NISAM BIO TU: “Počeo Je Rat” (Autobiografski Roman u Nastavcima 37) Autobiografija | Autobiography | Autobiographie - 1991 godina
“Počeo Je Rat”
Stvarnost oko sebe ne mogu da opišem kao
gomilu "slučajnosti", nepovezanih događaja koji se dešavaju samo
usled uzročno-posledičnih veza. Slučaj se odigrao, da, ali slučajnosti su,
smatram, događaji koji iskaču ispred nas iznenada I neočekivano. Ukoliko nismo
mogli da ih predvidimo ili da predpostavimo da će se odigrati, to ne znači da
su se oni dogodili "slučajno", već da se par neočekivanih slučajeva
podudarilo i tako stvorilo nezavistan slučaj. Ovo pojedinca ne bi mnogo ni
pogađalo da se slučaj ne tiče njega samog. Dogodilo se i tako je trebalo da se
dogodi.
Buntovan duh, obično kod mladih ljudi i
njihova velika želja da se nešto promeni, da se dogodi nešto novo, jaka kolektivna svest i želja, neminovno, rađa
najeksplozivnija i najneočekivanija, dela sa velikim odjekom na globalnom
svetskom nivou. Krajem osamdesetih i
početkom devedesetih rađa se novi muzički žanr, “Grunge” , bend “Nirvana”,
postao je najslušaniji bend na svetu. Odjek ovog novog muzičkog talasa će biti
veliki i u puno čemu će uticati i na svetsku muzičku scenu.
Sa druge strane, daleko od Sijetla na
"drugoj strani sveta", u najnepovoljnijem istorijskom trenutku, u
maloj zemlji i malom gradu, gde mlad čovek unapred oseća svu težinu predstojećih događaja u svojoj zemlji, se rađa,
isto veliki i značajan umetnički, muzički preobražaj, koji svojim novim i isto
tako autentičnim zvukom, zaslužuje da bude zapamćen u istoriji naše muzike.
*
Katastrofa je već bila tu, nazirale su se ekonomske sankcije, moguća međunarodna intervencija, pa je i organizacija Festa bila pod znakom pitanja. Ipak, pod sloganom, “Snovi Otvorenih Očiju”, održan je program. Bili su tu “Barton Fink” Džoela Koena, Vendersov “Do Kraja Sveta” ; “Kum 3”, “Telma i Luiz”, posebno zanimljiv Džarmušev “Noć na Zemlji”… Džim Džarmuš, reditelj ovog film, je bio i Festov gost, zahvaljujući poznanstvu i prijateljstvu Emira Kusturice, sa njim i je došao i Džoni Dep. Pored njih, Žan Mark Bar, Nikita Mihalkov… Ja ču opisati film meksičkog reditelja koji je na mene ostavio najveći utisak.
Film Alejandra Jodorovskog "Sveta Krv" (Alejandro Jodorowsky "Santa Sangre"), sam odgledao pre odlaska na FEST 91’-te. godine. Posle odgledanog filma ostao sam bez reči. Trebalo je da film malo "odleži" da bih dobio povratni efekat, tako je bilo sa svim velikim filmovima koje sam gledao. Snimak sa video trake je bio toliko loš da sam samo kroz "maglu" mogao da naslutim veličinu ovog remek-dela. Uopšte, piraterija je tada nudila, najvećom mogućom brzinom, najtraženije naslove. Snimci su bili ponekiput očajni. Ljudi su čitali tekst, ja ne bih mogao za to da kažem da je odgledan film. Zato sam čekao da se naslovi koji me interesuju pojave u najboljoj mogućoj verziji, dvd-ripu ili kupljenom od distributera original dvd-u. Apetit je bio ogroman i nije se sve moglo odgledati u bioskopu.
Za film, “Sveta
Krv” je najavljeno da će se posle filma publici predstaviti i ekipa koja je
snimala film, Aksel Jodorovski (Axel
Jodorowsky), glavna uloga i rediteljev sin i ostali uglavnom najbitniji deo
ekipe, Alejandro, reditelj je bio sprečen da dođe.
U polu praznoj sali Sava Centra, svetla su se
ugasila i krik oral, sa kojim ide uvodna špica, mi je otvorio um jednog od meni
bitnijih reditelja današnjice. Čitav
svet kao cirkus. Cirkus u cirkusu.
Film sam odgledao u dahu. Nakon filma je na
binu izašla ekipa i govorio je Aleks Jodorovski. Objasnio je da je njegov otac,
reditelj filma Alejandro, bio sprečen da dođe. Zatim je Aksel pričao o krvi.
Sve vreme je u različitim kontekstima, dolazio do velike količine prolivene
krvi. Nisam ga razumeo šta hoće da kaže, zapravo mislio sam ili da se folira
ili da je lud.
Ekipa je
dobila gromoglasan aplauz.
Bogi i ja
smo proveli čitavo veče razmatrajući film.
Sutradan
kada sam ustao dobio sam "feedback". Slon kome iz surle curi krv i
koji polako i tužno umire pred Fenisovim očima. Orlov krik. Prašnjava, gladna,
bela gomila najsiromašnijih ljudi, koja juri pobesnelo u rupu gde je bačen slon
i kida delove njegovog mesa. Piton, koji
kao proizvod Feniksove halucinacije izlazi iz njegovog sakoa. Puste
prašnjave ulice. Gomilica dece, imbecila, kojima lokalni diler daje kokain,
kako bi se zabavio gledajući šta će drogirani imbecili raditi. Nevina devojčica
iz čijih ruku izlaze i odleću golubovi. Puno snage, velika vizija i kroz jasnu
perspektivu ,dobro sagledan svet u kome živimo.
***
Te, 1991. godine dogodilo se dosta toga. Slovenija 25.juna proglašava nezavisnost i 27. juna "slovenačka novoformirana narodna odbrana", izvršila je napad na kasarnu reguralne vojske Jugaslavije, ovaj datum se može se uzeti kao početak raspada bivše SFRJ. Ovaj napad se pretvorio u desetodnevni "mini rat". Završio se tako što je vojska bivše SFRJ, napustila Slovenačku teritoriju. Ubrzo počinje počinje ne mini već veliki rat...napad za napadom, počinje opšte ludilo, nenadano, krvavi i podmukli građanski rat, gde je komšija napadao i ubijao drugog komšiju zbog veroispovesti i nacionalne pripadnosti... to nije bilo normalno i kao vatra se proširilo... više se ništa nije moglo kontrolisati... mnogi su na to i računali...
Hronologija 1991
9. mart Velike
demonstracije u Beogradu. Predsedništvo ovlašćuje JNA da izađe na ulice.
12. mart
Sastanak jugoslovenskog Predsedništva u štabu JNA, tokom studentskih
demonstracija. JNA zahteva da bude proglašeno ratno stanje.
15. mart
Borisav Jović dao ostavku.
15. mart
Slobodan Milošević na srpskoj televiziji objavljuje "Jugoslavija više ne
postoji".
17. mart
Nakon što je srpska inicijativa poražena glasanjem u Predsedništvu, Milošević
naređuje mobilizaciju srpskih specijalnih snaga i objavljuje: "Srbija neće
priznavati odluke saveznog Predsedništva".
20. mart 200
srpskih pisaca, filmskih radnika i glumaca potpisuju peticiju protiv Slobodana Miloševića,
jer se on odlučio za politiku rata.
25. jun.
Slovenija proglašava nezavisnost.
27. jun.
Početak desetodnevnog rata u Sloveniji.
7. jul. Brionski sporazum prekida borbe u Sloveniji.
Slovenija i Hrvatska "zamrzavaju" odluku o nezavisnosti na tri
meseca. JNA pristaje na povlačenje iz Slovenije.
25. avg.
Početak borbi u Vukovaru.
8. sep. Makedonija
proglašava nezavisnost.
8. okt. Hrvatska proglašava nezavisnost.
16. okt.
Hrvatske snage na području Gospića započinju trodnevni masakr nad
18.-21. nov.
Posle pada Vukovara, masakr u Ovčari.
11. dec.
Ukrajina priznaje Hrvatsku.
12 - 13.
dec. Voćinski masakr.
19. dec.
Island priznaje Hrvatsku.
Počeo je rat…
Neko se od
poziva sakrivao, neko se sam prijavljivao. Sedeo sam sam na zidu iznad
autoputa, ispod petlje Franše Deparea. Gledao sam u hiljade nemih lica, koja
napuštaju Beograd, u vojnoj koloni, praćeni vozilima za teška nauružanja koja
su vukla tenkove i raketne bacače. Nemam pojma šta sam tu tražio i kako sam se
tu našao. To je trajalo. Ustao sam i nekuda otišao. Meni je predstojala
drugačija vrsta borbe, borbe sa samim sobom, u mom slučaju glavni neprijatelj
meni, sam bio ja sam sebi.
Ovde negde počinje doba energičnijeg načina na
koji se planira, ratuje i ubija. Trgovina organima. Trgovina drogom. Trgovina
oružijem. Trgovina ženama i decom. Špijunaža. Novac i moć. Umesto jednog, sto
ozbiljnih Hitlera, Staljina, Franka, Musolinija.
Demonstracije na Trgu republike u Beogradu 9. marta 1991. godine
I danas izađe po neka knjiga koja se bavi analizom
ovog događaja. Svakako postoji i razlog za to. Posle drugog svetskog rata to je
prvi put da su se tenkovi našli na ulice Beograda. Ovog puta je vojno naoružanje
usmereno protiv sopstvenog naroda. Ni ovog puta, iako nas je neprijatelj
razdirao spoja, mi nismo bili sposobni da se među sobom, sačuvamo iznutra.
Pored cepanja Jugoslavije, cepala se i delila se i nova država. Kolateralna
šteta je oduvek bio narod. Protiv
politike rata izašli su ljudi na ulice.
Demonstracije na Trgu republike u Beogradu 9.
marta 1991. godine su bile prvi veliki miting opozicije protiv režima Slobodana
Miloševića. Povod za demonstracije bilo je traženje ostavke generalnog direktora
Televizije Beograd, D. Mitevića i ministra policije, R. Bogdanovića, ali su se
kasnije pretvorile u demonstracije protiv Slobodana Miloševića. U masovnim
demonstracijama na beogradskim ulicama dve
Sećam se kada su nas u školi učili kako da
vezujemo crvenu maramu, gde smo uz nju dobili i plavu kapu sa petokrakom. Kako
su nas izvodili sa nastave, pakovali u autobuse, podeli nam zastavice, poređali
u prve redove na ulicama i govorili nam da zastavicama mašemo, čim budemo
videleli paradu luksuznih automobile, gde će nam iz jednog od njih, mahnuti naš
veliki predsednik, drug Tito.
Kada se otvorio prvi Mc.Donalds u Beogradu na
Slaviji, sedelili smo preko puta sa sladoledom u rukama i tiho raspravljali o
tome da li je naš drug Tito, špijun ili ne. Osvrtali bi se oko sebe, gledajući
da slučajno neko ne čuje o čemu razgovaramo.
Pristvovali smo velikoj tuzi kada se plakalo "od Vardara pa do
Triglava", kada nas je isti naš "veliki drug" napustio.
Bili smo u klupama i gledali preko projektora
slike Leonarda Da Vinčija, kada se oglasilo zvono i nastala velika uzbuna u V
Beogradskoj gimnaziji. Rekli su nam da se nastava prekida i da svi moramo da
izađemo i da prisustvujemo mitingu "velikog srpskog sina", Sloboana
Miloševića.
Devetog marta smo izašli na demonstracije
protiv istog čoveka, želeli smo još Mc.Donaldsa i sve privilegije zapadnih
komšija. Tada smo već bili svesni sopstvenog mraka i više se nismo mogli
podsmevati Mađarima, Bugarima, pa čak ni Albancima. Nekada su šale na njihov
račun bile uobičajene, ali kada se po jeftiniju hranu krenulo u iste zemlje,
kojima smo se smejali, jasno je bilo u
kakvu su nas rupu pretvorili. Uvek smo se pitali ko? Nismo mogli predpostaviti
da smo to uradili mi sami.
Grof i Igi su sedeli u hotelu
"Moskva" i odatle su ležerno pijuckajući demonstrilali. Leo i ja smo
se zavukli u prljavi, ispišani pasaž, koji je danas dobio ime po našem bubnjaru
Goranu Čavajdi - Čavketu, malo je doteran i nazvan - Čavketov sokak. Tu na
gomili nabacane hartije, u zaklonu sokaka smo se komirali od alkohola.Posle
toga svako svojim putem kroz gomilu u svim pravcima i u krug. Dočekali smo
vodene tenkove, čuli smo kuršume. Ostali smo u krugu nezadovoljnih ljudi koji
su tražili promene. Bili smo tu do jutra, iako smo se rastali, nekako smo se na
kraju i sastali. Bogi je spavao na sred terazija sklupčan na žardinjeri. Pozdravio sam se sa svima i otišao sam sam da
besciljno lutam ulicama. Tako je bilo nežno to jutro i tako strašan odjek noći.
Osećao sam se suprotnim samom sebi. U nekakvom dvomišlju, nesrazmernih misli,
nejasnih pojmova i oblika. Na momente nisam znao ni u kojoj se ulici nalazim.
Jako sam se začudio kada sam se zagledao u jedan butik u ulici Narodnog Fronta
- Kraljice Natalije danas, činilo mi se da sam sanjao da ja tu nešto kupujem,
istina tu jesam kupio davno neki crni sako.
Stigavši do parka ispod SKC-a, izgubio sam
svu snagu i zavukao sam se u žbunje. Zaspao sam na zemlji, osećao sam se kao
krpa, iskorišćena i bačena. Nikada više nisam izašao ni na jednu demonstraciju
nikada, što ne znači da neću, ako budem prosudio da bude trebalo.
Te, 1991. godine dogodilo se dosta toga. Slovenija 25.juna proglašava nezavisnost i 27. juna "slovenačka novoformirana narodna odbrana", izvršila je napad na kasarnu reguralne vojske Jugaslavije, ovaj datum se može se uzeti kao početak raspada bivše SFRJ. Ovaj napad se pretvorio u desetodnevni "mini rat". Završio se tako što je vojska bivše SFRJ, napustila Slovenačku teritoriju. Ubrzo počinje počinje, ne "mini", već veliki rat...napad za napadom, počinje opšti haos, nenadano, krvavi i podmukli građanski rat, gde je komšija napadao i ubijao drugog komšiju zbog veroispovesti i nacionalne pripadnosti... to nije bilo normalno i kao vatra se proširilo... više se ništa nije moglo kontrolisati... mnogi su na to i računali...
Ja sam zaista bio potpuno apolitičan čovek, kome je trebalo puno prostora i slobode. Sve što je počelo da se dešava oko mene kao da se pretvorilo u ludnicu iz koje nema izlaza.
Ja kao ni mnogi nisam naslućivao koje će razmere uzeti rat, živeo sam kao i do tada, dan za danom i pratio sve veću propast zemlje u kojoj sam rođen i naroda koji ničime nije prvi isprovocirao i koji nije želeo raspad zajednice naših naroda. Mi smo ovde u Beogradu voleli zagrebačku muziku, slikarstvo... voleli smo slovence, deda mi je Slovenac... zašto... zato što su na ovim prostorima prmane vrednosti sa strane ali ovde smo te vrednosti uvek preobražavali u svoju korist i uživali u tome. Uvek su se čudili toj kreativnosti i snazi da se identitet brani, ličnost da istrajava i opstaje. Sa druge strane bilo je obrnuto, kriza identiteta i vreme da se upali vatra čiji dim smrdi na nešto mnogo, mnogo veće nego što smo mislili.
Tada smo mislili da smo mi i to samo mi zbog nečega plen, ne, plen je bio mnogo veći i daleko od nas. Mi smo bili eksperiment. Veliki eksperiment. Od malo posle turaka do donedavno... eksperiment...
Коментари