Prljava Tišina (kratki Film) 1995.
Uloge: Irena Bijelić Gorenjak , Đorđe Branković, Boško, Sebastian Sava Gor Scenario : Sebastian Sava Gor / Muzika: Various Artists / Režija: Sebastian Sava Gor 1995. Made in Yugoslavia
Постови
Noć Slomljenih Strela: "Noć Slomljenih Strela" 04 - A book Of Short Stories / Zbirka Kratkih Priča / Un Livre D'histoires Courtes - kratka priča
Noć Slomljenih Strela Kiza živi na Beogradskoj opštini Vračar. Krug koji obilazi kao pešak nije veliki. Kako se sve njegove potrebe završavaju u centru Beograda, nije teško zaključiti da za njega, odlazak u neko od prigradskih naselja predstavlja pravi izlet. Te večeri je rešio da se odazove na poziv prijatelja i svrati do njegove kuće koja se nalazi na opštini Rakovica. Kiza odlazi do Vlade. Vlada je momak mršav ali čvrste građe. Njegovo zanimljivo lice odaje pomalo preku narav i karakter izvajan muškom odvažnošću. U biti, njegov duhovni pokret, onaj kojim on zrači, je dubok i srdačan, dok Kiza, crtama lica odaje snažan utisak stamenosti i tajanstvenosti. Nekakva sen, koja kao da se odomaćila na Kizinom licu, prava je zagonetka, čak i za ljude koji ga dobro poznaju, a njegove uvek fokusirane, crne oči ostavljaju sagovornika na miru samo onda kada u svojoj zamišljenosti gube interes za njega i tada izgleda kao da Kiza otvorenih očiju spava. Sumrak u Beogradu. Malo
Noć Slomljenih Strela: "Proročki San" 03 - A book Of Short Stories / Zbirka Kratkih Priča / Un Livre D'histoires Courtes - kratka priča
Proročki San Težak i grub glas me iz sna, vi č ući na mene, probudi. ”Ustaj slugo Božiji !!! Vreme ti je došlo da činiš ono što do sada činio nisi !!!” Otvorih oči i dalje ponavljajući delove rečenice koju sam čuo u snu. Ustaj!!! Slugo!!! Vreme mi je činiti... Nešto drugo... Šta beše... Neizvesno je!!! Malo sam se moram priznati zamislio nad ozbiljnošću pitanja i naredbi koje sam dobio. Kako sam besmisleno šetao po kući, reči su se kao brzalica sve vi š e kovitlale u mojoj glavi i ja reših da izađem iz napolje iz stana. Pred ogledalom sam se malo smirio i zagledao u novu bradavicu na čelu. Ipak, pitanja ponovo iskrsnuše. Propadam?!! Život mi nema smisla!!? Jesam li zaista toliko ostario??! Sve ovo se u meni polako pretvaralo u neku vrstu besa. Izađoh na ulicu spreman da se zakačim sa prvim prolaznikom. Lepo zimsko prepodne, zaključio sam kao kroz zube. Približavao sam se autobuskoj stanici i šutirao kamenčiće uz put. Stanica je bila pusta, samo jedan čovek,
