NISAM BIO TU / "Devedesete ili Ja" (Autobiografski Roman u Nastavcima 22) Autobiografija | Autobiography | Autobiographie - 1990 godina

 

Devedesete ili Ja

  Ono što su donele godine koje su sledile, malo ko je mogao da predpostavi. Gledajući iz ove pozicije, trideset godina kasnije, puno toga mi je jasnije ali najverovatnije će mnoge stvari ostati još uvek pod isvesnim velom laži, sakrivene. Tada se desilo nešto što je važilo za sve. Lično mišljenje i stav su ugušeni. Poslednji krik koji je tada čuo ceo svet je bila “Nirvana”. Posle ovoga, u punom smislu toga šta je značio a po mom skromnom mišljenju, “rock&roll”, je nestao. Umetnost nam ni danas ne pruža sve odgovore ni u jednoj svojoj oblasti, ma koliko god to nekom zvučalo previše. Dogodilo se to da je na najrazličitije moguće načine, poredak stvari koje su trebale da se promene, uticao na svaku ličnost koja je živela na planeti. Kolektivna podsvest je jako zanimljiva stvar za izučavanje.  Što se toga tiče, Beograd je bio epicenter, udara koji će, opet po mom mišljenju, opet uticati na čitav svet a svedoci smo toga da se naknadni potresi odigravaju i danas .  Na žalost to vreme bezvlašća, pokušaja da se ostane na brodu koji tone, rodilo je još više zla, najmračnijih odnosa i uticaja, tako da u poređenju sa time "krik istine" izgleda smešan.  Osakatila nas je masa ljudi bez obraza, bez svesti o bilo čemu, prljava, gadna gomila matorih i mladih lopova,  prevaranata svih vrsta, kriminalaca, ubica, makroa, lažnih mesija, sve lošijih političara. Kao i sve i kultura je trebalo da bude uništena. Sve je maltene zamrlo, a  rodio se "turbo- folk”. Uz tu krajnje degradirajuću muziku, opasnu za svest, najgori ološ je deci u osnovnim školama počeo da servira opijatske derivate i supstance jeftinije od užine. Počela je vladavina laži, koja uništava sve pred sobom. Takva vrsta laži uvek živi na senzacijama, koje odzvanjaju u glavama građanina gde on postaje nesposoban da misli, logično i svojom glavom.  Trebalo je uništiti sve i spolja i iznutra. Osakatiti radnika i seljaka, građanina, umetnika, bilo kakvog neistomišljenika. Oni koji su bili zadovoljni svojim izborom danas su to što jesu. Ta ideologija je donela rat u ratu. Rat na granicama i rat na ulicama.

Devedesete?! Bilo je malo izabranih, svesnih ljudi koji će nakon svega, makar neke pojedince, narednih generacija, možda uspeti da osveste, kako bi mogli da nešto povrate i krenu da ponovo stvaraju i grade u našoj zemlji. Šteta je velika, nanošena je sistematski puno godina i veliko je pitanje kada će u svesti većine pojedinaca biti ispravljena.

*

  Povukao sam svoja dokumenta sa Pravnog Fakulteta u Beogradu. Ne znam zašto sam taj Fakultet uopšte i upisao. Kod kuće su mi govorili da ću teško upisati filmsku režiju i da to nije posao za mene, da treba biti "ajkula", kako bi u tom svetu opstao. Sve sam to uzeo u obzir ali sam pokušao. Tri puta sam pokušavao, dva puta pao i treći put sam, već u to vreme "zakucan", zakasnio na prijemni. Odustao sam od državne Akademije i kao treći na listi upisao sam filmsku režiju na BK Univerzitetu u klasi Slobodana Šijana.

U vreme kada sam se ispisao sa Pravnog Fakulteta sam želeo da izdam svoju prvu zbirku poezije. Enina majka je otvorila svoju izdavačku kuću i dosta vremena sam proveo sa njom i nekim Krsmanovićem, pesnikom i alkoholičarem, koji je trebao da bude moj recezent, njemu se posebno svidela moja poezija. Jedanputa je u zanosu, analizirajući jednu od pesama, što je nalazio bitnim, da se svaka pesma dobro analizira i da se uz to dobro i popije. Tada je jednom, u zanosu mlatarao rukama po vazduhu i pljuckajući dok je pričao naprosto je pao sa stolice unazad i zviznuo temenom o parket. Bio je u nesvesti par minuta, polivali su ga vodom a ja sam mu lupao što jače šamare. Došao je k'sebi nakon desetak minuta. Izvinjavao se, puno se izvinjavao i završio je tako što je zaspao na trosedu. Enina majka ga je volela, nije mu ništa uzela za zlo.

Kako se stanje u zemlji sve više zaoštravalo Enina porodica je rešila da napusti zemlju. Knjiga koja je več ušla u pripremu za štampu je povučena, izdavačka kuća zatvorena. Ena je otputovala kod rođaka u Ameriku, njena majka, ubrzo zatim je otišla i preselila se u Francusku. Enini roditelji su bili razvedeni, oca joj nikada nisam upoznao i šta je bilo sa njim ne znam. Taj rastanak nije puno uticao na mene. Naš odnos je tada već bivao nekako suvoparan. Drugi pokušaj da izdam svoju poeziju je prilika gde sam trebao da razgovaram sa R-tom, to je bio mlad čovek koji je studirao književnost i do koga sam došao po preporuci Zokca. Projekat se zvao "U vozu za Diznilend" i ta mala ali vredna zbirka je trebala da bude delo u kojem je učestvovalo više autora. Dogovorio sam se sa R-tom da sednemo u baštu "Manježa", da ja ponesem pesme i da ih on pročita. Sastanak je bio zvaničan i kulturan.  R. je brzo pročitao pesme, vratio mi je fasciklu i pitao me da li volim Dostojevskog. Odgovorio sam da je Dostojevski moj tata. R. se nasmejao mojoj šali i dodao da se to u mojoj poeziji da primetiti ali da još moram da se gradim. Nisam uzvratio ni sarkazmom ni sa zavišću , niti ljubomorom, iskreno bilo mi je žao što pesme nikako ne mogu da objavim. Ja sam zaista kao dosta mlađi jasno shvatio zašto, na kraju svega, pišem. Pisao sam i dalje pišem iz potrebe, velike jake unutrašnje želje i kada bih znao da neće biti živog stvora koji će to pročitati mislim da ni tad ne bih prestao, nastavio bih da pišem sa nekom apstraktnom nadom da će ipak to neko, čiji savremenik neću možda biti, možda pročitati. Slična stvar mi se puno kasnije dogodila sa muzikom i koliko god to nekome nije jasno ili mu izgledalo najsmešnije moguće, opravdavam to, ali ja muzikom više do kraja života ne mogu da prestanem da se bavim. Muziku stvaram i reći ću najozbiljnije i najstrožije u svoju korist da pokazujem mnogo više ozbiljnosti i truda od većine muzičara sa kojima sam imao posla. Tačno je da nisam to kod sebe video u godinama koje opisujem sada, čak sam tada smatrao jako neozbiljnim sve te momke koji se šetkaju, sve važniji od važnijeg po gradu i svaki treći ima neki bendić. Držao sam do toga da sam pesnik i pisac. Ipak kada sam napravio prvi kratki film i muziku za njega, potom drugi i treći , četvrti kratki film i muziku za iste ja dalje nisam imao novaca i potrebne ljude da se bavim filmom ali muzika nije zahtevala toliko novca. Pored neozbiljnih muzičara rano sam upoznao i dosta njih koji su ozbiljno i bez obzira na bilo kakve prepreke, ostali istrajni u onome što su započeli. Rano, na vreme su počeli, uradili šta su trebali i to rade i danas. Te ljude poštujem, posebno zbog toga što nisu "pali". Bez obzira na sve, nastavili su i onda kada je "zenit" prošao. Mislim da su dali sve od sebe koliko god su mogli.

Sećam se jednog detalja kada je nastala jedna od interesantnijih pesama iz tog vremena. Zokac i ja smo prelazili ulicu kod Beograđanke. Rano jutro, vraćali smo se sa "Akademije" i išli da prespavamo kod njega.

-  Smislio sam novu pesmu. - reče Zokac mirno.

-  Kada?

-  Malopre.

-  I?

-  Ništa... mislim da će biti hit.

-  Tako misliš?

-  Da. - samouvereno kao i uvek, odgovori on.

-   Malo ću je sredim... ide otprilike ovako... hej mačo, sram te bilo nije te ni bilo, hej mačo, vreme te ubilo ...

- To je to?

- Da, jel' ti se sviđa.

- Da, ali uobliči i dodaj nešto kada dođemo.

- To sam i mislio. Hvala.

Ćutke smo ušli u stan, bili smo već umorni. Bio je sam. Njegovi su bili na placu, skoro čitavo leto su provodili tamo. Zokac je živeo u Njegoševoj. Bio je to veliki lep "salonac". Po podu srča, neko silno, razbijeno staklo. Pitao sam ga šta je to. Odgovorio je da nije mogao Isidori da objasni da ne može da bude više sa njom i da se iznervirao pa je razbio velika staklena vrata, velike lepe i stare vitrine.

Prišao je gramofonu i pustio Neil Young-a, "Rust Never Sleeps". Zamislio se.

- Zapiši pesmu. - podsetio sam ga.

- Da. rekao je pomalo odsutno ali je ustao i potražio neku pocepanu svesku u koju je zapisao nečitkim rukopisom strofe koje mi je rekao...