Knjiga: Noć Slomljenih Strela - Čovek Koji Je Čekao Sledeći Dan | Dobra Knjiga | Savremena Proza. Književnost. Contemporary Prose. Prose Contemporaine
Dragoljub Miodragović, četrtdesetogodišnji poštar, se tog jutra probudio zaprepašćen činjenicom da je kao klada udario o parket telom. Drugim rečima opisano Dragoljub je ispao iz sopstvenog kreveta.
Sa bolom u desnoj podlaktici , na koju je pao on besno, nekako tupo i ošamućeno pogleda oko sebe. Zagleda se u prašnjave i smrdljuckave čarape koje su stajale njemu ispred nosa. On poskoči sa poda veoma brzo i spretno kao željom da momentalno zaboravi šta mu se dogodilo. Požurio je da se obuče.
Šutnuvši čarape koje završiše u ćošku on stade nasred sobe kao ukopan .
" Desi se svima ...", pomisli bodreći sebe. Osvrnu se oko sebe, naokolo, vide komodicu, na njoj sat, lekove.
Koliko je sati ? Shvatio je da mora jako da požuri. On dohvati crni, kožni, muški novčanik i ključeve sa priveskom na kome je visilo sidro.
"Mislim da sam sanjao nešto nemirno ...” - pomisli i krenu polako ka kupatilu.
Pognute proćelave glave uhvati se kvaku kupatilskih vrata , povuče vrata snažno ka sebi i pritom udari vratima samoga sebe tako da je "sve zvezdice" video.
Udarc ga snažno odbaci korak, dva unazad. On se uhvati za vrelo čelo i oseti sopstvenu toplu, lepljivu krv koja se nežno slila preko čela i nosa do oka gde zamućenog vida poče da trepće, požuri u kupatilo i poče lice zapljuskivati hladnom vodom.
Potom se pogleda u ogledalo i vide modru čvorugu na čelu sa malom ranicom iz koje krv više nije curila.
Zbunjeno, ogledajući se u ogledalu poče kao kakvu molitvu da govori u sebi:
" Ništa ne boli , dobro je , ništa ... ništa ... "
Iz male kupatilske fijokice Dragoljub poče da traži , brzo prevrćući sve šta je video neki preostali flaster. Obradova se kada je našao još jedan , odavno kupljen i sa zadovoljstvom ga nalepi na čvorugu koja se u međuvremenu još malo nadula. Malo pribraniji on se podseti svog pada iz kreveta i začudi se kako mu se dogodilo to da nije čuo alarm na svom stonom satu koji ga inače i redovno budi i služi već dosta godina.
Naglo odbaci “ analizu pada” i u svesti mu iskrsnu lice Marte , koleginice sa posla u koju je tajno i sramežljivo bio zaljubljen od prvog trenutka kada je video na šalteru za prijem i otprem paketa gde se zaposlila.
Lice lepe , pomalo debeljuškaste ženice sa velikim zelenim očima koje su ga , tako mu se činilo, oduvek milovale pogledom.
" Šalterski posao, kulturan a ne kao ja ... po ulicama ..." - pomalo nezadovoljno mu prođe misao.
" Neobrijan ! " - shvati Dragoljub i poče se rukom pipkati po sveže izraslim , sitnim čekinjicama brade na licu.
Pogledavši na svoj ručni sat, zaostavštinu od svog voljenog sada pokojnog dede on shvati da će najverovatnije zakasniti. Ubrza se šeprljasto, uze svoj novi somotski sako i brzo izađe na vrata.
Dragoljub nije nikada položio vozački ispit , pokušavao je neverovatnih jedanaest puta , na kraju je odustao. Tako da on sada brzim korakom hitaše ka autobuskoj stanici koja nije bila daleko od njegove zgrade.
Kraj u kome je živeo je bio poprilično tih i lepo uređen . U zemlji pored trotoara , lipe i breze , čuo se cvrkut ptica koji je jeko prijao Dragoljubu.
Rana jesen, toplo jutro koje je u njemu probudilo nekakvo setno osećanje, uživao je.
Ubrzo je stajao na autobuskoj stanici, strpljivo čekao autobus , zagledan u poznatog klošara preko puta ulice koji se izvalio na otrcanom ćebetu češkajući se konstantno , čas po nogama , po grudima, čas po glavi.
" Gde li će ovaj na zimu ? " - pitao se Dragoljub, već toplo obučen u crnu vunenenu rolku ispod sakoa iste boje i tamnoplavim farmericama sa finim crnim jesenjim cipelama na nogama.
Dragoljub Miodragović je oduvek držao do svog izgleda a na stranu to što su mu oduvek govorili da izgleda mlađe za svoje godine, što mu je svakako godilo.
Najednom, kako to misli i mašta po neki put umeju da se poigraju sa nama , Dragoljubu pade čak i pomalo smešljiva ideja na pamet.
" Eh... ne bi bilo loše kada bih tako mogao da idem ulicom i pravim neke akrobacije , više u stvari kada bih znao neke trikove, čarolije, magije u stvari ... da zasmejem i zabavim ljude , da me znaju po mojim veštinama ... ne bi bilo loše, hm, bilo bi zabavno ... da na primer puštam vatru iz nosa ili kroz usta ... da skočim pa da se malo zadržim u vazduhu u nekoj elegantnoj pozi ... "
U tom času pristiže na stanicu autobus broj 77 , onaj koji je i čekao.
Dragoljub mirno uđe u autobus i pogleda ima li možda mesta da sedne. Bilo je dosta slobonih novih stolica, lepo tapaciranih plavim somotom. On odabra mesto pored prozora i pođe ka njemu. Iznenada ga preseče jak ženski krik.
" Jaoooj !!! " , on se okrete i oči mu se zaustaviše na licu starije gospođe, izkežene, koja je besno razrogačila oči i piljila u njega.
" Čoveče jedan !!! ... ti... !!! ..." - siktala je gospođa riđe ofarbane kose sa strašnim kezom na licu.
" Jaoj ljudi , ovaj me štiklom zgazio , ni osetio nije ... ni da se izvini !!! "
Dragoljub svoj hipnotisani pogled skrenu sa nje i pogleda oko sebe. Svi pogledi uprti u njega, vozač čak nije još uvek zatvarao vrata.
On u zemlju da propadne ... ih , gde bi sada svoju proćelavu glavu sakrio.
" Pardon, pardon ... oprostite gospođo... " , on se saže, ne razmišljajući šta radi, ka ženinoj cipeli ali gospođa ga tako šutnu da njemu puče usna i pođe krv. On pade na leđa ali momentalno poskoči i uspravi se.
" Jaooj ... " - urlala je i dalje gospođa - " On još neku čvorugu na čelu ima !!! Ko zna kakav je ovo siledžija ... ljudi za nogu pokušao da me uhvati ... marš, marš od mene stoko jedna ... "
Dragoljub još jednom baci brzi pogled oko sebe i videvši još uvek otvorena vrata brzo pohita ka njima i doslovce iskoči iz autobusa.
Vozač ih odmah zatvori i Dragoljub otprati autobus pogledom.
Ponovo na stanici, ovog puta pustoj. Po koji jesenji, požuteli list je nošen laganim vetrom proleteo je pored Dragoljuba. On oseti pogled na sebi. Skitnica preko puta , ovog puta u sedećem položaju , savijenih kolena i glave prislonjene na njih je gledao ravno u njega. Dragoljub nekako začkilji očima i drsko uzvrati, ljut i na skitnicu.
" Užas... užas ... " , ponavljao je on u sebi , posebno postiđen što je sada prisećajući se u autobusu uočio i neka lica koja viđa svako jutro kada kreće na posao. Pola šest , taj termin i taj autobus , moraće i sutra u isti , pomisli , besan što su se stvari odigrale na tako glup, najgluplji način. Umiri ga malo pomisao da će sutra ući ponovo mirno i dostojanstveno kao da se ništa nije ni dogodilo a rešio je i da se ne osvrće oko sebe , da nađe svoje mesto i sedne gledajući samo kroz prozor.
Ošamućeno on pogleda u belo'plavičaste oblake tražeći mesta gde probija Sunce.
Naposletku uđe u otvorenu pekaru , koja se nalazila na samoj stanici.
Pekarka, mlada punačka devojka ga pozdravi kao poznatu mušteriju. Kako mu je poželela dobro jutro ona rečenicu na kraju otužno utiša i zagledana se u njegovo lice pažljivo ga upita:
" Gospodine Miodragoviću ... vi ste negde pali ? "
" Ma, sapleo se i pao ... šmokljan jedan, ništa strašno Branka " - odgovori on spontano i neplanirano.
" Pa gde ste pali ?! " , upita ga ljubazno i zabrinuto Branka , prilazeći mu sa maramicama u rukama.
" Na stepeništu sam se sapleo ali sam uspeo da se dohvatim nekako i eto licem malo ... ma ništa ozbiljno Branka." - nastavio je Dragoljub sada već skockan u svoju lažnu priču.
Odustan je bio Dragoljub. Dok mu je mlada pekarka davala maramice , on tupkajući usnu da obriše krv , zapeva u sebi spontano staru dečiju pesmicu: " Kuća, kuća, kućica, ispred kuće baštica ... "
Pekarka prekinu tok njegovih misli , nastavlljajući da ga znatiželjno ispituje.
" I kako to , kažete ... ma na kakve stepenice... ? "
" Bezveze Branka , neću više ni da mislim o tome ... ajd ti meni jedan jogurt i kiflu . " Dragoljubu se žurilo da okonča neprijatan razgovor ali Branka nastavi:
" Ajd, ajd ... evo ide, a oćete malo leda ..." - ona ga dobronamerno pogleda.
" Ne, ne ... ma kakav led , pa dete nisam ni ja još za bacanje ... " - sa polukiselkastim osmehom Dragoljub malo odmahnu glavom i dodade:
" I daj jednu kaficu i novine, danas neću na posao, javiću odmah da me zamene, odluči zadovoljno Dragoljub.
Kafu nije ni popio, novine je zgužvao, savio i nabio u džep od sakoa.
Brzo se našao ponovo kući. Sa vrata on polete do komodice sa dokumentima , uze zdravstvenu knjižicu i još neke sada nebitne papire skorašnjeg datuma , sve ih potrpa u džepove spreman da izadje ali se tada seti da nije pozvao Poštu kako bi najavio svoj izostanak.
Uze telefon i poče se šetkati se po stanu nervozno čekajući na odgovor sa druge strane.
U tim kratkim trenutcima prođe mu još jedna misao potpuno nevezana za njegov slučaj u kome se momentalno nalazio.
" Frenk Sinatra možda i nije bio toliko loš..."
Trgao ga je jasan elektronski glas poštanske sekretarice. Dragoljub odabra broj koji mu je bio potreban.
" Halo, odazva se živo veseli ženski glas ... izvolite ... "
" Dunja ja sam ... Dragoljub, poštar, ej vidi, ja sam pao niz stepenice i sad moram hitno kod lekara ... "
" Bože Dragoljube ti si, pa kako si, pao si sa stepenica, dragi moj Dragče, jel si slomio nešto ? "
" Ma ništa nisam slomio ali me glava jako boli pa idem da je snimim... razumeš ? "
" Da, da, proslediću, naravno odmah idi... "
" Važi Dunja ... zdravo "
" Da, da i polako Dragče , polako ... " - kao da je crvkutala sekretarica.
" Dragoljub brzo i namršteno spusti slušalicu i zaputi se ka izlazu.
Ponovo na autobuskoj stanici. Ovog puta je na stanici bilo dosta ljudi uglavnom pognutih glava i zamišljenih lica. Dragoljub nije obraćao pažnju na njih, njegov pogled se ponovo zaustavi na klošaru preko puta ulice. Klošar je ovog puta šetao levo desno po trotoaru praveći po dva tri koraka napred i opet nazad, od mesta gde se nalazilo njegovo trošno, buđavo ćebe.
" Opet prokleta skitnica šta li samo gleda i šetkajući se ovuda po ceo dan, go ludak je danas ", besneo je malo u sebi Dragoljub rešivši da što pre sprovede u delo svoj plan koji je odavno imao na pameti.
" Slobodan dan, lep jesenji i slobodan dan po sred srede, baš sreda, ništa nije slučajno, kako moderno kažu... " - pojasni sam sebe Dragoljub.
" Danas na Adu, do večeri na Adi ili barem negde do posle podneva... " - smišljao je radujući se.
" E sad da vidimo, odmah ću tražiti da me prime... kao hitno... da ne bih čekao... "
Autobus je brzo stigao i Dragoljub se za nepunih petnaestak minuta našao na putu ka Domu Zdravlja. Ponavljajući tekst koji je kao da je učio napamet da bi ga izgovorio kod lekara on stiže do stepenica koje su vodile na ulaz u ustanovu.
Pored stepeništa su se nalazili veliki borovi i jelke , one su u ostalom okruživale čitav objekat tako da je kraj izgledao veoma prijatno. Dragoljub je silazeći niz stepenice primetio na sebi pogled sredovečne žene, visoke, dobrodržeće sa svojih pedesetak godina. Stari neženja, večiti mladić, Dragljub zaboravi sve svoje loše misli i "nabaci", lep zavodnički osmeh na lice, tada mu se ranica na usni otvori i puče, to ga zabole i on se uhvati za usnu dok žena promače pored njega a on pokušavajući da se levom rukom uhvati za gelender nespretno stade i iščaši desnu nogu. Jauknu Dragoljub poprilično tiho ali bolno.
" Šta je ovo đavola mu... " - sada on zakuka kao žena u autobusu ali iskrenije i bolnije.
" Jaoj... Jaoj... ", skakutao je on stepenicama gledajući ispred sebe polako oslanjajući se na svoju levu nogu.
" E tek sada ću da pričam, sve da im ispričam, jaoj, jaoj, boli nema šta, valjda ništa nije ozbiljno... videćemo sada... "
U čekaonici je bilo dosta ljudi, sredovečnih i onih starijih, uglavnom najviše žena koje su većinom zdrave održavale svoje kontrolne preglede i dugo volele da pričaju sa doktorima, praveći tako večitu gužvu.
Dragoljub se osvrtao oko sebe. Videći gužvu i na samom šalteru on se pognu kao kakav starčić i dogega se do kraja reda.
Kada je prišao Dragoljubu se obrati starija bakica, malecka i proćelava. On sa malo prezira pogleda ka ženi.
" Vi ste povređeni mladiću... idite tamo na urgentni... "
" Moram knjižicu znate... da predam.... " - odgovori joj kroz zube Dragoljub.
" Da, da... ljudi... gospodin je povređen, da li bih ste mogli... hitno je! " – glasom nesvojstvenim njenom izgledu, progovori duboko žena tako da se ljudi osvrtoše i svi pogledaše u Dragoljuba. On držaše glavu pognutu.
" Može, može... gospodine... hajde... " - zagrokta, kako se učinilo Dragoljubu, muški glas ispred njega. Dragoljub i dalje pognute glave, hramljući, prođe pet, šest ljudi i nađe se ispred šaltera.
" Šta se dogodilo gospodine ?! " - jasno ga upita, pritom ga trezveno gledajući u oči mlada bolničarka. Dragoljub isprati pogledom kako ona uzima spretno zdrastvenu knjižicu i reče:
" Pao sam. "
" Gde ste pali gospodine ? "
" Niz stepenište... evo udario sam lice, čelo i usnu... i nogu sam izgleda nekako... "
" Hajdete vi u urgentni a ja ću doktorki karton odmah da donesem, ne brinite ništa. "
" Hvala, hvala... " - Dragoljubu bi malo lakše.
U sobi " za tetanuse " - tako prođe njemu kroz glavu, dočekala ga je druga mlada bolničarka.
Ona ga učtivo pozdravi :
" Dobar dan, vi ste nogu povredili... vidim gospodine... "
" Ne, nogu ništa nisam... " - procedi Dragoljub.
" Glavu sam povredio... vidite " - u međuvermenu neznatna povreda na njegovom čelu tada zaista više nije stašno izgledala.
" Lezite ovde, opustite se... skinite cipelu i čarapu. " - ona pokaza Dragoljubu bolnički krevet na koji je trebalo da legne.
Kada je izuo svoju cipelu i skinuo čarapu Dragoljub je imao šta da vidi noga je sva pomodrila sa roze plavičasto, crvenim odsjajima krvi koja je nabrekla kožu. Dragoljub užasnut prizorom nad sopstvenom nogom koju je bolničarka lagano postavljala ispod tvrdog jastučića pokuša da se podlakti da bi mogao da što bolje vidi šta se dešava.
Doktorka je ušla brzo.
" Prelom ?? "
Doktorka je bila prijatna, mirna i može se reći lepa žena, četrdeset i dve, tri godine, neupadljivo našminkana velikih i dobronamernih očiju. Ona se tiho i učtivo obrati Dragoljubu.
" Gospodine Miodragoviću, obzirom na okolnisti da ste pali i da vam je noga čini mi se u lošem stanju ja ću vam odmah napisati uput za glavni Urgentni Centar gde bi svakako trebali da snimite nogu. "
Dragoljub odsutan, duboko i prazno nezadovoljan uvrtao je prste na rukama i čačkao prljavštinu ispod svojih noktiju.
Tada se kao trgnut ispravi u sedećem položaju i nekako glupo zapita :
" Mislite… da snimam " - kroz njega prođe talas blage panike.
" Ali... posao a možda mi i gips stave, znate i sve neugodnisti... ja... " - on naglo prekide samoga sebe.
Zagleda se u doktorku u njene lepe, smeđe i snene oči.
Tada mu na pamet pade devojka iz poznate TV serije " TWIN PEAKS " koju je gledao na televiziji davno.
Doktorka ga podseti izgledom na jednu od devojaka iz serije. U tom kontekstu Dragoljub pomalo komično poče praviti slagalicu u glavi, misli koje su nastale kombinacijom njegove mašte, volje i tadašnjeg stanja :
" Ništa... uzećemo taksi i posetićemo onog glavnog lika iz serije, tog poremećennog, šizoidnog zločinca i pedofila... "
Nekontrolišući svoje misli on se odmah zatim seti svoga dede sa kojim je jedanputa, još kao dete nosio tri velike daske, kako mu je nestalo snage i kako je daske ispustio i bola se setio kada su ga daske udarile po golim nožnim prstićima.
Dragoljub se najednom uznemirio do te mere da njegov duh zapade u sasvim mračno i apatično stanje. On se zagleda u beli ćošak bolničke prostorije. Imao je osećaj da nije deo sopstvene stvarnosti, već kao kakav objekat, puki slučaj, incident na bolničkom krevetu koji je osuđen da posmatra šta mu se dešava a da pritom ne može da reaguje niti da nešto preduzme.
Doktorka ga trže zvonkim glasom :
" Gospodine Miodragoviću... nemojte se brinuti, preloma možda nema ali za svaki slučaj bi trebalo da se vidi... evo... " - ona mu je pružala uput sa njegovom zdravstvenom knjižicom koje je ćutke uzeo.
" Sačekaćete par minuta na ambulanta kola, dole u holu, sestra će vam pomoći do tamo. "
" Hvala. "- procvili Dragoljub.
" Doviđenja " - srdačno ga pozdravi doktorka.
Dragoljub je koračao pognute glave oslonjen na bolničarku koja je nešto pričala ali je on nije čuo. Gledao je u pod, prazno, sa zebnjom u srcu. Kako se približavao vratima tako je sve više počeo da oseća strah.
Nije to bio strah od bolnice u koju se zaputio, niti strah od toga da li je stvarno prelom zgloba ili samo uganuće, niti strah od ambulantnih kola u koje je seo tiho i ćutke.
Taj strah je poticao od neizvesnosti i njegove svesnosti da ne može da kontroliše ono što će mu se dogoditi. Strah od toga da ne može da predvidi niti da planira ništa sa sigurnošću. To je velikom brzinom misli kod njega dovelo u pitanje i sam život i smrt i društvene prilike i rad, svašta mu se velikom brzinom motalo po glavi.
Takav, neodređen, nedorečen strah.
Sve se odigravalo u tišini. Dva bolničara ulaze u kola zatvaraju vrata, kola kreću.
" Sam... " - tako je pomislio Dragoljub zagledavši se u vesela, mladalačka lica dvojice bolničara koji su sa svojim uniformisanim odelima Dragoljubu predstavljaji nešto veoma važno tako da on nabaci na lice stidljivo osmejak.
" Da ne pomisle momci... " - prozuja mu glavom.
Draglojub nesvesno, tako reći, poče da se češe po temenu, proćelavom i perutavom, tako da je perut padala po njegovom sakou i činila ga "posneženim".
Bolničari su to primetili ali Dragoljubu nije bio jasan njihov pogled, on prestade da se češe i stavi svoje ruke mirno preko kolena čekajući nestrpljivo da se put završi.
U toku vožnje Dragoljub se postepeno vraćao u trezveno stanje uma i u organizovanije misli. Prvo što se realnije upitao za poslednih pola sata je u kakvom je stanju njegova noga. Uzdahnu on duboko i zagleda se u zavoj kojim je noga bila vezana. Nije imao više ništa sam sebi da kaže, gledao je ravno u vrata ambulantnih kola zamišljajući kako se sama od sebe otvaraju.
Beograd je sijao, svetlost se prelivala preko odbljesaka zgrada i parkova, ulazila je kroz prozore ambulantnih kola i šarmantno mazila Dragoljuba po glavi.
Stigli su relativno brzo.
Bolnički holovi. Vlada uobičajena uvek pomalo stroga i unapred očekivana familijarnost najviše u samoj bolničkoj hijerarhiji.
Među pacijentima uvek očekivani strogi muk. Obzirom da je Urgentni Centar Beograda u pitanju čuje se i po neki jauk.
Dragoljuba baš jedan takav bolni jauk još više utiša i on svom punoćom shvati da se nalazi u ozbiljnoj i dramatičnoj situaciji.
Pogledavao je oko sebe brzo, na šalteru je predao uput i zdravstvenu knjižicu. Dobio je broj sobe i polako krenuo holom, kako su mu rekli drugi hodnik sa leve strane, soba broj 243.
" Sa leve strane... broj 243... " - ponavljao je u sebi Dragoljub zagledan u neonske ploče i belo svetlo sa plafona hodnika , prožet sumračnim osećanjima, polako je koračao.
Nikako mu se nije dopadala pomisao da će se sa gipsom ili slomljenom nogom vratiti kući i tako čamiti, mesec dana a možda i više.
Inače, Dragoljub je voleo svoj posao. Voleo je da hoda i uvek je sa posebnom srdačnom ljubaznošću uručivao ljudima poštu. Ima ljudi koji bi sa njim i neformalno popričali što je njemu dosta značilo. To je za njega bila jedina komšiluk-akcija i živi odnos sa svetom koji je imao.
Majka mu se rano upokojila, sa svojih četrdeset i šest godina. Poginula je u saobraćajnoj nesreći i podlegla na putu za bolnicu usled unutrašnjeg krvarenja.
Neposredno nakon toga, odnosno već sledeći dan otac mu se propio i budući da nije imao odnos i visoku toleranciju prema alkoholu, sa tempom kojim je pio, nije izdržao ni naredne dve godine nakon smrti supruge. Umro je u najgorim mukama od posledica delirijum tramensa.
Dragoljub je tada imao sedamnaest godina i prešao je da živi kod dede po ocu, koga smo već spomenuli. Deda Đanovski nije bio naivan čovek. Uvek je znao šta hoće posebno kada su u pitanju žene. Bio je veoma strog pri sopstvenom izboru u mladosti a kasnije kada se i sam zaljubio, zatim i oženio, patrijahalnost i red koji je još on sam od svog oca nasledio su morali da se poštuju. U takvom duhu je vaspitan i Mitar , Dragoljubov otac , on sam nije puno preneo u nasleđe strogo očevo vaspitanje ali je sa puno ljubavi odgajao svog jedinog sina Dragoljuba i svakako se trudio da ugodi kako je mogao i njemu i svojoj supruzi.
Dragoljub se brzo oprostio od svoje bake, supruge, deda Đanovskog, ona je preminula sa svojih nepunih pedesetosam godina. Bolovala je od neke vrste psihoze i kako je bolest napredovala rezultat je bio rak mozga, borila se punih godinu dana da bi je na kraju bolest uzela.
Deda Đanovski je teško prihvatio smrt svoje žene Katarine ali je to podneo dostojanstveno sa time da skoro godinu dana posle njene smrti skoro da nije progovorio ni reč. Katarina je Radomiru Đanovskom ostavila dvoje dece, Anu i Miloša. Ana prvorođena, starija sestra, voljena i smerna devojka, nikada nije zahtevala mnogo i bila je skromna. Sa ukusom prefinjenim, uzvišenim, što se odražavalo na njenu izbirljivost.
Miloš nasuprot, pomalo detinjast i plašljiv uvek kolebljiv i zamišljen.
Ovi ljudi i njihovi životi sada prođoše Dragoljubu kroz glavu kao misaone slike iz dečačke prošlosti.
Dragoljub se nekako mehanički zaustavi, podiže glavu i na sobi ispred sebe vide tablicu sa brojem 243.
Prenu ga pomalo poznat glas :
" Mislim da... možda i nebitno... ali vidite, zapada čovek u nevolju... koliko god dobre namere imao " - čovek koji je to izgovorio je sedeo na stolici iza Dragoljubovih leđa sa povređenom desnom nogom na istom mestu, iščašenom, po zavoju se videlo.
Bio je to na Dragoljubovo veliko iznenađenje, naš, srpski glumac, lično glavom i bradom Ljuba Tadić.
Dragoljub spusti pogled pa tiho reče:
" Vidite meni je zadovoljsto... ja svakako... imam poštovanje da podržim vaše mišljenje... eto ja, danas, vidite i vi sami... ipak, znate, nekako i ne priliči..."
" Kako mislite ne priliči, priliči... šta je vama, ja sam isto čovek, ne želim da me iko smatra posebnim... i šta, uganuo se, ništa tu nema, ništa... znate, ja ne bih da ometam vašu privatnost ali čini mi se da ste vi pomalo samoljubivi gospodine... " - on podiže glas.
Ljuba Tadić nastavi obraćajući se Dragoljubu:
" Eto na primer... a vi ćete sutra čak i danas... desilo se Ljubi... desilo se to i to... Ljuba glumčina a pao, pa mu se desilo... hajde recite iskreno... zar nećete pričati... " - Dragoljub je treptao.
U tom trenutku polu transa on ču muški glas:
" Tadić! ".
Ljuba se podiže i krenu ka ordinaciji, prošavši pored Dragoljuba on mu krajičkom oka namignu.
U holu pusta tišina, čuje se tiho zujanje neonki.
Dragoljubu se vratiše Ljubine reči... video je Ljubu Tadića, naravno da će pričati, nego šta da će pričati, to će biti najlepša priča, Ljuba je bio upravu.
Samo on će pričati samo njoj, Marti, samo njoj će reći, odmah je rešio Dragoljub.
Prepade ga težak bolni jauk i odmah zatim on ču doktorov glas:
" Ništa... gotovo je... " - smireni glas doktora.
Dragoljuba podiđe blaga jeza, sada je on na redu.
Nekako mu dođe neprijatno što će sada Ljubu morati da vidi skrhanog bolom, kako je on to sam sebi objasnio. Dragoljub se malo odmaknu od vrata i čekaše.
Vrata se nakon nepunih desetak minuta otvoriše i on vide Ljubu Tadića koji malo hramljuci sa smeškom na ustima prodje pored njega, gledajući ga bez reči.
Dragoljub ošamućenog izraza lica, pomalo blentavo udje u malu "gipsaonu". Oko njega sa svih strana su visili zavoji, neuredno razbacani delovi gipsanih nogu i ruku. Dragoljubu pade na pamet, asocijativno vezano za ono što je video, slika streljanja dece u Kragujevcu ali on to sebi odmah izbi iz glave.
Doktor je bio snažan čovek. Izrazit muškarac sa osmehom na licu :
" Dakle... Ljuba Tadić lično! Jeste li ga videli ? " - on se upitno zagleda u Dragoljubove oči.
" Jeste li videli gospodine Dragoljuboviću? " - Dragoljub ga ne ispravi što nije pravilno izgovorio njegovo ime , on samo podvrdi :
" Da. "
" Ma kakva je on glumčina... bezveze... zaista bezveze... a šta će jadnik, svaki dan toliko ljudi od njega puno očekuje... Opravdano je... jako je izmoren sigurno... ajte vi Dragoljuboviću... da vidimo šta imamo... evo lezite ovde... Mićko, će vam pomoći da se popnete... "
Mićko je bio omanji bolničar u zelenom bolničkom odelu i on pomognu Dragoljubu da se popne da bolnički krevet.
Doktor mu skinu zavoj i počne ga pipkati po nozi snažno.
" Boli li ovde... kažite kada zaboli... a ovde... "
" JOJ! ", zavapi Dragoljub.
" Dobro, dobro... sad ćemo mi to "
Dragoljub je ćutao. Doktor nastavi sa osmehom na licu :
" Ovde, aha, dobro... nije vama ništa Dragoljuboviću, malo iščašen zglob... " - on pogleda ka Mićku.
" Ajde Mićko malo zavoja učvrstite čoveku nogu... hahahaha... Ljuba Tadić... aaaa ljudi... " - doktor se glasno smejajući udalji.
Dragoljub sa nevericom gledaše doktora kako odlazi.
" Znate šta... kupusa čim dodjete kući i večeras ponovo a sutra na poso' majstore... " Mićko ga je nekako čudno gledao, barem se tako činilo Dragoljubu, njemu je Mićko izgledao kao neki zloćudan patuljak. On mu uzvrati pogled podozrljivo.
" Znači ja sada kući? "
" Da, prikane kući... jedino ako nemaš neku ovako neku sa strane, a? " - Dragoljub mu neodgovori i nabaci na lice neki neotesan osmeh.
Beograd je izgledao čudno, čas svetlost, čas teški oblaci koji su izledali kao da će istog trenutra pasti teška kiša. Dragoljub ovog puta nije obraćao pažnju ni na šta, osećao se veoma sigurno i mislio je samo o jednom, na susret Martom. Nogu maltene nije ni osećao, lepo se i bezbedno autobusom vratio kući.
Na vrata je ušao obodren i veseo da se obrije i istušira, to mu je nekako bila i dužnost, mislio je. Sutra ga čeka posao. Stavio je oblogu od kupusa kako mu je Mićko predložio i zavio je kako je znao i umeo. Brzo je zaspao.
Kada je otvorio oči bilo je već jutro. Skinuo je zavoj i pogledao zglob, otok se zaista dosta povukao.
" Dobar ovaj kupus... " - zaključi je on zadovoljno.
Dragoljub se obuče ovog puta polako, imao je vremena.
Gledao je oko sebe da nešto nije zaboravio tada se seti da ni juče a ni preključe nije popio svoj lek, on uze bočicu i nekako drsko odluči da ga ne popije ni danas, osećao se dobro, tako je barem mislio, bočicu je strpao u džep od sakoa.
Jutro ga je dočekalo dosta drugačije nego juče. Bilo je hladno, duvao je vetar i slabo koji zrak je probijao masne oblake. Spremala se kiša.
Ubrzo se našao ispred glavne pošte na Bežanijskoj Kosi, gde je radio.
Ništa neobično običan radni dan kao i svaki drugi, primetio je.
" Možda ću malo nešto da promenim " - promrmlja u sebi.
Prilazivši vratima za osoblje, gde se inače nalazio šalter za otprem i prijem paketa, Dragoljub kroz staklo šaltera ugleda jeziv prizor. Umesto Marte za šalterom je stajao obučen u poštanskom uniformu, ovog puta sa bradom, Ljuba Tadić. Svaka misao ubadala je Dragoljuba kao igla u mozak. Kada je prišao on jasno ispred sebe potvrdi da gleda u Ljubu, priđe mu i upita ga :
" Gde je devojka? " - Ljuba ga pogleda - " Đavo bih ga znao sine... " - pogladio se po bradi koju sinoć nije imao Ljuba Tadić.
Dragoljub brzo prođe pored njega otvori vrata za osoblje i sjuri se niz stepenice, sa teškim misaonim nemirom u sebi.
" Šta se dešava, šta se dešava " - ponavljao je.
Dragoljub se sa lažnim osmehom pozdravio sa kolegama. On priđe Gojku, jednom od starijih kolega sa kojim je uvek bio u dobrim odnosima pa ga upita najsrdačnije :
" Šta je sa Martom, Miki ? "
" Dragče, Dragče... svaki dan isto pitaš čoveče... ma daj, tebi se sigurno Roki ne sviđa ili bi ti stvarno gore neku zgodnu Martu a... ? " - Miki mu namignu , uze svoju poštarsku tašnu i krenu na posao.
Dragoljub isto tako uze tašnu , sada već pokriven teškom tugom. Iz džepa izvuče bočicu sa pilulama.
Bez vode proguta dve. Tako mu je i prepisano , dve ujutru i dve uveče,
On pogleda u nebo prepuno ptica ispod zloslutnih oblaka.
Dragoljub se kretao sporo i odsutno. Lagana drhtavica i osećaj da ima tepmeraturu su još više pogoršavali njegovo stanje.
On se nadao. On nije mogao da ne misli na ženu svog života i njenu sliku koju je imao u svesti. Šta god da su mu govorili nije vredelo i nije ga interesavalo. Radio je vredno i revnosno, pridržavao se saveta doktora i kolega ali svako veče u krevetu pred san u mislima mu je bila ona. Nije se borio protiv toga, samo je uživao sa radosnom mišlju da će sledeći dan doneti nešto novo.
( Sve sličnosti sa realnim ličnostima u ovoj priči su izmišljene, uz poštovanje preminolom velikanu srpskog glumišta Ljubi Tadiću )
Predstavlja:
NOĆ SLOMLJENIH STRELA
Iz Predgovora:
"...MEGALOPOLIS III
Mister anonimus, stanovnik velegrada, ponovo medju nama – kratke priče”Noć slomljenih strela” Sebastijana Sava Gor-a
Anarhizam se danas modernizovao a urbani buntovnik konformizovao. Svetska revolucija nije uspela, ostalo nam je da sami vodimo svoje bitke a ostao nam je i andergaund (underground). Pred nama je jedan andergraund opredeljen mlađi beogradski pesnik, rok muzičar i pisac, Sebastijan Sava Gor, koji nam u ovoj svojoj seriji kratkih priča pripoveda o urbanizovanim ambijentima Megalopolisa III, megalopolisa nužnosti, za razliku od futurističko-tehnicističkog Megalopolisa I, megalopolisa želje – Metropolisa, Frica Langa (Fritz Lang, 1890-1976), nikad ne ostvarenog, i Megalopolisa II - tepih-urbanizacije iz šezdesetih godina prošlog veka koja je obećavala “posao i stan za svakog”, ali neuspešno, što se kasnije uspostavilo i kao utopija. Andergraund je ovde važan kao jedini nastavak ideja o Svetskoj /modernoj/ revoluciji, nastalih na zdravoj osnovi Spenserovog konzervativnog anarhizma (Herbert Spencer 1820 –1903) sa krilaticom: “The Man versus the State / Čovek protiv države/”, a koji se takođe nikad nije realizovao kao “naivan”. Dok su se u medjuvremenu pojavile ideje o globalizaciji sveta i društvu bez države, ovaj umetnički pravac, mada naizgled globalistički, zapravo je jedini ostao anarho-podrivački i ima za krajnji cilj da podrije sve društvene sisteme, aparature i establišmente, bilo koje vrste, pošto ih smatra za prodate i pokvarene..."
***
Recension for book - Sebastian Sava Gor : “The night of broken arrows”, Belgrade, 2014, short stories about urban man. Text is analysing urban man today, and find, in this short stories, it is quite different from the urban man of Megalopolis I / Metropolis of Fritz Lang - megalopolis of wishes/, and the urban man of Megalopolis II / massive felt-urbanisation from 1960 - urbanisation of disappointment/. Conclusion is that today we have Megwith cult of fun and games/ and that writer fight against that... fight for more nature and more "natural life"/ in yourself, everyday life, love.../
Free PDF - MEGALOPOLIS III Jadranka Ahlgren
Коментари