Herman Hese: " STEPSKI VUK" (uvod u roman)

STEPSKI VUK

Stepskog vuka Hese je napisao 1927. godine. U toj "biografiji duse" svaka licnost je odraz jednog od sukoba autora sa samim sobom, kao ogledalo neprikrivenog razdora i pometnje u samopoimanju.

Ime glavnog junaka - Hari Haler jasno je obelezje, dovoljno za indentifikaciju. Hari Haler ima mnogo toga zajednickog sa Heseom. Sam je Hese kao izdavac rukopisa o izlaganjima Harija Halera, primetio sledece: "Ove zabeleske, bez obzira do koje mere pocivaju na stvarnim dozivljajima , predstavljaju saznanje da se velike bolesti nasega vremena ne mogu savladati na taj nacin sto cemo ih zaobici i ulepsati , to je pokusaj da sama bolest bude predmet izlaganja . "

Celokupno pripovedacko delo Hermana Hesea je autobiografsko, ali sa jednim posebnim obelezjem . Sam Hese je rekao da su to " biografske duse ". Dozivljaji su uglavnom plod maste ali ne u smislu proizvoljnog izmisljanja , vec kao pokusaj da se duboko dozivljavani dusevni tokovi prikazu kao vidljiva zbivanja. Tako je Heseovo kazivanje, s jedne strane, vezano za stvarnost koja je formirana u vremenu, a s druge, za nevidljivu i neoformljenu strvarnost koja ne zna za vreme…

Stepski Vuk (Odlomak)

   "Ovo je knjiga zabeležaka čoveka koga smo zvali Stepski Vuk, kako se i on sam često nazivao. Ostavimo na stranu da li njegov rukopis iziskuje uvodni predgovor; u svakom slučaju osećam potrebu da stranicama Stepskog Vuka dodam poneki list na kome ću pokušati da zabeležim svoje uspomene na njega. Neznam mnogo o njemu, pogotovo su mi njegova prošlost i poreklo ostali nepoznati. Ali sam o njegovoj ličnosti zadržao snažan i, uprkos svemu, simpatican utisak. Stepski Vuk je bio čovek pedesetih godina, koji je jednog dana, pre nekoliko godina, navratio do moje tetke tražeci nameštenu sobu. Iznajmio je mansardu i malu spavaću sobu pored nje. Došao je posle nekoliko dana sa dva kufera i velikim sandukom knjiga, i stanovao je kod nas devet ili deset meseci. živeo je veoma mirno i povučeno, i da naše sobe za spavanje nisu bile do njegove, što je dovodilo do čestih, slučajnih susreta na stepenicama ili u hodniku, verovatno se nikada ne bismo upoznali. Taj čovek nije bio društven, naprotiv, bio je najnedruštveniji čovek koga sam ikada sreo; bio je odista, kako je katkada sebe nazivao, stepski vuk, neko strano, divlje, a i plašljivo           biće, iz sveta sasvim razlicitog od moga. U kakvu se duboku usamljenost uživeo na osnovu svojih sklonostiiI svoje sudbine i koliko je svesno spoznao tu usamljenost kao svoju sudbinu, saznao sam, doduše, tek iz njegovih zabeležaka, koje je ovde ostavio. Ali sam ga u toku kratkih susreta i razgovora donekle upoznao i našao da se slici ka koju sam o njemu stekao po njegovim zabeleškama u  osnovi poklapa sa onom, bledom i nepotpunijom, koju sam dobio prilikom našeg ličnog upoznavanja. Slučajno sam bio prisutan kad je Stepski Vuk prvi put stupio u našu kućui postao podstanar moje tetke. Došao je za vreme ručka, tanjiri su stajali na stolu, a ja sam imao još pola časa slobodnog vremena do odlaska u kancelariju. Ostao mi je u nezaboravnom sećanju neobican i preivrecan utisak koji je ostavio na mene prilikom prvog susreta. Ušao je na staklena vrata, zazvonivši prethodno, tetka ga je u polumracnom tremu upitala šta želi. A on,stepski Vuk, podigao je svoju šiljatu glavu kratko podšišane kose i nervoznim nosom stao da njuši oko sebe, a zatim je, pre nego što bi uopšte odgovorio ili rekao svoje ime, kazao: Oh, ovde divno miriše. Pri tom se smešio, i  moja dobra tetka se smešila, ali ja sam ove pozdravne reči smatrao smešnim i osecao neko neraspoloženje prema njemu.  - E pa,  reče on,  dolazim radi sobe koju izdajete.

  Tek kad  smo se sve troje peli uz stepenice prema potkrovlju mogao sam, izbliže, da posmatram tog čoveka. Nije bio naročito visok, ali je u njegovom hodu i držanju glave bilo nečeg kao u visokih ljudi; imao je na sebi moderan, udoban zimski kaput i bio je u svemu pristojno, ali ne i brižljivo odeven, bio je glatko izbrijan i imao sasvim kratko podšišanu kosu, tu i tamo prosedu. U početku mi se nimalo nije svideo njegov hod bilo je u njemu nečeg čudnog i neodlucnog neskladnog s njegovim oštrim, energičnim profilom kao i sa tonom i temperamentom njegovog govora. Tek kasnije sam primetio i saznao da je bolestan i da ga hodanje staje izvesnog napora. S nekim čudnim osmehom, koji mi je tada takođe bio neprijatan, posmatrao je stepenice, zidove i prozor, kao i starinske visoke ormare na stepeništu izgledalo je da mu se sve to svidelo, a ipak kao da mu je istovremeno bilo i smešno. Uopšte, ovaj čovek je davao utisak kao da dolazi k nama iz nekog stranog sveta, možda iz prekomorskih zemalja, i kao da mu se kod nas, doduše, sve dopadalo, ali mu je bilo i pomalo smešno. Bio je, ne mogu drukčije da kažem, učtiv, čak i ljubazan, bez ikakvog prigovora smesta je izrazio zadovoljstvo zbog kuce, sobe i saglasnost sa kirijom i cenom za doručak, pa ipak je atmosfera oko njega bila strana i, kako se meni činilo, zla i neprijateljska. Iznajmio je sobu, uz to i malu spavaću sobu upoznao se sa načinom loženja, donošenja vode, sa poslugom i kućnim redom, saslušao je sve to pažljivo i ljubazno, složio se sasvim, smesta je ponudio plaćanje jednog dela kirije unapred, pa ipak se činilo kao da u stvari ne učestvuje u svemu tome, kao da u tom poslu samom sebi izgleda smešan I neozbiljan, kao da mu je neobicno i novo da uzima sobu pod kiriju, da sa Ijudima govori Nemački, dok je, u stvari,u duši zauzet nečim sasvim drugim. Takav je, otprilike, bio moj utisak, koji nipošto ne bi bio povoljan da ga nisu ispravile razne sitne pojedinosti. "