NISAM BIO TU / "Decembarska Klasa, Pravac Kuršumlija (Pokušaj Služenja Vojnog Roka)" (Autobiografski Roman u Nastavcima 21) Autobiografija | Autobiography | Autobiographie - 1989 godina

 

Decembarska Klasa, Pravac Kuršumlija (Pokušaj Služenja Vojnog Roka)

  Čekala me je Kuršumlija. Tamo sam trebao da služim vojsku. Imao sam nameru tamo da odem. Na neki podmukli način sam želeo da iskušam samog sebe. Lako sam mogao da sredim papire i da sve odložim ali to nisam uradio. Znao sam otprilike šta me čeka.

 *

   Sve do decembra sam lutao ulicama Beograda. Sedeo po kojekakvim kafanama, da bih svako jutro dočekao na "Akademiji", gledao sam da tamo dođem posle dva, kada je većina odlazila na noćne autobuse.

  Družio se uglavnom sa Enom, Mikijem,  Leom i Vanjom. Miki nije imao veze sa ostalima. Leo takođe kao i Vanja uostalom. Tako da sam išao u krug. Sa Larisom sam najviše vremena provodio ili kod nje ili kod mene kući. Odlazili bi u pozorište, bioskop, posećivali izložbe ali ona nije volela noć i posebno nije volela "Akademiju". Zaključila je da dole strašno smrdi i da mora svu garderobu odmah kada dođe kući iz kluba da baci na pranje i da kosu mora da opere dva puta. 

*

  Leo mi je bio drug iz gimnazije. Interesantan i inteligentan momak. Nije bio preterano simpatičan ljudima tako da se i on prema ostalima ponašao poprilično bahato i bez interesovanja. Imao je jednu manu, voleo je "brzo napijanje". U roku od od petnaestak minuta on bi na iskap popio litru do dve crnog vina i tada je bio spreman za akciju. Neki put ga je bilo teško obuzdati, tako da sam bio prinuđen da ga napuštam u raznoraznim ekstremnim situacijama. Jednom prilikom sam ga na "Akademiji" ugledao u ćošku na binici za koncerte, sa nekom devojkom , ležali su goli, on dole, ona gore, sex, najbestidniji, pred gomilom ljudi, od kojih su neki posmatrali, dok su se drugi zabavljali ne obraćajući nikakvu pažnju na njih.

  Vanja je bio poseban slučaj. Voleo je hard-core i stalno me je gušio sa time. Donosio je kod mene kasete i kao gostu sam morao da mu udovoljim, slušao sam urlanje koliko god sam mogao, da bih ga potom zamolio da nađemo neku sredinu. Vanja je imao svoju ekipu skejtera i jednom je hteo da me nauči da vozim tu dasku. Jednostavno sam na nju seo i od "Osme Gimnazije",  spustio se do "Cvetnog Trga", do granice sa ulicom. Kada je video moj "pokušaj", smejao se i više mi nije ponudio skejt. Voleo je puno da čita. Znao je engleski perfektno pa je i čitao i pisao na engleskom. Pisao je pesme za svoj bend, "Overdose" gde je pevao.

*

  Počeo sam polako da se pripremam za Kuršumliju. Nisam birao sredstva i primetio sam da su me i oni stariji od mene već malo čudno posmatrali. Smršao sam strašno. Pogledao sam se u ogledalo u jednom od takvih stanja. Pogled mi je bio mračan, oči su jako sijale a zenice su mi, najviše artana i bensedina, bile toliko bile široke da su gutale zelenu boju irisa . Jedanputa mi je prišao Kugi, čovek ekstreman po svakom pitanju i rekao mi da ne žurim, da će smrt uzeti svoje kako god, ali da nije potrebno da jurim baš toliko. Kugi danas više nije sa nama. 

  Noći su se smenjivale jedna za drugom, vreme je letelo. Pisao sam u to vreme mračnu, tešku poeziju. Imao sam osećaj da je sve oko mene prokleto, nepopravljivo. Senke su mi bile prijatelji. Hodao sam najmračnijim uličicama kroz grad i namerno zaobilazio osvetljena mesta. Među senkama sam se osećao mirnijim. Tu je vladala tišina kojom sam se pokrivao.

    U kasarnu sam trebao da se javim do deset uveče. Sa majkom sam se pozdravio kod kuće. Otac me je odvezao do Banovog Brda. Tu sam mu rekao da stane. Nisam želeo da nikakve i ničije emocije budu upletene u moj još nejasan plan. Bez obzira na to ja sam se već pretvorio u kamen. Na autobuskoj stanici su me čekali Zokac, Ena i Isidora. Pozdravio sam se suvo i rekao im da se vidimo brzo. Negde oko devet sam stigao u to mesto. Osim na more nikada ranije nisam izašao iz Beograda. Ne mislim na par putovanja van granica SFRJ. Grad u kome sam se našao je bio u mraku. Par uličnih bandera sa slabim svetlom i malobrojna svetla iz po neke kućice. Žuto svetlo iz kafane kojoj sam se približavao. Ispred kafane telefonska govornica. Javio sam kući da sam stigao. Ušao sam u kafanu. Neprijatna, zagušljiva atmosfera, osećala se mokraća. Imao sam osećaj da se nalazim u 19-tom veku.

Popio sam tri vinjaka i pitao gde se nalazi kasarna.

   Dvadesetak minuta sam se uspinjao na brdo, kada ugledah stražarsko mesto i veliku kapiju. Ono što sam prvo rešio je da čim prođem tu kapiju više ne progovorim ni reč ni sa kim.

   -  Šta nam ti to lepo nosiš? - pitao je jedan od dvojice stražara.

Otvorio sam ranac i pokazao mu. Iz džepa izvadih poziv za vojsku i ćutke mu pokazah.

   - Šta će ti četri boksa cigareta, ima i ovde da se kupe... daj po paklu, red je da častiš... jednom se vojska služi.

Ja izvadih i dodoh mu ceo box.

   - Auu... pa nisam ti ja pukovnik aman brale al' kako ti oćeš.

Bez reči, bez toga da uzvratim osmeh, stajao sam i čekao dalje.

Strašna zima me je ujedala za lice.

   - Ajd' da ne stojimo džaba... kreni za mnom.

Krenuo sam za njim. Kasarna nije bila mala i trebalo nam je neko vreme da uđemo u jednu od zgrada. Hodali smo kroz dugačak zeleni hodnik. Na kraju hodnika vojnik stade pred poslednjim vratima i zakuca. Nije čekao da neko odgovori već je odmah ušao. U velikoj prostoriji punoj stolova i stolica gde je u dnu bila i nekakva bina, sedelo je raštrkano desetak vojnika. Nešto su veselo brbljali. Kada se stražar pojavio samnom, svi sa radoznalošću zaćutaše.   

  - Evo vam novoga.. ja odo'... stražar to reče, uručivši moju "pozivnicu" i nestade.

Pola minuta ili manje neizvesne tišine, brzo odmeravanje pogledima.

  - A ti druže šta si se ukipio... ajde sedi ovde sa nama.

Sedoh na najbližu mi stolicu. Držao sam ranac u krilu.

  - I... odakle nam dolaziš rođeni?

Ćutao sam.

  -  A jesi gluv... pa lepo te pitam odakle si bolan druže.

Krupni bosanac, velike glave i krupnih očiju, mangupski malo raskopčan, on je izgleda vodio glavnu reč.

Nije dobio odgovor.

  - Uuu...nemoj me ljutit odma, čim si ušo', nije ti to na dobro.

I dalje sam ćutao. On uze listić,  "pozivnicu" i zagleda se u nju.

  - Iz Beograda.. a znao sam ja ... - u pozadini smeh - S e b a s ... ma kakvo ti je ovo ime Bog te mazo'... ko ti ga nadenu pa ne mogu da... on se ponovo zagleda u listić. - iza njega smeh gomilice.

  - Dosta jebem vam majku nepismenu... vi ćete mi bolje shvatit ono što ja neshvatam a ko je ovde predpostavljeni i zašto ... jeli ... da nisam čuo! - smeh se utiša.

  - Dobro de'... ajd' sad pa otvori ti taj ranac... da vidimo čega tu lepog ima iz Beograda. Otvorih ranac i stavih ga na sto.

  -  Uplašio se Vukša... nemoj strogo baš odma'. - dobacio je piskav glas iza mene.

  " Da krenem odmah. Ne, ne odmah." – mislio sam u sbi, pumpali su me kao bombu.

  - A vidi ti lepote ... Laki Stroke ... pa da se poslužimo? - Bosancu zaigra osmeh na licu, zasijaše lepi zubi. Čudno je to kako se u ovakvim situacijama uočavaju i pamte i najsitniji detalji.

  - Ništa... mi se zahvaljujemo na ovom tvom lepom poklonu . - on uze dva boksa, otvori ih i poče razdeljivati paklice. Ostao mi je jedan boks cigareta.

  - A što se ti nisi ošišao i što ćutiš tako?  - upita me me visoki vojnik ,vojvođanskim akcentom.

I dalje nisam progovarao ni reč.

  - Ma ajd' u spavaonu... ovaj je dosadan skroz. - zaključio je bosanac Vukša.

- De ga Mirko odvedi u sedmicu, ne mogu ga više ni gledati em' mi se smučio em' me gleda nešto urokljivo. - Ajd' teraj se. - pogleda u mene i odmahnu rukom.

Mirko, visoki vojvođanin ustade i dade mi znak da krenem za njim.

U istom hodniku, Mirko uđe u sobu označenu brojem sedam.

U njoj mrak. Kreveti na sprat i sigurno dvadesetak ljudi u njoj.

  - Evo Vam ga gušteri još jedan ... to bi trebalo da je sve za danas, nadam se.

Neka buka, smeh, da bi se sve brzo utišalo.  Ja sam se smestio u donji krevet koji mi je Mirko odredio.

  - Ajd' sad ti, da te čujem. - iz mraka se čuo duboki bariton.

Posle njegovog glasa gromoglasni prdež.

  - Ooo... nisi loš a sad ti prozovi.

  - Četvorka. - reče gromoglasni prdež.

Neko mu nešto odgovori na albanskom. Na to neko nešto ljutito odgovori šiptaru. Uključi se i treći šiptar, činilo mi se da se svađaju.

  - E pa ne može tako... drugovi šiptari neće da prde. - zaključi gromoglasni prdež koji je najverovatnije nešto razumeo, imao je južnjački akcenat tako da sam shavatio da se najverovatnije susretao sa šiptarima.

  - Ma ko' i' jebe ! - zaključi bariton - Osmica ! - povika on.

Začu se mali prdež.

  - Pa ti ćeš se usereš... hahahaha... - zacereka se bariton a pridruži mu se gromoglasni prdež.

Pokrio sam glavu jastukom. Zamislio sam kadu iz koje se preliva voda. Zamišljao sam kako pucaju pločice. Kako se ruši zgrada. Nekako sam uspeo da zaspim.

Probudio me je prozivajući, nevešto moje ime i prezime neko sa šiptarskim akcentom trudeći se da govori srpski. Bio je to moj budući narednik. Mali šiptar koji je ogromnu važnost dao sebi u zadovoljstvu što je narednik i što je uopšte tu a ne negde u nekoj pustinji odakle je najverovatnije došao.

  - Raspored u trojka... soba trojka... šta me gledaš tupi, lepota ne prelazna.

Ušao sam u sobu broj tri. Tu nije bilo kreveta na sprat. Deset , dvanaest, kreveta ne sećam se tačno, svi sređeni pod konac. Vojnici pored njih. Narednik je ušao samnom.

  - Sebastan ! - predstavio me je ostalima.

 

  Imamo pred sobom kroz istoriju do danas ogroman, veliki napor da se definiše ono što zovemo državom. Gomilu raznoraznih misli i napora da se shvati kako i na koji način bi funkcionisao državni aparat i da pritom ta mašinerija ne bude na štetu ni jednog svog građanina. Kroz istoriju nestaju čitava carstva i države i opet, rađaju se nove. Dolazimo ponovo do pitanja slobode ili ne-slobode.

Čini mi se da je ljudima, ne svim doduše, potrebno da budu potčinjeni i da žive u nekoj vrsti lažne, ušuškane slobode. Kada se dogodi buđenje svesti neke manjine, dovoljne manjine, dolazi do pada državnih zajednica i stvaraju se nova pravila i odrednice. Menjaju se moralna, etička i estetska načela, menja se iz korena čitav način života. Čini mi se na žalost da bez obzira na ogromne napore genijalnih ljudi, kada je ova tema u pitanju,  dolazimo na kraju do utopije ili suprotno - anarhije. Utopija je maštoviti ideal svesti o državi tako da ostaje anarhija. Ali kako bezvlašće samo po sebi ne garantuje nikakvu sigurnost, "ušuškani" građanin, vaspitan, naučen i predodređen da služi autoritetu, sve više priželjkuje "opštu državu" , svakako totalitarnog karaktera. Bez granica, regiona i pitanja nacionalnosti. Za sada izgleda da "Novo doba", novi svetski poredak ima prednost nad svim ostalim ponuđenim opcijama. Građanin će ispuniti svoje dužnosti, saviti glavu i primiti svoju nagradu. Sve ovo iz razloga što svest o mogućnosti maštovite i bajkovito sladunjave vladavine radosti i istinske sreće, biva u poniženoj i uvređenoj podsvesti, odbačena i duboko u srcu zakopana.

  Dok sam razmišljao o sopstvenoj slobodi, nejasno i razmazano, prišao mi je dobronamerni slovenac i počeo da mi objašnjava kako se sprema krevet. Pogledao sam ga, učtiv pogled i lepuškasto mlado lice koje se već sekundu zatim izgubi u magli, reči koje je izgovarao dopirale su kao nejasno šaputanje iz daljine.

  Svi novi koji su došli u kasarnu su taj dan išli na lekarski pregled i šišanje. Kosa koju nisam šišao četiri godine je ostala na pločicama Kuršumlijske kasarne. Dugačku kosu nisam posle toga pustio da izraste sve do pre par godina. Posle tuširanja se išlo na razgovor kod psihijatra. U razgovoru sa tim čovekom, srdačno raspoloženim i kulturno učtivim, nisam progovorio ni reč. Rekao mi je da sam sigurno pod stresom ali da trebam da probam da se naviknem, nađem društvo i da će sve polako biti u redu. Uniforme još nismo dobili. Taj dan je prošao bez ikakvih obaveza, neke formalnosti, registracija, potpisivanje i slične stvari kojih se ni ne sećam više.

  Drugi dan je počeo sa jutarnjim vežbama u pet ujutru. Zima je ulazila u kosti i bez obzira na vežbe treslo mi se čitavo telo.

Taj dan smo trebali da dobijemo uniforme. Sedeo sam na svom krevetu kada je u sobu ušao malecki narednik. Razgledao je okolo i opominjao strogo vojnike.

  - Viri košulja... krevet ne tako, nauči... - šiptarčić bi izvlačio loše upasanu košulju i rasturao loše nameštene krevete.

  - Ti! ... obratio se meni - na brijanje.

Otišao sam i obrijao se. Kada sam se vratio on me pogleda i glasno mi naredi - Opet na brijanje... jel ima ogledalo... - Bez reči odoh i obrijah se drugi put.

  - Nije dobro... - primetio je na koji način ga gledam, nikako mu se to nije sviđalo i on mi po treći put, pretivši nešto, naredi da se obrijem. Pogledao sam se u ogledalu, nikada nisam bio bolje obrijan u životu. Opet uzeh brijač ali od silnog već dovoljno skupljenog besa mi je podrhtavala ruka i ja se na dosta mesta isekoh. Gledao sam u ogledalu kako mi krv curi niz obraze i vrat. " To je to! " - pomislio sam i ludački pesnicom udario ogledalo, vojnici koji su bili u kupatilu pobegoše napolje. Udarao sam gde sam stigao i rukama i nogama. Staklo je prskalo, pala su dva tri lavaboa. Unakazio sam prostoriju kada u nju ulete narednik.

   - Šta to radiš...majku... - nije završio rečenicu. Udario sam ga onako kako su na karate treninzima, govorili da ne treba da se udara.. Narednika sam udario direktno u grlo. Pao je i počeo da “krklja”.  Buka i urlikanje je privlačilo sve više vojnika . Narednika sam držao nogom na pločicama a na ostale sam nadljuski urlao, neki su izlazili napolje. Kako bi narednik otvorio oči tako bih ga šutnuo u glavu  Slomio sam mu tri zuba. Ruka mi je bila naduvena i krvava.  Držao sam ga tako, sve dok se nije u kupatilu urgentno pojavio i pukovnik,  ako je to uopšte i bio pukovnik. U svakom slučaju, najviše rangirana osoba tada tu, u društvu sa još par njih sa više odlikovanja nego što bi trebalo. Postrojio je sva tri sprata, svi su stajali mirno i bez reči kao u aleji. Mene su dohvatili i odvukli u stacionar.  

   Tamo me dočeka dežurni, vojni psihijatar. Upita me nešto ali nije dobio odgovor, Držao sam se toga da ne progovaram. Doktor mi reče da sačekam, ustade, ode u prostoriju do njegove. Vrata koja su povezivala prostorije je ostavio otvorena i sa nekim je tamo tiho razgovarao.

   - Ovaj izgleda stvarno ima problem. - čuo sam nejasno ali dovoljno.

Kada se vratio rekao je da ću silaziti kod njega svaki dan na razgovor, dao mi je deset miligrama”Bensedina”, dodao je da ću toliko dobiti i pred spavanje. Pozvao je vojnika koji mi je pokazao moj novi krevet. Upoznao sam se sa “bolesnicima". Dva brata sa Novog Beograda, koji će par godina po oslobađanju, otvoriti poznati klub "Omen"  Jedino sam sa njima razgovarao dok sam bio u vojsci. Naspram mene ležao je neki nesrećan slučaj, sa naduvenom glavom, modrom od podliva i dva mladića bezazlenog izgleda, koji su čak bili dobrog raspoloženja.

  Sutradan mi je doktor saopštio:

  -  Za tri dana dolazi ambulanta,  ideš u Niš pred komisiju.

Popeo sam se na sprat i ušao u sobu. Izvadih dobro skrivenu tablicu šita. Braća se obradovaše ali na moje iznenađenje i oni izvadiše marihuanu.

  -  Oćemo da miksamo brate mili a? - reče mlađi, tamnoputiji brat.

  Tri dana, meni kao tri godine. Braća su me savetovala da u Nišu plačem, posebno kod žene neuropsihijatra, koja po čuvenju, nije imala puno milosti. Ali da na suze pada i sigurno oslobađa njmanje do dve godine. Nisam pitao odakle imaju tu informaciju.

  Napokon smo dočekali ambulantna kola, vojni kombi, u kome smo mi "bolesnici" sedeli pozadi a dva vojnika, vozač i suvozač, napred. U kolima je za vreme puta bila tišna, svako je bio zagnjuren u sebe samog, zabrinut pred onim što ga je čekalo. Da sam nekim slučajem stigao da obučem uniformu, ishod je mogao da bude i takav da ukoliko bih po proceni neuropsihijatra bio sposoban za služenje vojnog roka, vrlo lako se moglo desiti da slučaj završi na vojnom sudu a ja u vojnom zatvoru. Svakakve teške misli su mi se vrtele po glavi i osećao sam laganu drhtavicu.

  Vojna bolnica u Nišu je na nešto i ličila, nije bila mala i bilo je čisto. Sedeo sam na stolici i čekao. Dodeljen mi je vojnik koji je morao da stoji pored mene. Sve više mi se maglilo ispred očiju. Pritisak se povećavao, nisam tačno znao niti šta da pričam, niti šta da mislim.  Prozvan sam prvo kod neurologa. To je bio brz pregled. Gledao je oči, izmerio puls, nešto me je pitao, ne sećam se pitanja i ne sećam se da li sam bilo šta odgovorio. Zatim je sledio psihijatar. Ne neuropisihijatar, već psihijatar. Stariji čovek, sed, sa crnom jarećom bradicom, bio je poprilično blag. Pokazivao mi je sličice, moj zadatak je bio da odgovorim na šta me asocira crtež na njima. Moje duševno raspoloženje je bilo jako teško i mračno, ništa lepo nisam video na crtežima - smrt, bolest i pakao. Zapisao je šta je mislio.

Sledeći, poslednji i odlučujući pregled je bio kod neuropsihijatra. Video sam braću kako izlaze i brišu suze. Stariji brat, višlji i bledunjav mi je namignuo sa osmehom. Uspeli su.

Ušao sam u ordinaciju i ugledao ispred sebe muškobanjastu ženu u poznim četrdesetim godinama. Velike naočari na nosu i pogled kao kod ljudi koji žele da vam proriču sudbinu, nametljiv sa težnjom da bude prodoran. Osetio sam prema toj ženi neizrecivu gadost i bes. Palo mi je na pamet da je udarim stolicom. Odmah sam shvatio da pred njom,  ne da neću plakati,  već da će biti dobro ako je zaista nekako ne napadnem.

  -  I šta bi Vi sada? Da lepo odšetate kući,  a svoju obavezu da zaboravite? - krajnje sarkastično me upita.

  -  Ja se nisam nikome ni na šta  obavezao i stvar je u tome...

  -  Znam ja u čemu je stvar, nemojte mi Vi o tome govoriti. Živite li sa roditeljima?

  - Da.

  - Ima li problema u porodici?

  - Ima.

  - Kakvih problema?

  - Ja sam problem.

  -  Ovo što ste naveli da konzumirate... koliko dugo to traje.

  -  Ima pet godina.

  -  Znači rano ste počeli.

  -  Može se tako reći.

  -  Šta Vam sada najviše nedostaje?

  -  Heroin. - Cedio sam kroz zube i naglašavo svaku reč. Osetila je moj bes.

  -  Tako mladiću znači. Smestila bih ja Vas tamo gde treba ali to već nisu moja posla , mada ćete smestiti Vi sami sebe. - Izvolite. - Dala mi je papir na koji je udarila pečat. Na njemu je pisalo da sam oslobođen vojske na samo godinu dana. Nikako joj se nisam svideo.

Osećanje je bilo obostrano.

*

   Opisaću ukratko, da se više ne bih vraćao na to, kako je proces tekao dalje. Preko majke sam dobio lekara na VMA.  Neuropsijatra, meni se barem činilo malo nezainteresovanog za bilo šta. Prepisao mi je teške lekove. Ništa od toga nisam uzimao. Odlazio sam kod njega redovno i pričao svoju priču, da bih na kraju papire koje sam dobijao od njega pokazao kada me budu pozvali ponovo na pregled u Vojno Medicinski Centar na Karaburmi.  Stvari su se komplikovale. Već krajem 1990-te, se osećalo da će doći do sukoba među članicama bivše SFRJ. U to vreme su već pozivali na vojne vežbe hiljade građana. Mislio sam da iako imam papire neće biti lako osloboditi se vojske. Ipak tu sam godinu živeo tako da izgleda ni sam nisam bio svestan na šta ličim. Kada je došlo vreme za pregled , stajao sam u bezgraničnim redovima gde su ljudi pokušavali, ne samo mladi, da dobiju potvrdu da su nesposobni za služenje vojnog roka.  Sledilo je šest pregleda uključujući i onaj poslednji najvažniji, opet na odeljenju za neuropsihijatriju.  Tada nisam mogao da verujem a danas mi je jasno, zašto me nijedan lekar nije pitao ni jedno jedino pitanje. Ništa, baš ništa. Ulazio sam i izlazio iz ordinacija sa potrebnim pečatima i papirima a niko me nije pitao ni jednu jedinu reč, nisu me ni pregledali. Tako je bilo i u ordinaciji neuropsihijatra. Poslednji pečat i potpis.

Zauvek oslobođen Dijagnoza: Border Line - Granični poremećaj ličnosti. Šta?  Koliko god sam ja mislio da ću dobro izfolirati i video sebe u najmanju ruku kao dosta težak slučaj, oni su videli nešto što ja nisam, videli su nešto još teže!

  Ja sebe znači nisam dobro video?!  Svakako da nisam. Tek ću u narednim godinama samog sebe uloviti. Ogledalo mi nije bilo i neće biti ni od kakve pomoći.

  

  Moji dani su otprilke ovako izgledali: otvorim oči, već je sumrak, okrećem par telefona i pravac grad. Ja sam iz svog kraja uvek najviše voleo da se vozim tramvajem do centra. U gradu se, od kada izađem na Slaviji, konstantno nešto dešavalo , najviše mislim da je stvar u tome što sam poznavao u to vreme zaista puno ljudi, svi su izlazili, da li vamo ili tamo,  ja skoro uvek završavao na “Akademiji”.  Naslonjenom na zid preko puta D.J. kabine, sa pivom u ruci, zagledan u crn skoro blatnjav pod, analizirao sam slike koje sam nedavno preživeo, imao sam čudan osećaj u vezi svega toga. Kao da sve što se u toj vojnoj bazi odigralo, sve što sam tamo doživeo, kao da nije bilo realno, kao san, najgora noćna mora. Imao sam i nejasan utisak da to što mi se dogodilo nije istina. Gledao sam ljude oko sebe, dobro znane, poznanike, one koje sam samo po licu prepoznavao u gomili dima, u velikoj gužvi gde nije moglo normalno da se priča zbog muzike kojoj je bilo podređeno sve. Sve to mi je izgledalo puno istinitije nego sećanje na mojih sedam, jako stresnih dana, provedenih u Kuršmliji i Nišu. Zaključio sam, mada tada kao u nekakvoj zagonetci, da čovek mora da radi isključivo ono što je sam izabrao. Ukoliko radimo nešto po svojoj ličnoj slobodi i izboru, koliko je ovo sve uopšte realno moguće, mi smo odgovorni za  naše kretanje, svedočimo sami sebe, to je istina o nama . Ako se stvari odvijaju pod prisilom u nemogućnosti da se suprotstavimo, bilo zbog manjka volje ili suženog izbora i to radimo mehanički, neprirodno u podsvesnom negodovanju, to u tom slučaju, u potpunoj ne slobodi, ličnost se menja i naša lična istina o nama samima nam postaje nedostupna. Mi se čak tada i ponašamo nekako lažno. Mislio sam i to, da i najteži slučaj, čovek najgoreg karaktera ako radi po svojoj volji ima velike mogućnosti da makar pred kraj života shvati šta radi i svoj život nekako, kako god to bilo promeni. Ako je neko “odslužio”nešto i uradio nešto za šta je bio primoran naređenjem i time nije odgovoran, čak je dvostruko “spasio” sebe i od “naređenja” i od “neprijatelja”… ovde savest nema šta da traži.