"Spontano Sagorevanje" je Zbirka Kratkih Priča, napisana 2021. godine u Beogradu, Srbija. Priče u ovoj knjizi se odnose prema stvarnosti na nadrealealan, apstraktan , iracionalan način. Teatar apsurda u mini formi gde se kroz nadrealnu formu postavljaju pitanja na važne egzistencijalne momente naše sadašnjice.
*
"Spontaneous Burning" is a Collection of Short Stories, written in 2021 in Belgrade, Serbia. The stories in this book deal with reality in a surreal, abstract, irrational way. A theater of the absurd in mini form, where questions are asked through surreal form about important existential moments of our present.
*
"Spontaneous Burning" est un recueil de nouvelles écrites en 2021 à Belgrade, en Serbie. Les histoires de ce livre abordent la réalité d'une manière surréaliste, abstraite et irrationnelle. Un théâtre de l'absurde en mini forme, où des questions sont posées sous une forme surréaliste sur des moments existentiels importants de notre présent.
Spontano Sagorevanje:
"Budi Se, Otvori Oči! "
40
Tu noć su kod njega, ušli sasvim tiho. Prvo su nečujno, kalauzom, otvorili vrata, zatim su se ušunjali u stan. Malo su razgledali da bi nakon toga ušli u spavaću sobu. Potpuno tiho su okružili njegov krevet. Neko vreme su ga nemo posmatrali, dok se on u snu meškoljio, sanjajući, najverovatnije, nešto lepo. Oni su stajali nemi u polutami. Okružili su ga kao statue. U crnim odorama sa crnim kapuljačama. Ti ljudi, muškarci i žene i možda još po neko, su bili svi do jednoga istetovirani u crno, njihova lica bila su crna, njihove oči bile su crne, njihovi jezici, bili su prekrojeni, podsećali su na jezike zmija i guštera i isto tako su bili crni, oblizivali su se, a zubi im se od crnila posebno isticali.
U jednom trenutku tišinu je prekinuo čovek, koji je imao crveno, istetovirano oko, po sred čela, i koji je uzviknuo: „Budi se, otvori oči!“. Posle njega i svi ostali su kao u horu uzviknuli: „Budi se, otvori oči!“. Čovek se probudi i upiša se od straha. Svi počeše da se se smeju na glas i svi skočiše na čoveka da ga seksualno zlostavljaju. Kada su se umorili, pitali su iscrpljenog čoveka da li želi da im se pridruži. Čovek pristade iz samo njemu poznatih razloga. Istetoviraše ga u crno, mestimično ga ukrasiše lažnim ožiljicma u raznim floroscentnim bojama. Na kraju kao glavni ukras on dobi rogove i našpicene uši.
Bio je spreman i da "radi". Već sledeću noć, zajedno je sa svojim novim i jedinim prijateljima, krenuo u akciju sličnu ovoj koju sam upravo opisao.
Gustih čestara, širokih polja, stabala višanja, hrastova i breza,
Tu su tvoja brda, planine, livade i pustinje,
To je tvoja boja, odraz budućeg veka,
Postaješ oaza,
Slobodno letiš i dobro vidiš, da nema kraja…
Dopusti da se tome radujem,
To je deo besmrtnog mozaika, čiji sam i ja, mali deo,
Iz kamena, posvećen prahu, preko lica, preko tela,
Za svedočanstvo svima, da nakon toga stojimo,
U belom, sve do potpunog ispunjenja.
"In White"
That's your big fleet,
Swans, seagulls, sharks, dolphins, and whales
Black Panthers, Leopards, and Elephants,
Dense thickets, wide fields, cherry, oak, and birch trees,
There are thy hills, mountains, meadows, and deserts,
It's your color, the reflection of the age to come,
You become an oasis,
You fly freely and you can see well that there is no end…
Let me look forward to it,
It's part of an immortal mosaic, of which I, too, am a small part,
Of stone, dedicated to dust, over the face, over the body,
To bear witness to all, that after that we stand,
In white, until full fulfillment.
💛
Music Intermezzo
Live Session: Jazz-Rock Fusion "Between the Sun and the Moon" 01
"En blanc"
C'est ta grande flotte,
Cygnes, mouettes, requins, dauphins et baleines
Panthères noires, léopards et éléphants,
Des fourrés denses, de vastes champs, des cerisiers, des chênes et des bouleaux,
Il y a tes collines, montagnes, prairies et déserts,
C'est ta couleur, le reflet de l'âge à venir,
Tu deviens une oasis,
Vous volez librement et vous voyez bien qu'il n'y a pas de fin…
Laisse-moi l'attendre avec impatience,
Cela fait partie d'une mosaïque immortelle, dont moi aussi je suis une petite partie,
De pierre, vouée à la poussière, sur le visage, sur le corps,
Pour témoigner à tous, qu'après cela nous nous tenons debout,
En blanc, jusqu'à accomplissement complet.
❤
Keywords: Ishod Na Nišanu, Geometric Body ,Corps géométrique, New Book, Nova Knjiga, Book of Poetry, Knjiga Poezije, Literature Posts, Književnost, Literatura, poetry lovers, poetry is not dead, poetry community, Thanks foCuerpo geométrico, r Readingsebastian sava gor. poezija koja diše, čitaj poeziju, smiri se poezijom, poezija koja se čita, Zbirka Poezije, Sava Gor, Poezija, poetry lovers, poetry is not dead, Book, Poetry Collection, Literatura, Literature, Literature Posts, Književnost, Knjiga Poezije, poetry, poésie, поэзия, poesie, čitaj poeziju, pesme, un livre, poésie, collection of poetry. un recueil de poésie, poetry that breathes, read poetry, calm down with poetry, poetry that is read, , poezija, poetry, read poetry, poems, a book, poetry, collection of poetry. a poetry collection, књига, поезија,себастиан Сава гор. поезија која дише, читај поезију, смири се поезијом, поезија која се чита, Збирка Поезије, Сава Гор, Поезија, љубитељи поезије, поезија није мртва, Књига, Песничка збирка, Литература, Књижевност, Књижевни постови, Књижевност, Књига Поезије, читај поезију, песме, збирка поезије. Ishod Na Nišanu, New Book, Nova Knjiga, Book of Poetry, KNjiga Poezije, LiteraturePosts, Književnost, Literatura, poetry lovers, poetry is not dead, poetry community,Тачка и Дуж, Point and Length, Point et longueur, Beloglavi Sup, Vautour fauve Ishod Na Meti: "Zbir" 21 Outcome On Target: "Sum" 21 Résultat sur la cible : "Somme" 21 Ishod Na Meti: "Zbir" 21 Ishod Na Meti: "Informacija O Zaboravljenoj Pesmi" 22 Ishod Na Meti: "Ljubav I Ludak" 23 Ishod Na Meti Termodinamička Kontrol, Ishod Na Meti: " Nezamisliv Početak, Nezamisliv Kraj" 25, Miloš Filipović - Fića & Irena Bijelić Gorenjak ( Izložba Slika - Jugoeksport ) Video: Sebastian Sava Gor / Muzika: EX EX, Ishod Na Meti: "Dilema" 26 , Outcame on Gunpoint, "Opredeljenje Za Kontraubeđenje" 27 EX EX : I CATCH THE LAST MOMENT Ishod Na Nišanu: "U Belom" 28 Music Intermezzo Live Session: Jazz-Rock Fusion "Between the Sun and the Moon"
Recently transferred from Dečani near Monica, after 28 years living as a monk, Father Arsenie, Belgradian, a cult figure from the ’80-is, is now engaged in restoring and creating a spiritual and cultural center in the Monastery of Ribnica, which had been destroyed by the Turks in the 19th century. By reminiscing about his complex past, Father Arsenie takes us into his daily life: the scenes intertwine with his daily activities as a monk; prayer, service, and culturing Orthodoxy come first. Father Arsenie is also a very talented painter, writer, and sculptor, so as we listen to his answers to questions on faith and finding love for god, we also discover his artistic creativity. We learn of when and how he had found his meaning of life through Orthodoxy and complete dedication to the spiritual life as we hear about his transformation in New York, where he lived as a young man. This intimate portrait of a contemporary, unusual monk with a higher cause is accompanied by just as vivid, unlimited beauty of nature in the landscapes that surround the Monastery of Ribnica.
*
Недавно премештен из Дечана код Монике, после 28 година монашког живота, отац Арсеније, Београђанин, култна личност осамдесетих година, сада се бави обнављањем и стварањем духовног и културног центра у манастиру Рибница, који је некада уништен од Турака у 19. веку. Присећајући се своје сложене прошлости, отац Арсеније нас уводи у свој свакодневни живот: сцене се преплићу са његовим свакодневним монашким активностима; молитва, служење и неговање православља су на првом месту. Отац Арсеније је такође веома талентован сликар, писац и вајар, па слушајући његове одговоре на питања о вери и проналажењу љубави према Богу, откривамо и његово уметничко стваралаштво. Када је и како пронашао смисао живота кроз православље и потпуну посвећеност духовном животу сазнајемо док слушамо о његовом преображају у Њујорку, где је живео као младић. Овај интимни портрет савременог, несвакидашњег монаха вишег циља, прати исто тако жива, неограничена лепота природе у пределима који окружују манастир Рибницу.
Nedavno premešten iz Dečana kod Monike, posle 28 godina monaškog života, otac Arsenije, Beograđanin, kultna ličnost osamdesetih godina, sada se bavi obnavljanjem i stvaranjem duhovnog i kulturnog centra u manastiru Ribnica, koji je nekada uništen od Turaka u 19. veku. Prisećajući se svoje složene prošlosti, otac Arsenije nas uvodi u svoj svakodnevni život: scene se prepliću sa njegovim svakodnevnim monaškim aktivnostima; molitva, služenje i negovanje pravoslavlja su na prvom mestu. Otac Arsenije je takođe veoma talentovan slikar, pisac i vajar, pa slušajući njegove odgovore na pitanja o veri i pronalaženju ljubavi prema Bogu, otkrivamo i njegovo umetničko stvaralaštvo. Kada je i kako pronašao smisao života kroz pravoslavlje i potpunu posvećenost duhovnom životu saznajemo dok slušamo o njegovom preobražaju u Njujorku, gde je živeo kao mladić. Ovaj intimni portret savremenog, nesvakidašnjeg monaha višeg cilja, prati isto tako živa, neograničena lepota prirode u predelima koji okružuju manastir Ribnicu.
*
*
Récemment transféré de Dečani près de Monica, après 28 ans de vie de moine, le Père Arsenie, Belgradien, figure de culte des années 80, s'est maintenant engagé dans la restauration et la création d'un centre spirituel et culturel dans le Monastère de Ribnica, qui avait détruite par les Turcs au XIXe siècle. En évoquant son passé complexe, le Père Arsénie nous plonge dans son quotidien : les scènes s'entrelacent avec ses activités quotidiennes de moine ; la prière, le service et la culture de l'orthodoxie viennent en premier. Le père Arsénie est aussi un peintre, écrivain et sculpteur très talentueux, alors en écoutant ses réponses aux questions sur la foi et trouver l'amour pour Dieu, on découvre aussi sa créativité artistique. Nous apprenons quand et comment il a trouvé le sens de sa vie à travers l'orthodoxie et un dévouement total à la vie spirituelle alors que nous entendons parler de sa transformation à New York, où il a vécu dans sa jeunesse. Ce portrait intime d'un moine contemporain et inhabituel avec une cause supérieure s'accompagne d'une beauté tout aussi vive et illimitée de la nature dans les paysages qui entourent le monastère de Ribnica.
Arsenije Jovanović: Nikola Tesla
💜
Arsenije Jovanović (Beograd, 13. septembar 1960) jeste srpski monah. Iguman je manastira Ribnica u selu Paštriću kod Mionice, pravoslavni besednik i publicista. Autor je knjige Bog i rokenrol.
Rođen je kao Aleksandar Jovanović, 1960. godine u Beogradu. Pradeda Josif Milutinović iz plemena Pipera, doselio se u Vranje i tamo oženio, a njegova ćerka je bila Aleksandrova baba po ocu. Njegovi roditelji su bili prosvetni radnici, a otac je želeo da Aleksandar postane oficir Ratnog vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane Jugoslovenske narodne armije.
Upisao je Treću beogradsku gimnaziju 1975. godine. Želeo je da upiše Akademiju likovnih umetnosti, ali je po očevim nagovorom odustao. Diplomirao je na Stomatološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, 1987. godine. Tokom studija, bavio se muzikom i družio sa najpopularnijim beogradskim i jugoslovenskim rok muzičarima toga doba, poput Milana Mladenovića, Bojana Pečara i Margite Stefanović, članova grupe Ekatarina Velika (EKV). Arsenije otvoreno govori o uticaju droge, naročito heroina, na tadašnji svet mladih i kako je većina njegovih prijatelja zbog toga izgubila živote. Priznaje i da je sam bio zavisnik i da je to jedan od motiva zašto često govori o štetnosti droge.
Preselio se u Bruklin (Njujork) 1987. godine, zajedno sa najboljim prijateljem slikarom Dušanom Gerzićem Gerom, koga je poznavao od šestog razreda osnovne škole. Tamo je postao deo istočnjačke sekte "Guru Maharadži", a postao je i instruktor transcendentalne meditacije. U Njujorku su upoznali hrvatskog fotografa Stefana Lupina i počeli da se druže sa njim.
Monaški život
Svetu Goru je prvi put posetio 1993. godine i iste godine počinje da živi kao iskušenik u manastiru Visoki Dečani. Zamonašen je 1994. godine i tom prilikom je dobio monaško ime Arsenije, po Svetom Arseniju Velikom. U vreme ulaska snaga KFOR-a na Kosovo i Metohiju, nalazio se u manastiru Visoki Dečani. Pošto je sa celim bratstvom ostao u manastiru, uzeo je učešća u pružanju lekarske pomoći povređenim srpskim civilima koje bi KFOR dovodio iz zone sukoba.
Dok Aanđeli Spavaju: "Bog i Rock&Roll"
Iguman Arsenije Jovanović
Od 2005. do 2011. godine, živeo je u isposnici manastira Crna Reka, po blagoslovu episkopa raško-prizrenskog Artemija. Objavio je knjigu "Bog i rokenrol" 2006. godine, u kojoj, između ostalog, opisuje svoj mladalački život, vreme u Njujorku, svet droge i smrt svojih najbližih prijatelja.
Živeo je u manastiru Podmaine kod Budve od aprila do oktobra 2011. godine, kada je postao pripadnik bratstva manastira Ostrog. Vodio je nekoliko emisija na Radiju Svetigora, za koje je sam komponovao muziku, uz pomoć prijatelja Milivoja Petrovića, zvanog Miško Plavi.
Iguman manastira Ribnica u Paštriću je postao 17. decembra 2017. godine, a njegovim dolaskom je ovo ponovo postao muški manastir.
Bavi se slikarstvom, vajarstvom i ikonopisom, a svojim radovima pokušava dati pravoslavnu dimenziju. Na slikama koristi plavu boju, za koju veruje da je boja Svetog Duha.
À quel point vos yeux brillent-ils de façon menaçante et curieuse ?
Nuit collate.
Combien de chiens avez-vous récupérés ?
Toute la meute de rage.
Qui s'affrontent et se mordent les unes les autres.
Maudits crânes fêlés.
Temps de frottement de vos cheveux.
Et se transformer en poussière.
Il n'y a aucun espoir pour vous.
Seule pitié de vous pagayer.
Certes, le temps passe.
Et tous les visages vivants, mais gris foncé.
Air qu'ils employment.
Entendre et se demander où sont les jours.
De qui parlent les vieux.
Eux ils veulent les voir.
Ce sont des marins.
Bleu brumeux.
Des fantômes...
💜
"Osluškivanje"
Pesmu čita Irena Bijelić Gorenjak
*
EX EX - ILI HOĆEŠ TI (Live)
💛
Keywords:Poljubac Žene Zmaja, knjiga, poezija, , sebastian sava gor. poezija koja diše, čitaj poeziju, smiri se poezijom, poezija koja se čita, Zbirka Poezije, Jadranka Bunuševac, Sava Gor, Recenzent: Boško Mandić, lustracija na koricama: Irena Bijelić Gorenjak, Urednik i korektura: Jadranka Bunuševac Izdavač: Zoran Damnjanović i sinovi, Beograd 2007, Kiss Of The Dragon Woman, Poetry, Poezija, poetry lovers, poetry is not dead, poetry twitter, Book, Poetry Collection, Literatura, Literature, Literature Posts, Književnost, Knjiga Poezije, poezija, poetry, poésie, поэзия, poesie, čitaj poeziju, pesme, un livre, poésie, collection of poetry. un recueil de poésie, Kiss of the Dragon Woman, book, poetry,, sebastian sava gor. poetry that breathes, read poetry, calm down with poetry, poetry that is read, Poetry Collection, Jadranka Bunuševac, Sava Gor, Reviewer: Boško Mandić, lustration on the cover: Irena Bijelić Gorenjak, Editor and proofreader: Jadranka Bunuševac Publisher: Zoran Damnjanović and Sons , Beograd 2007, Kiss Of The Dragon Woman, Poetry, Poezija, poetry lovers, poetry is not dead, poetry twitter, Book, Poetry Collection, Literatura, Literature, Literature Posts, Književnost, Knjiga Poezije, poezija, poetry, poésie, poezija, poetry, read poetry, poems, a book, poetry, collection of poetry. a poetry collection, Пољубац Жене Змаја, књига, поезија,, себастиан Сава гор. поезија која дише, читај поезију, смири се поезијом, поезија која се чита, Збирка Поезије, Јадранка Бунушевац, Сава Гор, Рецензент: Бошко Мандић, Ирена Бијелић Горењак, Уредник и коректура: Јадранка Бунушевац Издавач: Зоран Дамњановић и синови , Београд 2007, Пољубац жене змаја, Поезија, Поезија, љубитељи поезије, поезија није мртва, поезија твитер, Књига, Песничка збирка, Литература, Књижевност, Књижевни постови, Књижевност, Књига Поезије, поезија, читај поезију, песме, збирка поезије. Dovoljna Je Jedna Reč, Poljubac Žene Zmaja: "Maska Od Ličnosti" 07 Poljubac Žene Zmaja: "Osluškivanje" 08 / Zbirka Poezije | poezija | poetry | poésie | a collection of poetry | un recueil de poésie
Владета Јеротић рођен је 2. августа 1924. године у Београду, у Задарској улици, као син јединац у чиновничкој породици. Прва два разреда основне школе завршио је у ОШ „Краљ Петар Први”, у истоименој улици, а друга два разреда у ОШ „Краљ Александар I”, у Дечанској улици. Након основне, уписао је Другу мушку гимназију, која се налазила на месту данашње зграде Политике. Гимназија је срушена до темеља за време априлског бомбардовања 1941. године.
Као дете, Владета је био, како сам себе у аутобиографији описује, живахан, немиран и непослушан дечак. Био је друштвен и разговоран, волео је спорт и биоскопе. У школи је најрадије слушао веронауку и историју, желећи да по завршетку гимназије упише Теолошки или Филозофски факултет. Међутим, пред крај школовања, пажњу му је привукла медицина, а након што је Владетином добром пријатељу нагло дијагностикована шизофренија одлучио је да медицину упише ради психијатрије.
Владета је последње године гимназије завршавао у јеку Другог светског рата. У том периоду, живео је са својом породицом у стамбеној згради у Кондиној улици, где се породица затекла и 6. априла 1941. године за време бомбардовања Београда. У непосредној близини, у Хиландарској улици, била је и зграда Радио Београда која је том приликом погођена. Током наредних неколико дана, прешао је са породицом прво на Вождовац, а потом у Кумодраж, склањајући се од немира и пожара. Јеротић је, у својој аутобиографији, истакао ужас који је по први пут осетио посматрајући са узвишице свој родни град у пламену. Са оцем је, након ових дешавања, једно време био у војсци у околини Краљева, Ужица и Чачка, али се убрзо вратио у Београд и 1942. уписао и осми разред гимназије. Матурирао је 1943. године. Након тога, до краја рата радио је као болничар - волонтер на хируршком одељењу Опште државне болнице у Београду, где је био грађански мобилисан. По завршетку рата, 1945. године, уписао је Медицински факултет Универзитета у Београду.
На Медицинском факултету дипломирао је 1951. године. Специјализацију из неуропсихијатрије стекао је 1957. године и након тога, од 1958. до 1961, боравио је у Швајцарској, Немачкој и Француској, где је специјализовао психотерапију.
Своје прво запослење пронашао је на Универзитетској нервној клиници у Београду, где је радио као асистент до 1963. године. Тада прелази у болницу „Др Драгиша Мишовић”, на прво психотерапеутско одељење основано у Југославији код примаријуса др Владислава Клајна. Радећи на развоју психотерапије у Србији, готово 20 година био је начелник Психотерапеутског одељења. Ту је стекао велико искуство у раду са пацијентима и постао примаријус.
Од 1985. до пензионисања, као професор по позиву, предавао је пастирску психологију и медицину на Православном богословском факултету у Београду.
Академик проф. др Владета Јеротић развио је обимну и плодну публицистичку делатност из граничних области психоанализе, психотерапије, социологије, социјалне психијатрије и филозофије, као и у областима теологије и филозофије хришћанства и других религија (попут јудаизма, будизма и таоизма). Његова интересовања изнедрила су преко 70 књига и неколико стотина научних чланака. Такође је одржао бројна предавања на теме из поменутих области у готово свим већим градовима Југославије, а у последњим годинама у Београду и осталим градовима Србије.
Јеротића је занимао и утицај религије на психу и понашање човека. У својим радовима је писао да се људска психа састоји од три "паралелно и непрекидно активна" слоја који се заснивају на веровањима и обичајима из паганизма, Старог завета или Новог завета.
Од 1984. године Јеротић је био члан Удружења књижевника Србије и редовни члан Медицинске академије и Српске академије наука и уметности (Одељења језика и књижевности). Био је и члан Српског лекарског друштва (психотерапеутска секција), Психотерапеутског друштва Југославије, као и Јунговог удружења у Београду.
Преминуо је у својој 94. години, 4. септембра 2018. године у Београду. Сахрањен је по сопственој жељи у породичној гробници на Новом гробљу у Београду.
Део Далматинске улице у Београду, од Таковске до Џорџа Вашингтона, назван је 2021. године по Владети Јеротићу.
Књиге
Личност Младог Наркомана – Београд: Институт За Алкохолизам И Наркоманију, 1974.
Психоанализа И Култура – Београд: Бигз (библиотека Xx Век), 1974
Болест И Стварање – Београд: Бигз (библиотека Xx Век), 1976.
Између Ауторитета И Слободе – Београд: Просвета, 1980.
Неуротичне Појаве Нашег Времена – Београд: Коларчев Народни Универзитет, 1981.
Неуроза Као Изазов – Београд: Медицинска Књига, 1984.
Дарови Наших Рођака, Iii Део, Просвета, Београд, 1999.
Моја Путовања – Европа И Европљани, Партенон, Београд, 1999.
50 Питања И 50 Одговора Из Хришћанске Психотерапеутске Праксе Београд: Арс Либри, 2000.
Мудри Као Змије И Безазлени Као Голубови - Београд: Гутенбергова Галаксија, 2000.
Нова Питања И Одговори Из Хришћанско-психотерапеутске Праксе Београд: Арс Либри, Бањалука:бесједа, 2003.
Дарови Наших Рођака, Iv Део – Београд: Арс Либри, 2007.
О Тајни, – Београд: Арс Либри, 2017.
Преводи
Одабрана дела Сигмунда Фројда, књига 5, из културе и уметности (превели с немачког В. Матић, В. Јеротић, Ђ. Богићевић), Нови Сад: Матица српска, 1969, – 357 стр.; 23 cm
Одабрана дела Сигмунда Фројда, књига 8, Аутобиографија; Нова предавања за увођење у психоанализу (превели с немачког – прво дело – В. Јеротић и – друго дело – Н. Волф), Нови Сад: Матица српска, 1969, – 295 стр., 23 cm
Uloge: Axel
Jodorowsky (Feniks), Blanca Guerra (Konča), Guy Stockwell (Orgo),
Thelma Tixou (Tetovirana žena), Sabrina Dennison (Alma), Adan
Jodorowsky (mladi Feniks), Faviola Elenka Tapia (mlada Alma)
Trajanje: 123 minuta
Nagrade i priznanja:
nominacija za Saturn za najbolji horor film (1991), specijalno
priznanje kritike na Fantasportu, nagrada na Sitgesu; kultni status u
okvirima nadrealističkog i ponoćnog filma.
Krvava ikona
zatvorene metafizike
Malo je autora koji
su tako beskompromisno pretvorili sopstvenu psihu u filmski materijal
kao Alejandro Jodorowsky. "Santa Sangre", njegov
povratnički film posle višegodišnjeg izgnanstva sa velikih ekrana,
stoji na razmeđi cirkuske melodrame, horora i spiritualne
autobiografije. Delo je to koje istovremeno oduzima dah i ostavlja
gorak ukus – upravo zato što svoju raskošnu imaginaciju stavlja u
službu jedne vrlo specifične, i vrlo upitne, duhovne mape.
Priča prati
Feniksa, sina cirkuskog trapeziste i fanatične majke Konče,
sveštenice kulta Svete Krvi – devojke koju su silovali i odsekli
joj ruke. Nakon što otac u nastupu ljubomore polije majku kiselinom
i prereže sebi grlo pred dečakom, Feniks završava u ludnici.
Godinama kasnije, majka ga izvlači odatle – sada kao sablasna
figura bez ruku, boginja osvete. Feniks postaje njene ruke, bukvalno:
oblači njene haljine, izvršava ubistva nad ženama koje ona
proglasi nečistim, dok u pozadini tinja sećanje na prvu ljubav,
gluvonemu Almu.
Jodorowsky je
vizuelni genije i to nije sporno. Scene cirkusa u raspadu, slon na
samrti čija surla biva odsečena pred publikom, tetovirana žena
čije je telo tuđe platno, crno-beli flešbekovi detinjstva – sve
to svedoči o reditelju koji razume moć slike da prodre ispod kože,
da zaobiđe razum i da direktno komunicira sa onim slojevima duše
koji ne govore jezikom pojmova. Kada Feniks i Konča izvode svoj
pantomimičarski ples smrti, bez dijaloga, samo pokretom i pogledom,
gledalac je uvučen u ritual koji istinski uznemirava.
Ipak, upravo tu
počinje i problem. Jodorowsky ne pušta sliku da diše, da se otvori
ka nečemu što je izvan njegovog sistema. Sve je podređeno tezi.
Njegov svet je hermetički zatvoren – i to nije zatvorenost
misterije koja čuva tajnu, već zatvorenost laboratorije u kojoj se
vrši eksperiment nad gledaocem. Svaki kadar je tu da dokaže unapred
zadatu psihološku formulu: majka je arhetip koji guta, religija je
neuroza, telo je poprište borbe između potisnutog i nametnutog.
Sveto, krv i granice
pobožnosti
Ovde dolazimo do
najosetljivije tačke filma – njegovog tretmana svetog. Kult Svete
Krvi je očigledna referenca na meksičku narodnu religioznost, na
onaj sočni, krvavi barok katoličanstva stopljenog sa
pretkolumbovskim obredima. Jodorowsky tu građu koristi da bi
religiju, u celini, sveo na patologiju. Konča nije samo luda majka;
ona je sveštenica. Njen kult nije izopačenje vere – on je, u
logici filma, vera sama. Bezruka svetica nije upozorenje na pogrešno
razumevanje žrtve, već sugestija da je svaka žrtva, u svojoj srži,
histerična fiksacija na bol.
A ovde se, tiho i
gotovo neprimetno, otvara ontološki ponor. Jer ako je svetost samo
trauma, ako je obred samo neuroza, ako je krv samo telesna tečnost
bez metafizičke vertikale – šta onda ostaje? Ostaje čovek sam sa
svojim fantazmima, osuđen da večno igra predstavu pred praznim
nebom. Jodorowsky nudi oslobođenje kroz odbacivanje majke, kroz
povratak telu, kroz Alminu gluvonemu nevinost. Ali to oslobođenje je
horizontalno. Feniks na kraju ne pronalazi Oca, ne stupa u odnos sa
Onim koji je iznad prirode. On pronalazi devojku. A to je malo. To je
premalo za film koji je toliko toga započeo.
Svetotajinstvo ili
svetotrauma?
Postoji jedna slika
koja posebno zabrinjava. Kada Feniks, još kao dečak, posmatra oca i
majku na trapezu, oni su za njega bogovi – lepi, snažni,
nedostižni. A onda ih film razara, kiselinom i žiletom, i nudi mu,
i nama, samo ruševine od kojih treba pobeći. To nije prikaz pada,
to je prikaz nepostojanja. Jer da bi se palo, moralo se prvo stajati.
A Jodorowsky sumnja da je iko ikada stajao.
U tome je njegova
veličina i njegova granica. On vidi da je čovek slomljen, vidi da
su naše predstave o svetom često bolesne, vidi da majke proždiru
sinove a očevi beže u smrt. Ali on ne vidi, ili ne želi da vidi,
da postoji i druga Svetost – ona koja nije projekcija traume, već
susret sa Živim. Njegova kamera je okrenuta ka unutra, ka sopstvenoj
psihi, a tamo, koliko god bilo fascinantno, nema ikone. Ima samo
odraz.
Otac i sin:
autobiografija kao egzorcizam
Ne može se, a da se
ne zastane pred činjenicom da ulogu odraslog Feniksa tumači Axel
Jodorowsky, rediteljev najstariji sin. To nije tek kuriozitet za
filmske enciklopedije – to je ključ za razumevanje cele pozornice.
Alejandro Jodorowsky je godinama, kroz sopstvene spise i intervjue,
gradio narativ o duhovnom učitelju koji svoju decu oblikuje u
oslobođena bića, oslobođena i od društvenih i od religijskih
stega. Ali ono što gledamo u "Santa Sangre" priča sasvim
drugu priču.
Na platnu, otac
(Orgo) je odsutan, nasilan, egocentričan, i na kraju samoubica. Sin
(Feniks) je njegov produžetak samo u tragici – onaj koji mora da
odigra očev neodigrani čin. A iza kamere, pravi otac svom sinu
dodeljuje ulogu neme, feminizirane marionete, muškarca bez
sopstvenih ruku. Koliko je tu stvarne ljubavi, a koliko hladnog,
gotovo alhemijskog korišćenja najbližeg bića kao sirovine za
sopstveni umetnički kredo? Film, možda i mimo volje autora, svedoči
o jednoj duboko problematici: o čoveku koji je toliko zaljubljen u
arhetipove da je zaboravio da živi ljudi nisu simboli. Axelov Feniks
nije oslobođen – on je žrtvovan na oltaru očeve vizije. I upravo
ta napetost, ta neizgovorena bol između kadrova, daje filmu
potresnost koju sam scenario ne bi mogao da iznese.
Zvučni ikonostas
lažne liturgije
Simon Boswell,
britanski kompozitor koji će kasnije potpisati muziku za niz kultnih
ostvarenja, ovde stvara zvučnu kulisu koja zaslužuje posebnu
pažnju. Njegova partitura nije puki pratilac slike – ona je
aktivni saučesnik u Jodorowskyjevoj duhovnoj obmani. Boswell vešto
koristi elemente koji u slušaocu bude arhaično, gotovo genetsko
sećanje na sveto: horove koji podsećaju na liturgijske odjeke,
udaraljke koje dozivaju plemenske obrede, melodijske fraze koje
imitiraju crkvenu modalnost. A sve to stavlja u službu scene
ubistva, histerije, raspada.
To je muzika koja
zvuči kao da je ukradena iz nekog drevnog hrama i presvučena
mesingom cirkuskog orkestra. Ona gledaocu nudi emocionalni lažni
putokaz: ono što slušaš je sveto, ono što vidiš je sveto – a
zapravo prisustvuješ klanju. Boswell i Jodorowsky zajedno grade
zvučno-vizuelni mehanizam koji ne vodi ka katarzi, već ka konfuziji
duše. I upravo u toj konfuziji leži najveća opasnost ovog filma za
neopreznog gledaoca – jer kada se sveto i patološko stope u jedan
jedini doživljaj, čovek ostaje bez kompasa, bez mogućnosti da
razlikuje ikonu od idola, molitvu od bajalice, žrtvu od nasilja.
Zaključak: film
koji treba gledati, ali ne i verovati mu
"Santa Sangre"
je nesumnjivo remek-delo nadrealističkog filma, ostvarenje koje i
danas, više od tri decenije kasnije, deluje sveže, smelo i
potresno. Jodorowsky je jedan od onih autora bez kojih bi
kinematografija bila siromašnija za čitav jedan kontinent snova.
Ali ovom filmu treba prići sa unutrašnjom distancom. Diviti se
njegovoj lepoti, a ne pristati na njegovu filozofiju. Priznati mu
hrabrost, a ne podleći njegovom očajanju. Jer lepota bez istine, ma
koliko zaslepljujuća bila, na kraju uvek postaje samo još jedna
ćelija – možda najraskošnija, ali ćelija. A zidovi te ćelije
nisu od kamena. Oni su od slike i zvuka. I upravo zato ih je tako
teško prepoznati.
.jpg)
.jpg)
