ (Мт 26, 26–28).  

Ломећи хлеб и делећи га апостолима, Господ је објавио Тајну Његовог Тела тј. Цркве, која се приноси и уздиже за живот света. Овим чином је Црква добила своје срце - Евхаристију, која је од тада па све до данас центар хришћанског живота. 

Свако евхаристијско сабрање је заправо и предукус будуће Педесетнице, када се испунио још један од догађаја где Бог, овог пута Бог у личности Духа Светог, силази на апостоле, где се испуњавају и речи Христове: Ломећи хлеб и делећи га апостолима, Господ је објавио Тајну Његовог Тела тј. Цркве, која се приноси и уздиже за живот света. Овим чином је Црква добила своје срце - Евхаристију, која је од тада па све до данас центар хришћанског живота. 

Када се испунио још један од догађаја где је Бог, овога пута Бог у личности Духа Светог, сишао на апостоле и где се испуњавају речи Христове: "... И ја ћу умолити Оца, и даће вам другог Утешитеља да буде с вама вавек, Духа Истине, кога свет не може да прими, јер га не види нити га познаје; а ви Га познајете, јер са вама пребива и у вама ће бити...” (Јн. 14, 16-17). Испуњењем овог догађаја рођена је Црква.   

Зато то није само историјски догађај, већ непрестано деловање Духа у сваком вернику. Свети апостол Павле подсећа да сви који у Евхаристији учествују постају једно тело у Христу: „Зато што је хлеб један, ми многи једно смо тело, јер сви ми један хлеб делимо“ (1 Кор 10, 17).

Крштење Духом Светим, које је започело на Педесетници (Силазак Светог Духа на Апостоле) представља почетак и рођење новог живота. Живота у Цркви.  

Оно чему нас учи и кроз шта нас води Црква кроз историју је стрпљиво и верно ишекивање будућег века, тренутака када ће се коначна заједница човека и Бога остварити у пуноћи и када глава Цркве, Христос, буде поново са нама. 

Сваки искрени хришћанин верује да је његова права, истинска и будућа држава управо Црква. Она се тада треба пројавити у пуноћи својој, након Васкрсенја мртвих и са својим Жеником који је одузет од ње у Животу Будућег Века.

Евхаристија нас припрема за тај дан и узноси у тај дан, даје нам укус и учешће у радости тог дана, јер је она и садашњост и будућност, и земаљска и небеска стварност.  Ломећи хлеб, сабирајући се у име Христово и причешћујући се Његовим Телом и Крвљу, ми не само да се сећамо Његове жртве, већ и антиципирамо вечну заједницу у Царству Божијем.  

Тако нас Господ, кроз Евхаристију и кроз крштење Духом Светим, позива да живимо већ сада у светлости будућег века, да саборно деламо и живимо као чланови Његовог Тела - Цркве, усмерени ка вечности.

***

Од Педесетнице, када је Свети Дух сишао на апостоле, а тиме и на Цркву Божију, до данас, пракса служења Евхаристије је постепено почела да се мења и да буде подложна разноразним "мислилачким" утицајима. 

Овим текстовима имам намеру да читаоца подсетим на неке од већих искушења које је Црква кроз време успешно преживљавала. 

Од Јудине издаје Христа, разумно и логично следи закључак; да ће у се својој будућности и сама Црква Христова, пуно пута наћи на крстоликим раскрсницама, где ће бити и одбачена и прогољена, на испиту своје снаге и зрелости и у непрекидним нападима и разноразним покушајима да се као саборна, јединствена и православна, разједини и уништи. Али Црква није преодређена да нестане већ да дочека и сведочи испуњењу краја смртног, робског и недостојног начина којим егзистира све што препознајемо као нашу релевантну стварност данас.       

***

Већ у посланицама Павла, Јеврејима, Египћанима, Коринћананима, Галатима и другим Црквама, он упозорава: "Ако се међусобно уједате и изједате, гледајте да један другога не истребите."

(Галатима 5,15)    

АРИЈАНСТВО (грч: Αρειανισμός) је прва велика Христолошка јерес која је угрозила Православну веру, због које је сазван Први васељенски сабор 325. године. Сабор је одржан  у граду Никеји (данас подручије Турске). То је било једно од првих великих окупљања свеколике Цркве, како би се решила нека питања јако битна за саму хришћанску веру. Сабор је сазвао цар Константин Велики (305-337) а повод је била Аријева јерес. Против ове јереси је вођена борба неколико деценија, и због које је Црква дефинисала, прво Никејски Символ Вере, а после и Никеоцариградски Символ Вере, који је у употреби и данас.

Арије је рођен у Либији и био је ученик Антохијске богословске школе где прво постаје ђакон, а касније и свештеник. 

Арије је већ око 319. године био у спору са Архиепископом Александром, јер је јавно исповедао кривоверна схватања ο личности Господа Исуса Христа - другог лица Свете Тројице. Арије је тумачио Христос створ Божији, и према томе није једнак и раван Творцу - Богу Оцу. Син Божији "није рођен, није вечан", Он је први и најсавршенији створ Божији који је створио све остало а створен је у времену од Бога и није превечни Син Божји, раван по суштини Богу Оцу. По Арију би значило: мислити да је Отац сложен, дељив и изменљив. 

Овакво Аријево учење први пут је осуђено је на локалном сабору у Александрији, под председавањем Архиепископа Александра. Уз Арија је била једна трећина клира у Александрији. У септембру 324. године Арије одлази на Исток код својих једномишљеника и пријатеља а "Аријанство" добија све већи број следбеника. Због овога цар Константин Велики сазива сабор.

Током Првог никејског сабора донете су бројне одлуке од далекосежног значаја за хришћанство, од којих је најзначајнија формулација и усвајање Никејског симбола вере. Велика већина присутних епископа гласала је за ову изјаву о вери, која је постала основни догмат хришћанске теологије. Против усвајања Симбола вере гласали су само Теон Мармарик и Секунд Птолемаидски.

Никејски симбол вере јасно је изложио доктрину ὁμοούσιον, што значи „једносуштвеност” Оца и Сина. Ова доктрина пориче да је Син Божји створен, односно, утврђује да је Христос „рођен, не створен” (genitum, non factum) и да је његово постојање вечно, односно „пре свих векова” (ante omnia saecula). Овим је аријанство одбачено у свим његовим аспектима, чиме је потврђена божанска природа Христа као једнаког Богу Оцу. Сабор је такође потврдио оличење, смрт и васкрсење Христа, што је било у супротности са учењима гностицизма, који су негирали распеће и васкрсење. Сабор је канонизовао и безгрешно зачеће Исуса Христа (према Еванђеље по Матеју 1,18 и 25, и Еванђеље по Луки 1,34-35) и анатемизоване су присталице аријевских тврдњи, то јест: „било је (време) када (Исус) није постојао”, и: „пре него што је рођен, није постојао”, и да је од непостојећег рођен или од друге личности или суштине да је или створен, или преображен у Сина Божијег.

У наставку исповедања, Арије је проклет (анатемисан), мада није поменуто његово име. Арије је са следбеницима протеран у Илирик на Балкан.

После овог Сабора, на Истоку је за многе био нарочито споран кључни богословски израз Никеје ομοούσιος (једносуштан), јер је он још 269. године био осуђен заједно са учењем Павла Самосатског. Убрзо је под утицајем аријанаца, из прогонства враћен Јевсевије Никодимијски и Теогније Никејски (328), па чак и сам Арије (336) који је преваром успео да постигне да цар Константин Велики наложи његово примање назад у Црквену заједницу. На пријему код цара, Арију је прочитано Православно Никејско исповедање вере, након чега се он ударио руком по грудима рекавши: "У то ја верујем", истовремено испод одеће на грудима држећи своје јеретичко исповедање вере. Цар, помисливши да се Арије покајао, налаже његово примање назад у Цркву, и поворка аријанаца победоносно креће из царске палате према цркви. Када су се налазили близу места званог Константинов форум, Арија хвата напад панике, и склања се иза форума. Његови пратиоци одлазе за њим, и налазе га мртвог, при чему се цела утроба просула и изашла напоље кроз анални отвор. На начин на који је Арије умро, Православни су одувек гледали као на чудо Божије, вољу Божију да спречи повратак тог јеретика у Црквену заједницу. У то време а и данас неки извори тврде да је Арије отрован, једино што немају одговор на то какав би то требао отров да буде.

Аријанство је постало прво хришћанско веровање преобраћених Германа и прерастало је у цркву која се издавала као једина истинита. Цар Констанције II (337-361), који је водио послове хришћанске цркве у Римском царству, је често стајао на страну Аријанаца. Цар је 359. године сазвао аријански сабор у Равени, а наредне 360. године одржан је још један сабор, у Цариграду. Византијски цар Валенс (364-378) је такође био аријанац. 

Као вешти противник Хришћанства, цар Јулијан Отпадник (361-363) вратио је из прогонства све прогнане због вере - и јеретике и Православне. То је омогућило Св. Атанасију да 362. године одржи веома значајан сабор у Александрији. Сабор је окупио све Православне снаге, чак и оне које су биле само блиске никејској вери. 

После ових догађаја аријанство почиње нагло да слаби и нестаје. Када је умро Св. Атанасије (373), терет борбе за Православље а против аријанства преузимају кападокијски свети оци: Св. Василије Велики, Св. Григорије Богослов, Св. Григорије Ниски, затим Мелетије Антиохијски и Амфилохије Иконијски.

Коначна победа над аријанством постигнута је на Другом васељенском сабору у Цариграду (381) када је потврђена никејска вера и када су осуђене друге јереси. Канон VII  Сабора прописује да они аријанци који се покају и желе да се врате у Цркву, треба да поднесу писмено исповедање вере, да анатемишу Арија и његове присталице, а затим је над њима извршена Света Тајна миропомазања. Аријанство се после Другог васељенског сабора најдуже задржало код неких варварских народа који су у то време тек примали Хришћанство. Тако су Остроготи остали аријанци до 553. године, Визиготи до Толедског сабора 589. године, Вандали у северној Африци до 533. године, Бургунди све до времена прикључења држави Франака 534. године, а Лангобарди до средине VII века.

Символ вере (Никејско-цариградски) гласи овако:

1. Верујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог

2. И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова; Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог; рођеног, а не створеног, једносуштног Оцу, кроз Кога је све постало;

3. Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с небеса, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве, и постао човек;

4. И Који је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао и био погребен;

5. И Који је васкрсао у трећи дан, по Писму;

6. И Који се вазнео на небеса и седи са десне стране Оца;

7. И Који ће опет доћи са славом, да суди живима и мртвима, Његовом царству неће бити краја.

8. И у Духа Светога, Господа, Животворнога, Који од Оца исходи, Који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави, Који је говорио кроз пророке.

9. У једну, свету, саборну и апостолску Цркву.

10. Исповедам једно Крштење за опроштење грехова.

11. Чекам васкрсење мртвих.

12. И живот будућега века. Амин.

***

1. Πιστεύω εἰς ἕνα Θεόν, Πατέρα, παντοκράτορα, ποιητὴν οὐρανοῦ καὶ γῆς, ὁρατῶν τε πάντων καὶ ἀοράτων.

2. Καὶ εἰς ἕνα Κύριον Ἰησοῦν Χριστόν, τὸν Ὑιὸν τοῦ Θεοῦ τὸν μονογενῆ, τὸν ἐκ τοῦ Πατρὸς γεννηθέντα πρὸ πάντων τῶν αἰώνων· φῶς ἐκ φωτός, Θεὸν ἀληθινὸν ἐκ Θεοῦ ἀληθινοῦ, γεννηθέντα, οὐ ποιηθέντα, ὁμοούσιον τῷ Πατρί, δι᾿ οὗ τὰ πάντα ἐγένετο.

3. Τὸν δι᾿ ἡμᾶς τοὺς ἀνθρώπους καὶ διὰ τὴν ἡμετέραν σωτηρίαν κατελθόντα ἐκ τῶν οὐρανῶν καὶ σαρκωθέντα ἐκ Πνεύματος ἁγίου καὶ Μαρίας τῆς Παρθένου καὶ ἐνανθρωπήσαντα.

4. Σταυρωθέντα τε ὑπὲρ ἡμῶν ἐπὶ Ποντίου Πιλάτου καὶ παθόντα καὶ ταφέντα.

5. Καὶ ἀναστάντα τῇ τρίτῃ ἡμέρᾳ, κατὰ τὰς Γραφάς.

6. Καὶ ἀνελθόντα εἰς τοὺς οὐρανοὺς καὶ καθεζόμενον ἐκ δεξιῶν τοῦ Πατρός.

7. Καὶ πάλιν ἐρχόμενον μετὰ δόξης κρῖναι ζῶντας καὶ νεκρούς, οὗ τῆς βασιλείας οὐκ ἔσται τέλος.

8. Καὶ εἰς τὸ Πνεῦμα τὸ Ἅγιον, τὸ κύριον, τὸ ζωοποιόν, τὸ ἐκ τοῦ Πατρὸς ἐκπορευόμενον, τὸ σὺν Πατρὶ καὶ Υἱῷ συμπροσκυνούμενον καὶ συνδοξαζόμενον, τὸ λαλῆσαν διὰ τῶν προφητῶν.

9. Εἰς μίαν, Ἁγίαν, καθολικὴν καὶ ἀποστολικὴν Ἐκκλησίαν.

10. Ὁμολογῶ ἕν βάπτισμα εἰς ἄφεσιν ἁμαρτιῶν.

11. Προσδοκῶ ἀνάστασιν νεκρῶν.

12. Καὶ ζωὴν τοῦ μέλλοντος αἰῶνος. Ἀμήν.

____________________________________________________________

HISTORY OF THE GREATEST ENCOUNTERS AND SCHISMS BETWEEN THE CHURCH AND THE STATE

Christian Faith, Arianism, The First Ecumenical Council - The Nicene Creed

"...What is the Christian faith? The Christian faith is Christ’s knowledge of the most important mysteries of being and life, which knowledge people can only receive by believing in Him, not through their own efforts. What are the most important mysteries of being and life about which only Christ has the right knowledge? These are: The mystery of invisible realities: about God, about angels, about the human soul; The mystery of the creation of the world and its end; The mystery of God’s constant guidance of man and mankind towards a determined goal, according to His wisdom and power; The mystery of man’s sin and fall, and his salvation through the Incarnation; The mystery of the Kingdom of God as the ultimate goal of man’s earthly life, and the true path that leads to that goal, i.e., man’s behavior towards himself, towards his neighbor, and towards God. The mystery of the resurrection of the dead, the Last Judgment, and eternal life.
Have not some other religious teachers, thinkers, and philosophers tried to explain these mysteries?
Yes, many of them. But they did so only with their limited human strength, by thinking and diligently studying the world and human nature. All their attempts ended in assumptions and various theories that were completely contradictory to each other..."

• St. Bishop Nikolai Velimirović

The Christian faith is most visibly manifested through its synodality. The gathering for the celebration of the Eucharist (Greek: εὐχαριστία – thanksgiving, gratitude) or communion (participation, sharing, community) is the concrete form of the Church.
The Church is realized the moment the priesthood, clergy, and the people of God (laos) gather in the name of Christ and in remembrance of Him, understanding that what we do, we do for Him in remembrance. The Lord lovingly calls us to, just as He offered and gave Himself for the life of the world, so we "offer ourselves" i.e., we respond in faith and do in the gathering what He has left us to do in His name.

What did the Lord want from us, and what did He leave us to do in His name?

Christ, at the Last Supper, established both the Church and the Liturgy - the Eucharist, leaving His disciples and all the faithful until the end of time the command: "Do this in remembrance of Me" (Luke 22:19). Taking the bread, He blessed it, broke it, and said: "Take, eat; this is My body, which is broken for you; do this in remembrance of Me." Then He took the cup and said: "Drink from it, all of you; for this is My blood of the New Covenant, which is shed for many for the forgiveness of sins" (Matthew 26:26-28).

By breaking the bread and sharing it with the apostles, the Lord revealed the Mystery of His Body, i.e., the Church, which is offered and lifted up for the life of the world. Through this act, the Church received its heart - the Eucharist, which has been the center of Christian life ever since.
Every Eucharistic gathering is, in fact, a foretaste of the future Pentecost, when another event is fulfilled, where God, this time in the person of the Holy Spirit, descends upon the apostles, fulfilling Christ's words: "I will ask the Father, and He will give you another Comforter, that He may abide with you forever, the Spirit of Truth, whom the world cannot receive, because it neither sees Him nor knows Him; but you know Him, for He dwells with you and will be in you" (John 14:16-17). The fulfillment of this event marked the birth of the Church.
Therefore, this is not just a historical event, but the continuous action of the Spirit in every believer. The Apostle Paul reminds us that all who participate in the Eucharist become one body in Christ: "For we, though many, are one bread and one body; for we all partake of that one bread" (1 Corinthians 10:17).
Baptism with the Holy Spirit, which began at Pentecost (the Descent of the Holy Spirit upon the Apostles), represents the beginning and birth of new life, life in the Church.

What the Church teaches us and leads us through history is the patient and faithful waiting for the coming age, the moment when the final communion of man and God will be realized in its fullness and when the head of the Church, Christ, will be with us again.
Every sincere Christian believes that his true, authentic, and future state is precisely the Church. It will then be revealed in its fullness after the Resurrection of the dead and with its Bride, who has been taken from it in the Life of the Future Age.

The Eucharist prepares us for that day and lifts us into it, giving us a taste and participation in the joy of that day, for it is both present and future, both earthly and heavenly reality. By breaking the bread, gathering in the name of Christ, and partaking of His Body and Blood, we not only remember His sacrifice but also anticipate eternal communion in the Kingdom of God.

Thus, through the Eucharist and the baptism of the Holy Spirit, the Lord invites us to live even now in the light of the coming age, to act and live as members of His Body - the Church, directed towards eternity.

---

From Pentecost, when the Holy Spirit descended upon the apostles and thus upon the Church of God, to the present day, the practice of serving the Eucharist has gradually begun to change and become subject to various "intellectual" influences.
With these texts, I intend to remind the reader of some of the greater trials that the Church has successfully endured throughout time.
From Judas' betrayal of Christ, it logically follows the conclusion that in its future, the Church of Christ will, many times, find itself at a crossroads, where it will be rejected and persecuted, tested in its strength and maturity, and under constant attacks and various attempts to disband and destroy it as a synodal, united, and Orthodox Church. But the Church is not destined to disappear; rather, it is destined to witness the fulfillment of the end of the mortal, enslaved, and unworthy way in which everything we recognize as our relevant reality today exists.

---

In the epistles of Paul, to the Hebrews, Egyptians, Corinthians, Galatians, and other Churches, he warns: "If you bite and devour one another, beware lest you be consumed by one another."
(Galatians 5:15)

Arianism (Greek: Αρειανισμός) is the first major Christological heresy that threatened the Orthodox faith, and it led to the convening of the First Ecumenical Council in 325 AD. The council was held in the city of Nicaea (now part of Turkey). This was one of the first major gatherings of the entire Church to resolve issues of great importance to the Christian faith. The council was convened by Emperor Constantine the Great (305-337), and the occasion was the heresy of Arius. The Church fought against this heresy for several decades, and it was because of this that the Church defined, first, the Nicene Creed and later the Niceno-Constantinopolitan Creed, which is still in use today.

Arius was born in Libya and was a student at the Antiochene theological school, where he first became a deacon and later a priest.

By around 319, Arius was in conflict with Archbishop Alexander because he publicly professed heretical views about the nature of the Lord Jesus Christ—the second person of the Holy Trinity. Arius interpreted Christ as a created being, and therefore, not equal and consubstantial with the Father—God the Father. According to Arius, the Son of God "was not born, was not eternal"; He was the first and most perfect creation of God, who created everything else, and He was created in time by God, not the eternal Son of God, equal in essence to God the Father. According to Arius, this would imply that the Father is complex, divisible, and changeable.

Arius' teaching was first condemned at a local council in Alexandria, presided over by Archbishop Alexander. One-third of the clergy in Alexandria supported Arius. In September 324, Arius went east to join his like-minded friends and supporters, and "Arianism" gained more followers. For this reason, Emperor Constantine the Great convened the council.

During the First Council of Nicaea, numerous decisions of far-reaching significance for Christianity were made, the most important of which was the formulation and adoption of the Nicene Creed. The vast majority of the bishops present voted in favor of this declaration of faith, which became the fundamental dogma of Christian theology. Only Theonas of Marmarica and Secundus of Ptolemais voted against the adoption of the Creed.

The Nicene Creed clearly presented the doctrine of homoousios, which means "of the same essence" of the Father and the Son. This doctrine denies that the Son of God was created, affirming instead that Christ is "begotten, not made" (genitum, non factum), and that His existence is eternal, "before all ages" (ante omnia saecula). This rejected Arianism in all its aspects and confirmed the divine nature of Christ as equal to God the Father. The Council also affirmed the Incarnation, death, and resurrection of Christ, which was in opposition to the teachings of Gnosticism, which denied the crucifixion and resurrection. The Council also canonized the Virgin Birth of Jesus Christ (according to the Gospel of Matthew 1:18, 25, and the Gospel of Luke 1:34-35), and those who held Arian beliefs were anathematized. The anathemas stated: "There was a time when (Jesus) did not exist" and "Before He was born, He did not exist," and that He was either created from non-existence or from another person or essence, or was transformed into the Son of God.

In addition to this declaration, Arius was anathematized, although his name was not mentioned directly. Arius, along with his followers, was exiled to Illyricum in the Balkans.

After the Council of Nicaea, the key theological term homoousios (of the same essence) remained particularly controversial in the East, as it had been condemned as heretical in 269 AD together with the teachings of Paul of Samosata. Soon after, under the influence of the Arians, those who had been exiled, including Eusebius of Nicomedia and Theognis of Nicaea (328), and even Arius himself (336), were brought back, and the Emperor Constantine the Great ordered their return to the Church. At the imperial court, when Arius was presented with the Nicene Orthodox Creed of Faith, he struck his chest and said, "This is what I believe," even though under his clothes, he still held onto his heretical beliefs. The emperor, thinking that Arius had repented, ordered his reintegration into the Church, and the procession of Arians triumphantly left the imperial palace on their way to the church. However, when they neared a place known as the Constantine Forum, Arius was suddenly struck with a panic attack and hid behind the forum. His followers went after him and found him dead, with his intestines spilling out through his anal opening. The manner of Arius' death has always been seen by the Orthodox Church as a miracle, God's will to prevent the heretic from returning to the Church. At that time, some sources suggested that Arius had been poisoned, though there is no answer as to what kind of poison could have caused his death.

Arianism became the first Christian belief among the converted Germans and grew into a church that claimed to be the only true one. Emperor Constantius II (337-361), who oversaw the Christian Church in the Roman Empire, frequently supported the Arians. In 359, he convened an Arian council in Ravenna, and another one was held in Constantinople in 360. The Byzantine emperor Valens (364-378) was also an Arian.

As a skilled opponent of Christianity, Emperor Julian the Apostate (361-363) reversed the exile of all those persecuted for their faith—both heretics and Orthodox Christians. This allowed St. Athanasius to convene a very important council in Alexandria in 362. The council gathered all the Orthodox forces, even those who were only close to the Nicene faith.

After these events, Arianism began to decline sharply and eventually disappeared. When St. Athanasius died in 373, the burden of the struggle for Orthodoxy against Arianism was taken up by the Cappadocian Fathers: St. Basil the Great, St. Gregory the Theologian, and St. Gregory of Nyssa, as well as Meletius of Antioch and Amphilochius of Iconium.

The final victory over Arianism was achieved at the Second Ecumenical Council in Constantinople (381), when the Nicene faith was reaffirmed, and other heresies were condemned. Canon VII of the Council stipulated that Arian heretics who repented and wished to return to the Church should submit a written confession of faith, anathematize Arius and his followers, and undergo the Sacrament of Chrismation. After the Second Ecumenical Council, Arianism persisted longest among some barbarian nations who had only recently adopted Christianity. The Ostrogoths remained Arians until 553, the Visigoths until the Council of Toledo in 589, the Vandals in North Africa until 533, the Burgundians until they joined the Frankish kingdom in 534, and the Lombards until the middle of the 7th century.

The Niceno-Constantinopolitan Creed (also known as the Nicene Creed) is as follows:

Here is the English translation of the text you provided, which is the Nicene Creed (Nicaean-Constantinopolitan Creed):

1. I believe in one God, the Father Almighty, Maker of heaven and earth, and of all things visible and invisible.

2. And in one Lord Jesus Christ, the only-begotten Son of God, begotten of the Father before all worlds; Light of Light, true God of true God, begotten, not made, of one essence with the Father, through whom all things were made.

3. Who, for us men and for our salvation, came down from heaven, and was incarnate by the Holy Spirit of the Virgin Mary, and was made man.

4. And was crucified also for us under Pontius Pilate; He suffered and was buried.

5. And the third day He rose again, according to the Scriptures.

6. And ascended into heaven, and sits on the right hand of the Father.

7. And He shall come again, with glory, to judge the quick and the dead; whose kingdom shall have no end.

8. And in the Holy Spirit, the Lord, the Giver of life, who proceeds from the Father, who with the Father and the Son together is worshiped and glorified, who spoke by the prophets.

9. And in one, holy, catholic, and apostolic Church.

10. I acknowledge one baptism for the remission of sins.

11. I look for the resurrection of the dead.

12. And the life of the world to come. Amen.

____________________________________________________________________________

ИСТОРИЯ ВЕЛИКИХ ВСТРЕЧ И РАЗДЕЛОВ ЦЕРКВИ И ГОСУДАРСТВА

Христианская вера, аріанство, Первый вселенский собор - Символ Веры

"... Что такое христианская вера? Христианская вера — это Христово знание о самых важных тайнах бытия и жизни, которое люди могут воспринять только через веру в Него, а не своими собственными усилиями. Какие же самые важные тайны о бытии и жизни, о которых только Христос обладает истинным знанием? Это: Тайна о невидимых реальностях: о Боге, о ангелах, о человеческой душе; Тайна о сотворении мира и его конце; Тайна о постоянном Божьем руководстве человеком и человечеством к определенной цели, по Его премудрости и силе; Тайна о грехе и падении человека и его спасении через богоявление; Тайна о Царстве Божием как конечной цели земного существования человека и о правильном пути, ведущем к этой цели, т.е. о поведении человека по отношению к себе, ближнему и Богу. Тайна о воскресении из мертвых, о последнем суде и вечной жизни.

Разве не пытались и другие религиозные учителя, мыслители и философы объяснить эти тайны?

Да, многие из них. Но они делали это лишь своими ограниченными человеческими силами, размышлениями и упорным изучением мира и человеческой природы. Все их попытки заканчивались предположениями и различными теориями, противоположными друг другу..."

• Св. Владыка Николай Велимирович

Христианская вера наибольшим и наиболее видимым образом проявляется через свою соборность. Собрание для совершения Евхаристии (греч. εὐχαριστία – благодарение) или причастие (участие, общение, сообщество) является конкретной формой Церкви.

Церковь осуществляется в тот момент, когда священство, клир и народ Божий (лаос) собираются во имя Христово и в память о Нем, с пониманием, что то, что мы делаем, делаем ради Него, в Его память. Господь любовно призывает нас, чтобы, как Он принес и отдал Себя за жизнь мира, так и мы "приносим себя", т.е. откликаемся верой и совершаем в собрании то, что Он оставил нам делать во имя Его.

Что Господь хотел от нас и что Он оставил нам делать во имя Его?

Христос на Тайной Вечери установил и Церковь, и Литургию — Евхаристию, оставив своим ученикам и всем верующим до конца времен заповедь: «Сие творите в Мое воспоминание» (Лк 22, 19). Взяв хлеб, Он благословил его, преломил и сказал: «Примите, ешьте, сие есть Тело Мое, которое за вас ломится; сие творите в Мое воспоминание». Потом взял чашу и сказал: «Пейте из нее все, ибо сие есть Кровь Моя Нового Завета, которая за многих проливается во оставление грехов» (Мт 26, 26–28).

Ломая хлеб и раздавая его апостолам, Господь открыл Тайну Его Тела, т.е. Церкви, которая приносится и возносится за жизнь мира. Таким образом, Церковь получила свое сердце — Евхаристию, которая с того времени и до настоящего времени является центром христианской жизни.

Каждое евхаристийное собрание — это на самом деле предвкусие будущего Пятидесятницы, когда исполнилось еще одно событие, когда Бог, в лице Святого Духа, сошел на апостолов, и исполнились слова Христовы: Ломая хлеб и раздавая его апостолам, Господь открыл Тайну Его Тела, т.е. Церкви, которая приносится и возносится за жизнь мира. Таким образом, Церковь получила свое сердце — Евхаристию, которая с того времени и до настоящего времени является центром христианской жизни.

Когда исполнилось еще одно событие, где Бог, в лице Святого Духа, сошел на апостолов и где исполнились слова Христовы: "... И Я буду просить Отца, и даст вам другого Утешителя, да пребудет с вами вовек, Духа Истины, которого мир не может принять, потому что не видит Его и не знает Его; вы же знаете Его, потому что Он с вами пребывает и в вас будет..." (Ин 14, 16-17). Исполнением этого события родилась Церковь.

Поэтому это не просто историческое событие, а постоянное действие Духа в каждом верующем. Святой апостол Павел напоминает, что все, кто участвует в Евхаристии, становятся одним телом во Христе: «Ибо хлеб один, мы многие одно тело, потому что все от одного хлеба участвуем» (1 Кор 10, 17).

Крещение Святым Духом, начавшееся на Пятидесятнице (Сошествие Святого Духа на Апостолов), представляет собой начало и рождение новой жизни. Жизни в Церкви.

Тому, чему нас учит и через что нас ведет Церковь через историю, является терпеливое и верное ожидание будущего века, того момента, когда окончательное объединение человека и Бога состоится в полноте, и когда глава Церкви, Христос, вновь будет с нами.

Каждый искренний христианин верит, что его настоящая, истинная и будущая держава — это именно Церковь. Тогда она должна проявиться в своей полноте после Воскресения мертвых и с Своим Женихом, который был отнятый от нее в Жизни Будущего Века.

Евхаристия готовит нас к тому дню и возносит нас к тому дню, дает нам вкус и участие в радости того дня, потому что она и настоящая, и будущая, и земная, и небесная реальность. Ломая хлеб, собираясь во имя Христово и причащаясь Его Тела и Крови, мы не только вспоминаем Его жертву, но и предвосхищаем вечное сообщество в Царстве Божием.

Так Господь, через Евхаристию и через крещение Святым Духом, призывает нас жить уже сейчас в свете будущего века, соборно действовать и жить как члены Его Тела — Церкви, направленные к вечности.

---

С Пятидесятницы, когда Святой Дух сошел на апостолов, а с ним и на Церковь Божию, до настоящего времени, практика совершения Евхаристии постепенно начала изменяться и становиться подверженной различным "мыслительным" влияниям.

Этими текстами я намерен напомнить читателю о некоторых из более крупных испытаний, которые Церковь пережила и успешно преодолела через века.

С изданием Иуды Христа, разумно и логично следует вывод: что и сама Церковь Христова в своем будущем многократно окажется на крестообразных развилках, где будет и отвергнута, и изгнана, на испытаниях своей силы и зрелости, и в непрерывных нападениях и различных попытках разделить и уничтожить ее как соборную, единую и православную. Но Церковь не предопределена исчезнуть, а предназначена для того, чтобы встретить и засвидетельствовать исполнение конца смертного, рабского и недостойного способа существования всего того, что мы признаем как нашу реальность сегодня.

---

Уже в посланиях Павла, к Евреям, Египтянам, Коринфянам, Галатам и другим Церквям, он предупреждает: "Если будете взаимно кусать и съедать друг друга, смотрите, чтобы не истребили друг друга."

(Галатам 5,15)

АРИАНСТВО (грч. Αρειανισμός) — это первая великая христологическая ересь, которая угрожала православной вере и стала причиной созыва Первого Вселенского Собора в 325 году. Собор состоялся в городе Никея (на территории современного Турции). Это было одно из первых крупных собраний всей Церкви, целью которого было решить важнейшие вопросы, касающиеся христианской веры. Собор был созван императором Константином Великим (305-337), и поводом послужила ересь Ариана. Против этой ереси велась борьба несколько десятилетий, в ходе которой Церковь сформулировала сначала Никейский Символ Веры, а позже и Никейско-Цареградский Символ Веры, который используется и по сей день.

Ариан был рожден в Ливии и был учеником Антиохийской богословской школы, где сначала стал диаконом, а позже священником.

Уже около 319 года Ариан вступил в спор с архиепископом Александром, так как публично исповедовал еретические взгляды о личности Господа Иисуса Христа — второго лица Святой Троицы. Ариан учил, что Христос — творение Божие, и поэтому не равен и не подобен Отцу — Богу. Сын Божий «не рожден, не вечен», он является первым и наивысшим созданием Божиим, который создал все остальное и был сотворен во времени, не являясь вечным Сыном Божьим, равным по сущности Богу Отцу. По мнению Ариана, это означало бы, что Отец сложен, делим и изменчив.

Это учение Ариан было осуждено на местном соборе в Александрии под председательством архиепископа Александра. Одной третью клира в Александрии составили сторонники Ариана. В сентябре 324 года Ариан отправился на Восток, к своим единомышленникам и друзьям, и «Арианизм» приобрел все большее число последователей. В связи с этим император Константин Великий созвал собор.

На Первом Никейском Соборе было принято множество решений, имеющих далеко идущие последствия для христианства, из которых самым важным стало формулирование и принятие Никейского Символа Веры. Большинство присутствующих епископов проголосовали за это исповедание веры, которое стало основным догматом христианской теологии. Против принятия Символа веры проголосовали только Теон Мармарикский и Секунд Птолемаидский.

Никейский Символ веры ясно изложил доктрину ὁμοούσιον (единосущие) Отца и Сына. Эта доктрина отвергает мысль о том, что Сын Божий — творение, утверждая, что Христос «рожден, не сотворен» (genitum, non factum), и что Его существование вечно, то есть «до всех веков» (ante omnia saecula). Этим был отвергнут Арианизм во всех его проявлениях, и подтверждена божественная природа Христа как равного Богу Отцу. Собор также подтвердил воплощение, страдание и воскресение Христа, что противоречило учениям гностицизма, который отрицал распятие и воскресение. Собор канонизировал и непорочное зачатие Иисуса Христа (по Евангелию от Матфея 1:18 и 25, по Евангелию от Луки 1:34-35), а также анафематствовал сторонников арианских утверждений, то есть утверждавших, что «был (время), когда (Иисус) не существовал», и что «до того как Он родился, Он не существовал», а также что Он был рожден от несуществующего или от другой личности или сущности, что Он был создан или преобразован в Сына Божьего.

После этого Ариан был проклят (анатемизирован), хотя его имя не упоминалось. Ариан с последователями был изгнан в Иллирик, на Балканах.

После Собора на Востоке ключевое богословское выражение Никейского Символа веры — ομοούσιος (единосущный) — стало спорным, поскольку оно было осуждено еще в 269 году вместе с учением Павла Самосатского. Вскоре, под влиянием ариан, из изгнания вернулись Евсевий Никодимийский и Теогний Никейский (328), а также сам Ариан (336), который хитростью добился того, чтобы император Константин Великий приказал принять его обратно в церковное общение. На приеме у императора Ариану было зачитано Православное Никейское исповедание веры, после чего он ударил себя рукой по груди, заявив: «В это я верую», в то время как под одеждой на груди скрывал свое еретическое исповедание веры. Император, подумав, что Ариан раскаялся, приказал принять его обратно в Церковь, и процессия ариан пошла от царского дворца к церкви. Когда они находились рядом с местом, известным как Константинов форум, Ариан испугался и спрятался за форумом. Его последователи пошли за ним и нашли его мертвым, при этом вся его внутренняя часть вышла наружу через анальное отверстие. Месяц его смерти был воспринят Православными как чудо Божье, воля Божия, чтобы предотвратить возвращение этого еретика в церковное сообщество. В это время, а также и по сей день, некоторые источники утверждают, что Ариан был отравлен, однако не могут объяснить, каким ядом это было сделано.

Арианизм стал первым христианским учением, принятое обращенными германцами, и превратился в церковь, которая заявляла, что она является единственно истинной. Император Констанций II (337-361), который вел церковные дела в Римской империи, часто поддерживал арианцев. В 359 году он созвал арианский собор в Равене, а в следующем 360 году был проведен еще один собор в Константинополе. Византийский император Валент (364-378) также был арианцем.

Как искусный противник христианства, император Юлиан Отступник (361-363) вернул из изгнания всех, кто был изгнан из-за веры — как еретиков, так и православных. Это позволило святому Атанасию в 362 году провести важный собор в Александрии, на котором собрались все православные силы, включая тех, кто был только близок к никейской вере.

После этих событий арианизм начинает стремительно ослабевать и исчезать. Когда умер святой Атанасий (373), борьбу за православие против арианизма продолжили Каппадокийские святые отцы: святой Василий Великий, святой Григорий Богослов, святой Григорий Нисский, а также Мелетий Антиохийский и Амфилохий Иконийский.

Окончательная победа над арианизмом была достигнута на Втором Вселенском Соборе в Константинополе (381), когда была подтверждена никейская вера и осуждены другие ереси. Канон VII Собора постановляет, что ариане, которые раскаются и захотят вернуться в Церковь, должны подать письменное исповедание веры, анафематствовать Ариана и его последователей, а затем над ними будет совершена святая тайна миропомазания. После Второго Вселенского Собора арианизм сохранялся среди некоторых варварских народов, которые только принимали христианство. Так, остготы оставались арианами до 553 года, визиготы — до Толедского собора 589 года, вандалы в Северной Африке — до 533 года, бургунды — до вхождения в государство франков в 534 году, а лангобарды — до середины VII века.

Символ веры (Никейско-Цариградский):

Here is the Russian translation of the Nicene Creed:

1. Верую в одного Бога, Отца, Вседержителя, Творца неба и земли, видимого и невидимого.

2. И в одного Господа Иисуса Христа, Сына Божия, Единородного, от Отца рожденного прежде всех веков; Свет от Света, Бога истинного от Бога истинного, рожденного, не сотворенного, единосущного Отцу, через Которого все произошло.

3. Который ради нас, людей, и ради нашего спасения сошел с небес и воплотился от Духа Святого и Марии Девы, и стал человеком.

4. И распятого за нас при Понтии Пилате, и страдавшего, и погребенного.

5. И воскресшего на третий день, по Писаниям.

6. И восшедшего на небеса, и сидящего одесную Отца.

7. И снова грядущего со славой судить живых и мертвых, и Царству Его не будет конца.

8. И в Духа Святого, Господа, Животворящего, исходящего от Отца, с Отцом и Сыном споклоняемого и славимого, говорившего через пророков.

9. Верую в единую, святую, соборную и апостольскую Церковь.

10. Исповедую одно крещение для прощения грехов.

11. Ожидаю воскресения мертвых.

12. И жизни будущего века. Аминь.