Српски Језик Кроз Историју ::: Serbian Language Through History

Српски Језик Кроз Историју

Наводи у овом раду базирају на књизи, непознатог аутора, 

"Од Индије до Србије" у издању Српских новина 1961 у Риму.

као и подацима бројних аутора публикованих у новинама и на интернету,

и посебно у делу Др Олге Луковић-Пјановић "Срби народ најстарији".

Намера овога текста је трагање за српским и сопственом коренима,

на бази истините, а не трагично натурене нам, историје.

Веде се класификују као химне, које садрзе народне обицаје, мудрости, пословице и изреке, а датирају од 3 до 6 хиљада година пре Христа. И српске славе са пратецим молитвама, како у прастара времена тако и данас спадају у ред Веда. 

Аутохтонистичка Школа заступа теорију да су сви народи који су зивели на данасњим словенским просторима као и у пределима Дачије, Тракије, Балкана, у јужној Русији и средњој Европи разлицита имена народа српскога порекла. Ова школа , поред Балкана и централне Европе, налази постојбину Срба и у Италији, на Пиринејима, у Бретанији, Хелвецији, Скандинавији, па и у северној Африци и Малој Азији. Противник ове школе, напред је наведено, је германска Берлинско-Бечка Скола, која данас тријумфује на већини катедри историје и она науку води погресним, смисљеним, путем, који одговара интересима политике. 

Бирнуф (Емиле Бурноуфф) у свом есеју о Ведама истразује порекло Индо-Европљана кроз Веде, које су настајале у време "аријевске заједнице". Он налази да се ведске породице заснивају на светости брачног јединства, окружени вером и друштвеним традицијама. Своје доказе изводи из родбинских имена, која од давних времена припадају заједничкој раси народа. А ми знамо да су родбински и породични називи у српском језику задржали обелезја архаичности и аутентичности до данас. 

Истраживац, Свајцарац Адолф Пикте (Адолпхе Пицктер) написао је дело "Индо-Европско порекло или првобитни Аријевци", у коме пише "У давној прошлости једна раса расла је у првобиној колевци, надарена мудрошцу, грандиозна, строге природе, радом је победила сурове материјалне услове свога опстанка. Затим долази до њиховог развоја и патријархалног уређења. Та бујна раса развила је свој језик, савршен и пун интуиције за узвишену поезију. Због своје бројности морали су да се селе, а сеобама им се мењао и језик. Вековима од овога народа настало је више народности. Те сеобе одиграле су се у миленијуме пре Христа, од Индије до Атлантика. Он закључује да је тај бројни народ послужио као основа за развој мноштва људских група, које су из њега произасле. Пикте такође тврди да је језик тога народа био основ за многе језике, који су из њега настали. Заједничке основе овога језика нађене су у Санскриту и Зенду. Отуда помисао да сви индо-европски народи потицу од "једнога стабла". За њихов језик Пикте каже да је био неконтролисане слободе и он га назива "језиком мајке". Пикте такодје пише, био је то језик Веда, богат једносложним глаголским коренима од којих се суфиксима ствара изобиље изведница свих врста. Његов гласовни систем је једноставан и складан. Разликује три рода и седам падежа, ћиме јасно означава деклинације. Заменички наставци за три лица и бројеве омогуцују разликовање нијанси времена и начина. Према свим предњим описима тог језика најближи је српском. Таква складност не налази се нигде сем у српском језику. 

Олга Луковиц-Пјановић у својим истраживањима потврђује да су из српског језика настали и грчки и латински, али као из пелазгијског стабла. Она је цитирала Француза Левека (Левесqуе), који је поредио српски са латинским и грчким језиком и закљуцио: да је српски језик дао прве и најстарије елементе латинском језику;  да су староседеоци Лациума били словенске расе, Срби; и да су се Срби тамо настанили још у време док се језик ограничавао готово само на изразе најпречих потреба. Емил Бурноф наводи како латински придев "хуманус" произлази из српског "уман", а сто је такође везано за ведско "аум" (изговара се на санскритском ом) и у индуском језику ознацава три божанства (Браму, Вишну и Шиву). А Грегор Данковски закључује да се грчка и латинска граматика слажу са српском. По Стабону, латински је најпре био централна група дијалеката сабинског језика, а Сабини су били древни Срби, аутохтони становници Апенинског полуострва, што такође потврђује и Милан Будимир. Хомеров учитељ је знао пелазгијски језик, а у Хомерово доба није се правила разлика измедју трачког и грчког језика. Хекатеј из Милета, 500 година пре Христа, оставио је писане трагове да су Атињани Трацани (Срби). Цески историцар Далемил наводи: "Има једна земља где се говори српски", а Данковски цитира: "Трацани, Гети, Дачани и Мезани, сви говоре српски". Платона су због његове мудрости Грци сматрали божанским, а он казе како у грчком језику има много "варварских" речи. Херодот је био стрији од Платона и он наводи да се у његово време у Грчкој говорило "варварским" језикм. И Сократ тумачи да су Грци били потчињени "Варварима" па су отуда говорили њихов језик. Он такодје закључује да су "Варвари" народ старији од Грка. Према Данковском назив "Варвари" настао је од "барбарос" променом сугласника због лакшег изговарања Грка. Слицно је тумачење и Сократово. Према Платону Грци древни Пелазги, названи од Грка "Варварима" су били антички Срби и говорили су српски. Има написа да су Србе називали и Етрурцима, док су они сами себе звали Расанима. О томе писе Ненад Дјођјевиц у делу "Етрурци или Расани", а Светислав Билбија као да му одговара својим делом "Расани а не Етрурци". Билбија је етрурско писмо дешифровао посредством ћирилицних слова. 

Пишуци о Ведама М.Ф. Неве наводи: "да су отмене, снажне, једноставне, а да нису лишене уметничке вредности". Он такође казе: "Овај језик је звучан, музикалан, чудесан, хармоничан и изненађујућег богаства форме и слике". А Буе за српски језик казе: "Српски језик је богат, енергичан и хармоничан, подједнако добро пристаје мушком и женском роду, добар је за опевање љубавних песама и нежности, као и великих крвавих подвига. Звучан је и отмен. Србин говори полагано, не правећи паузе и својим језиком на најлепши нацин изражава пристојност. Душу српску загрева јужно сунце. Конструкције реченица у српском језику су једноставне, имају изузетан смисао за прецизност, маштовитост и српским се говори пристојно (за разлику од грцког којим се муца и гестикулира). Ако су икада један језик и један народ били створени за владавину јавним расправама, то су сигурно српски језик и српски народ". И Буе закључује: "Срби поседују толико лепе поезије и само то би требало да обавеже све остале народе да уче њихов језик". 

Швајцарац Адолф Пикте рекао је да је живео само зато да докаже који народ је говорио језиком ведских химни. Нажалост, смрт га је прерано зауставила на том племенитом задатку. А Павел Сафарик је недвосмислен у тврдњи да је то српски народ и да је говорио српским језиком. Исто је тврдио и Атињанин Халкокондило, пишуци да су то били Трибали, Трацани и и Илири, као најстарији и највећи међу тадасњим народима, а били су то Срби. 

Утврђено је да су Веде нераздвојно везане са српским језиком и прожете српским песништвом. Веда на српском има значење вида и знања (у смислу унутрашњег сазнања). Како је рекао Сипријан Робер: "Сви словенски језици су настали од српског језика, језика Прамајке". У српском језику корен "Вид" задрзава ведско-српско значење светог, унутрашњег, метафизичког знања. 

Познато је да су хрватски сељаци говорили чајкавским дијалектом, док је загребачка господа одувек настојала да говори немачким, италијанским, латинским или мађарским. Чајкавски дијалект говори се у границном појасу према источном делу Аустрије и Мађарској, где живе Градишћански Хрвати. Они су ту доселили из северног јадранског приморја током XВИ века и донели свој говор, који је прави хрватски, којим су говорили њихови сељаци. Под утицајем Панславистичког покрета чехословачких романтичара Колара и Сафарика у Хрватској долази до "Илирског покрета", чији је носилац био Људевит Гај. Мајка Људевита Гаја била је Немица, родјена Сцхмит. Гај је желео да за хрватски књижевни језик усвоји српски, па је најпре предложио да се језик назове илирским, са идејом каснијег преименовања у српско-хрватски, односно у Хрватској чак хрватско-српски, што је имало смишљене политичке последице исчезавања српског језика, а тиме и српске националности. Професор др Лаза Костић у књизи "Крађа српског језика" пише да је дата идеја дело националиста, док сами Хрвати избегавају да о томе отворено разговарају. Међутим, сам Људевит Гај је 1846 године у листу "Даница" отворено признао да је за хрватски књижевни језик узео језик српског народа. Ђјуро Даницић се олако сагласио са хрватским предлогом, чиме им је уцинио огромну услугу, за чега Олга Луковиц-Пјановић каже да није имао политичког образовања и да није прозрео хрватске намере, што им Вук Караџићзиц никада неби учинио. 

Американцима, Канађанима и Аустралијанцима не пада на памет да мењају име енглеског језика, као што не мисле ни Белгијанци, Луксембуржани, Швајцарци па ни франкофонски Африканци о француском језику. 

Историјски, име Словен потице из периода римског освајања српских територија. Том приликом Римљани су одводили робље, а мушка имена тих Срба претежно су се завршавала са слав, као: Мирослав, Србислав, Крунослав, Братислав и слицно (сто је код Срба имало значење славнога - глориоус), а у латинском се изговарало "склав" или "сцлавус" (са значењем роба), од чега је временом настало Словен. Истим словенским језиком говорили су Гети, Сармати, Скити, Дачани и Трачани, што тврде Стабон, Апендини и Овидије. А како касније наводе Суровјецки и Сафарик, па Добровски, Милојевић и Зиванцевић ради се о српском језику. Према Херодоту, када је рец о Словенима, ради се о великој људској групи народа који је припадао индо-европској раси и заузимао просторе источне Европе, данашње Пољске, Мађарске, Аустрије, Ческе и Балкана са територијама данашњих српских земаља. 

На основу античких писаца недвосмислено је да су сва грчка острва, са континенталном територијом и Италијом били насељени Трачанима, што потврђује Страбон. Сви су они говорили грчко-илирски или илирским (словенским, значи српским) језиком, коме су централна зона били Подунавље и црноморска обала Дачије. Трачани (Срби) су се одатле ширили по Европи, а ширио се и њихов језик. Лоренц Суровјецки и Павел Сафарик су у врло документованој студији изнели непобитне тврдње да су Срби живели у Подунављу и Панонској низији и одатле се сирили на север и запад. Они такође наводе да је папа Јован X (914-929) тврдио да су Илири и Трачани били Словени (а то знаци Срби). Према томе, језик који је Овидије научио док је боравио у изгнанству био је српски. А и поред свих претрпљених измена, као што се дешава свим језицима, српски је остао поетичан. А ако се поштује идеја о континуитету латинског и грчког језика, по којој логици се то исто не дозвољава српском, тим пре што се ради о народу називаном Трачани, Трибали, Сармати, Венди, Венети, Винди или Вани, па и Анти, а увек се ради о Србима, који су себе, по тврдњи Сафарика, свуда и увек називали својим српским именом. И по тврдњи Грегора Данковског, а према Овидиу, Гети су били Словени и припадали роду Трачана, били су храбар и праведан народ и говорили су словенски (односно српски) језик.

Олга Луковић-Пјановић цитира Француза Пејсонела, који износи тврдњу да се српски, поред европских земаља говорио и у више земаља Азије. Говорио се и на дворовима турских царева. Само се по различитим областима у маломе разликовао у дијалектима, што је логично за све језике. Олга такође износи пример Стјепана Митрова Љубише, који наводи пример црногорског племена Паштровића које је живело на истом простору од праисторијских времена. Слицно је писао и Јован Цвијиц, географ светског угледа и председник Српске Краљевске Академије. А и Олга Луковић-Пјановић, према предању њене мајке тврди да су њихови пра родитељи живели у драгачевском крају јос у доба Александра Великог, а то значи бар 400 година пре родјења Христа. Сви ови примери потврђују тврдње да смо на Балкану од преисторијских времена. Константин Јирецек је изрекао мисао, која каже: "Никада се на земљи није догодило да један подјармљени народ потпуно нестане а да не остави капљу своје крви у жилама победилаца или реч у њиховом језику". Позната је и Волтерова изрека "Лакше је веровати у лаж, која се чула по хиљаду пута, него у истину, која се чује први пут". 

Католичка црква од најранијих времена изразавала је неограничену мржњу према Србима. Запад је од увек себе проглашавао "цивилизованим", а Србе називао "варварским", цитира Олга Луковић-Пјановић, према француском Ларусу XX века. За геноциде чињене над српским живљем католичка црква никада није ни покушавала да исте спречи. Замерали су им на начину зивота, на поштовањима према умрлим, на заједничком обрађивању земље и слично, што Олга Луковић-Пјановић, напротив, истиче као српске традиције и понос. Како казе: "Шта Запад зна о заједничком орању и копању, о мобама и прелима, о косидбама и комушању кукуруза. Српски традиционални живот вековно се заснивао на светињама попут оне "Љуби ближњега свога као самога себе". Књига Олге Луковиц-Пјановић "Срби народ најстарији" обилује историјским доказима и цитатима аутора свих нација, на свим живим и мртвим светским језицима. Из свега изнетога, Срби су били распрострањени од Индије до Атлантика, најмање два миленијума пре Христа. Нажалост, данас их је све мање и мање, распарчавају нас на разлиците начине. Последња уништавања су најстрашнија и најмасовнија, а Запад ћути. А нестајањем народа нестаје и његов језик, све више славских свећа се гаси. У чије име се то ради? Засто се Срби убијају у тако великом броју, а да при томе свет ћути, пита се Олга? Који је циљ толико узвишен да може оправдати варварско убиство једне нације? Који циљ је довољно велик да мозе оправдати таква средства масовног уништења читавог једног народа? 

Велики је број истакнутих имена који су дали огроман допринос у откривању српске прошлости, знацајне не само за нас Србе, вец за светску историју уопште. Посебно место, овде, припада др Олги Луковиц-Пјановиц, која је највеци поборник Аутохтонистичке школе и у својим књигама сасвим одређено указује на области које још треба истараживати. 

Србима остаје да прилагоде своје уџбенике историје доказаним истинама о својој прослошти, како будуце генерације не би висе наседале фалсификованим неистинама освајачких народа. 

Веома сам захвалан Милану Берићу, који је највисе допринео да овај текст додје у руке многобројним Србима, постоваоцима правде и истине. 

Симо Јелача 

Serbian Language Through History

Dr. Simo Jelača

28/5/2003

The statements in this paper are based on a book by an unknown author.

"From India to Serbia" published by Serbian Newspapers in 1961 in Rome.

as well as the data of numerous authors published in newspapers and on the Internet,

and especially in the work of Dr. Olga Luković-Pjanović "The Oldest Serbian People".

The purpose of this text is to search for Serbian and own roots,

on the basis of true, and not tragic, natural history.

The Vedas are classified as hymns, which contain folk customs, wisdom, proverbs and sayings, and date from 3 to 6 thousand years before Christ. Serbian glories with accompanying prayers, both in ancient times and today, belong to the order of the Vedas.

The Autochthonistic School advocates the theory that all peoples who lived in today's Slavic areas, as well as in the regions of Dacia, Thrace, the Balkans, in southern Russia and Central Europe, are different names of peoples of Serbian origin. This school, in addition to the Balkans and Central Europe, finds the homeland of Serbs in Italy, the Pyrenees, Brittany, Helvetia, Scandinavia, and even in North Africa and Asia Minor. The opponent of this school, as stated above, is the Germanic Berlin-Vienna School, which today triumphs in most departments of history and which leads science in a wrong, deliberate, way, which corresponds to the interests of politics.

In his essay on the Vedas, Emile Burnouff explores the origin of the Indo-Europeans through the Vedas, which were created at the time of the "Aryan community". He finds that Vedic families are based on the sanctity of marital union, surrounded by faith and social traditions. He derives his evidence from family names, which have belonged to the common race of people since ancient times. And we know that family and family names in the Serbian language have retained the marks of archaicness and authenticity to this day.

The Swiss researcher Adolphe Pickter wrote the work "Indo-European origin or the original Aryans", in which he writes "In the distant past, a race grew in the primordial cradle, gifted with wisdom, grandiose, strict in nature, by work it conquered harsh material the conditions of their survival. Then comes their development and patriarchal arrangement. That luxuriant race developed its own language, full of sublime poetry. Because of their numbers, their language also changed over the centuries several peoples arose. Those migrations took place in the millennia before Christ. He concludes that this numerous people served as the basis for the development of many human groups, which arose from him. The Picts also claim that the language of that people was the basis for many languages, which arose from it. The common basis of this language was found in Sanskrit and Zend. Hence the idea that all Indo-European peoples come from "one tree". He says that his language was uncontrolled calls it "the mother tongue". The Picts also write, it was the language of the Vedas, rich in monosyllabic verb roots from which suffixes create an abundance of derivatives of all kinds. His voice system is simple and harmonious. It distinguishes three genders and seven cases, thus clearly indicating the declensions. Pronominal suffixes for three persons and numbers enable the distinction of nuances of time and manner. According to all previous descriptions of that language, it is closest to Serbian. Such consistency is not found anywhere except in the Serbian language.

In her research, Olga Lukovic-Pjanović confirms that both Greek and Latin arose from the Serbian language, but as if from the Pelasgian tree. She quoted the Frenchman Levesque, who compared Serbian with Latin and Greek and concluded: that the Serbian language gave the first and oldest elements to the Latin language; that the natives of Latium were of Slavic race, Serbs; and that the Serbs settled there at a time when the language was limited almost only to expressions of the most pressing needs. Emil Burnoff states that the Latin adjective "humanus" comes from the Serbian "uman", which is also related to the Vedic "aum" (pronounced in Sanskrit om) and in the Hindu language denotes three deities (Brahma, Vishnu and Shiva). And Gregor Dankovski concludes that Greek and Latin grammar agree with Serbian. According to Stabon, Latin was first the central group of dialects of the Sabine language, and the Sabines were ancient Serbs, autochthonous inhabitants of the Apennine peninsula, which is also confirmed by Milan Budimir. Homer's teacher knew the Pelasgian language, and in Homer's time no distinction was made between the Thracian and Greek languages. Hecataeus of Miletus, 500 years before Christ, left written evidence that the Athenians were Thracians (Serbs). The Czech historian Dalemil states: "There is one country where Serbian is spoken", and Dankovski quotes: "Thracians, Geti, Dacians and Mezans, all speak Serbian". Plato was considered divine by the Greeks because of his wisdom, and he says that there are many "barbaric" words in the Greek language. Herodotus was older than Plato and he states that in his time a "barbarian" language was spoken in Greece. And Socrates interprets that the Greeks were subject to the "Barbarians" and therefore spoke their language. He also concludes that the "Barbarians" are a people older than the Greeks. According to Dankovski, the name "V

arvari" was formed from "barbaros" by changing the consonants to make it easier to pronounce the Greeks. The interpretation is similar to that of Socrates. According to Plato, the ancient Pelasgian Greeks, called "Barbarians" by the Greeks, were ancient Serbs and spoke Serbian. There are inscriptions that Serbs were also called Etruscans , while they called themselves Rasans. Nenad Djođjevic writes about this in the work "Etruscans or Rasans", and Svetislav Bilbija seems to correspond to him in his work "Rasans and not Etruscans". Bilbija deciphered the Etruscan alphabet using Cyrillic letters.

Writings about the Vedas by M.F. Neve states: "that they are classy, ​​strong, simple, without being devoid of artistic value". He also says: "This language is sonorous, musical, wonderful, harmonious and surprisingly rich in form and image". And Bue says about the Serbian language: "The Serbian language is rich, energetic and harmonious, it suits the male and female gender equally well, it is good for singing love songs and tenderness, as well as great bloody feats. It is sonorous and elegant. The Serbian speaks slowly, no making pauses and expressing politeness in the most beautiful way. The Serbian soul is warmed by the southern sun. Sentences in Serbian are simple, they have an extraordinary sense of precision, and Serbian is spoken politely (in contrast to Greek, where one stutters and gestures). ever one language and one people were created to rule public debates, it is certainly the Serbian language and the Serbian people". And Bue concludes: "Serbs have so much beautiful poetry and that alone should oblige all other nations to learn their language."

The Swiss Adolf Picte said that he lived only to prove which nation spoke the language of the Vedic hymns. Unfortunately, death stopped him prematurely from that noble task. And Pavel Safarik is unequivocal in his assertion that it is the Serbian people and that he spoke the Serbian language. The Athenian Chalkokondylos claimed the same, writing that they were the Tribals, the Thracians and the Illyrians, as the oldest and largest among the peoples of that time, and they were the Serbs.

It was established that the Vedas are inseparably linked with the Serbian language and imbued with Serbian poetry. Veda in Serbian means sight and knowledge (in the sense of inner knowledge). As Cyprian Robert said: "All Slavic languages ​​originated from the Serbian language, the language of the Mother Mother". In the Serbian language, the root "Vid" retains the Vedic-Serbian meaning of sacred, inner, metaphysical knowledge.

It is known that the Croatian peasants spoke the Čajkavian dialect, while the Zagreb gentlemen always tried to speak German, Italian, Latin or Hungarian. The Čajkavian dialect is spoken in the border zone towards the eastern part of Austria and Hungary, where the Gradišćan Croats live. They moved there from the northern Adriatic coast during the 16th century and brought their own language, which is real Croatian, which was spoken by their peasants. Under the influence of the Pan-Slavist movement of Czechoslovak romantics Kolar and Safarik, the "Illyrian movement" was born in Croatia, whose bearer was Ljudevit Gaj. Ljudevit Gaj's mother was German, born Schmit. Gaj wanted to adopt Serbian as the Croatian literary language, so he first proposed that the language be called Illyrian, with the idea of ​​later renaming it to Serbo-Croatian, that is, in Croatia even Croatian-Serbian, which had deliberate political consequences of the disappearance of the Serbian language, and thus and Serbian nationality. Professor Dr. Laza Kostić writes in the book "Stealing the Serbian Language" that the given idea is the work of nationalists, while the Croats themselves avoid discussing it openly. However, Ljudevit Gaj himself openly admitted in 1846 in the newspaper "Danica" that he took the language of the Serbian people as the Croatian literary language. Đjuro Danicić lightly agreed to the Croatian proposal, thereby doing them a huge favor, for which Olga Lukovic-Pjanović says that he had no political education and that he did not see through Croatian intentions, which Vuk Karadziczic would never have done to them.

Americans, Canadians and Australians do not think of changing the name of the English language, just as neither Belgians, Luxembourgers, Swiss nor francophone Africans think about the French language.

Historically, the name Sloven originates from the period of the Roman conquest of Serbian territories. On that occasion, the Romans took away slaves, and the male names of those Serbs mostly ended with slav, such as: Miroslav, Srbislav, Krunoslav, Bratislav and the like (which among the Serbs had the meaning of glorious - glorious), and in Latin it was pronounced "slav". or "sclavus" (with meaning of slave), from which over time the Slav arose. The Getae, Sarmatians, Scythians, Dacians, and Thracians spoke the same Slavic language, as Stabon, Appendini, and Ovid claim. As later stated by Surovjecki and Safarik, Dobrovski, Milojević, and Zivancević, it is about the Serbian language. According to Herodotus, when it comes to the Slavs, it is a large human group of people who belonged to the Indo-European race and occupied the areas of Eastern Europe, today's Poland, Hungary, Austria, the Czech Republic, and the Balkans with the territories of today's Serbian countries.

Based on the ancient writers, it is unequivocal that all the Greek islands, with the continental territory and Italy, were inhabited by Thracians, which is confirmed by Strabo. All of

they spoke the Greek-Illyrian or Illyrian (Slavic, meaning Serbian) language, whose central zone was the Danube and the Black Sea coast of Dacia. The Thracians (Serbs) spread across Europe from there, and so did their language. In a well-documented study, Lorenz Surovjecki and Pavel Safarik made irrefutable claims that the Serbs lived in the Danube and the Pannonian Lowlands and spread north and west from there. They also state that Pope John X (914-929) claimed that the Illyrians and Thracians were Slavs (which means Serbs). Therefore, the language that Ovid learned while in exile was Serbian. And despite all the changes it underwent, as happens with all languages, Serbian remained poetic. And if the idea of ​​the continuity of the Latin and Greek languages ​​is respected, by what logic is the same not allowed in Serbian, especially when it comes to a people called Thracians, Tribals, Sarmatians, Vendi, Veneti, Vindi or Vani, even Anti, and always it is about the Serbs, who, according to Safarik, called themselves everywhere and always by their Serbian name. And according to Gregor Dankovski, and according to Ovid, the Getae were Slavs and belonged to the family of the Thracians, they were a brave and just people and they spoke the Slavic (or Serbian) language.

Olga Luković-Pjanović cites the Frenchman Paysonel, who claims that Serbian was spoken in several Asian countries in addition to European countries. It was also spoken at the courts of the Turkish emperors. It only differed slightly in dialects in different areas, which is logical for all languages. Olga also presents the example of Stjepan Mitrov Ljubiša, who cites the example of the Montenegrin Paštrović tribe that lived in the same area since prehistoric times. Jovan Cvijic, world-renowned geographer and president of the Serbian Royal Academy, wrote similarly. And Olga Luković-Pjanović claims, according to her mother's tradition, that their ancestors lived in the Dragačevo area as early as the time of Alexander the Great, which means at least 400 years before the birth of Christ. All these examples confirm the claims that we have been in the Balkans since prehistoric times. Konstantin Jiretsek expressed a thought, which says: "It has never happened on earth that a subjugated people completely disappeared without leaving a drop of their blood in the veins of the victors or a word in their language." Voltaire's saying "It is easier to believe a lie, which has been heard a thousand times, than to believe the truth, which is heard for the first time".

From the earliest times, the Catholic Church expressed unlimited hatred towards the Serbs. The West has always declared itself "civilized" and called the Serbs "barbaric", quotes Olga Luković-Pjanović, according to the French Larus of the 20th century. For the genocides committed against Serbian life, the Catholic Church never even tried to prevent them. They reproached them for their way of life, respect for the dead, joint cultivation of land and the like, which Olga Luković-Pjanović, on the contrary, points out as Serbian traditions and pride. As they say: "What does the West know about joint plowing and digging, about mobs and preliminaries, about mowing and threshing of corn. Serbian traditional life for centuries was based on sacred things such as "Love your neighbor as yourself." Olga Lukovic-Pjanović's book "Serbs "the oldest nation" abounds in historical evidence and quotations by authors of all nations, in all living and dead languages ​​of the world. From all that has been said, Serbs were spread from India to the Atlantic, at least two millennia before Christ. Unfortunately, today there are fewer and fewer of them, they are being torn apart us in different ways. The last destructions are the most terrible and the West is silent. And with the disappearance of its people, more and more Slavic candles are being extinguished. Why are Serbs killing themselves in such large numbers? That's why the world is silent, asks Olga? What goal is so high that it can justify the barbaric murder of a nation? What goal is big enough to justify such means of mass destruction of an entire people?

There are a large number of distinguished names who made a huge contribution to the discovery of the Serbian past, significant not only for us Serbs but for world history in general. A special place, here, belongs to Dr. Olga Lukovic-Pjanovic, who is the biggest supporter of the Autochthonistic school and in her books clearly points out the areas that still need to be explored.

It remains for the Serbs to adapt their history textbooks to the proven truths about their past so that future generations will no longer fall prey to the falsified lies of the conquering nations.

I am very grateful to Milan Berić, who contributed the most to this text reaching the hands of numerous Serbs, respecters of justice and truth.

Dobra Knjiga

Predstavlja:

NOĆ SLOMLJENIH STRELA

Iz Predgovora:

"...MEGALOPOLIS III

Mister anonimus, stanovnik velegrada, ponovo medju nama – kratke priče”Noć slomljenih strela” Sebastijana Sava Gor-a

 

Anarhizam se danas modernizovao a urbani buntovnik konformizovao. Svetska revolucija nije uspela, ostalo nam je da sami vodimo svoje bitke a ostao nam je i andergaund (underground). Pred nama je jedan  andergraund opredeljen mlađi beogradski pesnik, rok muzičar i pisac, Sebastijan Sava Gor, koji nam u ovoj svojoj seriji kratkih priča pripoveda o urbanizovanim ambijentima Megalopolisa III, megalopolisa nužnosti, za razliku od futurističko-tehnicističkog Megalopolisa I, megalopolisa želje – Metropolisa, Frica Langa (Fritz Lang, 1890-1976), nikad ne ostvarenog, i Megalopolisa II - tepih-urbanizacije iz šezdesetih godina prošlog veka koja je obećavala “posao i stan za svakog”, ali neuspešno, što se kasnije uspostavilo i kao utopija. Andergraund je ovde važan kao jedini nastavak ideja o Svetskoj /modernoj/ revoluciji, nastalih na zdravoj osnovi Spenserovog  konzervativnog anarhizma (Herbert Spencer 1820 –1903) sa krilaticom: “The Man versus the State / Čovek protiv države/”,  a koji  se takođe nikad nije realizovao kao “naivan”. Dok su se u medjuvremenu pojavile ideje o globalizaciji sveta i društvu bez države, ovaj umetnički pravac, mada naizgled globalistički, zapravo je jedini ostao anarho-podrivački  i ima za krajnji cilj da podrije sve društvene sisteme, aparature i establišmente, bilo koje vrste, pošto ih smatra za prodate i pokvarene..." 

***

Recension for book - Sebastian Sava Gor : “The night of broken arrows”, Belgrade, 2014, short stories about urban man. Text is analysing urban man today, and find, in this short stories, it is quite different from the urban man of Megalopolis I / Metropolis of Fritz Lang - megalopolis of wishes/, and the urban man of Megalopolis II / massive felt-urbanisation from 1960 - urbanisation of disappointment/. Conclusion is that today we have Megwith cult of fun and games/ and that writer fight against that... fight for more nature and more "natural life"/ in yourself, everyday life, love.../

Free PDF - MEGALOPOLIS III Jadranka Ahlgren

***

Noć Slomljenih Strela

Cena : 880,00 RSD

Detaljne informacije o knjizi:

Autor: Sebastian Sava Gor

Žanr Savremena proza

Izdavač: Sebastian Sava Gor

ISBN: 9788691820503

Br. strana: 90

Povez: broširan

Jezik: Srpski

Pismo: Latinica

Format: 20cm

👇

Noć Slomljenih Strela (Savremena Proza) | Dobra Knjiga

****

Dobra Knjiga

Predstavlja:

ISHOD NA NIŠANU

Iz Predgovora:

„...da je na Zemlji sve racionalno, ništa se ne bi ni događalo...“

- Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Objektivna neracionalizacija je postala opšta pojava i u tom smislu egzistencija je ugrožena.

Tražeći, kao hodajući kroz mrak, autor uspeva da iracionalno, nadrealno, podsvesno, lično i kolektivno nesvesno, osvetli i da kroz sopstvenu prizmu, realizuje specifičnu i novu lingvističku formu, nov, literarni stil, kojim nam. predstavlja zbirku poezije, tako otvoreno slikovitu, bez poređenja, koketiranja, sa bilo kakvim

autoritetima, koja postavlja jako bitna pitanja, prvenstveno pitanja koja se tiču naše zajedničke egzistencje.

Na veoma jedinstven i snažno poetičan način, Sebastian Sava Gor uspeva da pretvari nadrealno u egzizstencijalno.

ISHOD NA NIŠANU

Cena : 880,00 RSD

Detaljne informacije o knjizi:

Autor: Sebastian Sava Gor

Žanr Poezija

Izdavač: Sebastian Sava Gor

ISBN: 9788691820510

Br. strana: 70

Povez: broširan

Jezik: Srpski

Pismo: Latinica

Format: 20cm

Datum izdavanja: 2022

👇

ISHOD NA NIŠANU:::DOBRA KNJIGA::: KUPOVNA VEZA