Noć Slomljenih Strela - "Konak" 06 / Zbirka Kratkih Priča, A book Of Short Stories, Un Livre D'histoires Courtes - kratka priča, - kratke priče, short stories, histoires courtes
KONAK
Pavle je trljao prljave
ruke pokušavajući da se zagreje. Danilo Bata Stojković je gledao u Pavla i kao
da ga imitira i sam držao ruke iznad upaljene vatre, koja je obasjavala naša
lica i davala im u mračnoj, oblačnoj zimskoj noći posebno tajanstven,
misteriozan sjaj.
”Šta trepćeš samo...” -
obrati se pomalo ljutito Pavle Vujisić, Danilu.
”Ti si trebao da nađeš
gde ćemo noćas… uh, prokletijo!” Pavle je bio sve ljući a povrh svega
ponestajalo mu je rakije.
”Ja sam još ranije
govorio da prenoćište ne može tek tako… neće više seljak svakoga ni da primi, a
još kada vidi tri siromaha…”. Danilo Bata Stojković sleže ramenima i pogleda u
stranu.
”Znam ja to fukaro… tebe
i kada vide sve im je jasno... lopov, eto, rođen kao lopov, na licu mu piše!”
”Ajd’ molim te, oćeš li
se ti smiriti, a i nećemo više da se vređamo, uostalom ti sutra traži konak ili
pošalji malog... a ja ću...”
”Ha, ha, ha… šta ćeš ti,
pa ti ne možeš sekiru ni da digneš a kamoli pet metara drva da pocepaš i da
složiš...”
Pavle se posle par
gutljaja malo ugrejao i razveselio.
”Ajd’ mali napravi ti
plan, ko će da radi a ko će konak da traži ? ” - Pavle me je pogledao onim razrokim
očima i mene podiđe jeza.
”Eh… pa mi smo već
uvežbani čika Pavle”, čekao sam na reakciju, jako sam poštovao Pavla iako sam
isto tako poštovao i Danila, i nadao sam se da će odgovoriti u duhu pomirenja.
”Dobar si ti mali, dobar,
nećemo da te menjamo.
A sad, idemo dalje da nađemo neku dobru dušu u ovoj vukojebini pa da odmorimo
malo”
Pođosmo i ubrzo izađosmo
na široko polje. Počeo je da duva jak vetar. Mi se savismo, zavismo u svoje
prnje i nastavismo dalje.
Nakon nekoliko stotina metara
Danilo radosno uzviknu: ”Eno kuće, i ambar imaju, izgleda da imamo sreće! ”
„Ajd’ i tvoju sreću da
vidimo... ti si kuću prvi video, mora da je po tvojoj meri, možda i madrac
dobijemo” - već veselijim glasom peckao je Pavle, Danila i sam se nadajući
dobrom konačištu.
Stigosmo. Videlo se da je
bogata seoska kuća. Okolo se prostiralo veliko imanje sa ambarom u kojem je
gorelo svetlo. Trem je bio osvetljen.
”Domaćine... o domaćine
!!! ” - razvika se Pavle.
”Ne čujem pse” - reče
Danilo pogledavši u Pavla, tražeći neki odgovor.
”Ti koji ćute, a kad uđeš
skaču, pa pravo za grkljan, baš takvog kao ti čekaju!” - Pavle je mudrovao,
mada mu ni samom nije bilo jasno zašto nigde nema ni žive duše.
Vetar je duvao sve jače,
praiskonski zvižduk je sa sobom nosio i neke odjeke smeha.
”Ja kao da nešto čuh” -
reče tiho Bata. Prebacivši šal preko usana i nosa, on samo gledaše levo, desno,
svojim krupnim okicama.
”Ma kakav smeh, smejale
vam se babe vaše oglodane …. Domaćine! Ooo, domaćine! ” Pavle uze sa zemlje jedan omanji kamen i baci
ga prema tremu.
”Razbudiću ja ove… možeš
ovako i crep da im skineš a oni se odvalili pa ko zaklani! ” Pavle je gubio
nerve.
”A da uzmemo motke, pa
polako ako naleti koja kerina da imamo sa čim da je ućutkamo?”… Batin predlog
se dopao Pavlu. Naoružasmo se jakim motkama i krenusmo ka kapiji.
”Ko će prvi ? ” - pogleda
upitno Danilo, Pavla.
”Ko pita, taj će” - Pavle
se naceri i podiže svoju motku držeći je čvrsto.
Danilo se obazrivo
približio kapiji i uhvatio se kvake. Bilo je otključano i mi polako, svako
gledajući oko sebe, krenusmo ka tremu.
Nije bilo psa čuvara i mi
se ubrzo nađosmo ispred ulaznih vrata.
Pavle zakuca poprilično
jako. Danilo Bata Stojković napravi korak unazad. Ja se osvrnuh, kao da iza
sebe ponovo čuh smeh gomile.
Vrata nije niko otvarao.
Nijedno svetlo se nije upalilo. Pavlu beše već dosta, i on se uhvati za kvaku.
Ništa, vrata su bila zaključana.
U trenutku kada se Pavle,
po izgledu lica, spremao da opsuje, ja primetih neobičnu pojavu.
”Pogledajte ambar” -
rekoh sa neobjašnjivim strahom.
Pavle i Danilo uputiše
poglede ka ambaru udaljenom možda stotinak metara.
Sa otvorenog prozora, na
vrhu, jasno se videlo da unutra tuče strob svetlo.
”Kakvo je ono svetlo? ” -
upita Danilo bojažljivo.
”To je strob, koristi se
u noćnim klubovima” - odgovorio sam, znatiželjano.
”Puškom da me po sred
čela… kakve sad ludorije?” - Pavle je bio ciničan, osećao je da se dalje neće
nastaviti kako je očekivao.
Danilo je samo treptao, mislim
da je samo svetlo bilo dovoljno da utiša njegove ne puno komplikovane misli.
”Ajde !!! ” - Pavle je
krupnim koracima ne ispuštajući motku krenuo ka ambaru.
Danilo i ja smo ga
pratili.
Kako smo se približavali
tako se smeh sve jasnije čuo.
Vetar je i dalje urlao
tražeći nebu bezuspešno da ga pusti da nestane.
”Smeju se veštca ti tvog,
jel’ vidiš koliko ih je... čini se dosta, da nije neka slava, a, Batice? ”
”Ne znam baš… danas je Prepodobni Pard Otšelnik, nikada nisam
čuo da ga neko slavi...” Bata nije bio neki vernik ali se zanimao za Žitija Svetih, tako da je znao podosta o
svemu tome.
”A ko ti je sad taj? ” -
osluškujući šta se dešava okolo, upita Pavla odsutno.
Danilo je pitanje shvatio
ozbiljno.
”Pa vidiš, on ti je u
mladosti bio, što bi rekli, rabadžija i zbog jednog nehotičnog greha povukao se
u pustinju na podvig. Živeo je u Palestini u VI veku. Eto...” - završi Danilo
malo postiđen pošto se Pavle sav upustio u osluškivanje, ali mu ovaj ipak uz
put odgovori:
”U Palestini kažeš…
rabadžija, da, da...ajde Batice idi uzmi one merdevine pa da se lepo popenjemo
i vidimo šta se ovde dešava”.
Danilo ode po merdevine i
ja priskočih da mu se nađem.
Polako smo krenuli ka
prozoru. Smeh se čuo jasnije, bilo je unutra izgleda više od dvadesetak duša.
Prvi je išao Pavle, pa Danilo i na kraju ja.
Pavle je nestao pod
zracima stroba, uspeo je da se provuče. Danilo isto tako.
Bio sam ja na redu.
Okrenuo sam se i pogledao nebo. Teški, mračni oblaci izgledali su kao da će u
njima sve nestati. Nisu slutili na dobro.
Dohvatih ivicu prozora i
neko me povuče za ruku. Bio je to Danilo.
”Šta se dešava? ” -
upitah brzo.
Danilo je bio bled kao
krpa, samo je stavio prst na usta dajući do znanja da ćutim.
Popeh se polako.
Sa platforme ambara gde
smo se popeli sve se jasno videlo.
Sva trojica smo osetili
jezu i haotičnu mentalnu oluju koja je projurila našim telima.
Opšta orgija. Najljuća
orgija. Orgija koja ispunjava sve stavke i sve žanrove i pod žanrove. Babe,
dede, konji, koze, psi, rakija, device, krv, žigosanje, bolesno urlanje i
grozničav histerični smeh, rakija, deca, uriniranje, tvrd izmet, device, maske,
pomoćne sprave, lanci, struja, bičevi, još rakije, mlade žene, devojke i
muškarci, sredovečne žene i muškarci, debeli, mršavi i oni atletske gradje. Svi
goli, raspojasani u strastvenoj opijenosti i alkoholnom pomračenju. Više od
pedeset ljudi, telo preko tela, vrište i guše se u bolesnom keženju,
ostrašćeni, ogoljeni i zauvek prokleti.
Strob je udarao jako, sve
je izgledalo kao scena iz samog pakla izvučena i postavljena samo za nas.
U jednom trenutku strob
stade i nasta mrkli mrak.
Ćutali smo, reč niko da
šapne. Očekivali smo još luđe ludilo.
Posle dva, tri minuta
najednom upali se veliki reflektor, snažno svetlo osvetljivalo je platformu nasuprot
nas.
Raširenih ruku, nasuprot
jedno drugome stajali su nepomično čovek i žena. Oboje su imali u rukama po
jedan veliki nož.
I tada se ambar ponovo
zaorio. Jednoglasno ovog puta svi su bolesno urlali:
“Smrt… smrt… smrt… smrt…
smrt !!!”
Žena je prva potegla nož
i zarila ga muškarcu ravno u stomak. On je ne padajući učinio isto i rasporio
njen stomak. Tada je žena digla ruku visoko i zarila muškarcu nož u grudi.
Muškarac nije dizao ruku ali je iz lakta odmah uzvratio i pogodio ženu isto
tako u grudi. Oboje su pali na kolena u isto vreme. Gledali su jedno drugo par
sekundi, kada se ambarom ponovo zaorilo:
“ Smrt… smrt… smrt… smrt…
smrt !!!”
Ovog puta muškarac je
potegao prvi. Snažnim zamahom rasporio je arteriju i vrat žene. Pala je
pokošeno među nenormalnu rulju, koja se nije zaustavljala:
“ Smrt… smrt… smrt… smrt…
smrt !!!”
Muškarac je pogledao ka
nama, od svetlosti reflektora jasno je da nije mogao da nas vidi ali bilo je
dovoljno da smo mi videli strašni ropac na njegovom licu.
Podigao je ruku i sa još
dosta snage posekao svoju arteriju na vratu. Krv je šiknula i rulja je
zavrištala.
Muškarac je pao blizu
posečene žene. Gomila ljudi je na njih skočila kidajući zubima delove njihovih
još vrelih tela.
Trgao sam se kao iz
najgoreg sna i pogledao oko sebe. Pored mene nisu bili ni Pavle Vujsić niti
Danilo Bata Stojković. Uplašio sam se panično i krenuo da se povlačim nazad ka
prozoru.
Dohvatio sam merdevine i
maltene što nisam skočio sa njih da što brže pobegnem.
Trčao sam dugo.
Najedanput sam utonuo u potpuni mrak.
Kada sam otvorio oči prvo
što sam ugledao je puž koji je pokušavao da predje preko nezgodnog kamena.
Dan je. Nije bilo toliko
hladno kao sinoć.
Podigoh se nekako i
ugledah ispred sebe puteljak.
Za sat vremena hoda izbio
sam na asfaltirani put. Još petnaestak minuta mi je tebalo da bih ispred sebe
ugledao kafanu. Obradovah se i maltene utrčah unutra.
“ Duplu !! “ , rekoh sa
vrata i sedoh za sto.
Konobar je došao brzo i
doneo mi je duplu rakiju. Popih je naiskap.
Tada čuh dobro poznat
glas:
“ Tako, tako… neko je
potpuno poludeo, najverovatnije više njih ko zna, pobili su sve živo, u ambaru ni mačka odande
nije zbrisala ! “ - Pavle je ispijao rakiju i čoveku mojih godina se unosio u
lice dok mu je govorio.
Pored njih dvojice sedeo
je i Danilo Bata Stojković, kao u najboljim danima, svež, obrijan u odelu. I on
se vrteći glavom obrati mladom čoveku:
“ Znaš… kada nekoga ‘oće,
onda ‘oće i nema puno toga tu da se priča, mi smo svi eto malo potrešeni ali
život je to... i smrt... dabome...“
Zabezeknut spustih glavu.
Na stolu ispred mene dnevne novine. Pogledah naslovnicu, videh veliki naslov :
“ MASAKR U SELU BLIZU KRAGUJEVCA,
UBIJENO PREKO PEDESETORO LJUDI, MEĐU NJIMA DECA I STARCI ”
Uhvatila me je
vrtoglavica i pripala muka. Podigoh se nekako i potražih WC.
Kada sam se našao ispred
ogledala zgranuo sam se, skamenjen, umesto svog u ogledalu video sam lice
mladića koji je sedeo za stolom sa Batom i Pavlom.
Zaurlao sam nadljudski,
razbio ogledalo i shvatio suštinu masovne halucinacije i prevare, laži i
taštine.
Svedočio sam prošlosti,
momentu u kom sam postojao i budućnosti . Osećao sam snažno svoju čovečnost. Znao
sam da ću od sada pa do kraja svog veka nadzirati sebe u svakom času.
Tada sam izgubio
sopstvenu senku. Put koji me je čekao je nežno pevao.
Коментари