Sebastian Sava Gor

  Љубичасти крак светлости сваке ништавности у нама  Кратке приче већ дуго привлаче посену пажњу читалаца, а када се у њима нађу модерни елементи, онда њихова вредност још више расте јер у себи садрже многоројне истине које се са филозофском тежином најбоље памте и прихватају као огледало нас самих. Зато је за свакога ко у краткој, сапетој форми воли понирање у подсвест, збивања кроз репродукцију човекове свести, дефабулативност, суочавање са сопственим несавршеностима и трагање за животним смислом, најбољи избор зирка кратких прича Спонтано саоревање, Себастиана Саве Гора, јер је ово дело најбољи доказ да надреализам проткан апсурдом и парадоксом још увек итекако живи на нашој литерарној сцени.  У 72 приче, колико се сакупило у три дела ове зирке, дато је можда једно од најтурбулентнијих путовања у човекову подсвест у последње време у домаћој књижевности. Након, како нам се аутор сам поверио у уводу, двогодишњег упознавања себе и своје подсвести у односу на стварност и у...

  Из штампе ће наредних дана изаћи моја четврта књига: "Спонтано сагоревање" Неке од тих прича се могу прочитати и на блогу. Приче су резултат вишегодишњег „истраживања” сопствене свести у односу на сопствену стварност и обрнуто – утицај стварности на моју личну свест. Резултат сам добијао тако што сам ове приче писао намерно – најуморнији, са свесном намером да из мене потече и лавина разноразних слика које су се складале у неки ток сасвим неповезаних и надреалних реченица. Са жељом за изазов „насумираности”, свака прича је морала, ако ништа друго, онда барем изазвати смех или осмех – како ко хоће – ономе што се догађало на папиру. Време у које су приче написане је најнеизвесније време, можда чак и у историји човечанства до сада. Тако да су свакако и спољни и унутрашњи утицаји тражили од мене уметнички одговор на моментално стање – колективно, свесно и несвесно. Скоро необјашњиво апсурдни и на граници са надреалним, догађаји и појаве данас се поигравају са целокупном сликом ...

  Ћутимо... седимо и ћутимо... добро, то је и био услов... то је био договор. Седети и ћутати... гледати испред себе и опет понављам ћутати...ха, неки пут дође и до тога...до жртве зарад дружења и забаве, ипак, домаћин је одлучио да би овог пута било најбоље седети, ћутати и гледати испред себе, да се не понављам. Иначе домаћин је знао правити и забаве са веома гласном музиком уз роштиљ на енглеској травици, то је чинио сваке године на свој рођендан. Све и свашта је радио домаћин... овог пута је решио да се не одрекне друштва али да то буде тако како је он замиислио, под његовим кровом, под његовим условима и потребама. Ја сам могао да прекршим договор и свашта да му кажем. Ипак суздржао сам се... ћутао сам и гледао сам "наоколо" по соби. Видео сам паучину и видео сам два мрава. Приметио сам и да није добро уградио врата и да имам утисак као да ће се читав "шток", заједно са вратима, као пијан срушити. Видео сам и то да му је плафон попуцао. Раније ништа од свег...

  За мало, али баш за мало, није дошло до несрећног и тужног исхода. Није рзамишљао о томе да епизода нема свој крај. Чак је прескочио три епизоде и све је морао да закључује на основу прве и четврте. Закључио је неке ствари али површно.  Сада га више није брига ни за шта. Гледа нешто друго, мање битно. Осећа се испразно и исцрпљено. Он у ствари не зна где се налази. Потпуно сам заборавио да напишем да је он све време пио и сада је толико пијан да зева у плафон и са отвореним устима гргоће водку. Попио је све без да се загрцнуо. Заспао је и сањао је чудан сан. Он у сну није он, већ неко други, сасвим други човек, када се погледао у огледало није веровао да испред њега стоји неко, ко нимало не личи на њега, већ је видео косматог брадоњу са зеленим очима, које нису исијавале пријатељски. Пробудио се мокар; у зноју. Пао је мрак. Болела га је глава. Устао је и за мало, али баш за мало, у мраку, се није саплео и није пао, а да је пао, ударио би главом о ивицу сточића и поцепао би ј...

  Мрак је већ неко време… и сенка је нестала, такав мрак Кобац се уселио у срца, брзо и оштро, насрће на дух. Саплићу се људи Бесне, вриште и шапућу о апсурду и бесмислу И не пазе Падају на земљу ледену а када старшно и болно звизну Чкиље и плачу као мала деца Тада поново траже у себи, очинску сигурност и мајчинску топлину. Касно је, нема више загрљаја Свако остаје сам, док не схвати шта је нужно Да добро разуме шта значи реч... заједно... _______________________    Dobra Knjiga Predstavlja: NOĆ SLOMLJENIH STRELA Iz Predgovora: "... MEGALOPOLIS III Mister anonimus, stanovnik velegrada, ponovo medju nama – kratke priče”Noć slomljenih strela” Sebastijana Sava Gor-a   Anarhizam  se danas modernizovao a  urbani buntovnik  konformizovao.  Svetska revolucija  nije uspela, ostalo nam je da sami vodimo svoje bitke a ostao nam je i  andergaund  ( underground ). Pred nama je jedan   andergraund  opredeljen mlađi beogradski pesn...

   Lex Orandi, Lex Credendi ( Закон молитве је закон вере )    Изрека "Lex Orandi, Lex Credendi", потиче из ране хришћанске традиције и означава нераздвојиву везу између богослужења и догматског учења. У првим вековима Цркве, вера није била систематизована у катихизисима већ је изражавана кроз литургијски живот. Управо зато је св. Проспер Аквитански (V век) први формулисао ову мисао у свом делу "Indiculus", истичући да ономе чему се молимо одређује шта верујемо.   Православно богословље је литургијско по својој суштини. Света Литургија није само обред, већ живо исповедање вере. Ако се текстови богослужења мењају или извитопере, неминовно ће се променити и богословље народа. Зато је Црква кроз векове чувала богослужбене текстове као неприкосновену ризницу.   Запад је у XX веку доживео дубоке литургијске реформе које су довеле до кризе богословља – одвојио се дух литургије од духа теологије. У Православљу, неразумне реформе могу довести до разводњав...