NISAM BIO TU: "Najpijaniji Vozač Na Svetu" (Autobiografski Roman u Nastavcima 36) Autobiografija | Autobiography | Autobiographie - 1991 godina

 

"Najpijaniji Vozač Na Svetu"

 

  Februar,mart 91-a...jaka zima, štipa za nos i pecka obraze. Skakutao sam na autobuskoj stanici i čekao Igija i Grofa da se pojave. Gledao sam i pristiže li autobus iz kojeg je trebalo da izađe moja prijateljica Aleksandra.  Imao sam malu limenu "pljosku" i votku u njoj. Pijuckao sam pomalo i trljao ruke koje se nisu dale zagrejati u pamučnim rukavicama. Iza stanice na stepeništu je sedeo, podlaktivši glavu na ruku, čovek koji me je netremice posmatrao. Pogledah ga nezainteresovano i uzeh još gutljaj votke. Maleni, zdepast čovek sa stepeništa, zakrvavljenih očiju, crvenog nosa i obraza, osećajući se na težak zadah alkohola, obučen najobičnije, u farmericama, sa sivom jaknom, na kojima primetih tragove blata, se bukvalno stvorio pored mene.

  - Može guc...bratac...bem' ti paradajz... evo sedim ovde na stanici i ne znam šta ću sada ... dole me zaustavili i rekli da ne mogu da vozim dalje dok se ne otreznim... jebem im sve po redu!

  - Evo guc'... - gledao sam u njega razmatrajući u koliko je teškom stanju. On uze guc'.

  - Ah...valja na ovu zimu... ja iz Valjeva vozim al' eto dole me najuriše... oca im poljubim.

Gledao sam da ne ulazim u razgovor sa njim ali on se nije pomerao od mene. Imao sam u đžepu ono što mu je bilo potrebno.

  - Ma bem' ti paradajz ajd još guc pa nek ide... -dadoh mu još malo.

  - Ti si veliki čovek i ovo ću kao dobro da ti pamtim a ja znam da pamtim... i dobro pamtim i zlo pamtim, nema... mora tako.

Nisam mogao da ćutim svo vreme pa ga upitah.

  - I kako ćete sad... do jutra ovako. Smrznućete se.

  - Neću da mrznem idem neku kafanu da potražim, ovde sam sišao posle prve stanice al' gluvo doba... nigde čoveka... nema ko da mi kaže gde da idem.

  - Ali ovde nije baš neko mesto za trežnjenje….

  - Moram ja i da jedem. I kaži gde da idem...jel' znaš? A gde si pa ti pošao?

  - Ja čekam neke ljude pa u grad. A ti možeš još jednu stanicu odavde... ima kioska sa hranom gde možeš i da sedneš.

  - I kažeš jednu stanicu na gore a'?

  - Da.

On pređe ulicu i stade da čeka autobus sa suprotne strane. Dok je meni prilazio autobus u kojem sam očekivao da bude Aleksandra. Ona se pojavi na vratima i izađe. Poljubi me u obraz. Aleksandra je bila senzitivna devojka, srdačna u biti i svakako na svoj osebeni način atraktivna. Volela je da se druži sa nama.

  - Gde su Igi i Grof?

  - Sad će.

  - Užasno je hladno...

  - Uh...hoćeš votku?

  - Može malo.

Videh kako nam se približavaju Igi i Grof.

  - Evo ih napokon. - reče Aleksandra, duvajući sebi u ruke, kako bi ih zagrejala.

Kako su igi i Grof, prišli tako postade malo veselije.

  - Šta je ladno' a penzosi. - Grof je na sebi imao zelenu vijetnamku i lagane uske crvene pantalone. Nemam pojma kako mu nije bilo hladno.

  - Ajde gde je taj autobus... ili ćemo taksi... šta kažete?

  - Ako ga nema za pet minuta taksi ali daj samo malo da sačekamo, do grada smo za 15min. bezveze da bacamo pare. - Igi je uvek dobro računao.

Ja ih ponudih votkom. Tada videh kako čovek sa kojim sam pričao prelazi ulicu i prilazi.

  - E, ovaj je pijan ko' letva... vidi ga sad. - rekoh gledajući u njega.

Čovek priđe direktno meni, stavi mi ruku na rame i obrati se ostalima.

  - Bem' ti paradajz ali ovaj dečko zlata vredi da mi nije reko' gde da odem smrzo’ bi se ovde... ajd’ daj još guc’ dok čekamo. - On me molećivo pogleda. Ja mu pružih pljosku.

  - Ko ti je bre ovaj ? - upita Grof sa izrazom gađenja na licu.

  - Paradajz...hahaha.. iskočio iz mraka... izgleda da su ga zaustavili ispod mosta i uzeli mu ključeve... vidiš kakav je.

  - Pa što ga ne odvedoše na trežnjenje, budale... šta će sada ovakav... da se smrzne negde. - Igi ga je razmatrao od glave do pete.

Paradajz upade sa neočekivanom reakcijom.

  - Nisu mi uzeli ključeve... bem' im paradajz... evo su ključevi!

On izvadi ključeve od automobila i pokaza ih.

  - Kako ti nisu uzeli ključeve čoveče...šta je tim ljudima? - Grof se primetno začudio.

  - Ništa mi nisu uzeli samo vozačku... rekli da dođem sutra i da ne diram auto... eto.

  - Svašta, stvarno budale... pa šta ćeš ti sada bre' ? - Igi mu se nekako upilji u lice.

  - Šta ću... sad ću da ti kažem, šta ću... ja idem dole po auto i idemo negde na piće... gde god 'oćete... može?

Paradajz je čekao odgovor.

  - Ajde idi po kola pa idemo. - Grofu je bilo do toga da se ovog nesrećnika što pre oslobodi, što mu se ne može zameriti.

  - Idem.

On zaista otrča od nas, izgleda da je bio blizu zaustavljen.

  - Meni ne pada na pamet da uđem u kola sa njim. - Aleksandra je bila skroz ozbiljna.

  - Sa kim... sa njim...on će ko zna gde da završi, sad će bus pa palimo. - Grof je uteši.

Bus nije dolazio, kasnio je, bio je to poslednji za grad i uvek je kasnio. Taksija isto, tako nigde. Pusto. Mi i mraz.

Najednom, videsmo "fiću" koji nam ide u susret. Uz neke bleskove i zaokret, "fića", se zaustavi ispred nas. Vrata se otvoriše i izađe Paradajz.

  - Šta sam reko' a ... bem' li vam paradajz...ajde upadajte idemo.

Nismo verovali očima.

  - Ne, ja ne mogu sa njim! Aleksandru je uhvatio razuman strah.

  - Ajde lepi... nemoj da zezaš, idemo pa ako se nešto glupira znamo šta ćemo. - Grof je bio ubedljiv, sa devojkama posebno. Aleksandra nekako pristade i mi krenusmo, da uđemo u kola.

  - Ne tako... on mora pored mene! On je moj najbolji prijatelj. - Paradajz ukaza na mene.

  - Dobro, dobro, to je najmanji problem. - procedi Igi, pogledavši ga iskosa.

Seli smo. Za volanom Paradajz. Ja pored njega, pozadi levo Grof, Aleksandra u sredini i desno Igi.

Odmah, po načinu na koji je krenuo da vozi, uvideli smo da vožnja neće biti baš prijatna. Dva puta sam mu vraćao volan, da bi se automobil vratio u svoju traku. Aleksandra je pozadi već počela paničiti. Histerična ali opravana reakcija sa njene strane.

  - Odmah mu reci da stane... Seb jel čuješ !!! Hoću momentalno da izađem. Momentalno!!!

  - Paradajz stani na ovoj stanici. - rekoh mu grubo.

  - Ne bre' idemo do centra ... jel' ste tako rekli.

  - Da idemo ali devojka hoće napolje... zaustavi kola.

Igi ga otpozadi uhvati za uvo.

  - Čuješ ti dobro ili ne? - Igi ga lepo uštinu.

Paradajz zaustavi kola i Aleksandra izađe napolje.

  - Nemoj da se ljutite, razumem ja vas ali morate i vi mene... ajde vidimo se na Akademiji ako preživite. - Ona se tu nasmeja sa grčom, još uvek pod uticajem stresa.

Mi nastavismo. Paradajz je vozio nenormalno. Malo, malo. pa sam mu ispravljao volan. U jednom trenutku. na usponu ka Banjici on potpuno pređe u drugu traku. U susret nam je išao automobil. Udarih ga po rukama, on ih skloni i ja vratih auto u traku kojoj pripada.

  - Nemoj ovo više da radiš jesi li čuo magarčino. - Grof nije izdržao. Paradajz kao da ga nije čuo. On je nastavio po starom u potpunoj hazarderskoj euforičnosti.

Na Banjici je već bila mala gužvica. Paradajz nije uspeo da ukoči na vreme i zakuca se u mercedesa ispred nas. Ne puno. ali je udario.

  - Šta sad da radim ... bem' ti paradajz šta da radim!!!???

  - Vozi!!! - Grunu mu grof na uvo.

Ovaj stvarno upali "fiću" , zaobiđe u drugoj traci čitavu kolonu ispred sebe i umesto na desno ka gradu on na semaforu preko crvenog svetla. okrete levo ponovo ka dubini Banjice.

  - Jel' smo pobegli... jel' nas juri neko?! - on je krivudao,  tamo-vamo,  vozio najbrže što je mogao.

  - Juri nas. - Igi je video kako nas mercedes prati i polako sustiže.

  - Ali čekaj malo, ovo je sivi mercedes?! - Igi je dao značaja ovom zaključku.

  - Pa šta? - upita ga Grof.

  - Čoveče mi smo udarili u crveni mercedes ne sivi. Vidi isti kao crveni onaj, "gastarbajterski", ali sivi bre' !?

  - Istina je, nismo udarili ovaj auto. - gledao sam pozadi..

  - To mu je prijatelj , sto posto... stići će nas, šta da radimo? - pitao sam mada mi je moram priznati bilo sve jedno. Mene je kao i ostale čitava situacija zabavljala. Grof izađe sa nemogućim predlogom.

  - Ovako. staćemo kod škole dole... ja ću da izađem i da mahnem ovom članskom kartom i da kažem da smo panduri u civilu a da ovoga sprovodimo.

  - Hahahaha ... jesi blesav čoveče pa ko će ti poverovati to? - nisam verovao šta je rekao.

Ipak rekosmo Paradajzu da stane kod Osnovne Škole. na Banjici. On je sada, sav preplašen stao i ostao da sedi u kolima. Mercedes nam je prišao. Iz njega izađe krupan čovek a unutra ostade da sedi najverovartnije njegova žena. Oko četrdesete i on i ona. Izađosmo i mi. Paradajz je ostao da sedi.

  - Pa šta se dešava ovo momci?! - upita čovek, nimalo prijatnim tonom.

Za ne poverovati ali Grof uze onu člansku kartu iz pozorišta, podiže je u vis i viknu.

  - Mirno, samo mirno ... olicija, specijalno odeljenje za narkotike.

On je prišao čoveku i nešto pričao sa njim.

  - Kumovi bre', on i crveni ova bitanga ovde ga udari, sad ćemo mi njega - doviknuo nam je sa najneverovatnijim izrazom lica. Grof, ne znam da li bi nešto postigao, ali svejedno, Paradajz izgubi strpljenje i viknu:

  - Dosta... bem' ti paradajz... nemamamo više vremena... ulazi u kola!!!

On zaista upali fiću. Igi i ja momentalno uletesmo u auto a Grof dotrča pa ulete i on. Fića je "poleteo".

Gledali smo iza sebe. Čovek je stajao na ulici posmatrajući nas kako odalazimo. I žena je izašla iz kola. I ona je nemo posmatrala. Ubrzo ih izgubismo iz vida. Govorili smo Paradajzu kuda da ide. Sasvim naopako. Sa Banjice se vratismo u Košutnjak, odatle Rakovačkim putem do Senajaka i tu se spustismo, ne u Kneza Miloša već sa mosta, zaobilazno uđosmo u Sarajevsku, a odatle na Zeleni Venac. Stali smo.

  - Bem ti' paradajz ... jel vidiš... stigosmo...

  - Jebo te paradajz i ko te napravi idiote bolesni!!! - Grof izlete iz kola , za njim Igi i ja.

Nesrećni čovečuljak i sam izađe posmatrajući nas kako se brzo udaljavamo od njega, tužan.

  - Pa gde ćete... gde ćete bre' pa jel' sam vas lepo dovezo' ... čekaj bre’ malo ... ma bem' vam paradajz čekaj bre’...

Njegov glas se izgubi u buci. 

       

Black and White Photography "Pogrešan Put" Sebastian Sava Gor,