Leo je bio harizmatičan, uvek lucidno
raspoložen, duhovit i pre svega jako inteligentan i senzitivan mladić. Upoznao
sam ga u gimnaziji. Nezgapne crte lica, izražena
vilica, pomalo kriv nos i debele naočari se nisu uklapali u ono što je on
posedovao kao čovek u svojoj unutrašnjosti. Ipak ako bi se zagledali u njegove
zelene oči mogli bi tu lepotu da vidite. Za garderobu nije mario čak je dolazio
u najofucanijim mogućim farmericama, prljavim patikama i izlizanim mantilima u
gimnaziju koja je bila na glasu po svojoj pedanteriji. Imao je odlične ocene ali učio je sat
vremena pre škole sedeći u "Šansi", kafani na Tašmajdanu, uvek sa
pola litre crnog vina pored sebe. Sve što je pročitao i čuo na času bilo je
dovoljno za odličan uspeh. Društva u školi nije imao puno i nisu ga mnogo
voleli. Njegov buntovnički duh je bio nemilosrdan kada su ljudi osrednje pameti
umeli da ga kritikuju zbog najbanalnijih gluposti. Grof ga izrazito nije voleo
i to upravo zbog toga što je Leo bio jedan od onih koji je mogao da mu parira
po čvrstini karaktera.
Puno je pio. Počeo je da se opija kada je
izgubio svaku nadu da će mu ljubav koju je pokazao prema jednoj devojci biti
uzvraćena. Ludeo je zbog toga neko vreme ali se posle godinu dana smirio i
pustio da stvari idu dalje. Na “Akademiji” je umeo da sablažnjava i one
najtvrdokornije ljude koji su videli sve i svašta.
Skoro dve godine je Leo imao ključ od stana u
centru grada, malo iznad Slavije, dobio
je stan od drugara na korišćenje. Mi smo to umeli da koristimo, maltene smo se
preselili u njega. Stan je bio potpuno
zapušten, star i oronuo, pun prašine i paučine ali najbitnije pun knjiga koje
više nisu trebale nikome. Kada je trebao da vrati ključ, mi smo nedelju dana pre
toga, svakog jutra odlazili odatle sa
punim rančevima knjiga. Kako je stan od pedesetak kvadrata bio od poda do
plafona napunjen policama sa knjigama , bilo je teško izvesti da sve knjige
uzmemo. Prvo što smo se dogovorili je da jednu knjigu, bira on a drugu ja, iz
razloga što se maltene nismo posvađali, kada smo “pakovali” Dostojevskog. U
stan smo pozivali goste kada nam je bilo do toga, ali veći deo vremena smo tu
provodili, sate i sate, on i ja sami, raspravljajući o svemu i svačemu. Tako
svaki dan, do jedan, pola dva, noću, kada bi smo izlazili i odlazili u klub.
Jedne večeri sam doneo jako dobru marihuanu.
Nigde nismo izašli. Meni je i sada u sećanju "šareni suncobran" ispod
koga sam sedeo i plakao od smeha do jutra. Šarenog suncobrana nije bilo u stanu,
niti bilo kakvog suncobrana, opisao sam stan, ali u mojoj svesti je taj
suncobran zacrtan.
Jedno veče smo otvorili temu sa kojom smo dočekali
jutro. Tema je bio Fridrih Niče i postojanje Boga.
- Misliš
li Leo da Bog postoji? - pitao sam Lea u trenutku kada sam naišao i prelistavo
knjigu "Fridrih Niče: ” Sa one strane dobra i zla".
- Mislim da postoji ali tu ima puno toga. -
odgovorio mi je Leo i znatiželjno me pogledao. - Voleo je takve teme.
- I kako to da u isto vreme volimo Ničea i
njegovu filozofiju ili sličnih ljudi sa njihovim tvrdnjama da Bog ne postoji,
ili da je mrtav?
- Mislim da je u pitanju tadašnji i sadašnji
moral. I mislim da je on, do danas ostao i bio kao nekakva "savest" svog
a i sadašnjeg vremena, to nam se
najverovatnije dopada, njegov udarac na našu savest.
- Moguće... ali mi se čini da je on sa Bogom
proveo više vremena, razmišljaći o njemu, nego možda neki navodno verujući
ljudi. Glupo je što je kraju poludeo...
-
Poludeo je i umro od seksa ...hahaha... šalim se. Imao je progresivnu paralizu,
kao posledicu nelečenog sifilisa. Eto... obična polna infekcija koju je zaradio
u dvadeset prvoj godini ga je usmrtila u četrdeset petoj. Pišu da se stvarno
nenormalno ponašao, bolest mu je uništila nervni sistem. Bio je konstantno
euforično raspoložen, pokazivao je veliku egocentričnost, mislio je da mu sve
postaje lako da radi i da mu sve uspeva, a kada nije bila euforija, bila je
teška depresija. Njegovo ponašanje je postalo skoro furiozno, slao je telegrame
na sve strane, izjavljivao je ljubav kojekakvim ženama a nekim važnim ljudima pretio je streljanjem. Doživeo je slom živaca.
Jednog kočijaša, koji je tukao svoga konja, je napao, uzeo mu korbač i pretukao
ga. Smestili su ga u ludnicu zbog
agresivnog ponašanja i tamo je umro posle godinu dana. – Leo je uvek temeljno
obrađivao no što ga je interesovalo.
- Ludo! Toliko se i danas razmatra njegova
zaostavština. Čovek koji zaključuje da postoji samo perspektivno gledanje, samo
perspektivno "saznavanje" i da što više svojih strasti uvodimo u igru,
kada je reč o nekoj stvari, što više očiju, da tako bivamo potpuniji i da naš
pojam stvari postaje i naša objektivnost. To su genijalni zaključci, genijalan
pristup stvarima, ali izgleda nije mogao da ide protiv svog "velikog
sebe". Smatrao je da je najveći, najgenijalniji, pa je tako najverovatnije
mislio da mu ne treba nikakav "nadređeni"... možda je on to tako
unutar sebe doživljavao.
- Imaš
danas razne ljude koji će ti reći da Bog ne postoji, nije to ništa čudno.
- Da
ali njima kada pomeneš smrt kao da si ih strujom udario.
- Jeste...
to pitanje svi izbegavaju od najgenijalnijih do najglupljih.
- Ima u " Ece Homo"... znaš taj deo
: " Preklinjem vas, braćo, ostanite verni Zemlji i ne verujte onima koji
vam govore o nadzemaljskim nadama! Trovači su oni, znali to ili ne. Prezirači
života su oni, odumiru sami zatrovani, i Zemlja ih je sita: pa neka se počiste
sa sveta! Nekad je ogrešenje o Boga bilo najveće ogrešenje, ali Bog je umro, a
s njim su umrli i ovi grešnici. Greštiti se o Zemlju sad je najstrašnije i
utrobu nedokučivog, poštovati više nego
smisao Zemlje! " – maltene napamet je deklamovao Leo.
- Hahaha... pa eto, on ti je preteča
savremenih humanista. – Nažalost kod genijalnih ljudi često puta dođe do toga
da se prepričavaju njihove ludosti, koje su za života činili.
- Da, potpuno odlepio, za sebe je mislio da
je taj nadčovek. Njegovi zaključci su bili izgleda slike njegove lične
"objektivnosti", to kada priča: "Ja sam vas naučio da kažete:
nadčovek. Bog je misao koja krivi sve što je pravo i obrće sve što stoji."
- Sećaš se kada smo svi tapšali Duhaček? – pokušao
sam da skrenem temu. Bilo mi dosta Ničea.
Zorica je bila naša profesorka filozofije.
Strožija od svih ostalih. Kada smo se na kraju četvrte godine na poslednjem
času pozdravljali sa njom i dali joj zasluženi poklon, za koji smo skupili
novac, rekla nam je: " Ja sam se znate i sami, od početka, od Aristotela
do filozofa koji je možda svojim pesničkim nadahnućem "zaključao
filzofiju" Ničea, borila za svakoga podjednako. Dok sam predavala bila sam
na strani svakoga od njih. Želim da zapamtite jedno, što se mene lično tiče i
mog mišljenja, svaki od tih ljudi od prvog do poslednjeg su se borili da sruše
ono što je njihov predhodnik podigao ... iz ovoga izvedite zaključak sami tokom
života... hvala Vam puno. "
- Da... neke je i rasplakala, dobra je bila
Zorica. - zaključio sam.
- Jeste... čeka nas izgleda još dosta toga u
životu... nisam Bog zna koliko, knjiga pročitao ali nisam ih pročitao malo,
mada nikako da vidim da je neko smrt na "udici" imao... - Leo se malo namršti.
- A on? - u ruci sam držao knjigu
"Netočka Neznanova", F.M. Dostojevskog.
- Vidiš kada bolje razmislim mislim da on
jeste! - Leo se zamisli pa me upita. - A jesi ti čitao Bibliju nekada?
- Ne.
- Ja sam nešto malo počeo ali mi nekako...
- Šta?
- Ne znam... ne mogu još da kažem, nije da mi
nije jasno a i tek sam malo nešto... ali kao neka bajka ako me razumeš...
- Ne razumem... moraću i ja, da se jednog dana
odlučim da čitam.
Sunce je
ušlo u tada mali stan na Vračaru. Kao da nas je za trenutak zaslepelo. Brže
bolje navukosmo prašnjave zavese i legosmo u jedan , ne veliki, bračni krevet.
*
Leo je imao svoje društvo koje nije bilo
vezano za mene. Obično je tako bilo, svi sa svima su se međusobno preplitali.
Dešavalo se, da sa nekim ljudima budete iste večeri, na istom mestu, a da ih
niti vidite, ni lično upoznate. Puno godina kasnije imao sam priliku da upoznam
ljude, gde prisećajući se, dođemo do
iste žurke na kojoj smo bili, čudeći se kako se tada nismo upoznali i videli.
Kada je izlazio, Leo je izlazio samo samnom.
Nije vodio sa sobom nikada, nikoga. Mislim da sam ja tome najviše doprineo.
Moram da kažem da sam dosta birao i nalazio kod ljudi svakojake mane,
smatrajući za mnoge da nisu interesantni. Uostalom to je bila uobičajena stvar
tada. Kako je neko smatrao da je "Akademija" smrdljivo, zagušljivo mesto
za narkomane i izlazio npr. u "Zvezdu" i obrnuto kako smo mi koji smo
izlazili na "Akademiju", smatrali da ovi što izlaze u
"Zvezdu", pripadaju grupi neobrazovanih, "seljaka iseljančura"
u trenerkama, glupo nakinđurenih devojaka koje su jedva umele da hodaju u svojim
cipelicama sa potpeticama. Tako su i na samoj "Akademiji" postojale
grupacije različitih tipova i pod-tipova.
Leo je vratio ključ drugaru i mi smo pri
kraju leta ostali bez "gajbe" u centru grada. Rešio je da napravi
žurku kod sebe kući. Živeo je samo sa ocem, a otac je negde otputovao.
Rekao sam da sam imao stroge kriterijume kada
je društvo i odabir društva bio u pitanju. To bi značilo sledeće, nisam voleo
direktno naglašavanje panka pri oblaćenju, kao ni gota, uostalom nisam voleo
nikakvo naglašavanje kada je garderoba u pitanju a da se pritom etiketira neki
muzički pravac. Nisam voleo izveštačeno ponašanje u bilo kom smislu. Nisam
voleo ni krajnju neutralnost i izgled koji je podsećao na "sada sam ustao
iz kreveta". Nisam trpeo nadobude ljude koji su mi najverovatnije smetali
iz razloga što sam i sam bio jedan od njih, mada sam se trudio da sa svima
navedenima budem ako ništa barem osnovno kulturan. Sebe bih iz tog vremena
opisao kao rok-šminkera. Ovo bi značilo da sam uvek bio uredan, da sam voleo
određenu garderobu ali da je sve trebalo u isto vreme da bude
"incognito". To "incognito" je bila izgleda glavna ideja.
Ušao sam kod Lea, napucan kao zmija. U tim
trenutcima sam samog sebe kotirao najviše što se može. Kako na žurci nije bilo
nikoga ko je u sebi imao tako tešku supstancu kao ja , smatrao sam sebe
"najupečatljivijim". Ostali su primećivali da sam "urađen",
tako da su me i sami posmatrali sa interesovanjem i svako svojim ubeđenjem. U
svakom slučaju sam im privlačio pažnju.
Pogledao sam sa prezirom devojke koje su na
terasi duvale lepak, kao da to nikada nisam radio, već mi je postalo glupo
i bezrazložno, suludo, brzo opijanje.
Mnogi su se teturali. Drugi su već spavali, da bi se nakon nekog vremena
podizali i kao zombirani šetali po stanu.
Pio sam koka-kolu i sve sam to posmatrao
poprilično nezainteresovano. Na vrata su ušle Nela i Mila. Milu sam znao od
ranije, Nela me je upoznala sa njom. Njih dve uđoše u malu Leovu sobicu i
pozvaše me da razgovaramao. Tu se odigrala za mene krajnje neprijatna scena.
Mila je insistirala da Nela i ja trebamo da se pomirimo. Ja sam se pravdao time
da se ni sa kim nisam svađao i dodao da je čitav razgovor besmislen. Nela nije
ispuštala flašu crnog vina i suznih
očiju je slušala razgovor. Mila je dodala da će Nela ispraviti sve i da će sve
biti kao i ranije, i ona je dosta pila. Dok smo pričali i jedna i druga devojka
su počele da se skidaju. Neverovatno ali za tren oka su obe devojke bile
potpuno gole - kao od majke rođene. Krenule su da skidaju mene. Uhvatio sam se
za bravu, shvatio sam da su vrata zaključana i da su devojke to obavile
neprimetno.
- Dobro ako nećeš... onda gledaj. - reče Mila
blago sevnuši očima.
Njih dve se počeše
ljubiti i lizati jedna drugu. U Nelinim očima sam video potpuni očaj, koji se
utopio u ovoj strastvenoj igri.
- A... ne, ne... dajte mi ključ da ne bih
čoveku razvalio vrata, a vas dve uživajte.
- Ko te jebe! - izusti već krajnje ostrašćena
Mila i dobaci mi ključ iz svojih pantalona.
Izađoh
napolje. Ali kako sam ja izašao tako se ispred vrata napravi gomila. Svi
zainteresovani su gledali šta izvode Nela i Mila.
Otišao sam u
kupatilo izvukao još jednu crtu. Gledao sam sebe dugo u starom, rđavom
ogledalu, sve dok neko nije jako zalupao na vrata vičući:
- Izlazi bre' pola sata si unutra!
Izašao sam i
krenuo ka terasi. Video sam reku i široko zvezdano nebo nad njom.
Prišla mi je
prijateljica iz gimnazije, Iri. Pitala me je kako sam. Odgovorio sam nešto
neodređeno i zbunjeno. Stavila mi je ruku na rame. Pogled joj je bio pun
nežnosti i neodređene sete.
Tada sam
začuo glasove koji su naglašavali da nešto nije u redu.
- Podignite
ga! - jedan glas.
- Daj
vode! - drugi glas.
- Ne
tako, obrni ga na stranu! - treći glas.
Otišao sam
do kuhinje i video Lea kako postrance leži na kuhinjskom uskom kanabetu. Sa
njim te većeri nisam stigao ni reči da progovorim, dok je on stigao do
stadijuma da ne zna gde se nalazi, polu-svestan, sa usnama modrih od previše
alkohola.
Pomogao sam
njegovim drugovima da ga okrenemo na stranu da se ne bi ugušio pri povraćanju.
Uzeo sam i flašu kisele vode, koja mi se našla pri ruci prolio je po njegovoj
glavi.
- Ljudi ovo je za urgentni. – rekoh, izgleda
najsvesniji od svih prisutnih - On ovako može da umre dok kažete keks.
Leo kao da je čuo reč hitna pomoć i on poče
polako dolaziti k'sebi.
- Čoveče, - nastavih pridržavajući mu glavu -
može voda u pluća...
- Ma
kakva voda... alkohol u pluća, ne voda... - uh, težak je bio Leo, jako težak.
- Dobro hajde onda pod tuš! Pod tuš tako
obučen inače zovem hitnu, odmah! - nisam se šalio.
Na to je
pristao. Nekako smo ga podigli i odvukli do kupatila. U kadi smo mu rekli da
stoji. Neko je pustio potpuno ledenu vodu. Leo zakuka.
- Ne skroz ledenu, idio... - zaustavio sam
se, skoro nikoga nisam poznavao. - malo topliju… još će nešto da navuče na
pluća.. - ispravih se više ni neznajući šta, niti kome govorim.
Leu je bilo bolje. Sam je skinuo mokru
garderobu i zavio se u plavi bade-mantil. Takav je otišao u dnevnu sobu među
goste i seo. S' vremena na vreme je malo tresao glavu, kao da želi da dođe
k'sebi.
Čim je malo
došao k’sebi on krenu da ponovo dohvati flašu.
- Ne! Dosta je bilo. - izvadio sam dobar šit
i srolao opasnu spravu.
Kada je popušio blagi osmeh mu zaigra na licu
i on poče da se smeje i da nešto primećuje mrmljajući, nije se dalo pratiti ga.
Bitno je bilo da mu se lice do malopre belo kao smrt, malo zarumenelo, usne
isto tako, izgubile su onu mrtvačku ljubičastu boju. Ubrzo zatim Leo je zaspao.
Neka devojka mu je izmerila puls. Rekla je, da je dosta povišen, ali ne
alarmantno. Ostali smo pored njega.
Nela i Mila su takođe, sada već obučene i
pristojne, gledale šta se dešava.
Budili smo Lea na svakih sat vremena da
vidimo kako je.
- Dobro... u redu... samo još malo da odspavam.
- svaki put je tako odgovarao.
Trajalo je
do iznemoglosti.
Leo se probudio
oko jedanaest, pre podne. Ustao je i pogledao oko sebe.
- Kakav svinjac! - rekao je i odgegao se ka
kupatilu.
Odande je
doviknuo:
- Jel'
sam ja to sinoć pušio neki dobar šit ili sam to sanjao a' stipse ?
Nikola Tesla - Bista u školskom dvorištu Škole "Nikola Tesla" / Rakovica. Beograd
.jpg)
