Пишчев Дневник - О данашњим временима - Writer’s Journal – On Our Times

 

Пишчев Дневник - О данашњим временима

Тужан је ово свет. Осећам да толико зла кипти на све стране, као ужарена лава, јури да нас спржи, док ми нисмо ни приметили да је вулкан побеснео и да из њега кипти.

Свако биће на планети живи у страху. Одвек живимо у страху. Од оног тренутка, када смо почели да пијемо и једемо знање а не Живот, од тада све на овој планети дрхти и страхује, ali paradoksalno, само за свој лични живот; ту подразумевам бригу о породици и најближима. Прича "великог хуманитарца" је пропала.  

Ђаво је заиста однео шалу. Однео је и радост. Однео је спокојство и мир. Лаж је одувек била и остаће, његово најмоћније оружије.

Не знам да ли смо као човечанство довољно смели да признамо да су наши напретци, били већином злоупотребљени промашаји, док су се наше мудрости испоставиле као најгоре лудости.

Верујем у препород људске свести и Васкрсење људског рода, у сасвим другачији, сада непојмљив мир и ред, устројен на принципу Љубави и Слободе.

Да би се тако нешто догодило потребно је da se odigra još dosta toga. Иако је по мом мишљењу, будуће време "већ виђено" у очима Бога и да се доста тога битног одигреало  у будућем времену, кроз историјиско есхатолошки процес доласка и Васкрсења Сина Божијег, на Земљи, баш ради искупљења, наших  прошлих, садашњих али и будућих не-дела. Замислите снагу уједињења људсе расе у свим аспектима.  Овакав ментални однос према свету око мене је  оно што ме брани, теши и радује. Тај укус није са овога света.

Замислите биљку којој покидате малтене све гране и толико је осакатите, да би она ако то преживи, постала још јача, још већа и снажнија него што је била пре тога. Оваквих примера има и код животиња и код људи. Људи су од таквих примера смислили изреку: "Што те не убије, ојача те".

Али принцип опстанка и не-слобода избора -  човекова способност и свест да може убије и да се самоубије, није исто.

Наш је задатак да чувамо нашу заједничку Веру, наш заједнички Дух.

Речи, добре речи, иако је тачно да су "музе ућутале", сада имају и морају да буду најаче и да говоре у прилог решавању а не распиривању страшних проблема.

Миротворачке речи у делима, не лажи.

Моментално су апокалиптична питања оправдана. Суочавамо се, хтелки ми то да знамо или не, са најгорим искушенјем за опстанак људског рода од пре потопа. 

Иако нам је речено да ће бити страшно и да ће "живи на Земљи, завидети мртвим у гробовима", и иако неким заједницама већ јесте приближно тако, знајте једну можда и најважнији ствар, Божија интервенција тек следи.

Зато браћо, емигрирајте, да, али у непогрешивом смеру у благодет Оца и Сина и Духа Светога.

      Writer’s Journal – On Our Times

This is a sad world. I feel evil boiling over on all sides, like molten lava rushing to scorch us, while we have not even noticed that the volcano has gone mad and is spewing forth.

Every being on this planet lives in fear. We have always lived in fear. From the moment we began to drink and eat knowledge instead of Life, everything on this planet has trembled and feared—yet paradoxically, only for its own life; by that, I mean the care for family and loved ones. The tale of the “great humanitarian” has failed.

The devil has truly stopped joking. He has taken away joy, serenity, and peace. Lies have always been, and will remain, his most powerful weapon.

I do not know if humanity is brave enough to admit that our advancements have mostly been misused failures, while our wisdom has revealed itself as our greatest folly.

Yet I believe in the rebirth of human consciousness and in the Resurrection of the human race—into a peace and order now unimaginable, founded upon Love and Freedom.

Much still needs to happen for this to come to pass. Yet I believe the future is “already seen” in the eyes of God, and that much of what is essential has already taken place in the future through the historical and eschatological process of the coming and Resurrection of the Son of God on Earth—precisely for the redemption of our past, present, and even future wrongs. Imagine the power of the unification of the human race in all its aspects. This mental stance toward the world around me is what protects me, comforts me, and brings me joy. That taste is not of this world.

Imagine a plant from which almost all the branches are torn off, crippling it so badly that, if it survives, it will grow even stronger, bigger, and more resilient than it was before. Such examples exist in both animals and humans. From such examples came the saying: “What doesn’t kill you makes you stronger.”

But the principle of survival and the absence of true freedom of choice—the human ability and awareness that he can kill or take his own life—is not the same.

Our task is to preserve our common Faith, our common Spirit.

Words—good words—though it is true that “the muses have fallen silent,” now must have the greatest strength, speaking in favor of solving, not fueling, the terrible problems of our age.

Peace-making words in deeds, not lies.

At this moment, apocalyptic questions are justified. We are facing, whether we admit it or not, the greatest trial for the survival of the human race since before the Flood.

And though we have been told that it will be terrible, that “the living will envy the dead in their graves,” and though in some communities it is already approximately so, know one thing—perhaps the most important: God’s intervention is yet to come.

Therefore, brothers, emigrate—yes—but in the infallible direction, into the grace of the Father and the Son and the Holy Spirit.