Disciplina Kičme / Akademija Uživo

Дисциплина кичме (од 1995. наступа под називом Disciplin A Kitschme) је рок група основана крајем 1981. године. Основао ју је басиста Душан Којић - Која непосредно након распада новоталасне групе Шарло Акробата. Основао ју је са бубњаром Ненадом Красавцем - Келетом (дотадашњим менаџером „Шарла“, пре тога у саставу „Урбана герила“)....Дисциплина кичме С Википедије, слободне енциклопедије

Petar Petrović Njegoš: "Gorski Vijenac" / Pesma: "Kolo Poje"

The Mountain Wreath 

(Serbian: Горски вијенац / Gorski vijenac) is a epic poetry and a play written by Prince-Bishop and poet Petar II Petrović-Njegoš.

The Mountain Wreath From Wikipedia, the free encyclopedia

Njegoš wrote The Mountain Wreath during 1846 in Cetinje and published it the following year after the printing in an Armenian monastery in Vienna. It is a modern epic written in verse as a play, thus combining three of the major modes of literary expression. It is considered a masterpiece of Serbian and Montenegrin literature.

The Mountain Wreath 

(Serbian: Горски вијенац / Gorski vijenac)

Petar Petrović Njegoš: 

"Gorski Vijenac" 

Pesma: "Kolo Poje" 

Kolo poje Ljuta kletva pade na izroda! 

Prokle mati od nevolje sina, 

te knjeginja Ivanbegovica, 

prokle Mara svog sina Stanišu. 

Progrize joj sisu u posanje, 

rajsko piće prosu u njedrima. 

Stiže đecu roditeljska kletva! 

Staniša je obraz ocrnio, 

pohulio na vjeru Hristovu, 

na junaĉko pleme Crnojevo; 

obuka se u vjeru krvniĉku 

i bratske je krvi ožednio. 

Grdne treske povrh Lješkopolja! 

Dva se brata bore oko vjere, 

a oko njih hiljade ratnikah. 

Stiže sina materina kletva, 

pogibe mu vojska svakolika. 

bježi Stanko uprav Bajazitu, 

da s njim jede mađarske nosove. 

O gnjijezdo junačke svobode, 

jeste li te Bog nagleda okom, 

mnogo li se muke prenijelo, 

mnoge li te čekaju pobjede! 

Dođoše poglavice turske, okolo sedam osam, i posjedaše s Crnogorcima, 

svi muče i gledaju preda se.

Петар II Петровић Његош (1/13. новембар 1813 — 19/31. октобар 1851) био је српски православни владика црногорски и брдски и поглавар Старе Црне Горе и Брда од 1830. до 1851. године. Један је од највећих српских пјесника и филозофа.

Рођен је у селу Његуши, близу Цетиња, као Радоје „Раде” Томов Петровић, а образовао се у неколико манастира у Црној Гори и постао је духовни и свјетовни вођа Црне Горе након смрти свог стрица Петра I. Пошто је уклонио све почетне унутрашње противнике својој владавини, сконцентрисао се на уједињавање црногорских племена и успостављање централизоване државе. Увео је редовне порезе и низ нових закона да замијене оне које су његови претходници увели много прије њега. Увођење пореза се показало врло непопуларним међу црногорским племенима и због тога је током његове владавине избило неколико буна. Његошева владавина је такође обиљежена сталним политичким и војним сукобом са Османским царством и његовим покушајима да прошири територију Црне Горе уз добијање безусловног признања од Високе порте. Залагао се за ослобођење и уједињење свих Срба и био је спреман да се одрекне својих свјетовних власти зарад уједињења са Србијом...

Петар II Петровић Његош С Википедије, слободне енциклопедије 

Bodychoke - Cold river Songs - 1998 Full album

Bodychoke was an experimental noise rock side project of power electronics band Sutcliffe Jügend active between 1993 and 1999. The band released four studio albums, most notably their debut Mindshaft (Freek Records) produced by British psychedelic dub musician Ott and Five Prostitutes which was produced by Steve Albini. Their music expressed themes of hate and disgust, as well as some of the sexual perversion and death tackled by Sutcliffe Jügend. The band's style is hard to categorize, a combination of noise rock, post-rock, industrial music and even gothic rock elements. A typical Bodychoke song is driven along by a strong repetitive riff on the bass and drums, tensioned against layers of distorted guitar noise, with vocals ranging from bassy murmurs to deranged screaming. From 1996, cello featured as both a melodic and rhythmic element, and sometimes as a source of ambient sound-effects. The arrival of Manu Ros in 1998 brought a more complex, "tribal" feel to the drumming...Bodychoke From Wikipedia, the free encyclopedia

Bodychoke

Stranglers - Best of the Best

Formed as the Guildford Stranglers in Guildford, Surrey, in early 1974, they originally built a following within the mid-1970s pub rock scene. While their aggressive, no-compromise attitude had them identified by the media as part of the emerging UK punk rock scene that followed, their idiosyncratic approach rarely fit any single musical genre. The group went on to explore a variety of musical styles, from new wave, art rock, and gothic rock through the sophisti-pop of some of their 1980s output...

The Stranglers From Wikipedia, the free encyclopedia

Stranglers Official Site

Stranglers Official Site

Sebastian Sava Gor

Međed, svinja i lisica / Narodne srpske pripovetke

Napisao Vuk Stefanović Karadžić U Beču, 1821.

Udruže se međed, svinja i lisica, pa se dogovore, da oru zemlju i da siju pšenicu, da se rane. Zapitaju jedno drugoga, šta će koje raditi, i kako će sjeme naći. Svinja reĉe: "Ja ću provaliti koš, i ukrašću sjeme; i ja ću mojom surlom uzorati." Međed reĉe: "Ja ću posijati." A lisica reĉe: "Ja ću mojim repom podrljati." Uzoraše, posijaše. Dođe žetva. Staše se razgovarati, kako će početi. Svinja reče: "Ja ću žeti." Međed reĉe: "Ja ću snoplje vezati." Lisica reĉe: "Ja ću klasje kupiti." Počeše i snoplje povezaše. Sad se staše dogovarati, kako će da vršu. Svinja reĉe: "Ja ću guvno načiniti." Međed reĉe: "Ja ću snoplje snijeti, i ja ću i vrijeći." Svinja reĉe: "Ja ću pretresati, i rastaviću slamu od pšenice." Lisica reĉe: "Ja ću mojim repom trniti pljevu sa pšenice." Svinja reĉe: "Ja ću ovijati;" a međed reče: "Ja ću žito razdijeliti.'' Ovrgoše. Međed žito podijeli; ali ga ne podijeli pravo: zašto ga svinja zamoli, te joj dade samo slamu, a pšenicu svu uze sam, lisici ne dade ništa. Rasrdi se lisica, pa otide na tužbu, i kaza im, da će im dovesti jednoga carskog čoveka, koji će žito pravo razdijeliti. Uplaši se svinja i međed, pa reče međed svinji.: "Zakopaj se ti, svinjo u slamu, a ja ću se popeti na ovu krušku." Zakopa se svinja u slamu a međed se pope na krušku. Lisica otide, te nađe maĉku, pa je pozva u društvo, da idu na guvno, da vataju miševe. Znajući mačka da na guvnu ima dosta miševa, poče rado; pa sad iznad puta, sad ispod puta, trči za pticama. Opazi je međed s kruške po izdaleka, pa kaže svinji: "Zlo svinjo! eto lisice, đe vodi strašnoga bumbašira: ogrnuo ćurak od kune, pa i krilate tice vata oko puta." U tom se mačka ukrade međedu iz očiju, pa kroz travu dođe na guvno, i tražeći miša stane šuškati po slami. Svinja podigne glavu, da vidi, šta je, a mačka pomisli od njezine surle da je miš, pa skoči, te svinju šapama za nos. Svinja se uplaši, pa rukne i skoĉi, te nada u potok; a mačka se prepadne od svinje, pa skoči na krušku; a međed pomisli, da je ona već svinju udavila, pa ide sad na njega, pa od strha padne s kruške na zemlju, te se razbije i crkne; a lisici ostane sve žito i slama.

Godspeed You! Black Emperor - F# A# ∞ (Full Album) [1080p]

" F# A# ∞ was recorded at the original Hotel2Tango in spring 1997 on a rented 16-track tape deck and supplemented with various field recordings. In the preceding year, the band had taken shape as a quasi-orchestral outfit involving most of the players that would go on to make three more records and tour the world many times. This is the first recorded document of Godspeed as a large band and is soaring, fragile, awkward, heartbreaking stuff...GODSPEED YOU! BLACK EMPEROR / F#A#∞ [1995-1997]

The Best Of Cigarettes After Sex

"Cigarettes After Sex is an American dream pop band formed in El Paso, Texas, in 2008, founded by Greg Gonzalez. The band is known for their ethereal, limerent and often dream-like musical style, lyrics often based on the themes of romance and love, as well as Gonzalez's voice, which has been described as "androgynous". While marketed as an ambient pop band, Cigarettes After Sex are also considered to be shoegaze, slowcore and indie rock...Cigarettes After Sex

Cigarettes After Sex

Danil Harms: Jedna Muva / kratka priča

 Jedna muva udari u čelo gospodina dok je trčao, prođe mu kroz glavu i izađe kroz potiljak. Gospodin, koji se zvao Dernjatin, bio je veoma začuđen: učinilo mu se da mu je u glavi nešto prozviždalo, a na potiljku je prsnula kožica i škakljalo ga je. Dernjatin se zaustavi i pomisli: “Šta bi to trebalo da znači? Ta posve jasno sam čuo zvižduk. Ništa mi ne pada na pamet, da mogu da shvatim, o čemu se tu radi? U svakom slučaju, osećaj je redak, nalik na neku bolest glave. Ali neću više o tome da razmišljam, nastaviću da trčim”. S tim mislima gospodin Dernjatin potrča dalje, ali ma kako da je trčao, to mu nije uspevalo. Na plavetnom putu Dernjatin zape nogom i samo što ne pade, morao je, štaviše, da zamaše rukama u vazduhu. “Dobro je da nisam pao – pomisli Dernjatin – inače bih razbio naočare i ne bih mogao da vidim smer puta”. Dalje je Dernjatin koračao, oslanjajući se na svoju palicu. Međutim, jedna je opasnost sledila za drugom. Dernjatin je zapevao nekakvu pesmu da rasprši svoje loše misli. Pesma je bila vesela i glasna, takva, da se Dernjatin njome zaneo i zaboravio čak da ide plavetnim putem, kojim su, u to doba dana, obično, automobili išli vrtoglavom brzinom. Plavetni put je bio veoma uzak, i prilično je teško od automobila odskočiti u stranu. Zato se on smatrao opasnim. Oprezni ljudi su po njemu uvek išli budno, da ne bi poginuli. Ovde je smrt iščekivala pešaka na svakom koraku, čas u vidu automobila, čas u vidu teretnih kola, a čas u vidu taljiga sa kamenim ugljem. Dernjatin nije uspeo ni da obriše nos, a na njega je već išao ogromni automobil. Dernjatin viknu: ”Umreću!” – i skoči u stranu. Trava se razmaknula pred njim, i pade u vlažan jendek. Automobil ga je s grohotom mimoišao, podigavši iznad krova barjak teških situacija. Ljudi u automobilu bili su ubeđeni da je Dernjatin poginuo, i stoga su skinuli sve sa glave, i dalje su već gologlavi putovali. “ Da li ste primetili, pod koje je točkove dospeo ovaj putnik, pod prednje ili pod zadnje?” – upita gospodin, odenut u muf, to jest ne u muf, nego u kapuljaču. “Meni su – često je običavao govoriti ovaj gospodin – veoma nahlađeni obrazi i ušna resica, i stoga sam uvek u kapuljači”. Pored gospodina u automobilu je dama interesantnih usana. “Ja sam – reče dama – uznemirena, da nas ne optuže za ubistvo ovog putnika”. – “Šta? Šta?” – upita gospodin, povlačeći kapuljaču s uva. Dama je ponovila svoju bojazan. “Ne – reče gospodin u kapuljači – ubistvo se kažnjava samo u tim slučajevima, kada je ubijeni nalik na tikvu. Ali mi nismo. Ali mi nismo.  Ali mi nismo krivi za smrt putnika. On je sam vrisnuo: umreću! Mi smo samo svedoci  njegove neočekivane smrti”. Madam Anet se osmehnu interesantnim usnama i reče u sebi: “Antone Antonoviču, vi tako vešto izlazite iz nevolje”. A gospodin Dernjatin je ležao u vlažnom jendeku, ispruživši ruke i noge.  A automobil je već otišao. Dernjatin je već shvatio da nije poginuo. Smrt u vidu automobila ga je mimoišla. On se podiže, rukavom očisti svoje odelo, ovlaži pljuvačkom prste i plavetnim putem krene da dostigne vreme. Vreme je devet i po minuta otišlo napred, i Dernjatin je išao, dostižući minute.

 (1929-1930)

DANIL HARMS: "SLUČAJEVI"

The Best Of Tuxedomoon (Solve Et Coagula)

"Tuxedomoon is an experimental, post-punk, new wave band from San Francisco, California, United States. The band formed in the late 1970s at the beginning of the punk rock movement. Pulling influence from punk and electronic music, the group, originally consisting of Steven Brown (born Steven Allan Brown on August 23, 1952, in Chicago, Illinois) and Blaine L. Reininger, used electronic violins, guitars, screaming vocals and synthesizers to develop a unique "cabaret no-wave" sound. Bassist Peter Principle (Peter Dachert, 1954–2017) joined the band and in 1979 they released the single "No Tears", which remains a post-punk cult classic. That year they signed to Ralph Records and released their first album, Half-Mute. Eventually, Reininger left the group, and Tuxedomoon relocated to Europe, signing to Crammed Discs and releasing Holy Wars in 1985. The band separated in the early 1990s, only to reunite later that decade. They all have remained together since releasing the album Cabin in the Sky in 2004...https://en.wikipedia.org/wiki/Tuxedomoon

Tuxedomoon

Dead Can Dance ♦ (Full Album)

" Dead Can Dance is an Australian music duo from Melbourne, Victoria. Currently composed of Lisa Gerrard and Brendan Perry, the group formed in 1981 and relocated to London the following year. Australian music historian Ian McFarlane described Dead Can Dance's style as "constructed soundscapes of mesmerising grandeur and solemn beauty; African polyrhythms, Gaelic folk, Gregorian chant, Middle Eastern music, mantras, and art rock." Having disbanded in 1998, they reunited briefly in 2005 for a world tour and reformed in 2011 when they released and toured a new album, Anastasis. They released a new album in 2018 called Dionysus and are touring again as of mid-2019....https://en.wikipedia.org/wiki/Dead_Can_Dance

DEAD CAN DANCE

Die Haut – Head On (Full Album 1991) - Discogs

"Die Haut (German for the skin) were an experimental German post-punk and post-rock band in Berlin during the 1980s and 1990s, with such records as the Nick Cave collaboration Burnin' the Ice. The only constant member was Christoph Dreher.

Formed as an instrumental rock quartet, many of their recordings and live performances featured an array of international guest vocalists. Their last full-length album was "Spring" (1997) followed by a remix album called "Springer" (1998). At the same time the band went on hiatus, Remo Park and Christoph Dreher have continued to work as separate acts, and Jochen Arbeit with Rudi Moser joined the Berlin-based underground legend Einstürzende Neubauten." wiki/Die_Haut

Бранко Миљковић (1934-1961) : Седам мртвих песника

Бранко

Ноћ испод земље развеселим

Израсте ветар у нежну биљку

из тог подземља где светиљку

и птицу никад да доселим

Непронађене пропланке крви

и пешчано подне сам одболово

ал топли хлеб твог имена још мртвим

птицо међу пределима, Стражилово

земљо преко мога заспалог ума

док лист по лист умире шума

Дете сакривено у једном пољупцу пати сутра рођено. 

О нек се ветар с биљкама измотава

Нека се камење пред невидљивим раскршћем

успава

Само да л ће на скелету осмех мој препознати?

Гроб на Ловћену

Али не, то још увек није време

То је једно место

које препознајем у простору

Мртве су горе одакле та реч дође

Свинго с птицом лажљивом уместо лица које

Свлада тајна иза слепе маске. 

Рођење је једина нада.

Видим смеле мостове преко којих нема ко да

прође.

Спавај ти и твоја судбина претворена у брдо,

крута

где провејава смрт и љубав не спасава.

Дан и ноћ си помирио у својој смрти што нас

обасјава.

Тај сан је у ноћи продужетак дана и пута.

Шта си птица или глас који луга

под дивљим небом где те песма оставила самог

на врху Ловћена с челом пуним сунца, тамо

где не постоји време, где једна светлост жута

негде у висини чува отисак твога лица.

Човече тајно феникс је једина истинска птица.

Лаза Костић

Опрости, мајко света, опрости,

што наших гора пожалих бор.

Да ли ћемо је наћи у повратку ноћи

у повратку цвета у повратку сна и гора

на збуњеном хоризонту у горком кристалу

немоћи

од наше жеђи и мртвог анђела где се скаменила

мора

Лице свих доба у очекивању ватре да л ће моћи

да сачува успомену на њу од заборава и простора

Нека Велико Сазвежђе у смрти твојој заноћи

О пусти жали и жалосна мора

Који су предели у твоме срцу сада?

Мртва је а негде још траје дан, о ласте

Сви мртви су заједно био си пун мрачних нада

У пустињи си што у празној светлости расте

док у двострукој тишини слепе је очи слуте

Santa Maria della Salute

Дис

О моје сунчано порекло та потонула крв

Нека се заборави пријатељство дрвећа и птица

Нека се земља развенча са сунцем Жица

од воде проденута кроз уши боља је него црв

Отишао Изашао на врата којих нема

У свим водама зелени пси ме траже

Овде нико не долази одавде нико не одлази, топле лажи

пољубаца закопа у песак ова пустиња где се спрема

крвожедна тишина коју својом љубављу хранити треба

у овом изобличеном простору чија смо поломљена ребра

из чијег камена чудовишне птице вире

Руко испружена према другој обали клони

Ако смо пали били смо паду склони

Овде је ноћ што се животу опире

Тин

С друге стране гроба жива звезда куца

И запаљени ветар на почетку дана снива

Ноћ у моме гласу више не дозива

просторе изгубљене које поседују сунца

Крв моја заспала под каменом не бунца

због пакла из земље ископаног ко жива

Овде камење пева и птица се скамени сива

Овде су сви први пут мртви иза последњег сунца

О зашто смо тако сами и слаби и крти

Док се земља окреће око своје смрти

негде испод земље зри тишина зла

Најзад сам довољно мртав ништа ме не боли

Дрво се нагиње над заборавом нема шта да се воли

Нека ниче цвеће из проклетог тла

Момчило Настасијевић

Уместо звезде славуј из неког зида

што се од ње разликује тек обликом и маштом.

Предео коме сам се приволео, плаштом

чува своју провидност за оне који виде.

Нека музика чудна нечујна изнад горја

размешта предмете у простору и стаје

кад запљусне тајна мраморја сред морја:

дозивано недозвано шта је?

О нежна магло која ме издвајаш,

ево враћам се чист на своје првобитно место.

Тишино у светој сенци што снове моје вајаш

хоћеш ли примити то тело уклето,

које настањујем последњи и први

заточеник одбегле тајне и своје крви.

Горан

Ноћ сувише велика за моје звездано чело

у неким шумама црним непознатим

И дрво је рекло немој. Јутро моје бело

име ти своје остављам кад не могу да се вратим

Пчеле слећу на леш кога нема

Звона одлазе у простор црним степеништем

Мој је завршен дан. Ал се на починак не спрема

сан мој иза брда где мртав себе иштем.

Овде доле свако своју таму има

Мој мрак је сенка птице. О не има

пута којим би до мене могли доћи

Ко пролеће које заборави да цвета

сад лежим мртав на северу света

Смрти љубоморна највећа моја ноћи!

Бранко Миљковић

Ennio Morricone - The Best of Ennio Morricone - Greatest Hits (HD Audio)

"Енио Мориконе био је италијански композитор и диригент. Његов рани опус обухвата симфонијску и камерну музику, а углед је градио првенствено пишући музику за филм, али и за позориште и телевизију. Компоновао је и уредио партитуре за више од 500 филмских и телевизијских продукција." Енио Мориконе

Anton Pavlovič Čehov: "Kad je Neko Srećan" / kratka priča

Sa železničke stanice Balagoje polazi putnički voz. U jednom vagonu druge klase

„za pušače“ drema pet putnika u sutonu vagona. Oni su baš maločas nešto jeli pa

sad, naslonivši glave na naslone od divana, pokušavaju da zaspe.

Tišina.

Otvaraju se vrata, a u vagon ulazi jedan visok, kao motka mršav čovek u

crvenkastom šeširu i u modernom kaputu koji je mnogo podsećao na operetske i

Žilvernove korespondente.

Taj čovek se zaustavlja nasred vagona, duva kroz nos i, žmireći, dugo posmatra

sedišta.

- Ne, i ovo nije onaj! – mrmlja on. – ðavo bi ga znao šta je to! To je prosto užasno!

Ne, nije onaj!

Jedan putnik se zagleda u njega i radosno uzvikuje:

- Ivane Aleksejeviču! Otkud vi? Jeste li vi to?

Mršavi dugajlija, Ivan Aleksejevič, zadrhta, tupo se zagleda u putnika, pa poznavši

ga, veselo pljesnu rukama.

- Ha! Petre Petroviču! – veli on. – Koliko je vode Volgom proteklo otkako se

nismo videli! A ja i ne znam da vi putujete ovim vozom.

- Pa jeste li mi živo-zdravo?

- Pa dobro je. Samo, evo vidite u čemu je stvar: izgubio sam svoj vagon, pa ne

mogu nikako da ga nañem, koliki sam idiot! Nema ko da me bije!

Dugajlija Ivan Aleksejevič klati se i kikoće se.

- Dešava se to često! – nastavlja on. – Maločas sam, posle drugog zvona, bio

izašao da popijem jedan konjak. Naravno – popijem. E, mislim ja, pošto je iduća

stanica još daleko, kako bi bilo da popijem još jednu. I dok sam ja tako pio i

mislio, a ono i treće zvono... Ja, kao lud, potrčim i uskočim u prv vagon koji sam

video. E pa de, zar nisam idiot? Zar nisam zevzek?

- Ama vi ste baš sasvim... veseli – govori Petar Petrovič. – Sedajte! Izvol’te sesti!

- Jok, jok!... Idem, brate, da tražim svoj vagon! Zbogom!

- Ama vi ćete se, kako je mrak, još i omaći sa platforme. Sedite, brate, a kad

doñemo na stanicu, vi ćete naći svoj vagon. Sedite!

Ivan Aleksejevič uzdiše i neodlučno seda prema Petru Petroviču. Vidi se da je

uzbuñen, pa se kreće kao po iglama.

- Kuda putujete? – pita Petar Petrovič.

- Ja? U svet. Meni je sad u glavi takav haos, da ni ja sam ne znam kuda putujem.

Poslužila me sreće, pa eto putujem. Ha-ha... Jeste li vi, roñeni moj, videli kadgod

srećne budale? Niste? E onda gledajte! Pred vama je najsrećniji čovek na ovome

svetu! Da! I vi ništa ne vidite na mome licu?

- To jest vidim da ste... ovaj... ali samo malo...

- Mora biti da mi je lice užasno glupo! Eh, baš mi je krivo što nema ogledala, da

pogledam svoju njuškolizaciju! Osećam, brate, da postajem idiot. Časna reč! Haha...

ja, zamislite samo: idem na svadbeni put. Pa zar nisam zevzek?

- Vi? Pa zar ste se oženili?

- Danas, sokole moj! Venčao se, pa pravo na stanicu!

Počinju čestitanja i obična pitanja.

- Pazi ti njega!... – smeje se Petar Petrovič. – A zato li ste se vi tako fino nagizdali!

- Da-a... Radi potpune iluzije sam se čak i naparfimisao. Sasvim sam vam se

zagnjurio u te stvari! Niti kakvih briga, niti misli, nego samo jedno osećanje,

nečega onako... ñavo bi ga znao kako da ga nazovem... neke blagodušnosti, ili tako

nešto. Otkako sam se rodio, još se nisam tako sjajno osećao!

Tu Ivan Aleksejevič zatvara oči i klima glavom.

- Strašno sam srećan – govori on. – Eto, i vi sami razmislite. Sad ću vam otići u

svoj vagon. Tamo na divančiću, kraj prozora, sedi stvor božiji koji vam je, tako

reći, svim svojim bićem predan. Znate li, blondina sa nosićem... s prstićima...

Dušica moja! Anñele moj! Ti si moj zlatni pupoljak, moj sjajni lampiončić!

Filoksero duše moje! A nožica! Gospode! Njena nožica nije kao što su naše

nožurde, nego nešto minijaturno, čarobno... alegorično! Prosto da uzmeš i pojedeš

tu nožicu! Eh, ama vi ništa ne razumete! Jer vi ste materijalisti, dosadni bećari i

ništa više! Evo, kad se oženite, onda ćete se setiti! Gde li je sad, reći ćete, Ivan

Aleksejevič? Da! A sad idem u svoj vagon. Tamo me već s nestrpljenjem čeka... sa

osmejkom. Ja sednem, pa evo ovako, sa dva prstića, za podvaljčić...

Ivan Aleksejevič klima glavom i klati se od srećnog smeha.

- Pa onda nasloniš svoju tikvu na njeno ramence i hvataš je oko struka. A

unaokolo, znate li, tišina... poetičan polumrak. Ceo svet bih tog trenutka zagrlio.

Petre Petroviču, dopustite da vas zagrlim!

- Drage volje.

Prijatelji se uz opšti smeh putnika grle, i srećan novobračnik nastavlja:

- A radi većeg idiotluka ili, kako to po romanima govore, radi veće iluzije, odeš do

bifea da iskapiš dve-tri čašice. Ovde u glavi i u grudima dešava mi se nešto što ni u

bajkama nećeš naći. Ja sam čovek sitan, ništavan, a čini mi se da sam najednom

postao bezgraničan... Ceo svet sobom obuhvatam!

Putnici, gledajući na napitog, srećnog mladoženju, i sami se zaraze njegovom

veselošću, pa već i ne osećaju dremež. Mesto jednog slušaoca, oko Ivana

Aleksejeviča se očas pojaviše petorica. On se vrti kao na iglama, prska pljuvačkom

oko sebe, maše rukama i brblja, brblja bez prestanka. Cereka se i svi se cerekaju.

- Glavno je, gospodo, što manje misliti! Do ñavola sa svima tim analizama... Ako ti

se pije, a ti, brate, pij, a ne da filozofiraš: da li je to škodljivo ili nije... Sve su te

filozofije i psihologije luk i voda!

Kroz vagon prolazi kondukter.

- Dragi moj prijatelju – obraća mu se mladoženja – kad budete prolazili kroz vagon

br. 209, a vi nañite tamo damu u sivom šeširu sa belom pticom, pa joj recite da sam

ja ovde!

- Razumem. Samo u ovom vozu nema vagona br. 209. Ima 219!

- Pa dobro! Svejedno! Dakle recite toj dami: muž vam je zdrav i čitav!

Ivan Aleksejevič najednom se hvata za glavu i ječi:

- Muž... Dama... Je li to odavno? Muž... Ha-ha... Tebe treba tući, a ti muž! Ah,

idiotčino! A ona! Juče je još bila devojčica... pupoljak... Prosto ne mogu da

verujem!

- Danas je čak nekako čudnovato videti srećnog čoveka – govori jedan putnik. Pre

ćeš videti belu vranu.

- Da, a ko je kriv? – govori Ivan Aleksejevič tegleći svoje duge noge sa vrlo

šiljastim kapnama. – Ako vi niste srećni, onda ste sami krivi! Da, a kako ste vi

mislili? Čovek je sam kovač svoje sreće. Zaželite samo, pa ćete biti srećni, ali vi

nećete. Vi se tvrdoglavo uklanjate od svoje sreće.

- Eto sad! Kako to?

- Vrlo prosto!... Priroda je udesila i naredila da čovek u izvesno vreme svoga života

voli. I ako je nastao taj period, onda, brate, voli svom snagom. A vi ne slušate

prirodu, sve nešto čekate. Dalje... U zakonu je rečeno da normalni individuum

mora da stupi u brak... Bez braka nema sreće. Ako je došlo pravo i zgodno vreme,

a ti se ženi, ne odugovlači... Ali vi se ne ženite, nego mudrujete i sve nešto čekate!

Zatim je u Svetom pismu rečeno da vino veseli srce čovečije... Ako ti je dobro, pa

hoćeš da ti bude još bolje, onda mi ti, bratac, idi u bife pa popij nešto. Glavno je da

ne mudruješ, nego udari u šablon! Jer šablon vam je velika stvar!

- Vi kažete da je čovek kovač svoje sreće. Kakav je on, dovraga, majčin kovač kad

je dovoljan jedan bolestan zub ili zla tašta, pa da mu sva njegova sreća strmoglavce

poleti? Sve zavisi od slučaja. Neka nas zadesi, na primer, sad kukujevska

katastrofa, pa da vidim da li bi tad ovako pevali...

- Koješta - protestvuje mladoženja. – Katastrofe se dešavaju samo jedanput u

godini. Ne bojim se ja nikakvih slučajeva, stoga što ti slučajevi nemaju razloga da

se dogañaju. Retki slučajevi! Nek idu oni do ñavola! Prosto neću o njima ni da

govorim!... Oho! Mi ovo, izgleda, već prilazimo nekoj postaji.

- A kuda vi putujete? – pita Petar Petrovič. – U Moskvu, ili nekud južnije?

- Ala potrefiste? Kako ću ja to, putujući na sever, dospeti nekuda južnije?

- Pa Moskva nije na severu?

- Znam, samo što mi sad putujemo u Petrograd! – govori Ivan Aleksejevič.

- Mi putujemo u Moskvu, molim vas lepo!

- To jest, kako to u Moskvu? - čudi se mladoženja.

- Čudnovato... A za gde ste vi uzeli kartu?

- Za Petrograd.

- Onda vam čestitam! Vi ste pogrešili voz.

Prolazi pola minuta ćutanja. Mladoženja se diže i tupo prelazi očima društvo.

- Da, da – objašnjava Petar Petrovič. – U „Balagom“ ste uskočili u drugi voz... Vi

ste, znate, posle konjaka upali u kontra voz.

Ivan Aleksejevič bledi, hvata se za glavu i počinje brzo da korača po vagonu.

- Ah, što sam idiotčina! – planu on kao otrovan. – Ah, neka me, nitkova, ñavoli

požderu! No pa šta sad da radim? Pa u onom vozu mi je žena! Ona je tamo sama,

čeka, muči se.

Mladoženja pade na divan i ježi se, kao da mu je neko na žulj stao.

- Ja sam nesrećan čovek! – ječi on. – Pa šta da radim? Šta?

- No, no... – teše ga putnici. Nije to ništa... Telegrafišite vašoj ženi, a sami sedite u

brzi voz. Pa ćete je tako stići.

- Brzi voz – plače mladoženja, „kovač svoje sreće“. – A gde su mi pare za brzi

voz? Sve su mi pare kod žene!

Prošaptavši nešto izmeñu sebe, smejući se, putnici prikupljaju novac pa snabdevaju

srećnog čoveka potrebnom sumom...

"Najlepše priče Antona Čehova" Prosveta 2003.godine

"Anton Pavlovič Čehov (1860-1904) bio je pripovedač i najznačajniji ruski dramski pisac.
Prve priče je objavio da bi mogao da se izdržava u toku studija medicine. U književnosti se pojavio kratkim humoreskama, sažetog izraza i karakterizacije, zatim je prešao na novele i pripovetke, gde se njegov tužni humor postepeno pretvorio u rezignaciju i očaj. Istu tematiku obrađivao je i u dramama, u kojima nema ni tradicionalnog zapleta ni raspleta, kao ni pravih junaka ili jakih strasti, nego je u njima naglašena lirskim elementima sugestija atmosfere u kojoj se odvija život njegovih junaka. Smatra se, uz Mopasana, najvećim novelistom evropskog realizma, dok je svojim dramama izvršio, a i danas vrši, jak uticaj na evropsko pozorište.
Čehov je u početku pisao priča samo radi finansijske dobiti, ali kako su njegove umetiničke ambicije rasle, on je uveo formalne inovacije koje su uticale na evoluciju moderne kratke priče...

NAJLEPŠE PRIČE ANTONA ČEHOVA

Miles Davis - Cookin' (Full Album)

"Cookin' with the Miles Davis Quintet is an album recorded in 1956 by the Miles Davis Quintet in Rudy Van Gelder's studio in Hackensack, New Jersey, and released in July 1957. As the musicians had to pay for the studio time (a result of a rather modest contract with Prestige), their recordings are practically live. Two sessions 11 May 1956 and 26 October in the same year resulted in four albums—this one, Relaxin' with the Miles Davis Quintet, Steamin' with the Miles Davis Quintet and Workin' with the Miles Davis Quintet." Cookin' with the Miles Davis Quintet

MILES DAVIS