Mijalko Đunisijević - Ikona i Tvorevina
01
"Икона није портрет, него прволик будућег храмовног човечанства."
(кнез Јевгениј Трубецкој)
Бог има мноштво говора којима општи са својом творевином. Један од њих је осмишљен да према твари струји уз помоћ слика. Али, како се он обраћа свету, човеку поглавито, који би требало да Му постане син по духу? Према светоотачком схватању, када је створио човека, обдарио га је слободном вољом, коју чак ни Он Сам више не може да наруши. И управо то не смемо да испустимо из вида (а ипак редовно чинимо!) - да смо створени и да је било кад нас није било. Окушана слободна воља је узрочник порива ка трулежи и не-бићу, тј. ништавилу, а неискушана воља Господња је завет вечног битија. О обе те стране нашег сазданог бића приповеда свака икона која живи пред нама као предизобразителни символ Тројичног Царства.
Термин символ од првобитног значења документ, обележје распознавања, легитимација, у философији новоплатонизма добија значење појавнога облика у којем спознајемо божански битак. Тако он није више означавао било који знак него само онај у којем долази до метафизичког споја видљивог с невидљивим. Гете и Кант су у њему увиђали неограничено и неисцрпно идејно залеђе, за разлику од тачне појмовне одредивости алегорије. Символ није сушто бића, већ само назнака његове скривености, оно што су Божанске енергије Пресвете Тројице, али никако Његова природа, само смер којим би се издалека требало запутити барем ка наслућивању Логоса (Њега не морамо нужно ни разумети, а још мање усвојити, што је могућност неусловљене слободе којом смо даровани), делови који упућују на целовитост онога на шта се односе, али суштаствено никако то на шта се односи, већ нешто као огртач тела, атрибут бића о којем донекле муцаво проговара.
„... Палама […] дели символе на две категорије: на оне који долазе од природе онога што символишу и оне који су туђи природи онога што символишу. […] Карактеристично обележје символа који долази од природе онога што символише јесте чињеница да он увек сапостоји са оним што символише, јер, као што смо то већ видели, долази од природе онога што символише. С друге стране, символ који не долази од природе онога што символише, или постоји независно или се, пак, јавља тренутно и потом нестаје, немајући никакав суштински однос са оним што символише.
Символ je, за Паламу, или одблесак суштине онога што се њиме символише или, пак, нешто што je потпуно туђе ономе што символише и онда се користи једино као конвенционални знак. По платонистичкој и платонизујућој традицији, пак, могуће je да символ, као слика архетипске идеје, има блиски и непосреднији однос са архетипом. […]
Али, овај став, сличан ономе који је заступао Варлаам, не може да се помири са Паламиним учењем о нествореној светлости као символу Божанске славе, јер такав став поново своди сам символ на категорију створених ствари.
Коментари