Бранко
Ноћ испод земље развеселим
Израсте ветар у нежну биљку
из тог подземља где светиљку
и птицу никад да доселим
Непронађене пропланке крви
и пешчано подне сам одболово
ал топли хлеб твог имена још мртвим
птицо међу пределима, Стражилово
земљо преко мога заспалог ума
док лист по лист умире шума
Дете сакривено у једном пољупцу пати сутра рођено.
О нек се ветар с биљкама измотава
Нека се камење пред невидљивим раскршћем
успава
Само да л ће на скелету осмех мој препознати?
Гроб на Ловћену
Али не, то још увек није време
То је једно место
које препознајем у простору
Мртве су горе одакле та реч дође
Свинго с птицом лажљивом уместо лица које
Свлада тајна иза слепе маске.
Рођење је једина нада.
Видим смеле мостове преко којих нема ко да
прође.
Спавај ти и твоја судбина претворена у брдо,
крута
где провејава смрт и љубав не спасава.
Дан и ноћ си помирио у својој смрти што нас
обасјава.
Тај сан је у ноћи продужетак дана и пута.
Шта си птица или глас који луга
под дивљим небом где те песма оставила самог
на врху Ловћена с челом пуним сунца, тамо
где не постоји време, где једна светлост жута
негде у висини чува отисак твога лица.
Човече тајно феникс је једина истинска птица.
Лаза Костић
Опрости, мајко света, опрости,
што наших гора пожалих бор.
Да ли ћемо је наћи у повратку ноћи
у повратку цвета у повратку сна и гора
на збуњеном хоризонту у горком кристалу
немоћи
од наше жеђи и мртвог анђела где се скаменила
мора
Лице свих доба у очекивању ватре да л ће моћи
да сачува успомену на њу од заборава и простора
Нека Велико Сазвежђе у смрти твојој заноћи
О пусти жали и жалосна мора
Који су предели у твоме срцу сада?
Мртва је а негде још траје дан, о ласте
Сви мртви су заједно био си пун мрачних нада
У пустињи си што у празној светлости расте
док у двострукој тишини слепе је очи слуте
Santa Maria della Salute
Дис
О моје сунчано порекло та потонула крв
Нека се заборави пријатељство дрвећа и птица
Нека се земља развенча са сунцем Жица
од воде проденута кроз уши боља је него црв
Отишао Изашао на врата којих нема
У свим водама зелени пси ме траже
Овде нико не долази одавде нико не одлази, топле лажи
пољубаца закопа у песак ова пустиња где се спрема
крвожедна тишина коју својом љубављу хранити треба
у овом изобличеном простору чија смо поломљена ребра
из чијег камена чудовишне птице вире
Руко испружена према другој обали клони
Ако смо пали били смо паду склони
Овде је ноћ што се животу опире
Тин
С друге стране гроба жива звезда куца
И запаљени ветар на почетку дана снива
Ноћ у моме гласу више не дозива
просторе изгубљене које поседују сунца
Крв моја заспала под каменом не бунца
због пакла из земље ископаног ко жива
Овде камење пева и птица се скамени сива
Овде су сви први пут мртви иза последњег сунца
О зашто смо тако сами и слаби и крти
Док се земља окреће око своје смрти
негде испод земље зри тишина зла
Најзад сам довољно мртав ништа ме не боли
Дрво се нагиње над заборавом нема шта да се воли
Нека ниче цвеће из проклетог тла
Момчило Настасијевић
Уместо звезде славуј из неког зида
што се од ње разликује тек обликом и маштом.
Предео коме сам се приволео, плаштом
чува своју провидност за оне који виде.
Нека музика чудна нечујна изнад горја
размешта предмете у простору и стаје
кад запљусне тајна мраморја сред морја:
дозивано недозвано шта је?
О нежна магло која ме издвајаш,
ево враћам се чист на своје првобитно место.
Тишино у светој сенци што снове моје вајаш
хоћеш ли примити то тело уклето,
које настањујем последњи и први
заточеник одбегле тајне и своје крви.
Горан
Ноћ сувише велика за моје звездано чело
у неким шумама црним непознатим
И дрво је рекло немој. Јутро моје бело
име ти своје остављам кад не могу да се вратим
Пчеле слећу на леш кога нема
Звона одлазе у простор црним степеништем
Мој је завршен дан. Ал се на починак не спрема
сан мој иза брда где мртав себе иштем.
Овде доле свако своју таму има
Мој мрак је сенка птице. О не има
пута којим би до мене могли доћи
Ко пролеће које заборави да цвета
сад лежим мртав на северу света
Смрти љубоморна највећа моја ноћи!
Коментари