NISAM BIO TU: "Iz krajnosti u krajnost…" (Autobiografski Roman u Nastavcima 13) Autobiografija | Autobiography | Autobiographie - 1989 godina

 

Photo: Sebastian Sava Gor

"Iz krajnosti u krajnost…"

 

   Naša raspojasanost u svojoj bahatosti, je do izvesne mere, znala za granicu ali to je uvek bilo zaustavljanje tik do “bodljikave žice”.  Nekada je prevazilazila sve mere ali to je bio jedinstven način ponašanja, ne krimogenog, već više šminkersko-pankerskog”, sa velikim akcentom na ljut sarkazam. U svom krajnje ekscentričnom ponašanju prednjačili su Igi i Grof. Oni su nekada, kada nije bilo akcije, po čitav bogovetni dan smišljali kako da zabave sami sebe. Grof je dva tri puta nedeljno išao u neko amatersko pozorište i nešto glumatao. Igi je takođe imao veliki dar za glumu ali mu nikada nije padalo na pamet da bilo šta u vezi toga uradi. Imao je svoje planove,  jasno zacrtane, koje je kasnije ostvario. Njih dvojica su najviše vremena provodili kod Igija u stanu. Voleli su da sede goli iz čistog egzibicionizma što bi podrazumevalo da sablažnjavaju svakog gosta koga bi primili. Navikao sam na to. Imao sam kod Igija svoju staru kucaću mašinu i dok su oni snimali spotove sa televizije ja bih za to vreme kuckao, obučen. Ja se nisam skidao, nisam imao takvu vrstu potrebe.  Voleli smo da puštamo strašno glasnu muziku. Ta muzika se čula ć na pedesetak metara od Igijevog stana. Komšiluk je ludeo, ali niko se nije usudio  da pozove policiju. Jedanputa se jedan od komšija usprotivio i jedan dan je pesnicama udarao Igiju na vrata. U stanu smo pored Igija bili Duki, Grof i ja. Jao kakav je šamar dobio komšija od Dukija. Odmah se smirio i otišao kući. Nije pozvao policiju. Drugi put, mira nije imao, bračni par, u zgradi naspram Igijeve. Njihov prozor je gledao na Igijevu spavaću sobu. Grof je nešto čačkao po sobi kada odjednom, ko' grom, puče prozorsko staklo i prava pravcata, strela za lov, ulete i zari se u zid iznad Grofa. Zapravo da se Grof u jednom trenutku nije sagnuoo da dohvati neki časopis, strela bi ga pogodila i prepolovila. Koliko je Grof tada imao sreće, izbegao je sigurnu smrt. Toliko smo bili ljuti da smo mi pozvali policiju a dok policija nije došla sasipali smo kamenjem metalne šalone iza kojih  se u svom stanu, sakrio bračni par. Policiji smo dali izjavu. I komšije su dale izjavu. Ispostavilo se da je profesionalni luk nategla  supruga. Igija su pitali hoće li da podnese krivičnu prijavu, to se smatralo oružanim napadom. Odgovorio je: "Ja gospodo trpim udarce i okrećem drugi obraz." Grof je pao u travu i valjao se po njoj. Ja sam bio u pidžami.

  - A jeli momci jel' sa vama... ovako... sve u redu. - upita stariji pandur, mlađi je samo posmatrao.

-  Malo vinjaka gospodine valja se ... jel' da ? - odgovorio je Idi glasom aristokrate.

-  Pa ovako... momci ... u redu malo, ali vidite mogao je neko... ovako... da strada.

-  Gledaćemo da vodimo računa o našim komšijama. - zaključio je Igi mirno.

Gledali smo policijska kola koja su izlazila iz ulice, Grof im je mahnuo. U tom trenutku pade jedan od šalona koji smo unakazili i gromko zveknu o beton. Grof uze veliku kamenčinu i razvali komšijama  prozor. Iz njihovog stana ništa,  grobna tišina i mrak.

  Šta da Vam kažem. Grof je voleo i veliku nuždu da vrši širom otvorenih vrata.

- Da osetite .. da...da, eto to smo mi! - tako je govorio sa šolje svaki put.

  Pokušao sam da do sada približim čitaocu neke ljude sa kojima sam proveo jedan, ne mali, deo svog života, pisao sam o Saletu, Leu i Igiju. Nadam se da sam u ovome koliko-toliko uspeo. Četvrti je čovek, koga u ovoj mojoj maloj istoriji već poznajemo kao - Grofa.

  Za predhodnu trojicu sam napomenuo da su u pitanju ličnosti specifičnog, tačnije rečeno ekscentričnog karaktera. Za Grofa to ne mogu da kažem. Grof je oduvek umeo da dobro menja svoje duboko slojevite karakterne maske, sa racionalnom, proračunatom i njemu jasnom potrebom. Jedna od onih koju je izuzetno voleo je upravo maska ekscentrika. Ipak kod njega je to bila samo maska, što mislim da je dobro. Njegovo ponašanje i izraz su često bili u suprotnosti sa njegovim duhovnim stanjem. Svojim ponašanjem je kod ljudi koji ga nisu dobro poznavali uspeo da sebe predstavi kao najneuobičajenijeg, apsolutno čudnog čoveka. Sa veoma origanlnim i duhovitim odnosima u raznoraznim situacijama uspevao je da snažnom voljom nametne mišljenje o sebi kakvo je želeo. Od prilike do prilike. Od društva do društva. Tamo gde je trebalo biti poverljiv ili ponizan, on je uspevao da bude takav. Kada je trebalo biti odlučan i vredan on nije bežao, stajao je pred izazovom. Kako je uopšte bilo popularno bilo biti "ekscentričan", on je to opet na najoriginalniji način rešio. Prezirao je  "kolektivnu ekcentričnost", ali je svakako želeo da bude "luckast" i originalan na svoj način. Oružje mu nije bila frizura ili garderoba, nasoprot, oblačio se sasvim obično i "neobavezno", ali je svojim mišljenjem, ispadima i postupcima, snažno skretao pažnju na sebe, do te mere da ga i danas najbliži prijatelji iz osnovne škole zovu "Ludi Grof". Kako je vreme prolazilo i kako je njegova svest doživljavala promene tako se i on u skladu sa time menjao.  On I ja smo se upoznali na glup način.   Važio sam za najopasnijeg i najnezgodnijeg dečaka u čitavoj osnovnoj školi. Kod veoma strogog direktora, koji je stvari umeo da rešava i teškim šamarima, sam bio u svesci zapisan na prvom mestu kao pretnja školi. Pored mog imena u zagradi je stajalo - borilačke veštine. Zbornica je bila nemoćna, moje znanje (do osmog razreda sam pročitao više od stotinu romana) je bilo takvo da jedinice nisam dobijao.  Svakako to je svaku peticu svodilo na četvorku i trojku. Ipak morao sam da pazim  da stvari ne odu nikada predaleko. Agresivno ponašanje u sedmom i osmom razredu, je kako se iznenada pojavilo, tako iznenadno i nestalo, već u prvom srednje.

   Grofa lično nisam poznavao, znao sam samo da je njegovo odeljenje iz suprotne smene, bilo superiorno, kada je košarka bila u pitanju. Njegov mlađi brat je išao samnom u smenu. Imao sam običaj da kada sam suviše gladan uzmem užinu onome ko se nađe pored mene, nije bilo bitno koje je godište. Decu mlađu od jedanaest godina nisam dirao. Dogodilo se tako da je Grofov brat upravo hteo da zagrize svoju kiflu sa viršlom, kada mu je nestala iz ruke. Uzeo sam dečaku užinu i pojeo. Odmah sutradan posle škole videh kako mi prilaze četvorica visokih momaka, petog momka, Grofa, video sam sakrivenog u pozadini iza njih.

 Spreman sam bio da se borim sa svima. Nije došlo do toga, zamolili su me da ne otimam više užinu tj. da ne diram Grofovog brata. U razgovoru se ispostavilo da je "diran", još nečiji mlađi brat. Ja obećah da ta dva dečaka neću dirati. Posle sam se raspitao ko su ta deca pošto nisam znao kako izgledaju. Obećanje sam održao.

  Nije čudno da u tom periodu života dva "neprijatelja", postanu iznenada prijatelji. Preko Maksa koga sam ranije upoznao, pomirio sam se sa Grofom. Naše prijateljstvo nije odmah i naprasno buknulo. Trebao je da prođe period upoznavanja i preispitivanja da bi nas dvojica počeli jako blisko da se razumemo. Tu je trebalo vremena i strpljenja.

  Odmah posle osnovne škole i Grof i ja upisujemo 4-tu Beogradsku Gimnaziju. Ja je ubrzo nakon par nedelja napuštam shvativši da to nije mesto za mene. Par stvari je uticalo da se ispišem iz 4-te. Moj izgled tada, nije bio u skladu sa decom sa Dedinja. Svi su bili šminkeri, ja sam bio mračna strana šminkeraja. Ne znam kako to lako da opišem ali probaću. Dok su oni nosili 501 leviske, starke ili adidas patike, original La Costa, Robe Di Kappa maice, ja sam dolazio u školu sa belim, dva broja većim pantalonama, koje su visile sa mene, uvek sa košuljama dugačkih rukava i sakoima opet broj veći od moje veličine. Kosa mi je bila kratka i nakostrešena. Sve to je sa mene visilo i najverovatnije je izgledalo veoma čudno, pošto su me na "zub" odmah uzeli i profesori i učenici.

  Na velikom odmoru mi je prišao Grof.

  - Vidi...ovi oće da te biju, svi zajedno, mnogo ih nerviraš a i Tanju spominju nešto... najbolje da dva, tri dana, ne dolaziš u školu.

  - Ne mogu tako... ne mogu da dozvolim da misle da sam pička. Nema šanse... sutra ću sigurno doći...jel' možeš ti nešto tu da uradiš, postao si dobar sa Fredijem?

  - Ništa... nema šanse, potpuno su odlepili, ne znam koji im je kurac.

  - Dobro... nešto ću smisliti već.

Posle škole prišao mi je jedan od organizatora neprilike.

  - Budi sutra u ovo vreme na terenu...imamo nešto da raspravimo.

Pade mi na pamet da odmah tu na licu mesta od njega napravim kašu ali se suzdržah.  

Te večeri sam otišao da tražim neke momke iz kraja. Našao sam ih ali odgovor koji sam dobio je bio suviše jednostavan, sumnjao sam da ću dobiti pomoć.

Sutradan pred izlazak na teren, bio sam već poprilično uzrujan. Ne zbog batina već zbog toga da moja gordost i samoljubivost ne bude poljuljana. Grof je zauzeo poziciju neutralnog posmatrača. Svi muškarci iz smene su izašli na teren i čekali su mene. Sunce je zalazilo, sumrak koji se spuštao je ušao i meni u srce. Osvrćući se oko sebe tražio sam društvo iz kraja. Nije bilo nigde nikoga. Rešio sam da se popnem do terena pa šta bude bilo biće. Prilazio sam polako, čekala me je već sumrakom pokrivena čitava gomila. Stao sam na teren.

  - Jesi ti hteo da muvaš Tanju ?

  - Ne ja sam završio sa Tanjom odavno.

  - Ma nemoj ona kaže da joj dosađuješ.

  - Ona kao i vi nema druga posla.

Skinuše mi i uzeše ranac. Gomila me je okružila. Čekao sam ko će prvi da krene, odlučio sam da udaram direktno u grlo, u jabučice. Nogama sam hteo da se okrećem i petama da "skinem" koga god, potezi su mi već bili u krvi, uz puno znoja sam ih savladao još od petog osnovne.

U daljini pod lampom ugledah i Tanju, bivšu devojku koju sam napustio na kraju osnovne škole. Stajala je sa zlobnim smeškom na ustima. Drugi pogled dohvati Grofa koji se izdvojio iz kruga, posmatrajući scenu, praznog izraza lica. Čuo sam došaptavanje u gomili, opšti žamor i neke povike. Tada videh Maksa. Držao je cigaretu u ruci, uzimao dim po dim i izduvavao ga je momcima iz 4-te u lice. Odmah zatim videh Bracu i Vesu. Kakav teret mi je pao sa srca. Sledeći prizor je takođe bitan. Video sam u daljini Petra, najopasnijeg od svih ljudi koje sam tada znao. Visok metar i devedesetpet, čovek koji se kasnije pretvorio u mašinu za ubijanje, je stajao izvan gužve sa prekrštenim rukama. Njega sam veče pre toga tražio i našao u luna parku, zamolio sam ga da mi pomogne. Došao je na teren sa još sedmoricom, to je bilo sasvim dovoljno i previše za četrdeset učenika 4-te gimnazije. Puno njih je u 4-toj već čulo za njega. Ustuknuli su i vratili mi ranac momentalno. Još jedan pogled na Petra, stajao je onako kako mu ime znači, kao stena. Pored njega videh Grofa kako mu nešto priča. Petar je gledao ravno, posmatrajući situaciju. Ubrzo se šminkeraj rasčisti. Vraćali smo se kući Užičkom ulicom. Ogromna radost mi je zgrčila srce, usporih malo hod kako bi se odvojio od "sedmorke".

Velike, vrele suze mi počeše kao kiša kapati iz očiju.

Nitter by PussTheCat / Sebastian Sava Gor @sebastianexex