Sa železničke stanice Balagoje polazi putnički voz. U jednom vagonu druge klase
„za pušače“ drema pet putnika u sutonu vagona. Oni su baš maločas nešto jeli pa
sad, naslonivši glave na naslone od divana, pokušavaju da zaspe.
Tišina.
Otvaraju se vrata, a u vagon ulazi jedan visok, kao motka mršav čovek u
crvenkastom šeširu i u modernom kaputu koji je mnogo podsećao na operetske i
Žilvernove korespondente.
Taj čovek se zaustavlja nasred vagona, duva kroz nos i, žmireći, dugo posmatra
sedišta.
- Ne, i ovo nije onaj! – mrmlja on. – ðavo bi ga znao šta je to! To je prosto užasno!
Ne, nije onaj!
Jedan putnik se zagleda u njega i radosno uzvikuje:
- Ivane Aleksejeviču! Otkud vi? Jeste li vi to?
Mršavi dugajlija, Ivan Aleksejevič, zadrhta, tupo se zagleda u putnika, pa poznavši
ga, veselo pljesnu rukama.
- Ha! Petre Petroviču! – veli on. – Koliko je vode Volgom proteklo otkako se
nismo videli! A ja i ne znam da vi putujete ovim vozom.
- Pa jeste li mi živo-zdravo?
- Pa dobro je. Samo, evo vidite u čemu je stvar: izgubio sam svoj vagon, pa ne
mogu nikako da ga nañem, koliki sam idiot! Nema ko da me bije!
Dugajlija Ivan Aleksejevič klati se i kikoće se.
- Dešava se to često! – nastavlja on. – Maločas sam, posle drugog zvona, bio
izašao da popijem jedan konjak. Naravno – popijem. E, mislim ja, pošto je iduća
stanica još daleko, kako bi bilo da popijem još jednu. I dok sam ja tako pio i
mislio, a ono i treće zvono... Ja, kao lud, potrčim i uskočim u prv vagon koji sam
video. E pa de, zar nisam idiot? Zar nisam zevzek?
- Ama vi ste baš sasvim... veseli – govori Petar Petrovič. – Sedajte! Izvol’te sesti!
- Jok, jok!... Idem, brate, da tražim svoj vagon! Zbogom!
- Ama vi ćete se, kako je mrak, još i omaći sa platforme. Sedite, brate, a kad
doñemo na stanicu, vi ćete naći svoj vagon. Sedite!
Ivan Aleksejevič uzdiše i neodlučno seda prema Petru Petroviču. Vidi se da je
uzbuñen, pa se kreće kao po iglama.
- Kuda putujete? – pita Petar Petrovič.
- Ja? U svet. Meni je sad u glavi takav haos, da ni ja sam ne znam kuda putujem.
Poslužila me sreće, pa eto putujem. Ha-ha... Jeste li vi, roñeni moj, videli kadgod
srećne budale? Niste? E onda gledajte! Pred vama je najsrećniji čovek na ovome
svetu! Da! I vi ništa ne vidite na mome licu?
- To jest vidim da ste... ovaj... ali samo malo...
- Mora biti da mi je lice užasno glupo! Eh, baš mi je krivo što nema ogledala, da
pogledam svoju njuškolizaciju! Osećam, brate, da postajem idiot. Časna reč! Haha...
ja, zamislite samo: idem na svadbeni put. Pa zar nisam zevzek?
- Vi? Pa zar ste se oženili?
- Danas, sokole moj! Venčao se, pa pravo na stanicu!
Počinju čestitanja i obična pitanja.
- Pazi ti njega!... – smeje se Petar Petrovič. – A zato li ste se vi tako fino nagizdali!
- Da-a... Radi potpune iluzije sam se čak i naparfimisao. Sasvim sam vam se
zagnjurio u te stvari! Niti kakvih briga, niti misli, nego samo jedno osećanje,
nečega onako... ñavo bi ga znao kako da ga nazovem... neke blagodušnosti, ili tako
nešto. Otkako sam se rodio, još se nisam tako sjajno osećao!
Tu Ivan Aleksejevič zatvara oči i klima glavom.
- Strašno sam srećan – govori on. – Eto, i vi sami razmislite. Sad ću vam otići u
svoj vagon. Tamo na divančiću, kraj prozora, sedi stvor božiji koji vam je, tako
reći, svim svojim bićem predan. Znate li, blondina sa nosićem... s prstićima...
Dušica moja! Anñele moj! Ti si moj zlatni pupoljak, moj sjajni lampiončić!
Filoksero duše moje! A nožica! Gospode! Njena nožica nije kao što su naše
nožurde, nego nešto minijaturno, čarobno... alegorično! Prosto da uzmeš i pojedeš
tu nožicu! Eh, ama vi ništa ne razumete! Jer vi ste materijalisti, dosadni bećari i
ništa više! Evo, kad se oženite, onda ćete se setiti! Gde li je sad, reći ćete, Ivan
Aleksejevič? Da! A sad idem u svoj vagon. Tamo me već s nestrpljenjem čeka... sa
osmejkom. Ja sednem, pa evo ovako, sa dva prstića, za podvaljčić...
Ivan Aleksejevič klima glavom i klati se od srećnog smeha.
- Pa onda nasloniš svoju tikvu na njeno ramence i hvataš je oko struka. A
unaokolo, znate li, tišina... poetičan polumrak. Ceo svet bih tog trenutka zagrlio.
Petre Petroviču, dopustite da vas zagrlim!
- Drage volje.
Prijatelji se uz opšti smeh putnika grle, i srećan novobračnik nastavlja:
- A radi većeg idiotluka ili, kako to po romanima govore, radi veće iluzije, odeš do
bifea da iskapiš dve-tri čašice. Ovde u glavi i u grudima dešava mi se nešto što ni u
bajkama nećeš naći. Ja sam čovek sitan, ništavan, a čini mi se da sam najednom
postao bezgraničan... Ceo svet sobom obuhvatam!
Putnici, gledajući na napitog, srećnog mladoženju, i sami se zaraze njegovom
veselošću, pa već i ne osećaju dremež. Mesto jednog slušaoca, oko Ivana
Aleksejeviča se očas pojaviše petorica. On se vrti kao na iglama, prska pljuvačkom
oko sebe, maše rukama i brblja, brblja bez prestanka. Cereka se i svi se cerekaju.
- Glavno je, gospodo, što manje misliti! Do ñavola sa svima tim analizama... Ako ti
se pije, a ti, brate, pij, a ne da filozofiraš: da li je to škodljivo ili nije... Sve su te
filozofije i psihologije luk i voda!
Kroz vagon prolazi kondukter.
- Dragi moj prijatelju – obraća mu se mladoženja – kad budete prolazili kroz vagon
br. 209, a vi nañite tamo damu u sivom šeširu sa belom pticom, pa joj recite da sam
ja ovde!
- Razumem. Samo u ovom vozu nema vagona br. 209. Ima 219!
- Pa dobro! Svejedno! Dakle recite toj dami: muž vam je zdrav i čitav!
Ivan Aleksejevič najednom se hvata za glavu i ječi:
- Muž... Dama... Je li to odavno? Muž... Ha-ha... Tebe treba tući, a ti muž! Ah,
idiotčino! A ona! Juče je još bila devojčica... pupoljak... Prosto ne mogu da
verujem!
- Danas je čak nekako čudnovato videti srećnog čoveka – govori jedan putnik. Pre
ćeš videti belu vranu.
- Da, a ko je kriv? – govori Ivan Aleksejevič tegleći svoje duge noge sa vrlo
šiljastim kapnama. – Ako vi niste srećni, onda ste sami krivi! Da, a kako ste vi
mislili? Čovek je sam kovač svoje sreće. Zaželite samo, pa ćete biti srećni, ali vi
nećete. Vi se tvrdoglavo uklanjate od svoje sreće.
- Eto sad! Kako to?
- Vrlo prosto!... Priroda je udesila i naredila da čovek u izvesno vreme svoga života
voli. I ako je nastao taj period, onda, brate, voli svom snagom. A vi ne slušate
prirodu, sve nešto čekate. Dalje... U zakonu je rečeno da normalni individuum
mora da stupi u brak... Bez braka nema sreće. Ako je došlo pravo i zgodno vreme,
a ti se ženi, ne odugovlači... Ali vi se ne ženite, nego mudrujete i sve nešto čekate!
Zatim je u Svetom pismu rečeno da vino veseli srce čovečije... Ako ti je dobro, pa
hoćeš da ti bude još bolje, onda mi ti, bratac, idi u bife pa popij nešto. Glavno je da
ne mudruješ, nego udari u šablon! Jer šablon vam je velika stvar!
- Vi kažete da je čovek kovač svoje sreće. Kakav je on, dovraga, majčin kovač kad
je dovoljan jedan bolestan zub ili zla tašta, pa da mu sva njegova sreća strmoglavce
poleti? Sve zavisi od slučaja. Neka nas zadesi, na primer, sad kukujevska
katastrofa, pa da vidim da li bi tad ovako pevali...
- Koješta - protestvuje mladoženja. – Katastrofe se dešavaju samo jedanput u
godini. Ne bojim se ja nikakvih slučajeva, stoga što ti slučajevi nemaju razloga da
se dogañaju. Retki slučajevi! Nek idu oni do ñavola! Prosto neću o njima ni da
govorim!... Oho! Mi ovo, izgleda, već prilazimo nekoj postaji.
- A kuda vi putujete? – pita Petar Petrovič. – U Moskvu, ili nekud južnije?
- Ala potrefiste? Kako ću ja to, putujući na sever, dospeti nekuda južnije?
- Pa Moskva nije na severu?
- Znam, samo što mi sad putujemo u Petrograd! – govori Ivan Aleksejevič.
- Mi putujemo u Moskvu, molim vas lepo!
- To jest, kako to u Moskvu? - čudi se mladoženja.
- Čudnovato... A za gde ste vi uzeli kartu?
- Za Petrograd.
- Onda vam čestitam! Vi ste pogrešili voz.
Prolazi pola minuta ćutanja. Mladoženja se diže i tupo prelazi očima društvo.
- Da, da – objašnjava Petar Petrovič. – U „Balagom“ ste uskočili u drugi voz... Vi
ste, znate, posle konjaka upali u kontra voz.
Ivan Aleksejevič bledi, hvata se za glavu i počinje brzo da korača po vagonu.
- Ah, što sam idiotčina! – planu on kao otrovan. – Ah, neka me, nitkova, ñavoli
požderu! No pa šta sad da radim? Pa u onom vozu mi je žena! Ona je tamo sama,
čeka, muči se.
Mladoženja pade na divan i ježi se, kao da mu je neko na žulj stao.
- Ja sam nesrećan čovek! – ječi on. – Pa šta da radim? Šta?
- No, no... – teše ga putnici. Nije to ništa... Telegrafišite vašoj ženi, a sami sedite u
brzi voz. Pa ćete je tako stići.
- Brzi voz – plače mladoženja, „kovač svoje sreće“. – A gde su mi pare za brzi
voz? Sve su mi pare kod žene!
Prošaptavši nešto izmeñu sebe, smejući se, putnici prikupljaju novac pa snabdevaju
srećnog čoveka potrebnom sumom...
"Najlepše priče Antona Čehova" Prosveta 2003.godine
"Anton Pavlovič Čehov (1860-1904) bio je pripovedač i najznačajniji ruski dramski pisac.
Prve priče je objavio da bi mogao da se izdržava u toku studija medicine. U književnosti se pojavio kratkim humoreskama, sažetog izraza i karakterizacije, zatim je prešao na novele i pripovetke, gde se njegov tužni humor postepeno pretvorio u rezignaciju i očaj. Istu tematiku obrađivao je i u dramama, u kojima nema ni tradicionalnog zapleta ni raspleta, kao ni pravih junaka ili jakih strasti, nego je u njima naglašena lirskim elementima sugestija atmosfere u kojoj se odvija život njegovih junaka. Smatra se, uz Mopasana, najvećim novelistom evropskog realizma, dok je svojim dramama izvršio, a i danas vrši, jak uticaj na evropsko pozorište.
Čehov je u početku pisao priča samo radi finansijske dobiti, ali kako su njegove umetiničke ambicije rasle, on je uveo formalne inovacije koje su uticale na evoluciju moderne kratke priče...
NAJLEPŠE PRIČE ANTONA ČEHOVA
.jpg)
