Mijalko Đunisijević - "Ikona i Tvorevina" 02 - Tekst: Slobodan R. Nikolić: "Božanska Prosvetljenost u Ljudskom Srcu" - Teologija, Theology, Théologie, Teología
"Оно што није вечно није ни стварно."
(Мигуел де Унамуно)
Сваки језички кôд болује од појмовне неадекватност и значењске неподесности, барем у оном свом појавном виду саобразном логици и разумском схватању света. Но, суштина света је у тајанствености његове невидљиве стварности. Логос творевине јесте недоступан ма ком чулу, али је ипак је ту пред и у нама и стварносно и символички. Чини ми се да нека од значења старохеленског глагола ξυμβάλλω (скупљати, сјединити, поредити; закључивати, разумети; срести се, бити у вези; начинити уговор...) и именице ξύμβολον (општење; приватни уговор о твоме и моме; знамење по којем се препознају гласници или, рецимо, муж и жена након дугог растанка; знак по којем се може испитати нешто непознато...) недвосмислено потврђују ову претпоставку.
Са друге стране, назив славне Миронове скулптуре Дискоболос (Δισκοβόλος, Бацач диска, 5. век пре Христа) стоји на трагу могућег тумачења символа који као да се односи на разбацивање небројено могућих значења пројављивања нечијег постојања које се никако не исцрпљује тиме што се показало, односно представило (глагол βάλλω, као и претходно наведене речи, има више значења - одапињати, (по)гађати; у нешто сурвати или заплести; одбацити, скинути, протерати; обухватити, загрлити; огрнути, обући; ранити, убити; дотакнути; размишљати, просудити...). Једна од функција језика је да опише присно чулну стварност, али је он надилази, јер само оно што именујемо путем језика постаје стварно за нас. Именовано престаје да буде туђина. Тако је и са иконом која само транспонује надстварност у разуму схватљиву и пријемчиву слику и пребацује виђено из једне у другу семантичку раван. Она је одјек читавог регистра невидљивог божанског плана у оку посматрача. Уосталом, како год схватили феномен символа, можемо га значењски применити на тумачење иконолошког проблема.
„За иконописца je главно и најважније да
символички покаже да се оно што je изображено на икони налази у другом свету, са потпуно другачијим
просторним параметрима (будући да je изванпросторност - у правом смислу те речи - неизобразива). […] Појам
„символ” не може се применити на Прволик. Син Божији, невидљива икона
невидљивог Бога, у Богооваплоћењу постаје видљиви Лик, али се Он не може
назвати символом. Друго Лице Пресвете Тројице управо и јесте Лик, a не символ. Символима се не могу назвати ни
ликови друге врсте (невидљиви прволикови, архетипови), који у целини обитавају
у сфери оностраног (трансцендентног). Иконолик je повезан са Прволиком и са прволиковима јасно
и непосредно, он je свагда онтолошки „одраз” Прволика, док символ
усходи ка Прволику само посредно.”2 Стара словенска реч зракъ
значењски је најближа појму символа, јер се односи на лице, изглед,
облик тела, подобије.
У чему се састоји
узор-стање прослављене у одухотворене свеукупно саздане твари? Смештање у себе,
заправо препознавање христоподобних енергија у себи, Божије Речи. Неопалима
Купина Синајска је у свима нама, али за сада не гори. Пламен се овде ужиже, а
наставља да гори преко смртне међе и то исто онако како је запаљена док је
човек био у телу. „Ono što bi trebalo
izraziti, to je skrivena veličina, neka dubina. Mada smo daleko od toga da se predamo
preobilju utisaka, daleko od toga da se izgubmo u pojedinostima svetla i senki,
osećamo da se nalazimo pred „bitnim“ utiskom koji traži svoj izraz, ukratko, da
smo u perspektivi onog što naši autor nazivaju psihološkom transcendentnošću.“3
Наравно, „божански светлопис” је по свом сврховитом усмерењу, ономе што је Аристотел
назвао ентелехија, далеко изнад опсега пуког психолошког формата.
Шта нам показује
православна икона (за разлику од римокатоличке утемељене, у најбољем случају,
на естетским принципима и сентиментално-рационалистичким, томистичким захтевима
западне теологије)? Да се сва твар (ангели, људи, целокупна природа), сва
весељена, преображењем Христом сједињује у истом том Христу и посињује у Светој
Тројици за и у вечност. Она није овоземаљски ни осмишљена нити у корену има
такву смисаону назнаку, иако се обраћа овом свету, иако у њему о њему говори.
Неуништива светлост је у нама. Све остало за човека представља непристојну вечност.
Prodavnica Ikona / Mijalko Đunisijević
Коментари