Radoje Domanović: Danga
RADOJE DOMANOVIĆ
Danga
Snio sam strašan san. Ne ĉudim se samom snu, već se čudim kako sam imao kuraži i da sanjam strašne stvari, kad sam i ja miran i valjan građanin, dobro dete ove namučene, mile nam majke Srbije, kao i sva druga deca njena. 'Ajde, da reĉem da ja pravim izuzetak od ostalih, ali ne, brate, već sve na dlaku radim što i drugi, a ponašanja sam tako pažljiva da mi nema ravna. Jedared sam video na ulici otkinuto sjajno dugme od policijske uniforme, zagledah se u njegov čarobni sjaj i taman htedoh proći, pun nekih slatkih misli, dok mi odjednom zadrhta sama ruka pa pravo kapi; glava se sama prikloni zemlji a usta mi se razvukoše na prijatan osmeh, kojim obično svi mi starijeg pozdravljamo. "Baš mi krv u ţilama plemenita, i ništa drugo!" pomislih u tom trenutku i s prezrenjem pogledah na jednog prostaka što baš u taj mah proĊe i u nepaţnji nagazi ono dugme. - Prostak! - izgovorim jetko i pljunem pa mirno produţim dalje šetati, utešen mišlju da su takvi prostaci u vrlo malom broju, a neobiĉno mi beše prijatno što je meni bog dao fino srce i plemenitu, vitešku krv naših starih.
Eto, sad vidite kako sam krasan ĉovek, koji se baš ništa ne razlikuje od ostalih valjanih građana, pa ćete se i sami ĉuditi otkud baš meni u snu da dođu strašne i glupe stvari na um. Toga dana mi se nije ništa neobiĉno desilo. Veĉerao sam dobro i po veĉeri čačkao zube, pijuckao vino, a zatim, pošto sam tako kuraţno i savesno upotrebio sva svoja graĊanska prava, legao u postelju i uzeo knjigu da bih pre zadremao. Ubrzo mi je knjiga ispala iz ruke, pošto je, naravno, ispunila moju ţelju, i ja sam zaspao kao jagnje s mirnom savešću, jer sam potpuno izvršio sve svoje duţnosti. Odjednom se obretoh kao na nekom uskom, brdovitom i kaljavom putu. Hladna, mraĉna noć. Vetar jauĉe kroz ogolelo granje i ĉisto seĉe gde dohvati po goloj koţi. Nebo mraĉno, strašno i nemo, a sitan sneg zavejava u oĉi i bije u lice. Nigde ţive duše. Ţurim napred i klizam se po kaljavu putu, to levo, to desno. Posrtao sam, padao, i najzad zalutao. Lutao sam tako bogzna kuda, a noć nije bila kratka, obiĉna noć, već kao nekakva dugaĉka noć, kao ĉitav vek, a ja neprestano idem, a ne znam kuda. Išao sam tako vrlo mnogo godina i otišao nekud tako daleko, Daleko od svog zaviĉaja u neki nepoznati kraj, u neku ĉudnu zemlju za koju valjda niko ţi i ne zna, i koja se sigurno samo u snu moţe sanjati. Vrljajući po toj zemlji stignem u neki veliki, mnogoljudni grad. Na prostranoj pijaci toga grada iskupio se silan narod i podigla se strašna graja da uši ĉoveku zagluhnu. Odsednem u jednu gostionicu baš prema pijaci i upitam mehandţiju što se skupio toliki svet. - Mi smo mirni i valjani ljudi - otpoĉe mi on priĉati - verni smo i poslušni svome kmetu. - Zar je kod vas kmet najstariji? - prekidoh ga pitanjem. - Kod nas upravlja kmet, i on je najstariji; posle njega dolaze panduri. Ja se nasmejah. - Što se smeješ?... Zar ti nisi znao?... A odakle si ti? Ja mu ispriĉam kako sam zalutao i da sam iz daleke zemlje, Srbije. - Slušao sam ja o toj ĉuvenoj zemlji! - prošaputa onaj za sebe i pogleda me s rešpektom, zatim mi se obrati glasno: - Eto, tako je kod nas! - produţi on. - Kmet upravlja sa svojim pandurima. - Kakvi su to panduri kod vas? - E, pandura, znaš, ima raznih i razlikuju se po rangu. Ima viših i niţih... Dakle, mi smo ti ovde mirni i valjani ljudi, ali iz okoline dolaze ovamo svakojaki probisveti te nas kvare i uĉe zlu. Da bi se raspoznavao svaki naš graĊanin od ostalih, kmet je juĉe izdao naredbu da svi ovdašnji graĊani idu pred opštinski sud, gde će svakom udariti ţig na ĉelo. Eto zato se narod iskupio, da se dogovorimo šta ćemo raditi.
Ja se stresoh i pomislih da što pre beţim iz te strašne zemlje, jer se ja, iako sam plemeniti
Srbin, nisam navikao baš na toliko viteštvo, i bi mi zazorno! Mehandţija se dobrodušno nasmeja i tapnu me po ramenu pa će oholo reći: - He, stranĉe, ti se već uplašio?!... MeĊer nema naše kuraţi daleko!... - Pa šta mislite da radite? - upitam stidljivo. - Kako: šta mislimo! Videćeš ti samo naše junaštvo! Nema naše kuraţi nadaleko, kaţem ti. Prošao si mnogi svet, ali sam siguran da većih junaka nisi video. Hajdemo tamo zajedno! Ja moram poţuriti. Taman mi da poĊemo, kad se pred vratima ĉu pucanj biĉa. Provirim napolje, kad al' imam šta videti: jedan ĉovek sa nekom trorogljastom, sjajnom kapom, a u šarenom odelu, jaše jednog drugog ĉoveka u vrlo bogatu odelu obiĉnog, graĊanskog kroja, i zaustavi se pred mehanom te se skide. Mehandţija iziĊe i pokloni se do zemlje, a onaj ĉovek u šarenom odelu uĊe u mehanu i sede za naroĉito ukrašen sto. Onaj u graĊanskom odelu ostade pred mehanom ĉekajući. Mehandţija se i pred njim duboko pokloni. - Šta ovo znaĉi? - upitam mehandţiju zbunjeno. - Pa ovaj što uĊe u mehanu, to je viši pandur, a ovo je jedan od najuglednijih graĊana, naš veliki bogataš i patriota - prošaputa mehandţija. - Pa što dopušta da ga jaše? Mehandţija mahnu na mene glavom, te odosmo malo ustranu. Nasmeja se nekako prezrivo i reĉe: - Pa to se kod nas smatra za poĉast koje se retko ko udostoji!... On mi priĉaše još vazda stvari, no ja ga od uzbuđenja nisam razabrao. Ali sam poslednje reĉi dobro ĉuo: - To je usluga otadžbini koju ne more i ne ume svaki narod da ceni! Stigosmo na zbor gde je već otpoĉet izbor ĉasništva zborskog. Jedna grupa istakla kao kandidata za predsednika nekog Kolba, ako se dobro sećam imena; druga grupa nekog Talba, treća, opet, svoga kandidata. Napravi se grdan meteţ; svaka grupa ţeli da proturi svoga ĉoveka. - Ja mislim da od Kolba nemamo boljeg ĉoveka za predsednika tako vaţnog zbora - govori jedan iz prve grupe - jer njegove su građanske vrline i kuraž svima nama dobro poznate. Ja mislim da nema nijednog među nama koga su velikaši češće jahali no njega. - Šta ti govoriš - ciĉi jedan iz druge grupe - kad tebe nije ni praktikant nikad uzjahao!
- Znamo mi vaše vrline! - viĉe neko iz treće grupe. - Vi niste ni jedan udarac biĉa otrpeli a da ne zakukate. - Da se sporazumemo, braćo! - poĉe Kolb. - Mene su, istina, jahali ĉesto naši velikodostojnici još pre deset godina i udarali biĉem, pa nisam jaukao, ali opet more biti da ima još zasluţnijih ljudi. Ima možda mlađih i boljih. - Nema, nema! - dreknuše njegovi biraĉi. - Nećemo da ĉujemo za te stare zasluge! Kolba su jahali još pre deset godina! - viĉu iz treće grupe. Najedanput se utiša graja; narod se rasklopi te učini prolaz, na kome ugledah mlada ĉoveka oko svojih tridesetak godina. Kako on naiđe, sve se glave duboko prikloniše. - Ko je ovo? - šapnuh mehandţiji. - To je prvak u građanstvu. Mlad ĉovek, ali mnogo obećava. U svoje mlado doba doĉekao je da ga je i sam kmet već tri puta dosad jahao. Stekao je više popularnosti nego iko dosada. - Možda će njega izabrati?... - upitam. - Više nego sigurno, jer ovo dosad što je kandidata, sve su stariji, i posle toga i vreme ih već pregazilo, a ovoga je juĉe kmet projahao. - Kako se zove? - Kleard. Uĉiniše mu poĉasno mesto. - Ja mislim - prekide Kolb tišinu - da nam boljeg ĉoveka za ovo mesto ne treba traţiti od Klearda. Mlad je, ali mi stariji ni izbliza nismo mu ravni. - Tako je, tako je!... Živeo Kleard!... - zaori se iz svih grla. Kolb i Talb ga odvedoše da zauzme predsedniĉko mesto. Svi se opet prikloniše duboko, zatim nastade tajac. - Hvala vam, braćo, na ovako visokoj patnji i poĉasti koju mi danas jednodušno ukazaste! Vaše nade koje su poloţene na mene i suviše su laskave. Teško je rukovoditi narodnim ţeljama u ovako vaţne dane, ali ja ću uložiti sve svoje sile da poverenje vaše opravdam, da vas svuda iskreno zastupam i da svoj ugled i dalje visoko održim. Hvala vam, braćo, na izboru! - Živeo, Živeo, živeo! - osu se sa sviju strana.
- A sada, braćo, dozvolite da sa ovoga mesta progovorim nekoliko reĉi o ovom važnom događaju. Nije lako pretrpeti muke i bolove koji nas očekuju; nije lako izdržati da se vrelim gvožđem stavi žig na naše ĉelo. Jest, to su muke koje ne može svaki podneti. Neka kukavice drhte i blede od straha, ali mi ni za trenutak ne smemo zaboraviti da smo potomci vrlih predaka, da kroz naše žile teĉe plemenita, junaĉka krv naših đedova, onih div-vitezova što ni zubom ne škripnuše umirući za slobodu i dobro nas, njihovih potomaka. Ništavne su ove muke prema onim mukama, pa zar da se mi pokažemo trulim i kukaviĉkim kolenom sada, u svakom dobru i izobilju? Svaki pravi rodoljub, svaki koji želi da se pleme ne obruka pred svetom, podneće bol junaĉki i muški. - Tako je! Živeo, živeo! Još se javi nekoliko vatrenih govornika koji su hrabrili zastrašeni narod i govorili otprilike to isto što i Kleard. Javi se za reĉ jedan bled, iznemogao starac, smežurana lica, bele kose i brade kao sneg. Noge mu klecaju od starosti, leđa povijena, a ruke drhte. Glas mu je trepereo a u oĉima se svetle suze. - Deco! - otpoče on, a suze se skotrljaše niz blede smežurane obraze i padoše na belu bradu. - Meni je teško i skoro ću umreti, ali mi se ĉini da je bolje ne dopustiti takvu sramotu. Meni je stotinu godina i živeo sam bez toga... Pa zar sada da mi se na ovu sedu iznemoglu glavu udara žig ropski?... - Dole s tom matorom čičom! - dreknu predsednik. - Dole s njim! - viĉu jedni. - Matora kukavica! - viĉu drugi. - Mesto da mlađe kuraži, a on još plaši narod! - viĉu treći. - Sram ga bilo one sede kose! Naživeo se, pa ga još strah neĉega, a mi mlađi junačniji! - viču četvrti. - Dole s kukavicom! - Da se izbaci napolje! - Dole s kukavicom! Razjrarena masa mladih, junačnih građana jurnu na iznemoglog starca te ga u jarosti poĉeše udarati i vući. Jedva ga pustiše zbog starosti, inaĉe bi ga kamenjem zasuli. Svi se zakleše i zaveriše da će sutra osvetlati obraz svoga narodnog imena i da će se junaĉki držati. Zbor se rasturi u najboljem redu. Pri izlaţenju se ĉuli glasovi:
- Sutra ćemo videti ko smo! - Videćemo sutra mnoge hvališe! - Došlo je vreme da se pokaţemo ko vredi, a ko ne, a ne da se svaka rđa razmeće junaštvom!
*
Vratio sam se natrag u hotel. - Jesi li video ko smo mi? - upita ponosno mehandžija. - Video sam - odgovorim mehanično, a osećam kako me snaga izdala i glava buči od čudnih utisaka. Još tog istog dana sam čitao u novinama njihovim uvodni ĉlanak ove sadržine: "Građani, vreme je da jednom prestanu dani prazne hvale i razmetanja ovoga ili onoga od nas! Vreme je da se jednom prestanu ceniti prazne reĉi kojima mi izobilujemo istiĉući svoje neke uobražene vrline i zasluge; vreme je, građani, da se jednom i na delu oprobamo i da se stvarno pokažemo ko vredi, a ko ne! Ali držimo da među nama neće biti sramnih kukavica, koje će vlast sama morati silom doterivati na određeno mesto gde će se žig udarati. Svako, koji u sebi oseća i trunku viteške krvi naših starih, grabiće se da što pre mirno i s ponosom podnese muke i bol, jer je to bol sveti, to je žrtva koju otaddžbina i opšte dobro sviju nas zahteva. Napred, građani, sutra je dan viteške probe!..." Moj mehandžija je toga dana legao da spava odmah posle zbora da bi sutradan što pre stigao na određeno mesto. Mnogi su, opet, otišli odmah pred sudnicu da uhvate što bolje mesto. Sutradan otidem i ja pred sudnicu. Sleglo se sve iz grada, i malo i veliko, i muško i žensko. Neke majke ponele i malu decu u naruĉju da i njih žigošu ropskim, odnosno počasnim žigom kako bi docnije imali veĉa prava na bolja mesta u državnoj službi. Tu je guranje, psovanje - u tom pomalo liče na nas Srbe, pa mi bi milo - otimanje ko će pre doći do vrata. Neki se čakk i guraju. Žigove udara naroĉiti činovnik u belom, svečanom odelu i blago ukoreva narod: - Polako, zaboga, doći će svaki na red, niste valjda stoka da se tako otimate! Poĉelo žigosanje. Neko jaukne, neko samo zastenje, ali niko ne izdrža bez ikakva glasa dok sam ja bio. Nisam mogao gledati dugo to muĉenje, već odem u mehanu; kad tamo, neki već zaseli te mezete i piju. - Prebrinusmo i to! - govori jedan.
- More, mi i ne kukasmo mnogo, ali Talb se dere kao magarac... - reĉe drugi. - A, eto ti tvoga Talba, a juĉe ga hoćete da predsedava na zboru! - E, pa ko ga znao! Razgovaraju, a stenju od bola i uvijaju se, ali kriju jedan od drugoga jer svakog sramota da se pokaže kukavicom. Kleard se obruka, jer je zastenjao, a istakao se junaštvom neki Lear koji je traţio da mu se dva žiga udare i nije glasa pustio. Ceo grad je samo o njemu govorio s najvećim poštovanjem. Neki su utekli, ali su bili prezreni od sviju. Posle nekoliko dana šetao je onaj sa dva žiga na ĉelu ispravljene glave, dostojanstveno i oholo, pun slave i ponosa, i kud god prođe, sve se živo klanja i skida kape pred junakom svojih dana. Trĉe ulicama za njim i žene i deca i ljudi da vide velikana narodnog. Kud god pređe, prostire se šapat pun strahopoštovanja: - Lear, Lear!... To je on! Ono je taj junak što nije jauknuo ni glasa od sebe dao dok su mu dva ţiga udarili! Novine su pisale o njemu i obasipahu ga najvećom hvalom i slavom. I zaslužio je ljubav narodnu.
*
Slušam te hvale na sve strane, pa se tek i u meni probudi junaĉka krv srpska. I naši su stari junaci, i oni su umirali na polju za slobodu. I mi imamo junaĉku prošlost i Kosovo. Svega me obuze narodni ponos i sujeta da osvetlam obraz svoga roda, i jurnem pred sudnicu pa poviknem: - Šta hvalite vašeg Leara?... Vi još niste ni videli junake! Da vidite šta je srpska, viteška krv! Udarajte deset žigova, a ne samo dva! Ĉinovnik u belom odelu prinese mom ĉelu žig, ja se trgoh... Probudim se iza sna. Protarem ĉelo u strahu i prekrstim se ĉudeći se šta sve ĉoveku ne dođe u snu. "Umalo ja ne potamneh slavu njihovog Leara!" pomislim i okrenem se zadovoljno na drugu stranu, a bi mi pomalo krivo što se ceo san nije završio.
**************
Knjiga. Satira. Pripovetka. Kratka Priča. Book. Literature. Short Story
Коментари