Knjiga. Noć Slomljenih Strela / Trojica

 Rekao sam ženi:”Vidi koliki pauk na posteljini … sad’ ću da mu jebem mater! ” Žena me je pogledala, njene oči nisu skrivale očaj i duboku neizvesnost za budućnost bebe koju je ljuljala pored kreveta, u krevetcu. Lupio sam jako na mesto gde sam video pauka, vidim ga jasno i dan danas ali fleke od udarca i njega mrtvog nisam video ni tada, prosto, halucinacija je bila veoma jaka. Snažna alkoholna halucinacija, uvod u delirijum tremens. Zaspao sam, lako. Sledeći dan bio je već pri sumraku. Pokušao sam da se setim gde sam ostavio flašu votke. Imao sam nekoliko mesta za štek ali žena ih je pronalazila i po ko zna koji put praznila flaše u WC-šolju. Uvek je bacala sve, od kako je prestala da konzumira psiho-aktivne supstance. Nije mi bacala samo heroin. Najverovatnije nije mogla da predpostavi kako bih reagovao da je bacila H. Bolje da je bilo tako. 

Odmah sam otišao do prodavnice.  Vratio sam se kući sa već skoro ispijenom flašom votke, od sedam decilitara. Užasna je to količina alkohola koja je mene samo dovodila u redovno alkoholičarsko stanje. Popio sam to veče i par tableta za smirenje da bih obuzdao ludilo. Nekako sam shvatao tada, ali samo negde duboko podsvesno da neću moći još dugo tako da živim, za par godina se to ispostavilo kao tačno...

Bilo je vreme da odem do radnje i pokupim pazar. Posle toga da kupim za ženu i dete šta treba da popijem par čašica sa ortacima i odnesem namirnice kući. Žena je pratila Simpsonove. Gledao sam i ja. Ovog puta sam rešio da izađem. U to vreme sam izlazio sam, uvek sam se nadao da ću nekog sresti u gradu u nekom od klubova. Sada nije bilo tako. Vozikao sam se taksijem i obilazio Beograd, nigde nije bilo nikoga koga znam. Gde god sam ušao, pio sam još i još i gledao unaokolo da li neko duva, kako bih se priključio. Ništa od duvanja i prijatnog ćaskanja. U jednom od klubova gledao sam tupo u šankera ili šankericu i razmišljao šta je od klubova preostalo. Prekid. Klubski WC. Ogroman zvučnik. Opet šank. Neki momak. Neka devojka. Plafon. Pod. Usamljeno mračno mesto. Rupa u zidu gde je davno udario metak i meni prošao pored glave. Brz hod. Votka... Trebala mi je marihuana da razbistrim mozak. Potrošio sam toliko para koliko je nekome dovoljno da se prehrani za mesec dana. Noćni Klub “Dolar” , setio sam se, njega te noći nisam posetio. Zovem taksi i ispred kluba sam vrlo brzo. Veoma dobra atmosfera. U to vreme sam voleo da me po glavi lupa Goa trance i dobar Drum&Bass. Naleteo sam na pravu žurku. Skakao sam ludo, pio još ludje. Tada sam snimio ekipu koja izlazi… duvanje je servirano, krenuo sam za njima. Zapalili su čim su izašli iz kluba. Odmah sam pitao da se pridružim, znao sam neka lica i oni su znali mene. Nije bilo problema. Marihuana je bila jaka, veoma jaka. Vratio sam se u klub na prstima, mislio sam da ću poleteti. Znoj je probio majicu, probio je i pantalone. DJ je savršeno vezivao. Više nisam imao potrebu da pijem. Napokon. Nisam imao potrebu ni da pušim. Mislim da bi bilo savršeno veče u ”Dolaru” da se nije dogodila stvar koja me je potpuno izbacila iz ravnoteže, pravi nokaut. U maloj pauzi, kada sam se povukao sa glavnog svetla u polumrak, približio mi se mladić i pogledao me značajno. Uzvratio sam ”drskim” još značajnijim pogledom.

- Kako je u Žarkovu? -  lukavi osmeh mu zaigra na licu. Pogledao sam ga ludački. 

- Izvini… - rekoh preneraženo … znam li ja tebe momak… „ - ovog momka mislim da nisam nikada upoznao i uostalom posle ”afere” , malo je ljudi znalo da sam se i gde, preselio. Pomerio sam se od momka koji je svojim pitanjem rasplamsao u meni najgoru paranoju. Besan i dosta uplašen sam odlučio da napustim klub i dobru atmosferu. Upravo na izlazu naletoh na Mišu. Rekoh da moram da idem. 

”Murija je unutra brate… ne prija mi to nikako”

”Ma daj, čoveče, isrtipovao si se gadno, uvek je murija tu... Pa šta?..” - Miša, koji je uvek imao srdačan osmeh, nije mi poverovao. Nisam ga poslušao i nisam ostao. Izašao sam na ledenu ulicu. Mraz je ujedao. Izvadio sam mobilni telefon i pozvao taksi. Vratio sam telefon u džep. Taksi je brzo stigao. Lisičja faca mi je poželela dobro jutro. Odvratih kulturno sa zadnjeg sedišta i rekoh adresu. Otvorio sam ponovo oči negde na izlazu sa Banovog Brda. Pogledao sam u retrovizor i ukrstio pogled sa taksistom koji je bio spreman na sve. Sedeći u svom duvanskim dimom napušenom vozilu, čutao je i vozio. Napokon ugledah zgradu u koju sam se doselio par meseci ranije. Taksi je stao. Faca je rekla cifru, pogledao sam u taksimetar, cifra je bila OK. Uzeo sam novčanik i platio mu, ali tad osetih da pored novčanika nije mobilni telefon,  koji sam tu stavio kad sam pozvao vozilo. Paranoja i hladnoća koji su me dobro rastreznili dozvolili su mi da se jasno setim da sam u taksi ušao sa telefonom i novčanikom, ključevi od stana su mi i ovako uvek zakačeni za gajku od pantalona … to je uostalom sve što sam kod sebe posedovao…

- Izgleda da mi je ispao mobilni telefon, na sedište, dok sam dremao, mogu li da pogledam malo…

- Može momak, ali ga ja nisam video.“ - ova rečenica mi zazvoni u ušima.

- Čekaj malo, ja sam ipak na zadnjem sedištu a ti voziš, šta si imao da vidiš ili ne vidiš…” mislio sam brzo…

- Ja ne samo da ne mogu da ti platim… - rekoh, “…već ovo moram da prijavim kada se popnem u stan…“

- Oćeš da kažeš da sam ti ja ukro' mobilni?!!!” - faca je nakazno pobesnela.

- Da !” -  izađoh brzo iz taksija i zalupih vrata.

- Kome ti lupaš auto !!!

- Tebi mamicu ti jebem krvavu”, teško i jako gadno sam opsovao, što je taksistu podstaklo da pobesni. Pojurio sam brzo, uleteo u stan i odmah izašao na terasu. Taksista je gledao ka meni, nije se vraćao u auto.

- Pičketino glupa, jebem te u usta… mislio si da neću da vidim a'!? - urlao sam na njega.

- E, sad ćeš da vidiš koliko će da te košta taj mobilni! - Uzeo sam praznu flašu i pogodio taksisti haubu od automobila. Strašno je urlao, uzimao je nasumice kamenje i u besu, sve bezuspešno bacao ka meni. Kada se malo pribrao, ušao je u auto i uzeo radio stanicu u ruke.

- Sada češ da zažališ, što si … - Prekinuh ga u svom alkoholnom besu: 

- Šta je kurvo, ’si zvao ortake ... e' za tvoju informaciju ovde spava žena sa malim detetom a vrata ćete morati da razvalite... broj ti je već zapisan i evo zovem muriju... kako ti se to svidja... mamu ti jebem ... - Za nepunih desetak minuta stigoše još dva taksi vozila. Ja miliciju iz nekog ludog inata još nisam zvao i čekao sam na terasi da vidim šta će se dalje desiti nalivajući se votkom. Sada ih je bilo trojica! ”Lepo se vi organizujete!!!” - uzeo sam flaše sa terase, kojih je bilo podosta i bacao ih na njih.

-  Ajd’ pičko, sidji dole ako smeš !” - zaurla jedan od njih. Samo bi ludak uradio ono što sam ja tada uradio i smatram da sam dobro uradio, mada ne mogu da kažem da se stanje u kome sam se nalazio nije graničilo sa ludilom. Popio ostatak votke na eks i sišao do njih, na sneg, spreman za tuču. Osetio sam kako sam jednog od njih jako udario u glavu. Zatim sam osetio jak udarac u potiljak. Dalje nisam ništa osećao, ali oni su se dobro umorili na meni, šutirali su me desetak minuta i nestali. Ostao sam da ležim još toliko u veoma toplom, nežnom, snežnom blatu. Zatim sam se pridigao i kao da se ništa nije desilo, vratio u stan. 

Pogledao sam nežno ženu i krvavom rukom pomilovao bebu.