Sebastian Sava Gor

  Može biti da će dosta njih reći da ovo što je on ispričao nema baš nikakvog smisla, ali ja ću svakako zabeležiti njegovo iskustvo. Tog dana, na sumrak, u ulici Kneza Mihaila, njemu je prišla potpuno razroka žena, obučena u odelo na crno-bele štrafte, onako kako izgledaju robijaške uniforme u starim filmovima i sa patrljcima od zuba u ustima, ona mu se ljutitito unese u lice i zakrišta: - Tu si magarčino jedna! Ne brini, dobićeš ti svoje! Ona udari šamar čoveku i ode. Čovek sa zaprepašćenjem otprati pogledom nepoznatu osobu.    On ne razmišljajući puno, šmugnu u pasaž, a odatle u sporedniju, usamljeniju ulicu.    Nakon nekoliko koraka, ispred sebe, ugleda malu poštansku markicu, kako leži zalepljena za trotoar. Na njoj je bio lik Josipa Broza Tita. Čovek je čučnuo i pokušao da noktima nekako odlepi markicu ali kako je sve više gulio, tako je    i potpuno izgulio    i upropastio.   - Niko nema sreće. Svi je izgule i propadnu! – glas je dopirao iznad čovekove glave. On se trže i zagleda

  Кич и стварност: Православни поглед на лажну лепоту и истину У савременом свету, једна од највидљивијих замки човековог естетског суда је кич. Док га многи дефинишу као плитку, претерану и сентименталну уметност, кич је, у својој суштини, нешто много опасније – он је отелотворење лажи о стварности. У православној теологији, истина је не само апстрактни концепт већ жива и реалност, која се у пуноћи открива кроз Бога. Стога, свака лаж, па макар она била и на нивоу естетике, представља деформацију стварности и одступање од божанске истине. Православни Свети Оци су вековима наглашавали да је човек позван на стварање у светлости Божијег образа и подобија. Свети Василије Велики каже да свака креација треба да буде одраз наше заједнице са Богом, у коме је Истина и Лепота једно.  Кич, са друге стране, нуди површан одраз стварности, истичући спољашњу, често извитоперену слику лепоте, лишену суштинске дубине. У том смислу, кич није само лоша уметност; он је лажна лепота која заводи човека, одв

 

  Ko To Tamo Lupa? Susreli su se bogohulno odeljenje, misleni nedostatak i usijani sumrak. Tada su javili da komarac nosi bakteriju. Inteligentni m otor na virtuelni pogon se uplašio i odleteo. Uleteo je u pustinju, Upao je u  rupu. U rupi je ležala prašnjava, plastična ženska noga. Slomio je i nju i sebe. Po pustinji hoda živi  mrtvac i neutešno nešto traži.  Vrabac je na mom dlanu.  Prolazi čas. Postoje različite svetlosti i mesta gde su se spojili san i java. Zaštićni mornar, zna ko to tamo odavno zove, zovni, svetli i lupa! Who’s That Knocking Over There? A blasphemous department, a lack of thought, and a heated dusk met. Then came the news that a mosquito was carrying bacteria.   The intelligent engine, powered by virtual energy, got scared and flew away. It rushed into the desert, into a hole. There lay a dusty, plastic woman’s leg. It broke her, and it broke itself.   In the desert, a living corpse walks, searching for something, inconsolable.   The