NISAM BIO TU: SKC - Stdentski Kulturni Centar” (Autobiografski Roman u Nastavcima 12) Autobiografija | Autobiography | Autobiographie - 1989 godina
SKC - Stdentski Kulturni Centar
Studentski Kulturni Centar, poznat kao
"SKC" je takođe bio jedan od prostora gde se odigravao gradski život.
“SKC” je tada imao veliku prostoriju unutar same zgrade namenjenu za koncerte,
manju prostoriju za manje popularne bendove, veliku baštu gde se leti montirala
bina, tako da su se i tu održavali koncerti. Pored toga ta zgrada je imala i
prostore za slikarske izložbe i književne večeri. Bašta je inače bila puna
svakodnevno, sve do posle ponoći. Posle škole smo silazili do SKC-a, tamo
ostajali do nekog vremena i posle toga odlazili na Akademiju. Neki put kada bih
išao, po-podne u školu, pre škole bih odlazio u baštu i tamo učio. Puno bogatih
dešavanja je pružao SKC. Sećam se jednog od poslednjih upečatljivih susreta
tamo.
Igi i ja smo sedeli na spratu gde je bila
sala za koncerte. Sala je preko puta nas je bila zatvorena ali šank je radio.
Plato, ispred koncertne dvorane, je veliki i bilo je dosta gostiju.
- Jeli jel’ ono Vd bre' - upita me Igi. Ja
sam bio okrent na drugu stranu i nisam ga video , kada mi je Igi skrenuo pažnju
ja pogledah i zaista ugledah Ivicu. Bio je to, tada već teško bolestan, Ivica
Vdović, poznatiji kao Vd, bubnjar beogradskih
bendova "Suncokret" , "Katarina Druga" i "Šarlo
Akrobata”. Kada smo ga videli on je već
postao legendarno ime vezano za tada jugoslovenski, srpski i uže, beogradski
rock ali nažalost i za tada sablasnu i tešku, novu bolest – “sidu”. Vd je
prestao da svira 1985.godine, te godine je testiran i bio je prva osoba u
tadašnjoj Jugoslaviji koja je registrovana kao pozitivna na HIV. Umro je od
AIDS-a, 1992.
- Da čoveče, to je on. - nekako sam se
obradovao, nisam ga poznavao ali ono što je uradio, bilo je više puta slušano,
sa moje strane.
- Ej’ vidi, čovek sedi sam i sve prazno pored
njega. - primetio je Igi. - Ajde idemo da ga pitamo da sednemo sa njim.
Stvarno, par
stolova oko Vd-a je bilo prazno, tada primetih da ceo plato bulji u njega. Kao
da kugu ima, tako su ga gledali. Znali smo od čega je bolestan i znali smo kako
se bolest prenosi. Taj čovek je spuštene glave, sedeo sam , pogled mu je bio
odsutan, tužan. Na sebi je imao dve trenerke, bilo je leto, ne znam da li je
hteo da izgleda deblji ili mu je bilo hladno. Prišli smo i pitali ga da li
možemo da sednemo sa njim. On se mutnim pogledom zagleda u nas.
- Naravno da može. - na licu mu zaigra tihi
osmeh.
Sedeli smo
sa njim dva sata. Pričao je neprekidno. Sećao se vremena kada je svirao ali
nije puno o tome pričao. Potpuno svestan toga da će umreti konstatovao je samo
da čoveku mnoge stvari počinju da dobijaju pun smisao tek kada shvati da više
neće učestvovati u njima. Nije se plašio smrti. Konfuzno se prebacivao sa teme
na temu. Pričao je o stvarima koje su bile njegova najlepša sećanja. O nekom
putu van grada, nekoj šumi, veličanstvenoj lepoti te šume, o tome kako se tu
izgubio, uplašio i kako su ga jedva našli. Uopšte, najmanje je govorio o
muzici, gradskom životu i onome što je radio. Njegova sećanja koja nam je tada
ispričao najviše su bila vezana za ljude koje je voleo. Ispričao je kada je
prvi put razbio glavu, kada ga je napustila neka devojka koju je voleo.
Prebacivao se zamišljen, na svoju ranu prošlost da bi se odmah posle toga
vraćao u sadašnjost. Pričao je o onima koji su ga napustili kao i onim retkim
ljudima koji su ostali pored njega. Dosta je spominjao samoću i to da mu ona
možda najteže pada. Na kraju je rekao da je vreme da krene u bolnicu.
Pozdravili smo se i rukovali. Rekao je:
- Momci hvala na vremenu.
Taj čovek, koji
je kao senka ustao i otišao a opet kao da je i dalje sedeo sa nama za stolom
nas je ostavio bez reči. Navikli smo da se brutalno ponašamo prema stvarnosti,
ne razmišljajući o posledicama. Vd je i sam tako živeo ali njegova tadašnja
samosvest i ljubav prema životu nas je porazila. On je čitavom svojom naizgled
konfuznom pričom u stvari slavio život a približavao se smrti. Nije bio besan,
nije bio očajan već prijateljski raspoložen i potpuno srdačan. Sve to se dalo
videti u tom pogledu koji mogu i danas osetiti na sebi.
Ivica se
upokojio nepunih godinu dana posle našeg susreta, 1992. godine.
Коментари