Блокаут и Дежави: Квака | Block Out & Deja Vu: Door Handle | Block Out & Déjà Vu : Poignée de porte | Literatura. Savremena Proza. Literature. Contemporary Prose. Littérature. Prose contemporaine.

КВАКА

Г.Р или Р.Г, како је Вама лакше, је страшно журио тог дана. Дакле Р.Г (мени је овако лакше) је тог био дана страшно нервозан, малтене je излетео из куће. 

Већ по ко зна који пут је тог месеца журио да не закасни на посао.  Излазио је из стана јако журећи, тако да је јако залупио вратима, да му квака од улазних врата остаде у руци. Тада је схаватио шта је урадио. Брзо је, али опет не размишљајући, ставио кваку у џеп, да би пожурио низ степенице, погледавши на сат и схватајући да ће морати да потрчи да би стигао на аутобус.

У аутобус је ушао мирно и стао поред добродржеће госпође, која га је незаинтересовано погледала. Аутобус је брзо ишао. Г.Р. (сада ми овако више свиђа) је схватио да више нема разлога за узрујаност, стићи ће на посао, он се код те помисли потпуно умири уживајући у вожњи.

Испред аутобуса излете мотор и возач аутобуса нагло закочи. Неки људи се ухватише за шипке али неки и падаше. Ови што су седели су сви добро прошли, осим што се једна беба гласно расплакала. Било је и пар врисака али се све брзо смирило. Аутобус није ударио у мотор.

За тих неколико секунди Р.Г. је изгубио равнотежу, да се притом, на "пар секунди“, залепио на добродржећу жену.  Жена га погледа разрогачених очију, одгурну га од себе и одалами му шамар.

- Манијак!

- Шта је бре било, пао сам па шта!

- Знаш ти шта!

У том тренутку Р.Г. се сетио кваке која му је остала у џепу, све му је било јасно.

Жена је тако побеснела, поцрвенела и пукла би, али Г.Р. се маши за џеп и како би се оправдао, он брзо извади кваку из џепа и некако је победоносно диже у ваздух да је сви виде.

- Квака, квака...ја се извињавам али ово је обична квака...- кисело се насмеја Г.Р., и помери се од дебеле жене, одшетајући до шипке код прозора.

Сви су видели кваку и негативни набој се умирио. Госпођа је ућутала, схватила је да није било намерно.

Г. Р. је љутит изашао из аутобуса. Наставио је брзим ходом до свог посла и брзо стигао, али опет и ту, на самом улазу зграде, на њеним вртаима, које су детектовале метал, њега препаде иритантан и пиштави звук аларма.

Р.Г. се одмах досети шта је и извади кваку из џепа. У сусрет му је ишао проседи  чувар, полицајац у пензији, З.Ј.

- Шта ће ти та квака? – упита га З.Ј.

- Ма пусти бре’, цело јутро ко’... ма све глупаве...ето квака ми остала од врата...ајд’ журим... – Г.Р. се намрштио.

- Ајде , ајде... -  са тупастим подсмехом, З.Ј испрати Г.Р-а. 

Г.Р. је више ни не размишљајући вратио кваку у џеп.

У својој канцеларији он скину лагани џеперчић, заврну рукаве од кошуље и упути се ка тоалету да опере руке.

Квака је остала у џепу, адаптирала се и Р.Г. је више „није ни осећао“, да му се налази у дубоком и пространом џепу, његових лаганих, летњих панталона.

У тренутку када је Р.Г. завршавао у тоалет уђе његов млади шеф.

- Добар дан. – јасно се изразио шеф.

- Добар дан. – Г.Р. се нашао затечен.

- Па мили господине Г. шта је то са вашим шлицем и са овиме... хм... у  панталонама?  - млади шеф је „развалио“ осмех од увета до увета.

- Ма ја каснио и журио...

- Ма знам, није лако – прекиде га шеф... – него да ми „прогледамо кроз прсте та кашњења а да се мало овде забавимо...видим и да сте и ви у „фазону“...

Г.Р. је имао поглед сасвим изгубљеног човека, „буљио“ је и „пиљио“, гледајући у свог шефа и све му се учини као да се око њега не одиграва „права реалност“, већ некаква „агонична стварност“, како му тада паде на памет...да, „агонична стварност“... потврди он у себи и без речи, ни не погледавши шефа, изађе из тоалета, оде до канцеларије, погледа око себе, изађе из канцеларије и напокон изађе и са посла тј. из зграде у којој је био запослен.   

DOOR HANDLE

G.R or R.G, whichever is easier for you, was in a terrible hurry that day. 

So R.G (it's easier for me this way) was terribly nervous that day, he immediately ran out of the house. For the umpteenth time that month, he was in a hurry to avoid being late for work. He was leaving the apartment in a great hurry, so that he slammed the door so hard that the handle of the front door remained in his hand. Then he realized what he had done. Quickly, but again without thinking, he pocketed the doorknob to hurry down the stairs, glancing at his watch and realizing he would have to run to catch the bus.

He entered the bus calmly and stood next to a well-behaved lady, who looked at him disinterestedly. The bus was going fast. G.R. (now I like it better this way) realized that there is no reason to be upset anymore, he will get to work, he completely calms down at that thought, enjoying the ride.

A motorcycle jumps out in front of the bus and the bus driver suddenly brakes. Some people grabbed the bars, but some fell. Those who sat all did well, except for one baby who cried loudly. There were a few screams, but everything calmed down quickly. The bus did not hit the engine.

In those few seconds, R.G. lost his balance, and in the process, for "a few seconds", stuck to the well-behaved woman. The woman looked at him with wide eyes, pushed him away and slapped him.

- Maniac!

- What the hell, I fell, so what!

- You know what!

At that moment R.G. remembered the doorknob that remained in his pocket, everything was clear to him.

The woman was so furious, red, and about to burst, but G.R. quickly takes the doorknob out of his pocket and somewhat triumphantly raises it in the air for all to see.

- Doorknob, doorknob...I apologize, but this is an ordinary doorknob...- G.R. laughed sourly, and moved away from the fat woman, walking to the window.

Everyone saw the doorknob and the negative charge subsided. The lady fell silent, she understood that it was not intentional.

Mr. R. got off the bus angrily. He continued walking quickly to his work and arrived quickly, but again there, at the very entrance of the building, on its metal-detecting gates, he was startled by the irritating and shrill sound of the alarm.

R. G. immediately guessed what it was and took the doorknob out of his pocket. A gray-haired guard, a retired policeman, Z.J., was going to meet him.

- What do you need that doorknob for? - asked Z.J.

- Come on bro, the whole morning... all the fools... there's a doorknob left on my door... I'm in a hurry... - G.R. frowned.

- Come on, come on... - with a dull sneer, Z.J saw off G.R.

G.R. without even thinking, he put the doorknob back in his pocket.

In his office, he took off his light pocket square, rolled up his shirt sleeves and headed to the bathroom to wash his hands.

The handle remained in the pocket, R.G. also adapted. he "didn't even feel" anymore, that it was in the deep and spacious pocket of his light, summer pants.

At the moment when R.G. was finishing up in the toilet, his young boss entered.

- Good day. - the boss expressed himself clearly.

- Good day. - G.R. he found himself taken aback.

- Well, dear Mr. G. what's with your shirt and these... um... pants? - the young boss "broke" a smile.

- I was late and in a hurry...

- I know, it's not easy - the boss interrupted him... - but let's "see through the delays and have a little fun here... I can see that you are also in a good mood...

G.R. had the look of a completely lost man, he "stared" and "searched", looking at his boss and everything seemed to him as if the "real reality" was not playing out around him, but some kind of "agonistic reality", as it occurred to him at the time ...yes, "agonistic reality"... he confirmed to himself and without saying a word, without even looking at his boss, he left the toilet, went to the office, looked around, left the office and finally left work, i.e. from the building where he was employed.

POIGNÉE DE PORTE

G.R ou R.G, selon ce qui est le plus facile pour vous, était terriblement pressé ce jour-là. Donc R.G (c'est plus facile pour moi comme ça) était terriblement nerveux ce jour-là, il a immédiatement couru hors de la maison. Pour la énième fois ce mois-là, il était pressé d'éviter d'être en retard au travail. Il quittait l'appartement en toute hâte, si bien qu'il a claqué la porte si fort que la poignée de la porte d'entrée est restée dans sa main. Puis il réalisa ce qu'il avait fait. Rapidement, mais encore une fois sans réfléchir, il empocha la poignée de porte pour dévaler les escaliers, jetant un coup d'œil à sa montre et réalisant qu'il devrait courir pour attraper le bus.

Il est entré calmement dans le bus et s'est tenu à côté d'une dame bien élevée, qui l'a regardé d'un air désintéressé. Le bus roulait vite. G.R. (maintenant je l'aime mieux ainsi) a réalisé qu'il n'y avait plus de raison d'être contrarié, il va se mettre au travail, il se calme complètement à cette pensée, profitant du trajet.

Une moto saute devant le bus et le chauffeur du bus freine soudainement.

Certaines personnes ont attrapé les barreaux, mais d'autres sont tombées. Ceux qui étaient assis se sont tous bien comportés, à l'exception d'un bébé qui a pleuré bruyamment. Il y eut quelques cris, mais tout se calma rapidement. Le bus n'a pas heurté le moteur.

Dans ces quelques secondes, R.G. a perdu l'équilibre et, ce faisant, pendant "quelques secondes", il s'est collé à la femme sage qui l'a regardé avec de grands yeux, l'a repoussé et l'a giflé.

- Maniaque!

- Que diable, je suis tombé, et alors !

- Vous savez quoi!

A ce moment R.G. il se souvenait de la poignée de porte restée dans sa poche, tout était clair pour lui.

La femme était si furieuse, rouge et sur le point d'éclater, mais G.R. il sort rapidement la poignée de porte de sa poche et la lève quelque peu triomphalement dans les airs pour que tout le monde puisse la voir.

- Poignée de porte, poignée de porte...Je m'excuse, mais c'est une poignée de porte ordinaire...- G.R. rit aigrement et s'éloigna de la grosse femme, marchant vers la fenêtre.

Tout le monde a vu la poignée de porte et la charge négative s'est calmée. La dame se tut, elle comprit que ce n'était pas intentionnel.

M. R est descendu du bus en colère. Il continua à marcher rapidement vers son travail et arriva rapidement, mais là encore, à l'entrée même du bâtiment, sur ses grilles de détection de métaux, il fut surpris par le son irritant et strident de l'alarme.

R. G. a immédiatement deviné ce que c'était et a sorti la poignée de sa poche. Un garde aux cheveux gris, un policier à la retraite, Z.J., allait à sa rencontre.

- Pourquoi avez-vous besoin de cette poignée de porte ? - a demandé à Z.J.

- Allez frère, toute la matinée... tous les imbéciles... il reste une poignée à ma porte... je suis pressé... - G.R. il fronça les sourcils.

- Allez, allez... - avec un ricanement sourd, Z.J a vu G.R.

G.R. sans même réfléchir, il remit la poignée de porte dans sa poche.

Dans son bureau, il enleva sa pochette légère, retroussa les manches de sa chemise et se dirigea vers la salle de bain pour se laver les mains.

La poignée est restée dans la poche, R.G. s'est également adaptée. il "ne sentait même plus" que c'était dans la poche profonde et spacieuse de son léger pantalon d'été.

Au moment où R.G. finissait aux toilettes, son jeune patron entra.

- Bonne journée. - le patron s'est exprimé clairement.

- Bonne journée. -G.R. il se trouva interloqué.

- Eh bien, cher Monsieur G. qu'est-ce qu'il y a avec ta chemise et ce... euh... pantalon ? - le jeune patron a "cassé" un sourire.

- J'étais en retard et pressé...

- Je sais, ce n'est pas facile - l'interrompit le patron... - mais "surveillons les retards et amusons-nous un peu ici... Je vois que vous êtes aussi de bonne humeur...

G.R. avait l'air d'un homme complètement perdu, il "regardait" et "cherchait", regardant son patron et tout lui semblait comme si la "vraie réalité" ne se jouait pas autour de lui, mais une sorte de "réalité agonistique", comme cela lui est venu à l'esprit à l'époque...oui, "réalité agonistique"... il se confirma et sans dire un mot, sans même regarder son patron, il quitta les toilettes, alla au bureau, regarda autour de lui, quitté le bureau et finalement quitté le travail, c'est-à-dire de l'immeuble où il travaillait.

EX EX - Poslednje Utočište (Ceo Album) 2023