NISAM BIO TU: "Drugi Metak" (Autobiografski Roman u Nastavcima 31) Autobiografija | Autobiography | Autobiographie - 1990 godina
Drugi Metak
Kao splinovi,
kao utvare su iz mene isijavale slutnje, zle slutnje, koje su mučile
moju dušu. Spomenuo sam da sam imao osećaj, da je sve oko mene
"prokleto". Taj osećaj me je pratio. Bez obzira na smeh, na društvo,
na dobro iskorišćeno vreme, bez obzira na sve to, ujutru, najviše tada, kada
sam se vraćao kući, osećao sam "prokletstvo", kao nešto što se mora
dogoditi. Vezivao sam to i za samu kuću u kojoj živim i za njene ukućane ali i
za zemlju i za nebo pod kojim živim. Mislio sam da sam i sam
"proklet" i da se sa tim moram nositi i boriti.
Družio sam se u ovom periodu najviše sa
Veljom, Stefanom, Cakijem i Sanjom. Ovo je društvo bilo vaspitano i iz dobrih
porodica. Svi su išli samnom u gimnaziju, ali su bili godinu dana stariji.
Vezivale su nas vrednosti koje nismo preispitivali između sebe. Do bližeg
poznanstva i druženja je i došlo preko zanimanja i slaganja da su te vrednosti
, prave vrednosti.
Došao je dan, da po drugi put gledam
Sisterse, ovog puta ne sa bek-stejdža, već sa uredno kupljenom kartom za
09.11.1990.godine. Svi znamo kako se
život zna poigrati sa nama. Da mi je neko rekao tada da će taj datum biti datum
rođenja mog sina ja bih mu najverovatnije rekao da je lud ili bih ga oterao od
sebe kao budalu koja se samnom glupira.
Tada je to za mene bio dugo izčekivan dan, kada ću ponovo videti jedan
od najzanimljivijih bendova u to vreme. Vraćao mi se kao u
"blicevima" koncert iz Londona ali sam nekako ovde, na svom tlu, u
svojoj zemlji, više očekivao. Istini za
volju to što sam očekivao to sam i dobio. Taj koncert je bio fenomenalan. Hala
Sportova na Novom Beogradu puna. Veliki koncert. Jedan od onih koncerata kada imate osećaj da
ste se našli u moru ljudskog mesa. Talasi ljudskog kretanja čiji ste i vi deo.
Neopisiv osećaj. Gromoglasni aplauzi, zvižduci, opšta rock&roll histerija.
Caki je pao u nesvest. Jedva sam ga nekako sklonio iz gužve i posadio na
plastičnu stolicu, gde je dolazio sebi za vreme koncerta.
The Sisters of Mercy je britanski bend koji
je formiran 1980-te, gde postiže brz uspeh u "underground"
krugovima.
Sa koncerta sam izašao mokar. Sedeli smo u
parku preko puta Pionira, sabirali utiske i "ladili" se. Caki je
došao sebi i smejao se kao ludak. Svima je bilo dobro. Seli smo u Veljin
automobil i otišli na "Akademiju".
Kada sam sišao "dole" zaprepastio
sam se kao nikada. Ispod D.J. kabine su stajali i pili pivo, svi članovi benda.
Stigli su tu pre nas! Stao sam na "svoje mesto", nasuprot njima i
dugo ih posmatrao, neupadljivo i sa oprezom da ne smetam ni pogledom. Napokon
sam odlučio da priđem Eldriču i pitam ga da li se seća koncerta u Brixtonu prošlog leta u klubu "Plan
B". Opisao sam na početku, kako izgleda ovaj mršav mali čovek, očigledno
težak heroinski ovisnik. Prišao sam njemu direktno i rekao:
- Svaka čast za koncert večeras. - govorio
sam pažljivo i što učtivije.
- Hvala puno. - odgovorio je ne skidajući
naočare.
- Da li se sećaš koncerta u "Planu
B." , prošlog leta, kod Vas u Brixtonu?
- Da bio je to mali ali dobar koncert, kako
znaš za njega?
- Bio sam tamo. - nasmejao sam se.
Eldrič se isto
tako iskreno nasmejao.
- Zaista, pa to je divno.
Pozdravio
sam se i rukovao sa njim , klimnuo sam glavom ostalima i vratio se na svoje
mesto uzbuđen i zadovoljan.
*
Anči je
bila "mala lafica". Poskakivala je po "Akademiji",
tamo-vamo i brzo menjala društvo. Kako bi joj među jednima dosadilo ona, je
brzo odlazila drugima. Znala je puno ljudi tako da joj nikada nije bilo
dosadno. Srdačna, nasmejana i uvek raspoložena za akciju, ostavaljla je iza
sebe vedar duh, koji je najviše doprineo da smo i danas prijatelji. Nikada je
nisam doživljavao kao devojku koja je bila tu da nekoga "smuva", mada
ona najbolje zna šta je radila, ali samnom je bila uvek najsrdačnije
raspoložena, bez da sam osećao da se iza osmeha kriju drugačije namere ili
primisli. Pozvala me je na žurku. Pitao
sam za Igija, Grofa i Dukija, da li mogu da dođem sa njima. Znala ih je iz
viđenja i bez puno priče mi je dala adresu. Živela je blizu
"Akademije". Jedanputa sam pre ove žurke bio kod nje, nešto kratko i
ne sećam se više zbog čega. Znam da je imala lepog psa.
Grofa i Igija sam posebno morao da opomenem,
da kod nje nikako ne smeju da prave gluposti. Devojka me je pozvala i hteo sam
to da ispoštujem. Video sam odmah da će biti teško obuzdati ih, posebno Grofa
koji je nikako nije simpatisao.
Kada smo stigli bilo je već dosta ljudi i
dosta ih je pristizalo. Anči je volela fanki. U njenoj velikoj dnevnoj sob,i se
već đuskalo i ljudi su bili zadovoljni. Ona je prilazila svima kao dobra
domaćica i svakoga pitala da li je sve u redu i šta mu treba.
Grof je odmah primetio nešto što mu je
smetalo.
- Ovde su sve one ofucane face. Eno ti ga Zokac
a i Džoni je tu ... vidi, vidi, sav smrad na jednom mestu. - Grof nije voleo
poznate, muške gradske face. - gledao je u mene, cvoktao i klimao glavom.
- Vidi ovako, - rekoh smireno - mi ćemo kao i
uvek da zauzmemo kuhinju i tu je naše mesto, šta oni rade ne tiče nas se.
Tako smo
uradili. U kuhinji još niko nije sedeo i sto je bio naš. Pored stola naši su
bili i frižider sa zamrzivačem, pult za pripremanje hrane, šporet, polica sa
priborom i začinima, dakle sve što nam je potrebno.
Anči je naglasila da svako ponese šta će da
pije, tako da smo na sto stavili dve flaše vinjaka. Igi je lepo poređao čaše,
Grof je svima sipao piće i mi lepo nazdravismo. Atmosfera se zagrejavala. Iz zamrzivača sam izvadio juneće šnicle i
stavio ih u toplu vodu da se odmrznu.
Iz dnevne sobe se malo osećao dim marihuane. Anči
je uletela u kuhinju i najbrižnije nas obavestila:
- Evo motaju ajde' ako oćete...
- Neka, neka... uživajte vi samo... - Grof se
nasmejao kao Džoker.
- Ajde Duki... ti motaš najlepše. - Grof mu
dobaci punu kesu cvetova. Kada bi danas nekome pokazao šta smo nosili po
džepovima svaki dan, niko ne bi uvažio da je to za ličnu upotrebu, ali bilo je.
Nikada niko od nas nije prodao gram bilo čega, sve što smo kod sebe imali,
koliko god zvučalo besmisleno i ludo je bilo za ličnu, najličniju upotrebu.
Kada je Duki napravio, četiri velike
"sprave", Grof je u inat želeo da se cela kuhinja napini dimom
marihuane. Imao je blesave ideje.
- Zatvori prozore Igi... i ako neko uđe reci
mu da samo bude u kuhinji sa nama da udiše vazduh i da će se sigurno naduvati.
Inače ovako dimove ne delimo, malo imamo ... tek toliko... za nas.
Svako od nas
je zapalio veliki džoint. Možete misliti... Znači četiri u isto vreme. Počeše
se pojavljivati na vratima kuhinje "nepozvani gosti". Grof je samo
namigivao... Igiju je davao neke znake. Ljudi ih nisu znali ali kako ih je ko’
video nije se usudio ni da traži da puši. Jedan mladić je ipak pitao.
- Ajde
sedi ti sa nama ovde. - rekao mu je Grof. Znao sam šta sledi. Sada će mladić
morati da priča, gde živi, ima li roditelje, brinu li se oni o njemu, da li se
drogira teškim drogama, zašto ide na Akademiju, ima li devojku... sve će morati
da objasni mladić Grofu.
- Lepo, lepo... ajde popi jednu sa nama...
tako... hoćeš malo trave... evo malo trave za tebe... nego reci mi jel' ti znaš
dobro ovu Ankicu... ovo je bila klasična Grofofa "psihoterapija".
U međuvremenu, ja sam našao neku kuvarsku kecelju, koju sam okačio
oko vrata a Igi mi je zavezao pozadi. Vreme je bilo da se počne. Vinjaka se
dosta popilo. Trave se napušilo. Red je bio da se klopa. Šnicle sam počeo da tanjim
čekićem za meso. Krompir sam oljuštio i stavio u rernu. Salatu sam napravio pre
svega i stavio sam je u frižider da bude hladna. Pripremio sam brašno i umutio
jaja da bih šnicle ispohovao. Zbog čekića se na vratima pojaviše tri, četiri
glave. Između njih izvirila je i Anči.
- Šta
to radiš Seb...? - ljudi su gledali i pomalo su se čudili.
- Ništa
sestro, pravim klopu jesi gladna?
- Auu...
vi niste normalni, ali to lepo miriše... zovi kada bude bilo gotovo - ona
nestade a njih nekolicina ostade da zeva ne prelazeći kuhinjski prag.
Gotovo. Lepo
pohovano meso je na stolu. U svari, gomila mesa i brdo pečenog krompira sa
salatom u najvećoj činiji koju sam našao među posuđem.
Zvao sam Anči,
ona uze tanjir i sve šta je htela stavi na njega.
- Klopa!!! - razvika se ona.
Ipak face, nijedna da se pojavi. Sve gladni
ljudi a da jedu neće, tako im nalažu kultura i vaspitanje. Fin neki svet.
Mojim prijateljima posle večere više nije
bilo puno zanimljivo. Igi, Grof i Duki su rešili da negde idu. Koliko se sećam
meni se predlog nije svideo puno i ja ostadoh još malo, pričajući nešto sa
Zokcem.
Kada su ljudi polako počeli da se razilaze, ja se pozdravih sa Ankicom i izađoh na ulicu.
Gluvo doba. Oko pet ujutru. Dorćol priča sa
svojom kaldrmom. Ona mu prepričava po ko zna koji put najzanimljivije trenutke
svoje istorije. Svaka kocka se bori za reč i ona hoće svoje da kaže.
Koračao sam polako i došao do "Plavog
Jahača", kafića koji se danas drugačije zove. Prošao sam "Plavog
Jahača", u kafiću je još uvek tinjalo svetlo, krenuo sam ulicom na gore,
pored "Studentskog Trga", ka Uzun Mirkovoj. Nisam ni stigao do biblioteke, tu negde malo
ispod, kada začuh škripu guma i neko urlanje. Video sam crvenog
"keca", vozača koji viče, kroz svoj otvoreni prozor i čoveka koji je
izašao iz "Jahača", obojica su se drali jedan na drugoga. Sve što je
sledilo odigralo se munjevitom brzinom. Čovek iz "keca" je izvadio
pištolj i pucao, na čoveka iz "Jahača" , pucao je tri puta. Osetio
sam kako mi je metak prošao kroz kosu. Obično sam kosu držao vezanu ali tada je
bila puštena. Metak me je "ošišao". Neću zaboraviti do kraja života
taj osećaj. Zamrznuo sam se. “Zar je toliko promašio..”, pomislio sam zloćudno.
Čovek iz "Jahača" pobeže u svoj lokal a "kec" nestade.
Ponovo
tišina. Stajao sam još neko vreme a onda osetih potrebu da sednem u park.
Ovo je drugi metak, koji me "nije
hteo". Prvi stoji kao neizbrisiv trag i rupa u rupi u Klubu
"Akademija". Drugi je tog jutra, kao Dorćolski vrisak nestao i predao
se, lavežu prvih pasa, koji su se sa vlasnicima pojavili u parku.
Коментари