NISAM BIO TU: "Noćni Klub: “Akademija-Rupa-Republika” (Autobiografski Roman u Nastavcima 11) Autobiografija | Autobiography | Autobiographie - 1989 godina
Noćni Klub: “Akademija-Rupa-Republika”
"Akademija" tj “Rupa”, kako smo je
tada skoro svi zvali ... noćni klub
smešten u podrumu Fakulteta Likovnih Umetnosti u Beogradu. Velika mračna
prostorija gde se odigravao veliki i bitan deo mog života. Tamo sam, tada, proveo
puno više vremena nego bilo gde. Iz dana u dan, osim ponedeljka je taj noćni
klub bio jedino mesto gde je reč "underground", imala svog smisla.
Pre neki dan je izašao članak u elektronskom časopisu o Akademiji sa
intervjuom poznatih redara Vite-ćaleta i Bilje-džudistkinje. Vitu sam poznvao i
dan danas ga sretnem neki put. Izuzetan i srdačan čovek, nikada mi nije pravio
problem da uđem u klub. Bilju znam još puno pre Akademije, to je devojka iz
kraja, uvek srdačna i nasmejana i na svoj specifičan način duhovita. Tačno je
sve što je Vita govorio za e-novine. Za redara to je bio jako težak posao. Sama
činjenica da je dole bilo malo treznih ljudi je dovoljna sama za sebe. Ipak, naletao
sam i na druge redare koji su umeli da
me vrate sa ulaza, tako da sam brzo preduzeo mere. Čim sam dobio ličnu kartu,
popunio sam formular , platio i podigao člansku kartu za nedelju dana. Zbog mog
konstantnog prebivanja dole, neki od redara su najverovatnije mislili da sam student,
tako da posle nekog vremena više nisam člansku kartu ni pokazivao. Par godina
posle, više nisam ni ulaz plaćao. Mislim da sam to i zaslužio.
Kada sam prvi put sišao niz te stepenice i
ušao u prostoriju gde je šank, ugledao sam suncobran, pravi šareni suncobran.
Ispod suncobrana je na platnenoj stolici za plažu sedeo čovek sa debelim
brkovma u kožnoj jakni i prodavao žetone za flipere. To je bio Uča, zanimljiv,
dobroćudan čovek. Prvo sam gledao ljude
koji su dole postali “inventar”, da bi za samo par godina i sam postao isto.
Bilo je puno “inventara”. Jedan od
blesavo pijanih i stvarno čudnih ljudi koje sam odmah tamo video bio je starac,
dugačke bele brade i sa retkom dugom slamastom kosom, gde je dominirala
ćela. On
je uvek sa dve tri flaše piva u zagrljaju igrao sam za sebe, namigivao
ljudima koji su pored njega prolazili, neke je gurkao, puštajući glasove koji su pre ličili na
životinjske krike, nego na ljudski glas. Taj neverovatani čovek je bio Lubarda,
slikar I profesor, koji je takođe tu svako veče u klompama, igruckao, skakutao i pljuvao ljude po klubu.
Klub je
živeo, ljudi su bili tu. Ipak klub je mogao i da odnese život. Opisaću kratko
dva slučaja, jedan je vezan i za mene. U prvom slučaju, je čovek izgubio život.
Čuo sam da je muzika stala i da se gore na vratima odigrava tuča. Ubrzo zatim
čuo sam pucanj. Ljudi su naglo krenuli prema vratima. Sačekao sam malo da ne
upadnem u veliki talas gužve. Kada sam stigao na gornju platformu na mestu iza
naplatnog "boksa" ležalo je u krvi telo mladića. Krv se nije dala preskočiti, patikom sam
dodirnuo gustu, masnu, bordo tečnost. Kasnije smo doznali da je pucao redar.
Nikada nisam imao predstavu o tome šta se tamo dogodilo tada , sve do eto tog
intervjua, gde sam idvojio neke
autetične detalje. Slikar i tada redar,
Vita, tu napominje: " To vreme je bilo veoma teško. Sve gori momci su se
pojavljivali na vratima. Sve više je policije bilo u civilu. Ljudi su bili
strašno frustrirani, agresivni, nesrećni i očajni. To se osećalo iz dana u dan.
Tih devedesetih godina smo imali tuče svaki dan. Agresivnost je bila uvek na
kritičnom nivou. Ljudi su počeli da se plaše za sebe i druge. Oni koji nisu
bili dovoljno jaki i sigurni u sebe su počeli da nose oružje. Tako je nažalost,
jedan naš kolega počeo da nosi pištolj, a to se nije završilo dobro. Ljudi sa
vrata prvo moraju mentalno da budu stabilni, ali to nije uvek slučaj, posebno tada. Svedoči za novine i redar
Đorđe: “Pazi, to je bilo otprilike ovako; ja sam sišao dole, bila je zatvorena
kasa, a neko je pravio sranje u kojem su učestvovali i redari. Tri četiri
dečaka su pravila sranje i nekako je opalio pištolj. Vita je takođe
prokomenatarisao taj događaj: “ Taj redar je isto bio u strahu i ubacio je
metak u cev. I nije ga vratio u okvir nazad pošto se sve završilo, sve pretnje
i sva gurkanja. Oni su ih izbacili iz kluba i otišli su. Ali metak je ostao u
cevi. Nakon nekog vremena, taj dečko se
vratio da se raspravi sa njima zašto je izbačen. Tu je opet proradio adrenalin,
ovaj je izvadio pištolj, ali je taj metak ostao u cevi. Kažu da je bilo
samoopaljenje…” To je zaista bio
tragičan i nepotreban pečat koji je klub dobio.
Drugi slučaj
koji se dogodio ranije je vezan za mene.
Dakle ,
istina je da su na Akademiju počeli sve više da dolaze ljudi koji nemaju veze
sa takvim načinom života i većinom su dolazili da bi dilovali , provocirali i
pravili nered. Ulazili su sa sakrivenim oružijem i tukli bez razloga koga su
stigli.
Stajao sam sa Bogijem na poslednjoj platformi
stepeništa i gledao šta se dešava u dugačkom hodniku kluba. Primetio sam da
izbija svađa i odmah velikom brzinom sledila je tuča. Redari su momentalno
reagovali, strčali su niz stepenište i odvukli su iz kluba trojicu mladića u
šarenim trenerkama.
- A
šta im je ono ispalo? - pitao me je Bogi.
- Nemam
pojma… ne vidim ništa…. - rekoh mu.
- Pa
ona cevčica ... ček malo... - Bogi je
sišao i podigao sa poda nešto nalik na metalnu hemijsku olovku.
- Ne
znam šta je to. - gledao sam u metalnu cevčicu dok je Bogi obrtao i čačkao.
Tada odjeknu
pucanj. Direktno meni ispred nosa zazvižda metak i napravi lepu rupu u zidu
iznad nas. Bogi baci metalnu napravu daleko od sebe. Ja ga pogledah :
- Mogao sam da poginem sada. - rekoh tiho i
zapanjeno.
Rupa koju je
metak napravio još uveke se nalazi u tom podrumu. Mogao sam prst da gurnem u
nju.
Ovakve stvari se tamo, skoro nikada do devedesetih, nisu dešavale. Stanje u društvu je počelo da se ubrzano menja, to je uticalo na sve. I ljudi su počeli da brkaju stvari. Sve manje je bilo onih koji su u klub dolazili da stvarno uživaju u muzici koja setamo puštala, gde je “Akademija”, jednom prilikom je proglašena i najboljim klubom tog tipa u Evropi. Ali kako je tržište počelo da zahteva i razliku u žanrovima tako su počele i tematske večeri, alternativne, dark ili elektronske večeri. Time su se određene “ekipe”, smenjivale a time sam vremenom počeo tamo da viđam sve više nepoznatih ljudi. Koncerti su se sve slabije organizovali. Klub se širio ali je po meni na neki način na taj način i gubio. Prostorija koju su bendovi koristili za snimanje demo ali i ozbiljnijih snimaka, je takođe pretvorena u deo kluba. Na svom vrhuncu u pravnoj borbi za taj proctor, klub je prestao da postoji. Za vreme njegovog postojanja tu je održano zaista jako puno koncerata, klub su oslikavali i to stalno osvežavali, najinteresantnijim grafitima, sami slikari. Oni su tu, osim na taj način, mogli da zarade i radeći na šanku, garderobi ili prodavajući karte. To je prvenstveno bila jedinstvena i mala komuna odabranih ljudi, prvenstveno umetnika, slikara, muzičara i pisaca ali na žalost kako je vreme prolazilo sve to se pretvorilo u pitanje imovine i prava na profit od kluba. “Akademija” je i dalje “Akademija”, ali kao javni prostor za studije. U svom podrumu u toj zgradi student više ne smeju da prave žurke i tako sebi olakšaju školarinu.
***
"Klub koji će postati Akademija osnovan je 1961. godine i bio je prvenstveno klub studenata likovne akademije. Slikar Milovan DeStil Marković je 1982. godine promenio njegovu koncepciju i nazvao ga Akademija. Tada je ovaj klub postao diskoteka u kojoj se puštala savremena rok muzika, mesto avangardnog klupskog zvuka i centаr stvаrаlаštva аlternаtivne, umetničke, muzičke i intelektuаlne scene. Ubrzo stiče kultni stаtus i znаčаjnu ulogu u formirаnju, promociji i аfirmаciji urbаnog i kosmopolitskog duhа Beogrаda...
Klub Akademija – središte avangardnog zvuka u Beogradu
Коментари