Kniga: Noć Slomljenih Strela / ZAPALI SE!

"Megalopolis danas, mnogo je prozaičniji nego što smo se na početku dvadesetog veka nadali da će da bude. On je komforan ali nesiguran… pritajeno preteći. Hiper-urbanizacija nije nešto u šta se možemo u potpunosti pouzdati. To pisac nagoveštava svojom pričom Nešto kao Potop, gde nadolazeća voda na kraju priče vraća svog odbeglog junaka nazad u stan i tu ga ubija. Pričama dominira i pritajeni osećaj besmisla, ovo su priče o ljudima koji su na putu da izgube fantaziju i intimu, kada bi oni to dozvolili, kad se oni ne bi upravo za to borili…. Ovo su zato i priče o borcima, ljudima koji se bore za svoj identitet i kvalitet, uporno, iz lične snage i u ne-uslovima, zato su ove priče često i dirljive." Reč Urednika: Jadranka Ahlgren   

 Martina je posmatrala sa svog balkona kako do malopre sva sila raznoraznih boja i oblika nestaje i kako u sumrak sve liči na pozornicu gde je predstava završena i zavesa se polako spušta.

Kada se već smrklo, ona se povuče u stan i raznorazne ne baš prijatne misli počeše joj se rojiti u glavi. U poslednje vreme bilo je dosta toga u njenom životu što joj nikako nije odgovaralo a prema čemu je morala da se ponese odgovorno i profesionalno. Ona, kao jedna od najpoznatijih i najtraženijih glumica, nije ni sanjala šta će se sve od nje tražiti. Šta se misli i šta se sve podrazumeva da čini kako bi se bavila svojim poslom, jednostavno, ona se osećala puno puta ucenjenom i prevarenom. Zamišljena, umalo da zaboravi da krene na zakazanu večeru.

Pozvana je od strane istaknutog italijanskog reditelja koji ce doći sa svojom suprugom, u nameri da razgovara o svom novom projektu gde ona zauzima značajno mesto. Ponuda je više nego primamljiva. Razmatraće se glavni ženski lik koji bi ona tumačila. Pored reditelja, za stolom će biti i scenarista sa suprugom, on Italijan a ona germanskog porekla, Nemica.

Društvo zaista otmeno, sa manirima i što je najvažnije veoma ugledno.

Reditelj i producent su našli da Martina ima sve što je potrebno za realizaciju tog lika.

Scenarista je imao potpuno poverenje u svog reditelja ali ipak je želeo da i on prisustvuje razgovoru, hteo je i da vidi devojku koja će oživeti lik iz scenarija na kojem je dugo radio.

Na večeru je pozvan i mladi glumac, Srbin poreklom, koji dobija bitnu sporednu ulogu.

Supruga reditelja bila je otmena gospodja  četrdesetih godina, koja je vežbom i dijetama održala vitalnost i mladalačku lepotu. Nekada je bila poznata manekenka. Poreklom Srpkinja.

Supruga scenariste nije toliko marila za svoj izgled, a čini se ni za ponašanje. Kada je Martina stigla ona je već bila poprilično pijana.

- Kako divno izgledate, mogu vam reći još lepše nego na onom vašem filmu.

A, kako se zove onaj drugi film… hajde mili pomozi mi… nije ni važno… nego mala Winona, kako beše onaj gde igra i Sigourney Weaver… znaš onaj sa onim životinjama … sa životinjama u svemiru…

Gospodja je već podosta zaplitala jezikom, mada se moglo primetiti da dobro govori italijanski.

Scenarista odmeri ženu strogim pogledom ali verovatno naviknut na njene ispade, ne udostoji je odgovorom već dočeka mladu Martinu.

- Sedite Martina, mesto za vas je pripremljeno , čeka vas.

Svi ustadoše. Martina zauze svoje mesto pa svi ponovo posedaše.

- Hajde molim Vas recite mi… proganja me taj film, a Winnona je tako divna… Martina me jako podseća…  - gospođa nije odustajala.

- Osmi putnik 4… taj, zar ne? – scenarista je sa podsmehom pokušao da joj zatvori usta.

- Da, da… Osmi putnik… mila moja, ali drugi put… - on skrenu pogled sa nje.

 Martini se prikazaše slike iz tog filma ali ona odluči da svima uputi samo blag osmeh.

- Uroš nije stigao? - Reditelj je pokušao da skrene priču, zaključujći da mladi glumac kasni. On pogleda svoju suprugu manekenku. Ona razumevši upita Martinu šta želi da popije i pritom pocrvene, zastidevši se nečega.

- Black night. - Martina je bila dovoljno samouverena ali atmosfera večeri je nosila nekakvu ošamućenost i ravnodušnost koju ona nije mogla da ne oseti ….

- Počećemo bez Uroša - reče reditelj, kada je Martina dobila piće i ispila prvi gutalj.

- Scenario ste pročitali?

- Da, naravno.

- Odlično, ne znam da li se slažete da je Katarina složen lik, koji zahteva duboku analizu. Radimo na ličnosti koja je pocepana. Vidimo da ona sa teškim halucinacijama koje je raspinju, sve manje raspoznaje šta je istina, šta laž, šta je dobro za nju a šta loše.

Zanima me šta mislite o tome i na koji način bi pokušali da zauzmete Katarinino mesto.

Martina ga pogleda ozbiljno i kratko razmišljajući reče:

  -    Mislim da, ako hoću da uspešno odigram Katarinu, moram uspešno da odigram i njene dve različite ličnosti. Znači, trebalo bi da igram i Violetu i Ninu i Damjana. Iako, na primer, Uroš igra Vitalija, mislim da je njegova uloga podjednako moja pošto on u stvari predstavlja Katarinu, tj. Katarininu halucinaciju.

 -     Odlično, moram da priznam da je ovo dobar početak. Evo još jednog pitanja:  šta mislite o razgovoru u vozu za Napulj?

Martina pitanje dočeka spremno.

-    Violeta predstavlja sve ono iskonsko u čoveku što ga vodi ka samouiništenju, to nešto je prisutno po mom mišljenju u svim ljudima, ali ovde imamo slučaj da ženu poremećenog duševnog zdravlja u vidu halucinacija napada neizdrživ nagon za samoubistvom ili kako smo videli u nekim slučajevima čak i ubistvom. Ovaj nagon je kod ljudi poput nje tajnovit, patološki skriven, kao neka zver i neko se na takve poteze odluči svesno. Ovo svesno znači čak i planirano ili hladnokrvno “bistre glave”, ako tada glava uopšte može biti “bistra”, pa pri posmatranju takvih ljudi vidimo da su zločin ili neuspelo samoubistvo hteli da učine bez ikakvog nagovora sa strane, dok neko to radi potpuno nagonski, u bolesti. Kod Katarine, primećujemo, obradjujemo pitanje duhovne poremećenosti, shizofrenije, paranoidne, sa jakim halucinacijama i pošto je u pitanju ova teška i nerazjašnjena bolest mislim da neke stvari moramo da podvučemo…

Martina je i dalje govorila samouvereno, italijanski je dobro znala i sviđalo joj se što na tom jeziku razgovara. Scenarista se prosto topio slušajući kako je počela obrada njegovog dela i sa uživanjem je ispijao vec četvrtu čašu vina. Njegova žena se sve više dosađivala, pa kako bi to osećanje razbila, sve više je pila i počela da pravi neke čudne grimase. Nemica, žena reditelja, se zaista kulturno držala. Umereno je pila i blago se smešila. Činilo se ipak da pijana gospođa sve bolje čuje i razume od nje, iako je ona bila potpuno trezna i naizgled veoma prisutna u razgovoru.

 -   Molim vas nastavite. - Scenarista je sa nestrpljenjem slušao. Reditelj takođe.

-   Mislim da moram stalno imati na umu da je na primer Violeta na neki način glavna Katarinina muka, ako ne i u potpunosti odraz stanja njene duše. Kad u vozu kaže:          “… skoči, iskoristi ovaj trenutak, ako ga ne iskoristiš znaš da ćeš se strašno mučiti…” , mora da ostane jasno da Katarina razgovara sama sa sobom ili sa svojim demonom ako tako hoćete, ali u svakom slučaju ona odustaje, njoj Nina daje čvrste dokaze za svoje stavove. Ona joj govori ono što je duboko skriveno u njoj samoj. I kad se bude žalila na “glasove u glavi “, mislim da je jasno da nagon za samoubistvom može da ispliva kroz najrazličitije načine. U ovakvim slučajevima, a ja sam slušala da se i deca mogu tako razboleti, ostaje nam da tu borbu u njoj analiziramo i prikažemo sto realističnije.

 -   Ja mislim gospodine Moreti, reditelj se obratio scenaristi, da se ni Vi niste ovako daleko upustili.

 -   Nisam očekivao, zaista… - scenarista se i dalje osmehivao, videlo se da je bio više nego zadovoljan.

Martina se nasmešila ispivši svoj koktel. Reditelj je to primetio i ponudio joj još jedan. Nije odbila, trebalo joj je nešto što će je maksimalno opustiti.

 -   Da… hteo bih sada da vas zamolim da prokomentarišete scenu, Katarina i krvavo dete, naravno u malopređašnjem kontekstu.

Martina se malo zamisli i za čas joj na licu zaigra osmeh.

-   Možemo da primetimo jednu bitnu stvar, Katarina je potpuna enigma bez svojih likova. Ona sa svetom dolazi u kontakt samo preko samoodnosa tj. preko svojih likova. Katrarina je sedela potpuno ravnodušno i gledala kako bespomoćni dečak krvari i plače. Pojavljuje se Nina i tek tada, posle Nininog saveta ona ustaje, trči i neočekivanom snagom nosi dečaka do ambulante.

Sve je jasno, sedi i gleda, ne dotiče je potresan prizor, mislim da to pokazuje svu složenost njene bolesti. I ta naknadna energija posle Ninine rečenice: “ Uradi to , spasavaj dete, uradi to odmah, kajaćes se…”, pokazuje koliko takvi ljudi kao što je Katarina funkcionišu na bazi autoriteta, straha i samoljublja. Violeta kaže: “… strašno ćeš se mučiti…”. Nina kaže: “…kajaćeš se…”. Kasnije imamo i onu rečenicu kada Damjan savetuje: “…pokaži  ko si, slikaj, ne misli ni šta ćes jesti ni šta ćeš piti, samo slikaj, pokaži ko si…”. Strah od smrti se lukavo pretvara u bolestan odnos sa smrću gde se gube granice i gde smrt svakog časa može izledati kao izbavljenje. Osećaj  greha u bolesnoj uobrazilji dobija patološku dimenziju: činiti dobre stvari da se ne bi kajali, tj.pobeći od pokajanja što je moguće dalje, činiti dobre stvari ne zato što mi to tako hoćemo, već iz straha od kazne, ne menjati se, ne pokajati se istinski, već konstantno bežati i lagati, to znači teško propadati…

Martina stade i zamisli se.

 -   Šta ste mislili?  - Reditelj se posebno zagledao u svoju sagovornicu.

-  Šta ako je Damjan potpuno pozitivan lik. Znači Violeta je gura u smrt, Nina traži od nje iznuđeno, nasilno pokajanje, ali Damjan kaže: ne jedi, ne pij, slikaj, pokaži sebe. Pa zar svi mi ne težimo ka tome da pokažemo sebe drugima, da ostvarimo sebe kroz nešto, da se istaknemo i budemo svoji, originalni. Ne shvatam zašto je Damjan lik koji je izabran da uništi Katarinu.

Reditelj i scenarista se zagledaše u Martinu ispitivački. Svi su zaćutali.

  -  Gospodine Moreti, molim vas, izvolite, reč je vaša. Reditelj je pokazao šta znači biti čovek, svetski, kulturan, na nivou.

 -  Draga gospodjice, moram da se ponovim i da kažem da se nikako nisam nadao ovako delikatnoj obradi dela. Postavili ste jako dobro pitanje.

Vidite, mi težimo da sebe pokažemo drugima, ako može sa što više šminke. Mi težimo da sebe ostvarimo kroz “nešto”. Mi težimo da za sebe nađemo što je moguće bolje mesto pod suncem i što bolji komad mesa. Vidite teško je odreći se sebe, smatram da je to najteže od svega…

 -   A zašto bi se odricali sebe? - Martina je bila direktna.

 -   Ako govorimo o samoljublju kao što ste malopre spomenuli, moramo imati na umu da je ono što je suprotno samoljublju odricanje, neki put i teška žrtva.

-   To je ekstremno.

-   Ne, to je istina. Put kojim je išla Katarina je put potpunog duševnog rasula gde je na kraju ona kao priznata genijalna umetnica skončala pored svog platna izmorena glađu i žeđu. Za mene sasvim neoriginalno, apatično i naravno potpuno shizofreno. Nepotrebno je ovde više pominjati sebičnost, njen kraj prevazilazi sve to i slika je potpune praznine. Radim jedan takav lik baš zato da bih pokazao da ni velika dela koja ostaju iza čoveka ne mogu nikada da zamene njega samog.

Gospodin Moreti je zvučao zaista ubedljivo, iako malo “nakresan”, uspeo je da potpuno odbrani svoj rad.

Diht, supruga scenariste, se ubaci neočekivano.

 -  Ma vidi molim te… vi ste još i doktori. Po mom mišljenu nema tu ništa posebno, mračna šupa… tako je, šupa. Sve neke halucinacije, ludila… Zašto niste postavili radnju u neku ludnicu… Eto, na primer, onaj film sa ludim Džekom…  zašto njega da udaraju strujom… zato što je doveo u opasnost ostale, zato… i onaj Indijanac kako izlazi, a gde je on, molim lepo, krenuo, on nema gde… da nije krenuo na more… ha, ha… na slobodu, ma nemoj… trebao je da ostane pored Džeka, tu pored njega da bude slobodan … kako su lepo igrali košarku…

-  Diht, vi preterujete. - Reditelj je jedini bio potpuno trezan, čak se i njegova manekenka malo zagrejala, pa se ohrabrila.

-  Meni je to divan film, trebao je indijanac da pobegne, svi treba da budu slobodni.

Gospodja Diht se na ovo zaista od sveg srca nasmejala. Zasmejaše se tada svi, ali razgovor prekinu nemio prizor. Sa velikim zakašnjenjem stigao je Uroš, mladi glumac. Stigao je teško isprebijan, okrvavljen, sa masnicama na licu, oči su mu bile skoro zatvorene. Svi u restoranu su gledali u njega.

-  Ljudi sve je u redu. - on se obrati svojim poznanicima  ali i svim prisutnima.

-  Čoveče, Vi morate hitno u bolnicu, ah kako krvavo izgledate. Gospodja Diht Moreti se naceri neprikladno.

-  Strašno… Ja da kupim cigarete, dole kod mene, strašno… - mladić je bio vidno poremećen , govorio je plačnim glasom i isprekidano - … a sa ledja mi prilaze trojica i…    “glumčino”, viče jedan,” ti na našu malu, a!..”  i dum… a ja na ulici ležim ovakav…  dugo mi je trebalo da dodjem sebi… ja stvarno ne znam… ni ta mala, ni ti momci…

- Konobar - reditelj je reagovao brzo.                                                                  

- Odmah pozovite taksi, donesite led, ubrus!

- Duplu lozu… - Uroš je podrhtavao.

- Duplu lozu… - ponovila je Nemica.

- Sećate li se kako izgledaju ti ljudi… - scenarista je gledao u isprebijanog mladića

  zainteresovano ali ne previše uzrujano.

- To su bre deca… I, ne znam, ne sećam se više… strašno … devojka, kakva bre devojka…

  Konobar je odmah doneo narudžbinu, uplašen, neskidajući pogled sa krvavog mladića.

- Možda bi mogli da otkažemo večeru, ali ipak… - Diht očigledno nije prijalo da joj neko

  pokvari veče.

- Ne dolazi u obzir! Taksi je sigurno već stigao. – reditelj je bio odlučan. 

-  Ja sam samo došao da se izvinem zbog kašnjenja a sada idem na urgentni. – reče mladi glumac i tužno pogleda svoje sagovornike. Ispi lozu na iskap, i ustade.

-  Uživajte u večeri i oprostite… reče.

-  Mladiću čuvajte se i pokušajte da doznate ko Vam je to učinio, videćemo šta… - reditelj ne dovrši rečenicu i ustade a za njim i svi ostali, i svi se rukovaše  sa mladim glumcem, srdačno.

 Posle par uglavnom ravnodušnih komentara društvo kao da zaboravi na Uroša i njegov slučaj i dobro gladni, očekivaše večeru. Jedino je Martina delovala malo odsutno, neprimetno se mrštila.

Večera je bila pravo iskušenje. Rakovi, riba, školjke, bambus salata, pirinač salata, krompir salata, slatki umaci, ljuti umaci, roze umaci, morski čipsevi, vino , vino , vino …

- Ovaj italijanski restoran je pravo otkriće, zar ne mili… - Nemica se sve više oslobadjala i sve više crvenela.

- Diht, veruj mi, nema boljeg ni u Rumuniji, ni u Mađarskoj, a ni u Austriji … naravno tamo gde sam ja sedeo. - Reditelj je bio iskren.

- Izvinite gospodine Narc - Martina značajno pogleda reditelja i kao da se malo ukočila, upita ga:

- Zanimama me ako bi mi možda objasnili u vezi Uroša, ostao mi je utisak da ste hteli nešto da mu kažete, nešto ste… - ovim nedovršenim pitanjem Martina nekako iznenadi sve prisutne.

Reditelj prestade da jede i zagleda se,  očigledno zbunjen, u mladu sagovornicu.

- Mislio sam … svakako… ako mu treba pomoć u nekom pogledu.

- Da… u vezi pomoći…? Martina najednom kao da se uhvatila za nešto njoj bitno.

- Ne razumem baš šta tačno želite da pitate, ali, uveravam Vas da moja misao… nije bila zlonamerna i imala je za cilj samo da uputim Urošu… uostalom ja nisam njemu ništa  odredjeno ni rekao…

- Da, to razumem. - Martina se nasmešila… Trudeći se da na toj temi ne insistira, ona nastavi da gricka čips od rakova i ispija vino.

Izgleda ipak da je Martina postigla efekat koji je tražila. Reditelj se zamislio i pio je malo brže nego  do sada. Gospodja Diht Moreti i Sara Narc, supruga reditelja, prepričavale su neku anegdotu vezanu za Beograd i njihov prošli susret u njemu, da ih je neko slušao, primetio bi da je anegdota bila prepuna raznoraznih morbidarija ali to podsećanje je izgleda zabavljalo obe žene.  Antonio Moreti, scenarista je takodje bio malo zamišljen. U jednom trenutku njegov pogled se susreo sa Martininim i tu sinu nešto sasvim novo. On proguta malu školjku i nečim inspirisan upita Martinu:

- Ako mogu da budem malo slobodniji… ipak se malo poznajemo a ja bih naravno voleo da postanemo prijatelji … imate li neko mišljenje o natprirodnim pojavama … eto, da ne bude tako uopšteno, nego prosto, šta mislite o postojanju Boga…

- Gospodine Moreti, devojka je sigurno pravoslavni hrišćanka, mislim da se takva pitanja ne upućuju tek tako… - Reditelj je brzo prekinuo scenaristu.

- Ja se ne izjašnjavam kao pravoslavni hrišćanin i nisam religiozna, ali ne razumem…  uostalom, gospodin nije ni završio pitanje.

Scenarista pogleda u reditelja. Shvatio je da njemu ne bi bilo po volji da se razgovor nastavi u tom pravcu i on samo nezgrapno zaključi:

- Ja sam sve u nekoj filosofiji, ali vi kao čovek koji nije religiozan naravno nemate potrebe o ovome što sam hteo, ni da razgovarate – sada je scenarista bio providno provokativan.

- Mislite da ako nisam religiozna ne mogu da govorim o npr. Bogu ili uopšte…

- Ne, nisam rekao da ne možete, ali nemate potrebe, pretpostavljam da Vas to jednostavno ne zanima –  scenarista se već malo zapleo.

 - Imam jedan predlog – reditelj je po svaku cenu želeo da priču skrene i povrati na malopređašnju letargičnu veselost – Zašto ne bismo otišli do Sare i mene, mi smo tu blizu i obećavam da čemo uspeti da se sporazumemo u vezi svih ozbiljnih pitanja koja smo pokrenuli.

Nekoliko kratkih rečenica i svi su se složili. Martina je nekako posebno živnula i večera se na sveopšte zadovoljstvo završila onako dostojanstveno kako je i počela.

Veče je zamenila nekako neuobičajeno gusta noć. Gospodin Julian Narc, reditelj , bio je za volanom i vozio je polako. Grad je disao teško. U tako lepljivo melanholičnoj noći, malo ko je polagao nadu da će svet sutra izgledati bolje. Ono malo ljudi na ulicama, kretalo se usporeno i nekako veštacki pokazivalo da zaista žive.

 Reditelj je uključio radio i tražio je neku stanicu, za sekundu Martina je čula: “ … zver je još uvek slobodna…”. Zvuci elektronske muzike dopratiše ih do vile koju je reditelj rentirao na neodređeno vreme.

Vila nije bila u potpunosti osvetljena, dovoljno da se primeti da je u prilično dobrom stanju. Bašta je takodje bila uredno sređena i ne previše “nakinđurena”. Prijatna atmosfera koja je vladala u dvorištu sasvim se promeni istog trenutka kada je reditelj otvorio vrata kuće i pozvao goste da uđu. Njih dočeka jeziva hladnoća i neki čudan miris, otprilike nešto kao miris starih ormara i odeće koja duže vreme stoji u njima.

Reditelj sprovede goste kroz jedan dosta dugčak hodnik, prepun slika i raznoraznih antikviteta. Martini tu, u hodniku, zapade za oko jedna dragocenost – na stočiću ispod stakla stajala je osušena, sasvim mala ljudska ruka. Ona se zgrozi, ali ne reče ništa.

Kada su stigli ispred velikih vrata koja vode u salon reditelj stade i obrati se Martini:

- Moji prijatelji su već upoznati sa situacijom, ali Vama želim da skrenem pažnju da prizor koji sledi možda neće biti uveseljavajući, ali ne znam da li da Vam odmah kažem o čemu se radi i tako pokvarim …

- Ne brinite za mene – Martina je bila više nego radoznala.

Vrata su otvorena i ona je zaista imala šta da vidi. Na sred velike salonske prostorije, stajao je na specijalnom drvenom stolu, drveni mrtvčki kovčeg. Bio je otvoren.

Martina nije mogla da se pomakne od zaprepašćenja.

- Hajde da pridjemo… ne bojte se Martina, u kovčegu je običan mrtvac. - Reditelju zaigra na licu mali osmeh.

- Ali šta Vi to… - prilazeći polako Martina naglo stade pred novim prizorom, nemajući snage da završi rečenicu.

Pred njom je u kovčegu ležao suvi, mrtvi Kinez.

- Ovaj čovek je… - reditelj je odmah počeo da razbija mračnu atmosferu koja je obuzela  dušu mlade glumice - … sluga mojoj porodici i meni punih četrdeset godina, preminuo je prosle noći, želeo sam da ovde, ovakav,  provede samnom još jednu noć.

- Ali čemu… Martina nije skidala oči sa odra.

- Sedite molim Vas, Saro budi ljubazna… - Sara je razumela da treba poslužiti goste.

Svetlosti u salonu je bilo malo. Sara je pri povratku upalila velike sveće koje su pripremljene stajale oko sanduka. Sa sobom je donela litar nekog starog konjaka i bokal vode. Smestili su se na udobnu i raskošnu bambusovu garnituru.

- Za mene je ovo što vidite, mislim na mrtvaca naravno, slika i prirodnog i natprirodnog i postojanja i ne postojanja, pred našim očima je i ljubav i mržnja i vrlina i oholost i znanje i neznanje i šta već  hoćete …

- Vi i dalje koristite ovog čoveka, on vam i mrtav služi… - Martina je govorila kao u groznici, pritom je ispila skoro pola čaše konjaka. Ona nastavi isprekidano.

- Ja ne znam o čemu pričate… odjednom… rekla sam da nemam odredjen stav… ali iako je on mrtav, nisam mrtva ja…  ja ću pričati da ste mrtvog slugu izložili da vam mrtav služi i zabavlja vam uobrazilju.

- To je zanimljivo, ali vidite, to što Vi nemate odredjen stav je prošlost. Danas svi imaju stav, Bog ili Đavo, Crno ili Belo, ili je od stakla ili od gvoždja, nema više prošlovekovne filosofije da je Bog mrtav ali možda i nije mrtav, da Đavo ne postoji ali da možda ima oko toga nešto. Takva filosofija je skupo koštala našu civilizaciju u prošlom veku, dužni smo da se odredimo i da shvatimo da ukoliko nema Boga, nema ni  Đavola,  i obrnuto, ili da nas naravno, za to sve nije briga, što bi od nas onda napravilo i fizičke i mentalne bogalje.

- Pa u šta Vi verujete? - Martini su se zenice naglo proširile.

- Ja … mene nije briga, ja zastupam ideju mentalnih bogalja i njihovih mutanata …

-  reditelj se jezivo nasmeja, pa malo zaprepasti i svoje sada već potpuno pijane prijatelje, koji ipak zajedno sa njim prsnuše u smeh.

- Ovo je potpuno neozbiljno, užasno… - Martina je osećala malu drhtavicu.

- Devojko, devojko, dajte da Vas pomirišem… - Diht koja je sedela do Martine nabi svoje lice u Martininu dugačku kosu. Uspela je da je malo počupa. Martina se brecnu i pogleda pijanu ženu i zapita se da li je ova počupala namerno ili slučajno.

- Dušo… ljudi moji, liander, bela noć na vrelom pesku pored okeana, ah kakvi se sve mirisi ne kriju u tebi… - Diht je počela malo da se ljulja.

- Mislim da bi trebalo da krenem. - Martini je već bilo dosta.

- Ne, ne, sada ćemo našem malom Liu da pustimo malo večernje muzike, dosta je on nas zabavljao… - scenarista ustade, pogleda reditelja i videvši da ovaj odobrava on ustade i stade gledati nakolo po sobi.

- Molim vas… - Martina više nije znala šta će. Sedela je u potpunom mraku sa ljudima koje maltene ne poznaje. Letargičnost sa početka večeri zamenjena je neočekivanom agresivnoću.

Njene i dalje nevesele misli poklopi žestok udar. Scenarista je pustio  muziku, neka od verzija Fantoma iz Opere.

On je prilazio stolu dok su Diht i Sara ustale i počele da igraju.

Reditelj je uzeo malu specijalnu lulicu, stavio je u nju mali komad nečega što je izvadio iz kutjice sa stola i zapalio. Njegovo lice se za sekund potpuno deformisalo, čvrste, karakterne crte kao da se istopiše i on zaista poprimi izgled mentalno poremećene osobe. Jedino su, kroz već poluspuštene kapke svetlucale nekim zlokobnim, floroscentnim sjajem, njegove oči. 

- Šta to radite … - Martina je zgrožena u potpunom rastrojstvu ustala od stola.

Scenarista koji je stajao pored nje joj pridje i prošapta.

- Možete li da POVERUJETE ja VERUJEM…. – on se zakikota, klateći se i pokušavajući da uhvati ritam.

Martina ga bez reči prostreli pogledom, pogleda i na dve sluđene žene i sada već potpuno poludelog reditelja koji je konjak ispijao iz flaše i izgledao kao očajnik pred svršenim činom, koji se sprema da učini nešto užasno, ali nije činio ništa, samo se smejao  znajući kakav utisak unakaženosti ostavlja.

Martina ne izdrža, ona izadje i ne pozdravljajući se.

 Put do kuće, u taksiju i posle malo pešice, bio je zavejan najrazličiitijim mučnim utiscima i ona je osećala potrebu da se što pre istrlja sapunom i okupa. Misli su joj se blokirale i nedovršene nestajale da bi ih zamenile druge, isto tako naporne ali potpuno nekompletne i nejasne.

Ispred svoje zgrade ona zastade. Pored ulaza, sasvim u senci, stajao je čovek. Ona je snažno osetila njegovo prisustvo. Njegove oči iz mraka kao da su je gutale. 

- Opet si tu? - Martina je očigledno poznavala mladića koji se krio u mraku.

- Zauvek sa tobom … - mladić je odgovorio teškim, potresenim tonom.

- Kako hoćeš, ali shvati da sve ima svoj kraj.

- Nema kraja, ti to znaš, ja te volim i dok god je to tako, ja mogu da budem “slobodan” sa tvoje strane, ali ti nikada nećeš biti “slobodna” – tako bolno “slobodna” sa moje strane, neću ti dozvoliti nikada da dobiješ takvu “slobodu” – ona bi te ubila, mislim da to čak i nije “sloboda” već “slobodni pakao”…

Mladić je govorio grcajuci, uočljivo potresen… usne su mu drhtale.

-      I gledaćeš …  - nastavi vidljivo van sebe mladić.

-      Šta ću gledati ? - pogleda ga značajno Martina

-      Zapaliću se ! - reče on sada već sa čudnim, zlokobnim sjajem u očima.

-      Šta ćeš !?

-      Poliću se i zapaliti… - mladić se već gubio.

         - Svi vi … bolesni… -  Martina ga prekide i utrča u zgradu.

 Posle tuširanja ona pogasi sva svetla i pokri se jastukom preko glave. Dugo nije mogla da zaspi. Odlučila je da raskine lance raznoraznih kompromisa, odlučila je da odbije uglednog reditelja i izazovnu ulogu, odlučila je da počne nekome ili nečemu da veruje, samo nije znala tačno kome ili čemu. Sve što je odlučila ostade u toj noći i ona sa prvim reskim nailaskom jutarnje svežine i mirisom bagrema koji ispuni njenu sobu utonu u san.