Свети Јован Лествичник
ЛЕСТВИЦА
Поука VI
О СЕЋАЊУ НА СМРТ
Свакој речи претходи мисао. А сећање на смрт и на грехе претходи плачу и ридању. Стога сећање на смрт према логичком реду и стављамо на ово место.
Сећање на смрт јесте свакодневна смрт; сећање на крај живота - непрестано уздисање. Страх од смрти јесте својство природе, које произлази од непослушности, а дрхтање пред смрћу јесте знак неокајаних грехова. Христос се плаши смрти, али не дрхти, да јасно испољи својства две природе. Као што је хлеб потребнији од сваке друге хране, тако је и сећање на смрт потребније од свакога другог подвига. Сећање на смрт подстиче монахе који живе у заједници на труд и дубоко размишљање, па штавише и на радосно подношење увреда. А код оних који живе у безмолвију, оно доводи до престанка бриге о било чему земаљском, до непрекидне молитве и чувања ума. Те врлине су и мати и кћи сећања на смрт. Као што се калај разликује од сребра, иако на изглед личи на њега, тако је и разлика између природног и противприродног страха од смрти јасна и очевидна за оне који умеју да расуђују.
Први знак да се човек у дубини душе сећа смрти, јесте хотимично непристрашће према свему што је створено, и свецело одрицање од своје воље. Искусан је онај који сваки дан са сигурношћу очекује смрт, а свет је онај који је у сваком тренутку жели. Није свака жеља смрти добра. Има људи које моћ навике стално наводи на грех, па се моле за смрт по смирењу. А има их, даље, који више и не желе да се покају (јер мисле да им је то немогуће), те дозивају смрт из очајања. Неки се смрти не боје зато што у својој надмености мисле да су постали бестрасни. А има и таквих људи (уколико се данас уопште могу наћи), који по дејству Духа Светог чезну за својом смрћу.
Неки истражују и постављају питање, зашто је Бог сакрио од нас тренутак смрти - када је помисао на смрт толико благотворна за нас? Они, међутим, не знају да Бог управо кроз то на чудесан начин изводи наше спасење. Јер, ниједан човек коме би час смрти за дуго унапред био познат, не би журио да прими крштење или да се посвети монашком животу; читав свој живот проводио би у безакоњима, а крштењу и покајању би приступио тек на самрти.
Кад плачеш, немој никада веровати оном псу који ти шапуће да је Бог човекољубив (јер је његов циљ да ишчупа из тебе плач и страх неплашљиви), осим кад видиш да се рушиш у дубину очајања.
Онај који хоће стално да у себи држи помисао на смрт и на Суд Божији, а предаје се бригама и пословима земаљским, личи на човека који би хтео да плива а да и не покреће руке.
Делатно сећање на смрт пресеца неуздржање у храни. Уколико је оно пресечно са смирењем, заједно с њим се одсецају и друге страсти. Неосетљивост срца ослепљује ум, а велика количина хране пресушује изворе суза. Жеђ и бдење притискају срце. Када је срце потиштено, читаве реке суза навиру из нас. То што кажем, непријатно је за прождрљивце, а невероватно за лењивце. Но, човек од дела усрдно ће то испитати. Онај који је то открио на своме личном искуству, имаће радост. А онај који још тражи, биће још несрећнији.
Као што оци тврде да савршена љубав не може пасти, тако и ја мислим да је савршено осећање смрти слободно од страха. Многе су дејства делатног ума: мисао љубави према Богу, сећање на смрт, сећање на Бога, сећање на Царство небеско, на ревност светих мученика, сећање на свудаприсутност самога Бога (према ономе: Видех Господа пред собом - Пс.15,8), сећање на одлазак из тела, на суђење, на муке, на пресуду. (Почесмо од великих ствари, а завршисмо са онима које нас спречавају да паднемо у грех). Неки египатски монах ми је једном приликом причао следеће: "Кад се сећање на смрт учврстило у осећању мога срца, хтео сам једном, осетивши потребу, да дам извесну утеху овоме блату. Међутим, сећање на смрт ми је, као неки судија, забранило да то учиним. И, што је још чудније, иако сам хтео - нисам га могао отерати од себе!"
Неки други монах, који је становао близу нас на месту званом Толо, често је од те помисли доспевао у стање екстазе, те су га браћа која би се ту задесила односила скоро потпуно обамрлог, као да је сасвим одузет или оборен падавицом.
Нећу пропустити да ти саопштим и повест о једном безмолвнику са горе Хорив. Он је раније стално живео у потпуном нехату, не бринући се нимало за душу своју. Најзад се разболе, и беше као мртав у току једнога сата. Дошавши к себи, замоли све нас да се одмах удаљимо од њега. И зазидавши врата на својој келији, проведе унутра дванаест година, не проговоривши уопште ни са ким ни малу ни велику реч, и не окусивши ништа друго до хлеба и воде. Само је седео и са ужасом размишљао о ономе што видео у својој екстази, не мењајући уопште свој начин живота пред Господом. Стално је био као ван себе, не престајући да тихо пролива вреле сузе. А када је требало да сконча, ми развалисмо врата и уђосмо у његову келију. На многе наше молбе, чули смо од њега само то, и ништа више: "Опростите! Ниједан човек који је стекао сећање на смрт, никада неће бити у стању да згреши". А ми се задивисмо, знајући како је раније био немаран према своме спасењу, и видећи какав је неочекивани и блажени преображај доживео. Пошто смо га са свима почастима сахранили у гробљу које се налази близу Кастра, потражисмо после извесног времена његове свете мошти, и не нађосмо, јер Господ и тиме хтеде да посведочи његово усрдно и похвално покајање, и да нас поучи да Он прима и све оне који и после дуготрајног немара хоће да се поправе.
Као што неки замишљају бездан бесконачним (већ на основу самог назива), тако и помисао на смрт чини да наша чистота и подвиг постану бесмртни. То потврђује и преподобни о коме смо сад говорили. Такви људи непрестано додају страх на страх, и не престају с тим све док и самим костима не понестане снаге. Треба да знамо да је и сећање на смрт, као и свако друго добро, дар Божији. Ми често остајемо без суза, опори, чак и када се налазимо крај самих гробова, а веома често се разнежимо и онда кад немамо пред собом такав пример.
Смрти се сећа само онај који је умро за све што је земаљско. А онај коме је до нечега још стало, не може ни да се навикне на мисао да му предстоји смрт, јер својим жељама самога себе спутава.
Немој хтети да сваког човека речима увериш у своју љубав према њему, већ боље тражи од Бога да му Он открије твоју љубав без речи. Иначе, нећеш имати довољно времена и за изјављивање љубави и за покајање. Не варај се, неразумни подвижниче, мислећи да ћеш лако надокнадити изгубљено време: ни читав један дан није ти довољан да отплатиш Господу оно што си му само тог дана згрешио.
Човеку је немогуће, рекао је неко, да побожно проведе данашњи дан, ако не буде мислио да је то последњи дан његова живота. Заиста је чудно, да су и Јелини изрекли нешто слично, будући да су философију одредили као размишљање о смрти.
Шести ступањ: онај који се попео, никада више неће згрешити. Сећај се последњих тренутака својих, и нећеш никада сагрешити (Сир.7,36).
НАПОМЕНЕ:
1. Да јасно испољи својства две природе: природе Божанске и природе човечанске; као истинити човек, Христос осећа страх од смрти, али као Бог, и као Богочовек (услед ипостасног јединства двеју природа), Он не дрхти, тј. не подаје се осећању страха и ужаса, будући изнад свега тога.
2. Калај и сребро: Калај (Sn, stannum, коситар), хемијски елеменат под ред. бр. 50 у Мендељејевом систему. Једна од његових карактеристичних особина јесте и то што је на обичној температури сребрно бео.
3. Хорив: Хорив је планина која је у геоморфолошкој вези са планином Синај, на Синајском полуострву, мада се Хоривом у ширем смислу речи назива и читав планински масив на коме је Синај највиши врх (2602m).
4. Хелени и дефиниција философије: та дефиниција налази се код Платона, у дијалогу Федон, IX, где се каже да "сви они који на прави начин негују философију ни за чим другим не теже него да умиру и да буду мртви" (прев. М. Ђурића, Београд, 1937,15).
Писац знамените „Лествице“ дошао је од некуд на Синајску Гору као шеснаестогодишњи дечко и ту остао, најпре као послушник, по том као отшелник и најзад као Синајски игуман до своје 83 године, када је и скончао, око 608год. Његов животописац, монах Данил, каже за њега: „узнесе се телом на Гору Синајску а духом на Гору Небесну“. Код свога духовног оца, Мартирија, проведе у послушању 19 година. Анастасије Синајски, видевши једном младога Јована прорече о њему, да ће бити игуман Синајски. По смрти свога духовника Јован се повуче у једну пештеру где у тешким подвизима проживе 20 година. Његов ученик Мојсеј заспа једног дана у хладу једног великог камена. Јован на молитви у својој ћелији виде да је његов ученик у опасности, и поче се за њ Богу молити. Када доцније дође Мојсеј, паде на колена и заблагодари своме духовном оцу, што га спасе од сигурне смрти. И исприча како у сну чу где га Јован виче, па скочи, и у том часу онај камен паде. Да није скочио, камен би га убио. На наваљивање братије Јован се прими за игумана, и управљаше спасењем душа људских са ревношћу и љубављу. Чу једном прекор од неких, као да је он многоглагољив. Не расрдивши се нимало Јован заћута и целу годину не проговори ни речи, док га браћа не умолише да проговори и настави учити их својом богоданом мудрошћу. Једном дође 600 поклоника у манастир Синајски. При трпези сви видеше једног окретног младића у јеврејском оделу, који служаше и другим слугама заповедаше и распоређиваше. Наједанпут тога младића неста. И кад се сви обзираху и распитаваху, рече Јован: не тражите га, то пророк Мојсеј послужи на своме месту.
Лествице ка небу
За време свога молчања у пештери. Јован написа многе корисне књиге, од којих је најславнија, и дан данас много читана "Лествица", у којој се описује метод узношења душе к Богу као уз неку лествицу. Пред смрт одреди Јован за игумана брата свог по телу, Георгија. Но овај туговаше много због растанка са Јованом. Тада му Јован рече да ако се он удостоји близине Божје у оном свету, молиће, да и он, Георгије, те исте године буде узет на небо. Тако се и зби. После 10 месеци и Георгије усну, и усели се међу грађане небеске као и велики му брат Јован.
Свети Јован Лествичник (Ἰωάννης τῆς Κλίμακος)
There is almost no information about John's life. There is in existence an ancient Vita (life) of the saint by a monk named Daniel of Raithu monastery. Daniel, though claiming to be a contemporary, admits to no knowledge of John's origins—any detail on John's birth is the result of much later speculation, and is confined to references in the Menologion. The Vita is generally unhelpful for establishing dates of any kind. Formerly scholarship, on the basis of John's entry in the Menologion, had placed him in the latter 6th century. That view was challenged by J. C. Guy and others, and consensus (such as there is) has shifted to a 7th century provenance.[citation needed] If Daniel's Vita is trustworthy (there is nothing against which to judge its accuracy), then John came to the Vatos Monastery at Mount Sinai, now Saint Catherine's Monastery, and became a novice when he was about 16 years old. He was taught about the spiritual life by the elder monk Martyrius. After the death of Martyrius, John, wishing to practice greater asceticism, withdrew to a hermitage at the foot of the mountain. In this isolation he lived for some twenty years, constantly studying the lives of the saints and thus becoming one of the most learned Church Fathers. In the meantime, this tradition has been proven to be historically implausible. The artful rhetorical figures in his writings, as well as philosophical forms of thought indicate a solid academic education, as was customary for a profession in administration and law during his epoch. Such training could not be acquired in Sinai. In addition, biographical observations indicate that he probably lived by the sea, probably in Gaza, and apparently practiced law there. It was only after his wife's death, in his early forties, that he entered the Sinai Monastery. These findings also explain the horizon and the literary quality of his writings, which have a clear philosophical background. The legend of his renunciation of the world at the age of 16 is based on the motive of portraying him as untouched by secular education, as is found in other biographies of saints. Their roots in theological and philosophical educational traditions are deliberately blurred.
When he was about sixty-five years of age, the monks of Sinai persuaded him to become their hegumen. He acquitted himself of his functions as abbot with the greatest wisdom, and his reputation spread so far that, according to the Vita, Pope Gregory the Great wrote to recommend himself to his prayers, and sent him a sum of money for the hospital of Sinai, in which the pilgrims were wont to lodge.
Of John's literary output we know only the Κλῖμαξ (Latin: Scala Paradisi) or Ladder of Divine Ascent, composed in the early seventh century at the request of John,[5] Abbot of Raithu, a monastery situated on the shores of the Red Sea, and a shorter work To the Pastor (Latin: Liber ad Pastorem), most likely a sort of appendix to the Ladder. It is in the Ladder' that we hear of the ascetic practice of carrying a small notebook to record the thoughts of the monk during contemplation.
The Ladder describes how to raise one's soul and body to God through the acquisition of ascetic virtues. Climacus uses the analogy of Jacob's Ladder as the framework for his spiritual teaching. Each chapter is referred to as a "step", and deals with a separate spiritual subject. There are thirty Steps of the ladder, which correspond to the age of Jesus at his baptism and the beginning of his earthly ministry. Within the general framework of a 'ladder', Climacus' book falls into three sections. The first seven Steps concern general virtues necessary for the ascetic life, while the next nineteen (Steps 8–26) give instruction on overcoming vices and building their corresponding virtues. The final four Steps concern the higher virtues toward which the ascetic life aims. The final rung of the ladder—beyond prayer (προσευχή), stillness (ἡσυχία), and even dispassion (ἀπάθεια)—is love (ἀγάπη).
Originally written simply for the monks of a neighboring monastery, the Ladder swiftly became one of the most widely read and much-beloved books of Byzantine spirituality. This book is one of the most widely read among Orthodox Christians, especially during the season of Great Lent which immediately precedes Pascha (Easter). It is often read in the trapeza (refectory) in Orthodox monasteries, and in some places it is read in church as part of the Daily Office on Lenten weekdays, being prescribed in the Triodion.
An icon known by the same title, Ladder of Divine Ascent, depicts a ladder extending from earth to heaven. Several monks are depicted climbing a ladder; at the top is Jesus, prepared to receive them into Heaven. Also shown are angels helping the climbers, and demons attempting to shoot with arrows or drag down the climbers, no matter how high up the ladder they may be. Most versions of the icon show at least one person falling. Often, in the lower right corner John Climacus himself is shown, gesturing towards the ladder, with rows of monastics behind him.
Saint John's feast day is March 30 in both the East and West. The Eastern Orthodox Church and the Byzantine Catholic Churches additionally commemorate him on the Fourth Sunday of Great Lent. Many churches are dedicated to him in Russia, including a church and belltower in the Moscow Kremlin. John Climacus was also known as "Scholasticus," but he is not to be confused with John Scholasticus, Patriarch of Constantinople.
Several translations into English have been made, including one by Holy Transfiguration Monastery (Boston, 1978). This volume contains the Life of St. John by Daniel, The Ladder of Divine Ascent, and To the Pastor, and provides footnotes explaining many of the concepts and terminology used from an Orthodox perspective, as well as a General Index.
John Climacus From Wikipedia, the free encyclopedia
.jpg)
