NISAM BIO TU: "Jesen 89’-te" (Autobiografski Roman u Nastavcima 19) Autobiografija | Autobiography | Autobiographie - 1989 godina

 

Jesen 89’-te

  Nastupila je jesen. Zlatna jesen u Beogradu. Bilo je dovoljno toplo, još uvek sam mogao da vozim motor. Imao sam prijateljicu, Jasnu. Veselu devojku, punu žednog duha prema životu. Zamolila me je da je odvezem do Novog Beograda. Prelazili smo "Gazelu", most preko koga mi je bilo najbrže da stignem tamo gde mi je rekla da je odvezem. Napisao sam da nisam padao sa Vespe. Ne, ni ovaj put nisam pao. U jednom trenutku pri brzini većoj od 100km/h, ja sam refleksno ni zbog čega nogom stao na kočnicu. Snažno sam zgazio kočnicu. Velikom  brzinom sam shvatio šta sam uradio, otpustio sam kočnicu i svom snagom sam držao parvo, volan. Zaustavio sam se i odmah pogledao iza sebe. Nigde nikoga. Hladan znoj se slivao i ulazio mi u oči. Sigurna smrt, pomislio sam. Da je neko bio iza nas, kraj. Da nisam održao motor, da ga nisam držao u grču, gotovo.

  Setio sam se ovoga ne samo iz razloga što je u pitanju bio život te devojke i mene. Ovaj detalj se duboko urezao u sećanje , reflektovao se i u konteskstu sa aktuelnim pitanjima tada, pozivao je na razmišljanje. Na mene je jesen uvek uticala nekako setno, nisam voleo tu setu dok sam opet na neki način uživao u njoj. Osećao sam da predstoji period koji će moju bezbrižnost pretvoriti u nešto sasvim drugo, nešto zlokobno i mračno me je pratilo, tako sam osećao stvarnost čitavim svojim bićem.

  Bogi je bio u vojsci. Grof i Igi su takođe otišli da odsluže vojni rok. Maks je otišao i prijavio se u "Drajzerovu" potpuno lud od artana, hteo je da se oslobodi vojske. Tamo se u tom "domu za narkomane", prvi put "spucao". Heroin je već neko vreme bio "Kralj Beograda".

Maks se dobro provodio u “Drajzerovoj”, ukrao je tri velike table acid-a, svaka je imala po pedesetak sličica. Rekli su mu da on nije za tu ustanovu i da treba da ode da se leči na psihijatriji. Prebačen je u bolnicu  "Dragiša Mišović".  Na odeljenju za psihijatriju je bio na teškim lekovima, tako da ni tamo nije znao da se nalazi. Kroz maglu se seća kako je bio "iskorišćen" tj. "silovan", od strane dve pacijentkinje. Opet i tamo na psihijatriji su na kraju konstatovali da on ne spada u grupe koje se tu leče i da bi trebao da se vrati u "Drajzerovu". Nije se vraćao više nigde. Dobio je papire koji su mu trebali i sa njima je bio doživotno oslobođen vojne obaveze.

  Ja sam sedeo na groblju u Košutnjaku, često do same zime. Pitanja sopstvenog postojanja i uzbuđenje pred decembarski vojni rok mi nisu davala mira. Setu koju sam spomenuo sam doživljavao kao duševnu uznemirenost i iako sam se naslađivao tim stanjem, shvatao sam da bi to moglo preći u  očajavanje pa sam sebe do jedne granice zadržavao. Tada sam koliko, toliko mogao da shvatim da ukoliko bih se prepustio očajanju, tada bih se našao u strašnom procepu između svoje velike energije i najprostije ravnodušnosti. Borio sam se sa tim krajnostima pokušavajući pre svega da shvatim svoju energiju i svoj duh. Pitao sam se i šta je uopšte to moj duh? Da li sam to ja sam? I dalje, šta je duh nekoga koga volim ? Dva duha , tri duha. Milijarde duhova! Mislio sam o nekoj povezanosti svega onoga št postoji. Činilo mi se da svaki događaj, slučaj, susret ima svoje tačno određeno vreme i mesto gde će se odigrati i zašto. Sa druge strane sumnjao sam u to da li se uopšte trebam predavati emociji i mašti. Ukoliko me nešto od toga zbunjuje i vara onda bi bilo ludo uopšte se baviti pitanjem sopstvene egzistencije i duha. Laž i iluzija stvarnosti bi me porekla na svakom koraku, obmanula i usmeravala tamo gde nisam ni nameravao da pođem. Smatrao sam i da nije nemoguće  da mi našom ljubavlju, stvaranjem, za nekoga vredimo možda mnogo više nego što u nekim trenutcima vrednujemo sami sebe. Tada sam pokušao da razumem sopstveni duh kao slobodu. Sloboda i moje saznanje da sam slobodan su mi pali možda najteže od svega. Shvatio sam da je strašno važno boriti se za nju dok je opet isto tako teško biti lice slobode. Na tom putu su pogrešni izbori bili maske koje su se neverovatno teško skidale sa lica.

  Upoznao sam te jeseni meni možda najdražeg čoveka koga ću pamtiti. Mikija. Miki je bio jako obrazovan čovek. Ono što se u to vreme puštalo i slušalo, ono o čemu se pričalo i bilo interesantno kao tema za razgovor on je već unapred znao, već je ploče imao, knjige takođe. To je čovek sa kojim sam ušao u devedesete godine sa srolanom novčanicom od 100000 dinara u nosu. Moje slutnje su bile opravdane. Heroin me je mojim ličnim izborom i htenjem počastio svojim "rajskim ustrojstvom postojanja" .