NISAM BIO TU: " Zlo I Naopako” (Autobiografski Roman u Nastavcima 42 - Kraj Prvog Toma) Autobiografija | Autobiography | Autobiographie - 1991 godina
Zlo i Naopako
1992.godinu, pamtim kao zbirku krvavih i
užasnih događaja koji su zauvek dali strašan pečat istoriji. Hronikom o
predhodne dve godine imao sam imao nameru da podsetim kako je došlo do sukoba u
bivšoj SFRJ. Sada kada se taj sukob razvio u veliki, besni i krvavi rat više
nemam potrebu da se zadržavam na detaljima, iako su detalji veoma važni,
dešavali iz dana u dan, to ostavljam istoričarima i njihovoj savesti. Momenat
kada su sve "velike sile" koje su nadzirale i podsticale dešavanje na
ovim prostorima napokon "bacile karte na sto", vodi u razmišljanje
šta će se dogoditi na osnovu onoga, što se već odigralo, dogovorilo i
pripremilo za godine koje slede. Kako to
danas iz ovog ugla vidim sve što je moglo krenuti naopako je
"iskoristilo" tu priliku i po zlu je naopako i krenulo. Čovek ne može
videti daleko ako ne vidi prvenstveno ono što je ispred njega. Tako da sam
morao dobro da sagledam sebe i svoje okruženje da bih uopšte shvatio, kako-tako,
šta se dešava.
Što se mene tiče, moram da priznam da sam ja
narednih par godina bio poprilično izgubljen.
Osećaj opšte šizofrenije nije se smirivao u meni. I dalje sam hvatao
sebe u najdubljim senkama beogradskih ulica, često samog, kako naprosto lutam,
puno puta bez određenog cilja, kao u začaranom krugu, gde se svaki novi
dan, dočekvao u "rupi". Ipak
moje traganje za istinom, koja je jednog trenutka, tako mi se činilo, nestala,
uopšte pitanjem, šta je to istina, se na kraju isplatilo. Istina je lek za
pomirenje sa samim sobom i lek za pomirenje naroda koji su se zakrvili. Suočiti
se sa istinom je jako teško.
Rata je već uveliko besneo, na ekranima smo
gledali monstrume, koji se šetaju i slikaju sa očima i ušima, zadenutim o
kaiševe, bili smo svedoci, najbrutalnijih vatrenih okršaja i masakra. Vreme
koje je nastupilo je bilo vreme zla, stradanja, nemaštine, raspadanje, ne samo
države, već i svakog sela. Država jeste bila mrtva, ali ljudi nisu nikada bili
življi. Jedni su dobrovoljno odlazili u rat, nacionalizam se pretvorio u
otvorenu mržnju prema onome ko ne misli isto, drugi su sve to iskoristili da bi
se obogatili, ostalima, ogromnoj većini, ostaju slike tuge i ratne pustoši. Rat
između dojučerašnje ujedinjenih i bratskih naroda se pretvorio u jedno od
najkrvavijih poprišta u istoriji ovih prostora. Teške godine, godine laži,
prevare, izdaje, beznađa, straha, godine krvi i mučeničke smrti, godine
razaranja i propasti. Sve se srušilo kao “kula od karata”, životi, snovi, sva
radost je nestala. Više nije bilo osmeha na licima. Te karte i ta kula nisu
bile naše, mi se nismo kockali, mi smo želeli da se ne raspadnemo, ali karte i
kocka, nisu bile u našim rukama, bili smo gledaoci igre koju su igrali sa nama.
Opet, verovao sam, da sigurno postoji skrovište i “tajni grad”, koji sam
delimično sam stvorio. Verovao sam i u to da postoji i onaj koji je karte za
sve nas zajedno napravio, verovao sam ali tada još nisam znao kako i na šta
tačno trebam biti usmeren. Verovati je za početak bilo dovoljno.
Svaki čovek,
donekle, zna šta je dobro a šta zlo, ali ih sve teže raspoznaje. Mentalno
osakaćen, dakle perceptivmo neupotrebljiv, emotivno nestabilan, čovek
budućnosti, sve manje želi da liči na sebe, tako da se sa njim sve lakše
manipuliše. Pitanje istine, ličnih sloboda i prava, će ostati jedno od
najslabijih tačaka, kada su u pitanju ne samo ovi prostori u pitanju, već će na
tom ispitu u budućnosti padati mnogo veći narodi.
Lično sam
ignorisao i izbegavao da učestvujem, raspravljam i uopšte razmišljam o zlu i
otrovu koji se nalazio oko mene. Nastavio sam, sam. Davo je odneo šalu, gde ću
ja nastaviti da se šalim i da se igram. To će sve imati svoju cenu. Ako se ta
cena plati, postoji mogućnost da se čovek vrati na svoje mesto. Ja sam
tinejdžera, tj. sebe, iz tog vremena dao, kao primer mladog čoveka, koji nije
želeo da ratuje, čoveka, koji je jednostavno želeo da se “noćna mora” završi i da se dogodi nešto
što bi vratilo lepotu, u naše živote. Nisam bio svestan da je zaista počela
“nova-stvarnost”, “novi svetski poredak”, novi vek, novo doba, gde će se u
borbi za opstanak, naći i na globalnom nivou, sve najvažnije vrednosti našeg
dosadašnjeg poimanja života. Treba se boriti i ništa ne treba zaboraviti. Treba
oprostiti i treba se pomiriti. Ono što se dogodilo, ukoliko je loše, nestaće
samo po sebi, ukoliko se sami “preumimo”,
pokajemo. Treba oprostiti i treba
se pomiriti. Treba učiniti još puno sa onim što je ostalo.
Коментари