Очајање: Светоотачко сагледавање дубоког безизлаза Очајање је једна од најпогубнијих стања душе, јер рађа безнађе и гаси наду у милост Божију. Свети оци су га називали оружјем ђавола, јер у срцу човека разара веру и наду, остављајући га у мраку сопствене немоћи. Свети Јован Лествичник упозорава: „Очајање је најстрашнија ствар, то је смрт душе и оно представља добровољно самоубиство ума“. Свети оци нас уче да очајање настаје из дубоког удаљавања од Бога, али и из сујете, јер човек, окренувши се себи уместо своме Створитељу, постаје заробљеник сопствене немоћи. Још у рају, када је човек прекршио Божију заповест, он се сакрио од лица Божијег и застидео се. Тај први стид није произашао само из страха, већ из свести да је изгубио животворни однос са Богом. Од тада, човек је склон да се окреће себи, тражећи утеху у сопственој снази – али кад та снага изневери, јавља се очајање. Свети Исак Сирин каже: „Онај који падне, а затим очајава, упада у замку двоструког пада, јер је губитак наде ...
СТРПЉЕЊЕ Стрпљење, као хришћанска врлина, представља темељ за сваку духовну борбу и напредовање на путу спасења. У Светом Писму, као и у светоотачким списима, стрпљење се описује као моћ која нас чини способним да поднесемо све животне искушења, са вером у Божју промисао. Св. Јован Златоуст нам говори: "Стрпљење је корен свих добродетељи. Оно је оно што нас чини моћнима у Господу, и у њему се огледа сву Божју милост." У животу хришћанина, страдање није нешто што треба да се избегава, већ оно што нас приближава Богу. Кроз патње и невоље, верник учи да разликује праве вредности и одбацује оно што је пролазно и безначајно. "Ко има стрпљење, има све," говори св. Игнатије Богоносац, позивајући нас да не одустанемо од вере у искушењима, већ да се ослонимо на Божју вољу. Свети оци су истицали да је истинско стрпљење плод Божје благодати, која нам омогућава да трпимо не само физичке, већ и душевне патње. Св. Теофан Затворник истиче: "Стрпљење није само потискивање...