Реч Уредника, Лазар Нешић -- Александар Шмеман : Евхаријстијско Богословље

 

Уколико постоји личност, чије је целокупно богословско стваралаштво и читав живот обележен Евахристијом Цркве, онда то засигурно јесте блажени отац Александар Шмеман. Управо из тог разлога, наслов зборника *Евахаристијско богословље*, који потиче од приређивача, на најбољи начин изражава централну мисао коју овде сакупљени чланци и студије експлицитно изражавају: Евахаристија јесте центар, смисао и само биће живота Цркве, хришћана и живота целокупног створеног света.

Колико је нама познато, први чланак оца А. Шмемана на преведен на српски језик јесте *У шартању за коренима америчке буре — неколико мисли о аутокефалији, црквеном уређењу и еклисиологији*, објављен је још давне 1974. године. У међувремену је преведено готово све што је отац Александар икада написао. Српско богословље се може похвалити скоро целовитим опусом овог колосалног богослова Цркве. Ипак, понешто је остало непреведено. Управо то има прилику да сада изађе на светлост дана, тј. пред српски теолошки и културни публикум. Свакако, у зборник улази и неколицина чланака који су се раније појавили у разним преводима, али смо их опет донели у свжем и новијем преводу.

Зашто о. Александар Шмеман? Зашто данас, након деценија богословског, црквеног и литургијског препорода Православне Цркве у свету и Србији? Неко би питао: зашто изнова текстови оца Шмемана сада када нам је, на изглед, све у вези са њим итекако познато? Чини се да дугујемо одговор на ова не толико прозирна питања.

Циљ зборника, који је пред нама у оваквом облику, вишеструк је. Пре свега, ради се о жељи да одређени (нама важни) текстови оца Александра буду на једном месту, под једним корицама и на српском језику. Ради се о указивању на Шмеманово целовито и систематско бављење проблемима Евхаристије, Литургије, светих тајни и целокупног живота Цркве.

Као друго,постоји потреба за новом херменеутиком савременог евхаристијског богословља Цркве, као и начинима на који исто богословље формира живот хришћана у Цркви и свету. Дакле, оца Шмемана треба изнова читати и тумачити. Потребно је ново вредновање и критичка анализа његових фундаменталних богословских ставова. На многим местима о. Шмеман не проговорити јеиком аутентичног хришћанства, Цркве, Евхаристије и отаца; на другим местима о. Александар ће, пак, преблаго или престрого оценити извесне појаве у богословљу и Цркви. Из тог разлога ће оваква места морати поново да буду читана, коригована, исправљана и добромерно упућена, како би све ишло у корист даљег напретка богословља, Евхаристије и саме Цркве.

Свакако, постоји и трећи циљ зборника. Он се односи према нарастајућем јазу између утопистичких и ескапистичких погледа, филозофија, теологија и светоназора у данашњој Цркви. Многи ће приговорити да је то стари проблем, да од вајкада постоји у Цркви; и сам о. Шмеман је о томе много писао. Ипак, ради се о нећем сасвим другачијем; Говоримо о утопистичко-ескапистичком читању и тумачењу самих Шмеманових текстова. Тако, са једне стране имамо утопистички, романтичан, нералан и неживотан покушај „накалемљивања“ основа евхаристијског богословља о. Александра Шмемана на свакодневни живот хришћана у Цркви, без истинског разматрања питања да ли, како, када и због чега треба или не треба примењивати исте. Са друге стране, присуствујемо и ескапистичком читању о. Шмемана, чији је циљ у овом случају само пуко образовање, академска стручност, научност, итд., без икаквог покушаја да се нешто од прочитаног примени у сопственом животу. У вези са свим наведеним је и проблем идеологије. Реч је о идеологији насталој услед глорификовања или нижег подаштавања богословског лика и дела оца Александра Шмемана. Док се једни заклињу у лик о. Шмемана и његову „непогрешивост“, други не отидоше тако далеко да на ломачама спаљују књиге о. Шмемана. Даљи коментар није потребан. Потребно је, међутим, ослободити се фантазама и извући најбоље из текстова који су пред нама. Мислити својом главом, а не главом идеолога, са које год стране они пристизали.

Дугујемо захвалност многим личностима, које су издашно и трудбенички помогле да зборник буде какав јесте. Пре свега, захваљујемо уреднику „Отачника“, господину Благoју Пантелићу, који је заправо међу иницијаторима овог пројекта. Такође, захвални смо тиму преводилаца: оцу Александру Ђаковићу, господи Ивану Бунисијевићу, Бојану Теодосијевићу, Стевану Јовановићу, Братиславу Здравковићу и Саши Курцићу, као и лектору госпођи Варји Нешић. Посебно захваљујемо госпођи Елени Силк, библиотекарки Православног института Светог Владимира у Њујорку, на уступљеним текстовима у оригиналу, а нарочито на уступању чланака који су до сада били непознати српској теолошкој и културној јавности.

На крају, важно је споменути још један разлог изласка зборника, а њега је најтеже одредити речима — ради се о вери; о вери у оно што ћемо овде читати. Наиме, након деценија евхаристијског богословља, еклисиологије, онтологије и есхатологије, као да лаганим растом надолази неизбежно питање: да ли ми заиста верујемо у све што читамо и што нам се даје као аутентично богословље Цркве? Какве везе оно има са нашим животима? Ова питања треба схватити крајње озбиљно, јер ће над свим могућим богословским концептима (ма какви да су они) живот у Цркви бити пресудно мерило. Живот који не чека.

Лазар Нешић