Литургија - Евхаристија - Причешће ::: Liturgy - Eucharist - Communion




Литургија - Евхаристија - Причешће 


Евхаристија, причешће (евхаристија, од грчке речи εὐχαριστία - „благодарење, захвалност”) је једна од две најважније хришћанске свете тајне. Установио ју је сам Исус Христос на тајној вечери.


Причешће је један од суштинских момената православне Литургије. Света литургија без причешћа служитеља и верника не постоји. Верници прилазе на ђаконов позив: „Са страхом Божијим , вером и љубављу приступите”, и узмају хлеб и вино (односно тело и крв Христову) - причешћују се даровима на своје спасење.


Према учењу православне Цркве, Евхаристија је догађај у коме Црква пројављује себе. У Евхаристији се сабирају све црквене службе: епископска, презвитерска, ђаконска и лаичка, како би заједнички служили Литургију. Син Божији је постао човек да би премостио јаз који дели Бога и творевину. Приликом свог Вазнесења, обећао је да ће послати Духа Светога Утешитеља, што је на Педесетницу и учинио. Дух Свети тако, чини Христа присутним у Евхаристији, омогућавајући нам да са Њим имамо истиниту заједницу и спасење. Евхаристија нам даје предукус будућег века, када ће Христос доћи и успоставити царство Божије на земљи


Евхаристија, дакле, није нешто што Црква чини, већ она представља саму срж, само срце Цркве. Црква јесте Црква зато што служи Евхаристију. Све остале Свете тајне, попут Крштења, Миропомазања, Покајања итд. имају свој смисао у Евхаристији.


У данашње време, многи који се сматрају хришћанима не долазе на евхаристијска сабрања, због тога што је дошло до поистовећења хришћанства са идеологијом. Међутим, у старој Цркви је било незамисливо да се неко назове хришћанином а да редовно не учествује у Евхаристији


Тајна над тајнама коју је установио Сам Исус Христос у молитви благодарења и чину благосиљања хлеба и вина (Лк. 22,19-20), на последњој Тајној вечери са Апостолима. Овом Тајном Црква актуализује Христово свештено искупитељско дело, сажето у Његовој жртви или Васкрсењу (1. Кор. 11,23-26; Мт. 26,26; Лк. 22,17-19). Црква и Евхаристија јесу две нераздвојиве стварности, зато што је савез Новога Завета, из којег се рађа нови народ Божији, запечаћен крвљу Исуса Христа (Мт. 26,26-28; Мк. 14,31). 

За православну теологију, Евхаристија није просто свештено дело, него конвергентни центар свеколиког црквеног живота.


Евхаристија се јавља први пут у списима код Светог Игњатија Богоносца: „Старајте се пак да се чешће сакупљате на Евхаристију (ευχαριστια) (Литургију) Божију и на славу“ (Ефесцима XIII, 1). Исто тако он је назива преображене дарове - хлебом који је лек бесмртности и противотров смрти, да би се живело вечно у Исусу Христу (Ефесцима, XX, 2). 

Постапостолски и светоотачки списи увек посебно истичу значај Евхаристије. Олтар на којем се приноси Евхаристија јесте сам извор јединства Цркве: „Нико нека се не вара, ако није унутар жртвеника, лишен је хлеба Божијега“ (Ibidem 5, 2). 

Динамика Евхаристије покреће процес сабирања и конвергентности свих у Царству Божијем: „Као што је овај преломљени хлеб, некад расејан по пољима, био скупљен заједно и постао је хлеб, исто тако Црква Твоја нека буде сабрана на једно место са крајева земље у царству Твоме“ (Дидахи, 9). За Светог Кирила Јерусалимског Евхаристија је чаша спасења и надсуштаствени хлеб помоћу којег постајемо причасници божанске природе (Мистагошка катихеза, VI, 1-9), а за Николаја Кавасилу она је савршенство живота у Христу, „последња Тајна“ кроз коју се уграђујемо у „тело Цара“ (Живот у Христу, IV, 1-3). Евхаристијска Литургија јесте рекапитулација божанског Домостроја Спасења: „Јер одржасмо спомен на Твоју смрт; видесмо изображење Васкрсења Твога; испунисмо се бескрајним животом Твојим; насладисмо се Твоје неисцрпне сладости“ (Литургија Светог Василија Великог).


Православна теологија истакла је неколико главних аспеката Евхаристије

Евхаристија обнавља у садашњости јединствену жртву Новога Завета, принету једанпут за свагда, од самог Бога и Човека , Исуса Христа, који није штедео Свој живот, него је дао Себе као цену нашег искупљења (Јевр. 8,6; 9,24-25; Кол. 1,4). „Јер кад год једете овај хлеб и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле не дође“ (1. Кор. 11,26). А Његова жртва није дело слабости, него дело љубави и посредовања, преласка из смрти у живот (Јевр. 10,10). 

Христос, „Пасха освећена и велика“, предао се драговољно, није био послат у смрт: „Као овца на клање би вођен и као невино јагње, немо пред оним који га стриже, тако не отвори уста својих“. Његова жртва нема само обнављајући или искупитељски аспект, него представља прелазак из смрти у живот, „из небића у биће“ (Свети Јован Златоусти). 


Стварно присуство Христово у евхаристијском хлебу и вину (Јн. 6,55) остварује се молитвом Цркве за освећење. С једне стране, у Евхаристији се открива ипостас Христова у свој њеној пуноћи. За ученике који идоше у Емаус, сусрет са васкрслим Христом догодио се приликом ломљења хлеба: „И док он сјеђаше с њима за трпезом, узевши хљеб благослови и преломивши га даваше им“ (Лк. 24,30). „Крв“, праслика искупитељске жртве, јесте једно од „сведочанстава“ Христових: „Он је тај што дође водом и крвљу, Исус Христос; не само водом, него водом и крвљу“ (1. Јн. 5,6). С друге стране, Евхаристија је „наш насушни хлеб“, супстанција за одржање живота, храна вечнога живота (Јн. 6,33, 49-51,58). Христос се даје у Евхаристији кроз силу Духа Светога, у свој Његовој ипостасној стварности, као „јело верујућих“, тако да хришћани постају „сутелесници и сукрвници“ са Њим. Евхаристија је дар „као храна на путу вечнога живота.


Од Педесетнице, успостављена је дубока и органска веза између Евхаристије и Тела Христовог – Цркве (Дела 2,42; 1. Кор. 10,17). Евхаристијско сабрање представља узвишени акт који се врши „због свега и за све,“ јер сам Христос јесте „Онај који приноси и Који се приноси, Који прима и Који се раздаје.“  


Овај нераскидиви однос између Христовог свештенства и евхаристијске жртве јасно се огледа у литургијском устројству. Епископ или свештеник не врши службу „ex opere operantis“, већ као „minister gratiae“ – служитељ благодати, који се у потпуности ослања на дар Божје благодати. Док изговара речи установљења са Тајне Вечере, чини то „in persona Christi“, као икона Христова, кроз Кога се врши савршење свете Тајне. Истовремено, у име читаве Цркве (in persona Ecclesiae), он упућује епиклезу – молитву освећења, призивајући Духа Светога да освети дарове и целокупну заједницу. 


Епиклеза, као молитва призивања Светога Духа, има за циљ да Он сиђе и освети предложене дарове. У овом узвишеном чину, свештеник изговара речи пуне благодатне дубине: „Ниспошљи Духа Твога Светога на нас и на ове предложене дарове.“ Речи које је Христос изговорио на последњој Вечери задржавају своју стваралачку силу само када су нераздвојиво повезане са овом молитвом призивања Духа Светога. 


По Светом Јовану Дамаскину, Евхаристија је залог будућег живота (преводећи επιουσιον са „који ће доћи") зато што је Христово Тело пуно животворнога Духа (Православно учење, књ. IV 13, стр. 175). Недељу, икону Будућег Века, Црква доживљава као предокусно Царство баш евхаристијским обожујућим телом, символом преображенога човечанства. Стварност која је сада прекривена и скривена под обликом вина и хлеба упоређена је са стварношћу која ће се открити последњега дана. Евхаристија је, дакле, праслика (прототип) Христа пунога славе. Зато се литургијска заједница, после причешћа Светим Тајнама, моли: „Дај нам да се још присније причешћујемо Тобом у незалазни дан Царства твога“. 


**********


Liturgy - Eucharist - Communion

The Eucharist, communion (Eucharist, from the Greek word εὐχαριστία - "thanksgiving, gratitude"), is one of the two most important Christian sacraments. It was instituted by Jesus Christ Himself at the Last Supper.

Communion is one of the essential moments of the Orthodox Liturgy. The Holy Liturgy cannot exist without the communion of both the clergy and the faithful. The faithful respond to the deacon's call: "With the fear of God, with faith and love, draw near," and partake of the bread and wine (that is, the body and blood of Christ)—receiving the gifts for their salvation.

According to the teaching of the Orthodox Church, the Eucharist is the event through which the Church manifests itself. In the Eucharist, all church ministries are gathered together: episcopal, presbyteral, diaconal, and lay, to jointly serve the Liturgy. The Son of God became man to bridge the gap between God and creation. Upon His Ascension, He promised to send the Holy Spirit, the Comforter, which He did on Pentecost. The Holy Spirit makes Christ present in the Eucharist, enabling us to have true communion with Him and receive salvation. The Eucharist offers us a foretaste of the age to come, when Christ will return and establish the Kingdom of God on earth.

The Eucharist, therefore, is not something the Church does but represents the very essence, the very heart of the Church. The Church is the Church because it serves the Eucharist. All other sacraments, such as Baptism, Chrismation, Confession, etc., derive their meaning from the Eucharist.  


In contemporary times, many who consider themselves Christians do not attend Eucharistic gatherings because Christianity has often been equated with ideology. However, in the early Church, it was unimaginable for someone to be called a Christian and not regularly participate in the Eucharist.  


The Mystery of mysteries, instituted by Jesus Christ Himself in the prayer of thanksgiving and the act of blessing the bread and wine (Lk. 22:19-20), took place at the Last Supper with the Apostles. Through this Mystery, the Church actualizes Christ's sacred redemptive work, summarized in His sacrifice and Resurrection (1 Cor. 11:23-26; Mt. 26:26; Lk. 22:17-19). The Church and the Eucharist are two inseparable realities because the New Covenant, from which the new people of God are born, is sealed with the blood of Jesus Christ (Mt. 26:26-28; Mk. 14:31).  


For Orthodox theology, the Eucharist is not merely a sacred act but the convergent center of all church life. 


The Eucharist is first mentioned in the writings of St. Ignatius of Antioch: “Take care to assemble more frequently for the Eucharist (ευχαριστία) (the Liturgy) of God and for His glory” (To the Ephesians XIII, 1). He also refers to the transformed gifts as the bread which is the medicine of immortality and the antidote to death, so that one may live eternally in Jesus Christ (To the Ephesians XX, 2).  


Post-apostolic and patristic writings always emphasize the significance of the Eucharist. The altar on which the Eucharist is offered is the very source of the Church’s unity: “Let no one be deceived; if they are not within the altar, they are deprived of the bread of God” (Ibid. 5, 2).  


The dynamics of the Eucharist initiate the process of gathering and converging all into the Kingdom of God: “Just as this broken bread, once scattered across the fields, was gathered together and became bread, so too may Your Church be gathered into one place from the ends of the earth in Your kingdom” (Didache 9). For St. Cyril of Jerusalem, the Eucharist is the cup of salvation and the supersubstantial bread through which we become partakers of the divine nature (Mystagogical Catechesis VI, 1–9), while for Nicholas Cabasilas, it is the perfection of life in Christ, “the ultimate Mystery” through which we are incorporated into “the body of the King” (The Life in Christ IV, 1–3).  


The Eucharistic Liturgy is the recapitulation of the divine Economy of Salvation: “For we have commemorated Your death; we have seen the image of Your Resurrection; we have been filled with Your unending life; we have tasted the inexhaustible sweetness of You” (The Liturgy of St. Basil the Great).  


Orthodox Theology Highlights Key Aspects of the Eucharist  


The Eucharist renews in the present the singular sacrifice of the New Covenant, offered once and for all by Jesus Christ, both God and Man, who spared not His own life but gave Himself as the price for our redemption (Heb. 8:6; 9:24-25; Col. 1:4). “For as often as you eat this bread and drink this cup, you proclaim the Lord’s death until He comes” (1 Cor. 11:26). His sacrifice is not an act of weakness but an act of love and intercession, a passage from death to life (Heb. 10:10).  


Christ, “the sanctified and great Pascha,” gave Himself willingly; He was not merely sent to death: “As a sheep to the slaughter was He led, and as a spotless lamb before its shearer is silent, so He opens not His mouth” (Is. 53:7). His sacrifice is not only redemptive or atoning but also represents the transition from death to life, “from non-being to being” (St. John Chrysostom).  


The real presence of Christ in the Eucharistic bread and wine (John 6:55) is realized through the Church’s prayer of consecration. On the one hand, the Eucharist reveals the hypostasis of Christ in all its fullness. For the disciples on the road to Emmaus, the encounter with the risen Christ occurred during the breaking of bread: “Now it came to pass, as He sat at the table with them, that He took bread, blessed and broke it, and gave it to them” (Luke 24:30). The “Blood,” a prefiguration of the atoning sacrifice, is one of Christ’s “testimonies”: “This is He who came by water and blood—Jesus Christ; not only by water but by water and blood” (1 John 5:6). On the other hand, the Eucharist is “our daily bread,” the sustenance that preserves life, the food of eternal life (John 6:33, 49-51, 58). Christ offers Himself in the Eucharist through the power of the Holy Spirit, in His full hypostatic reality, as “the nourishment of believers,” so that Christians become “partakers of His flesh and blood.” The Eucharist is a gift that serves as sustenance on the path to eternal life.  


Since Pentecost, a deep and organic connection has been established between the Eucharist and the Body of Christ – the Church (Acts 2:42; 1 Cor. 10:17). The Eucharistic gathering represents a sublime act performed "for everything and for all," because Christ Himself is "The One who offers and Who is offered, Who receives and Who gives Himself."

This inseparable relationship between Christ’s priesthood and the Eucharistic sacrifice is clearly reflected in the liturgical structure. The bishop or priest does not perform the service "ex opere operantis," but as a "minister gratiae" – a servant of grace, who fully relies on the gift of God's grace. While pronouncing the words of institution from the Last Supper, he does so "in persona Christi," as an icon of Christ, through Whom the perfection of the holy Mystery is realized. At the same time, in the name of the entire Church (in persona Ecclesiae), he addresses the epiclesis – the prayer of consecration, invoking the Holy Spirit to sanctify the gifts and the whole community.

The epiclesis, as a prayer of invoking the Holy Spirit, aims to have Him descend and sanctify the offered gifts. In this exalted act, the priest utters words full of gracious depth: "Send down Your Holy Spirit upon us and upon these gifts that are offered." The words Christ spoke at the Last Supper retain their creative power only when they are inseparably connected with this prayer of invoking the Holy Spirit.

According to St. John of Damascus, the Eucharist is a pledge of future life (translating επιουσιον/gr. as "that which is to come") because Christ's Body is full of life-giving Spirit (Orthodox Teaching, book IV 13, p. 175). The Church experiences Sunday, the icon of the Future Age, as a pre-taste of the Kingdom, precisely through the Eucharistic deifying Body, a symbol of transformed humanity. The reality now hidden under the forms of wine and bread is compared with the reality that will be revealed on the last day. Therefore, the Eucharist is the pre-image (prototype) of Christ in His full glory. This is why the liturgical community, after partaking of the Holy Mysteries, prays: "Grant us to commune more intimately with You in the unwaning day of Your Kingdom."

Коментари

Популарни постови са овог блога

Spontano Sagorevanje: Pikado | Spontaneous Combustion: The Dartboard / Zbirka Kratkih Priča. кратка прича. kratka priča. short story. histoire courte. књижевност. литература. literature. book. knjiga. literatura. kratka priča

Outcome On Gunpoint: "Ode To Loyalty" - Ishod Na Nišanu: "Oda O Odanosti" | poetry. poezija. zbirka poezije. poésie. a collection of poetry. un recueil de poésie

Spontano Sagorevanje: Kosta na crti ::: Spontaneous Combustion: Kosta On The Line / kratka priča. кратка прича. short story. histoire courte. књижевност. литература. literature. book. knjiga. literatura.