Godspeed You! Black Emperor - F# A# ∞ (Full Album) [1080p]

" F# A# ∞ was recorded at the original Hotel2Tango in spring 1997 on a rented 16-track tape deck and supplemented with various field recordings. In the preceding year, the band had taken shape as a quasi-orchestral outfit involving most of the players that would go on to make three more records and tour the world many times. This is the first recorded document of Godspeed as a large band and is soaring, fragile, awkward, heartbreaking stuff...GODSPEED YOU! BLACK EMPEROR / F#A#∞ [1995-1997]

The Best Of Cigarettes After Sex

"Cigarettes After Sex is an American dream pop band formed in El Paso, Texas, in 2008, founded by Greg Gonzalez. The band is known for their ethereal, limerent and often dream-like musical style, lyrics often based on the themes of romance and love, as well as Gonzalez's voice, which has been described as "androgynous". While marketed as an ambient pop band, Cigarettes After Sex are also considered to be shoegaze, slowcore and indie rock...Cigarettes After Sex

Cigarettes After Sex

Danil Harms: Jedna Muva / kratka priča

 Jedna muva udari u čelo gospodina dok je trčao, prođe mu kroz glavu i izađe kroz potiljak. Gospodin, koji se zvao Dernjatin, bio je veoma začuđen: učinilo mu se da mu je u glavi nešto prozviždalo, a na potiljku je prsnula kožica i škakljalo ga je. Dernjatin se zaustavi i pomisli: “Šta bi to trebalo da znači? Ta posve jasno sam čuo zvižduk. Ništa mi ne pada na pamet, da mogu da shvatim, o čemu se tu radi? U svakom slučaju, osećaj je redak, nalik na neku bolest glave. Ali neću više o tome da razmišljam, nastaviću da trčim”. S tim mislima gospodin Dernjatin potrča dalje, ali ma kako da je trčao, to mu nije uspevalo. Na plavetnom putu Dernjatin zape nogom i samo što ne pade, morao je, štaviše, da zamaše rukama u vazduhu. “Dobro je da nisam pao – pomisli Dernjatin – inače bih razbio naočare i ne bih mogao da vidim smer puta”. Dalje je Dernjatin koračao, oslanjajući se na svoju palicu. Međutim, jedna je opasnost sledila za drugom. Dernjatin je zapevao nekakvu pesmu da rasprši svoje loše misli. Pesma je bila vesela i glasna, takva, da se Dernjatin njome zaneo i zaboravio čak da ide plavetnim putem, kojim su, u to doba dana, obično, automobili išli vrtoglavom brzinom. Plavetni put je bio veoma uzak, i prilično je teško od automobila odskočiti u stranu. Zato se on smatrao opasnim. Oprezni ljudi su po njemu uvek išli budno, da ne bi poginuli. Ovde je smrt iščekivala pešaka na svakom koraku, čas u vidu automobila, čas u vidu teretnih kola, a čas u vidu taljiga sa kamenim ugljem. Dernjatin nije uspeo ni da obriše nos, a na njega je već išao ogromni automobil. Dernjatin viknu: ”Umreću!” – i skoči u stranu. Trava se razmaknula pred njim, i pade u vlažan jendek. Automobil ga je s grohotom mimoišao, podigavši iznad krova barjak teških situacija. Ljudi u automobilu bili su ubeđeni da je Dernjatin poginuo, i stoga su skinuli sve sa glave, i dalje su već gologlavi putovali. “ Da li ste primetili, pod koje je točkove dospeo ovaj putnik, pod prednje ili pod zadnje?” – upita gospodin, odenut u muf, to jest ne u muf, nego u kapuljaču. “Meni su – često je običavao govoriti ovaj gospodin – veoma nahlađeni obrazi i ušna resica, i stoga sam uvek u kapuljači”. Pored gospodina u automobilu je dama interesantnih usana. “Ja sam – reče dama – uznemirena, da nas ne optuže za ubistvo ovog putnika”. – “Šta? Šta?” – upita gospodin, povlačeći kapuljaču s uva. Dama je ponovila svoju bojazan. “Ne – reče gospodin u kapuljači – ubistvo se kažnjava samo u tim slučajevima, kada je ubijeni nalik na tikvu. Ali mi nismo. Ali mi nismo.  Ali mi nismo krivi za smrt putnika. On je sam vrisnuo: umreću! Mi smo samo svedoci  njegove neočekivane smrti”. Madam Anet se osmehnu interesantnim usnama i reče u sebi: “Antone Antonoviču, vi tako vešto izlazite iz nevolje”. A gospodin Dernjatin je ležao u vlažnom jendeku, ispruživši ruke i noge.  A automobil je već otišao. Dernjatin je već shvatio da nije poginuo. Smrt u vidu automobila ga je mimoišla. On se podiže, rukavom očisti svoje odelo, ovlaži pljuvačkom prste i plavetnim putem krene da dostigne vreme. Vreme je devet i po minuta otišlo napred, i Dernjatin je išao, dostižući minute.

 (1929-1930)

DANIL HARMS: "SLUČAJEVI"

The Best Of Tuxedomoon (Solve Et Coagula)

"Tuxedomoon is an experimental, post-punk, new wave band from San Francisco, California, United States. The band formed in the late 1970s at the beginning of the punk rock movement. Pulling influence from punk and electronic music, the group, originally consisting of Steven Brown (born Steven Allan Brown on August 23, 1952, in Chicago, Illinois) and Blaine L. Reininger, used electronic violins, guitars, screaming vocals and synthesizers to develop a unique "cabaret no-wave" sound. Bassist Peter Principle (Peter Dachert, 1954–2017) joined the band and in 1979 they released the single "No Tears", which remains a post-punk cult classic. That year they signed to Ralph Records and released their first album, Half-Mute. Eventually, Reininger left the group, and Tuxedomoon relocated to Europe, signing to Crammed Discs and releasing Holy Wars in 1985. The band separated in the early 1990s, only to reunite later that decade. They all have remained together since releasing the album Cabin in the Sky in 2004...https://en.wikipedia.org/wiki/Tuxedomoon

Tuxedomoon

Dead Can Dance ♦ (Full Album)

" Dead Can Dance is an Australian music duo from Melbourne, Victoria. Currently composed of Lisa Gerrard and Brendan Perry, the group formed in 1981 and relocated to London the following year. Australian music historian Ian McFarlane described Dead Can Dance's style as "constructed soundscapes of mesmerising grandeur and solemn beauty; African polyrhythms, Gaelic folk, Gregorian chant, Middle Eastern music, mantras, and art rock." Having disbanded in 1998, they reunited briefly in 2005 for a world tour and reformed in 2011 when they released and toured a new album, Anastasis. They released a new album in 2018 called Dionysus and are touring again as of mid-2019....https://en.wikipedia.org/wiki/Dead_Can_Dance

DEAD CAN DANCE

Die Haut – Head On (Full Album 1991) - Discogs

"Die Haut (German for the skin) were an experimental German post-punk and post-rock band in Berlin during the 1980s and 1990s, with such records as the Nick Cave collaboration Burnin' the Ice. The only constant member was Christoph Dreher.

Formed as an instrumental rock quartet, many of their recordings and live performances featured an array of international guest vocalists. Their last full-length album was "Spring" (1997) followed by a remix album called "Springer" (1998). At the same time the band went on hiatus, Remo Park and Christoph Dreher have continued to work as separate acts, and Jochen Arbeit with Rudi Moser joined the Berlin-based underground legend Einstürzende Neubauten." wiki/Die_Haut

Бранко Миљковић (1934-1961) : Седам мртвих песника

Бранко

Ноћ испод земље развеселим

Израсте ветар у нежну биљку

из тог подземља где светиљку

и птицу никад да доселим

Непронађене пропланке крви

и пешчано подне сам одболово

ал топли хлеб твог имена још мртвим

птицо међу пределима, Стражилово

земљо преко мога заспалог ума

док лист по лист умире шума

Дете сакривено у једном пољупцу пати сутра рођено. 

О нек се ветар с биљкама измотава

Нека се камење пред невидљивим раскршћем

успава

Само да л ће на скелету осмех мој препознати?

Гроб на Ловћену

Али не, то још увек није време

То је једно место

које препознајем у простору

Мртве су горе одакле та реч дође

Свинго с птицом лажљивом уместо лица које

Свлада тајна иза слепе маске. 

Рођење је једина нада.

Видим смеле мостове преко којих нема ко да

прође.

Спавај ти и твоја судбина претворена у брдо,

крута

где провејава смрт и љубав не спасава.

Дан и ноћ си помирио у својој смрти што нас

обасјава.

Тај сан је у ноћи продужетак дана и пута.

Шта си птица или глас који луга

под дивљим небом где те песма оставила самог

на врху Ловћена с челом пуним сунца, тамо

где не постоји време, где једна светлост жута

негде у висини чува отисак твога лица.

Човече тајно феникс је једина истинска птица.

Лаза Костић

Опрости, мајко света, опрости,

што наших гора пожалих бор.

Да ли ћемо је наћи у повратку ноћи

у повратку цвета у повратку сна и гора

на збуњеном хоризонту у горком кристалу

немоћи

од наше жеђи и мртвог анђела где се скаменила

мора

Лице свих доба у очекивању ватре да л ће моћи

да сачува успомену на њу од заборава и простора

Нека Велико Сазвежђе у смрти твојој заноћи

О пусти жали и жалосна мора

Који су предели у твоме срцу сада?

Мртва је а негде још траје дан, о ласте

Сви мртви су заједно био си пун мрачних нада

У пустињи си што у празној светлости расте

док у двострукој тишини слепе је очи слуте

Santa Maria della Salute

Дис

О моје сунчано порекло та потонула крв

Нека се заборави пријатељство дрвећа и птица

Нека се земља развенча са сунцем Жица

од воде проденута кроз уши боља је него црв

Отишао Изашао на врата којих нема

У свим водама зелени пси ме траже

Овде нико не долази одавде нико не одлази, топле лажи

пољубаца закопа у песак ова пустиња где се спрема

крвожедна тишина коју својом љубављу хранити треба

у овом изобличеном простору чија смо поломљена ребра

из чијег камена чудовишне птице вире

Руко испружена према другој обали клони

Ако смо пали били смо паду склони

Овде је ноћ што се животу опире

Тин

С друге стране гроба жива звезда куца

И запаљени ветар на почетку дана снива

Ноћ у моме гласу више не дозива

просторе изгубљене које поседују сунца

Крв моја заспала под каменом не бунца

због пакла из земље ископаног ко жива

Овде камење пева и птица се скамени сива

Овде су сви први пут мртви иза последњег сунца

О зашто смо тако сами и слаби и крти

Док се земља окреће око своје смрти

негде испод земље зри тишина зла

Најзад сам довољно мртав ништа ме не боли

Дрво се нагиње над заборавом нема шта да се воли

Нека ниче цвеће из проклетог тла

Момчило Настасијевић

Уместо звезде славуј из неког зида

што се од ње разликује тек обликом и маштом.

Предео коме сам се приволео, плаштом

чува своју провидност за оне који виде.

Нека музика чудна нечујна изнад горја

размешта предмете у простору и стаје

кад запљусне тајна мраморја сред морја:

дозивано недозвано шта је?

О нежна магло која ме издвајаш,

ево враћам се чист на своје првобитно место.

Тишино у светој сенци што снове моје вајаш

хоћеш ли примити то тело уклето,

које настањујем последњи и први

заточеник одбегле тајне и своје крви.

Горан

Ноћ сувише велика за моје звездано чело

у неким шумама црним непознатим

И дрво је рекло немој. Јутро моје бело

име ти своје остављам кад не могу да се вратим

Пчеле слећу на леш кога нема

Звона одлазе у простор црним степеништем

Мој је завршен дан. Ал се на починак не спрема

сан мој иза брда где мртав себе иштем.

Овде доле свако своју таму има

Мој мрак је сенка птице. О не има

пута којим би до мене могли доћи

Ко пролеће које заборави да цвета

сад лежим мртав на северу света

Смрти љубоморна највећа моја ноћи!

Бранко Миљковић