Човек је ушао у велики ресторан, брзе хране. Ресторан је радио 24 сата.
Човек седе и наручи хамбургер, пофрит и кока-колу.
Био је то понедељак.
На пола.оброка човека притера велика нужда на пола оброка и он оде до wц-а.
Све је уредно завршио и када се вратио за сто појео је осталу храну.
За то време пуно људи је ушло и изашло из ресторана.
Ћовек је погледао свој паметни телефон.
„Већ уторак.“ – помисли човек и оде до шанка да узме себи еспрессо.
Пио је полако своју кафицу, гледајући кроз прозор.
Када је попио кафицу и спремио се да крене, осванула је среда.
Човек оде до шанка да узме сладолед, који је хтео да понесе напоље.
Ред је био застрашујучи., толики ред да је човек дочекао да узме сладолед у четвртак поподне.
Са сладоледом је изашао напоље али се одмах на улазу сударио са женом и убрљао је сладоледом.
Жена га је најгрђе псовала док се он извињавао. Дошао је и чувар и замолио је човека да изађе на улицу.
У свађи су прошли и петак и субота, човек то није знао.
Када је изашао он прмети да нема пуно људи и возила.
„Да није недеља?“, помисли човек и сав узрујан због „малопређашње“ ситуације он погледа поново свој паметни телефон, тј. мини компјутер ако ћемо да се у потпуности разумемо.
Он се замишљен, не размишљајући ни о чему, већ тако празно замишљен крену ка своме стану.
На путу наиђе на једног декицу.
-Добар дан, да ли можда знате... – хтео је да пита да ли још ради пијаца, декица је ишао из тог смера али овај га прекину и брзо му одговори:
-Немам времена синко...журим... – декица заиста мало убрзанијим ходом оде својим путем.
No time
A man entered a large fast-food restaurant. The restaurant was open 24 hours.
The man sits down and orders a hamburger, fries, and a Coke.
It was Monday.
Halfway through the meal, a man has a great urge to urinate halfway through the meal and he goes to the toilet.
He returned, the meal neatly finished.
During that time, many people entered and left the restaurant.
The man looked at his smartphone.
"It's already Tuesday," the man thought and went to the bar to get himself an espresso.
He drank his coffee slowly, looking out the window.
When he drank his coffee and got ready to go, Wednesday dawned.
The man went to the bar to get an ice cream, which he wanted to take outside.
The queue was terrifying. Such a line that a man waited to get an ice cream on Thursday afternoon.
He went outside with the ice cream, but immediately at the entrance he collided with the woman and messed up the ice cream.
The woman cursed him the worst while he was apologizing. The guard also came and asked the man to go out into the street.
Both Friday and Saturday were spent in an argument, the man did not know that.
When he got out, he noticed that there were not many people and vehicles.
"Isn't it Sunday?", the man thought, and all upset about the situation "a while ago" he looked at his smartphone again, that is. mini computer if we are going to understand each other completely.
He thoughtfully, not thinking about anything, but so empty in his thoughts, headed towards his apartment.
On the way, he came across a blanket.
- Good afternoon, do you perhaps know... - he wanted to ask if the market is still open, the boy was walking from that direction, but he was interrupted and quickly answered:
- I don't have time, son...I'm in a hurry... - the blanket really went on its way with a slightly faster walk.
****
France:
Pas le temps
Un homme est entré dans un grand fast-food. Le restaurant était ouvert 24h/24.
L'homme s'assoit et commande un hamburger, des frites et un coca.
C'était lundi.
Au milieu du repas, l'homme a eu une forte envie d'uriner au milieu du repas et il est allé aux toilettes.
Il a tout fini proprement et quand il est revenu à table, il a mangé le reste de la nourriture.
Pendant ce temps, de nombreuses personnes entraient et sortaient du restaurant.
L'homme regarda son smartphone.
"C'est déjà mardi", pensa l'homme et il alla au bar se chercher un expresso.
Il but lentement son café en regardant par la fenêtre.
Quand il a bu son café et s'est préparé à partir, mercredi s'est levé.
L'homme est allé au bar chercher une glace, qu'il voulait emporter à l'extérieur.
La file d'attente était terrifiante, si longue qu'un homme a attendu pour avoir une glace un jeudi après-midi.
Il est sorti avec la glace, mais immédiatement à l'entrée, il est entré en collision avec la femme et a gâché la glace.
La femme l'a maudit le pire pendant qu'il s'excusait. Le garde est également venu et a demandé à l'homme de sortir dans la rue.
Le vendredi et le samedi ont été passés dans une dispute, l'homme ne le savait pas.
Lorsqu'il est sorti, il a remarqué qu'il n'y avait pas beaucoup de monde et de véhicules.
"C'est pas dimanche ?", pensa l'homme, tout bouleversé par la situation "juste avant" qu'il regarde à nouveau son smartphone, c'est-à-dire mini-ordinateur si nous voulons nous comprendre complètement.
Il pensivement, ne pensant à rien, mais si vide dans ses pensées, se dirigea vers son appartement.
En chemin, il tomba sur une couverture.
- Bonjour, savez-vous peut-être... - il voulait demander si le marché est toujours ouvert, le garçon marchait dans cette direction, mais il a été interrompu et a rapidement répondu :
- Je n'ai pas le temps, fiston... je suis pressé... - la couverture a vraiment continué son chemin avec une marche un peu plus rapide.
Г.Р или Р.Г, како је Вама лакше, је страшно журио тог дана. Дакле Р.Г (мени је овако лакше) је тог био дана страшно нервозан, малтене je излетео из куће.
Већ по ко зна који пут је тог месеца журио да не закасни на посао. Излазио је из стана јако журећи, тако да је јако залупио вратима, да му квака од улазних врата остаде у руци. Тада је схаватио шта је урадио. Брзо је, али опет не размишљајући, ставио кваку у џеп, да би пожурио низ степенице, погледавши на сат и схватајући да ће морати да потрчи да би стигао на аутобус.
У аутобус је ушао мирно и стао поред добродржеће госпође, која га је незаинтересовано погледала. Аутобус је брзо ишао. Г.Р. (сада ми овако више свиђа) је схватио да више нема разлога за узрујаност, стићи ће на посао, он се код те помисли потпуно умири уживајући у вожњи.
Испред аутобуса излете мотор и возач аутобуса нагло закочи. Неки људи се ухватише за шипке али неки и падаше. Ови што су седели су сви добро прошли, осим што се једна беба гласно расплакала. Било је и пар врисака али се све брзо смирило. Аутобус није ударио у мотор.
За тих неколико секунди Р.Г. је изгубио равнотежу, да се притом, на "пар секунди“, залепио на добродржећу жену. Жена га погледа разрогачених очију, одгурну га од себе и одалами му шамар.
-Манијак!
-Шта је бре било, пао сам па шта!
-Знаш ти шта!
У том тренутку Р.Г. се сетио кваке која му је остала у џепу, све му је било јасно.
Жена је тако побеснела, поцрвенела и пукла би, али Г.Р. се маши за џеп и како би се оправдао, он брзо извади кваку из џепа и некако је победоносно диже у ваздух да је сви виде.
- Квака, квака...ја се извињавам али ово је обична квака...- кисело се насмеја Г.Р., и помери се од дебеле жене, одшетајући до шипке код прозора.
Сви су видели кваку и негативни набој се умирио. Госпођа је ућутала, схватила је да није било намерно.
Г. Р. је љутит изашао из аутобуса. Наставио је брзим ходом до свог посла и брзо стигао, али опет и ту, на самом улазу зграде, на њеним вртаима, које су детектовале метал, њега препаде иритантан и пиштави звук аларма.
Р.Г. се одмах досети шта је и извади кваку из џепа. У сусрет му је ишао проседи чувар, полицајац у пензији, З.Ј.
- Шта ће ти та квака? – упита га З.Ј.
- Ма пусти бре’, цело јутро ко’... ма све глупаве...ето квака ми остала од врата...ајд’ журим... – Г.Р. се намрштио.
Г.Р. је више ни не размишљајући вратио кваку у џеп.
У својој канцеларији он скину лагани џеперчић, заврну рукаве од кошуље и упути се ка тоалету да опере руке.
Квака је остала у џепу, адаптирала се и Р.Г. је више „није ни осећао“, да му се налази у дубоком и пространом џепу, његових лаганих, летњих панталона.
У тренутку када је Р.Г. завршавао у тоалет уђе његов млади шеф.
-Добар дан. – јасно се изразио шеф.
-Добар дан. – Г.Р. се нашао затечен.
-Па мили господине Г. шта је то са вашим шлицем и са овиме... хм... у панталонама? - млади шеф је „развалио“ осмех од увета до увета.
-Ма ја каснио и журио...
-Ма знам, није лако – прекиде га шеф... – него да ми „прогледамо кроз прсте та кашњења а да се мало овде забавимо...видим и да сте и ви у „фазону“...
Г.Р. је имао поглед сасвим изгубљеног човека, „буљио“ је и „пиљио“, гледајући у свог шефа и све му се учини као да се око њега не одиграва „права реалност“, већ некаква „агонична стварност“, како му тада паде на памет...да, „агонична стварност“... потврди он у себи и без речи, ни не погледавши шефа, изађе из тоалета, оде до канцеларије, погледа око себе, изађе из канцеларије и напокон изађе и са посла тј. из зграде у којој је био запослен.
DOOR HANDLE
G.R or R.G, whichever is easier for you, was in a terrible hurry that day.
So R.G (it's easier for me this way) was terribly nervous that day, he immediately ran out of the house. For the umpteenth time that month, he was in a hurry to avoid being late for work. He was leaving the apartment in a great hurry, so that he slammed the door so hard that the handle of the front door remained in his hand. Then he realized what he had done. Quickly, but again without thinking, he pocketed the doorknob to hurry down the stairs, glancing at his watch and realizing he would have to run to catch the bus.
He entered the bus calmly and stood next to a well-behaved lady, who looked at him disinterestedly. The bus was going fast. G.R. (now I like it better this way) realized that there is no reason to be upset anymore, he will get to work, he completely calms down at that thought, enjoying the ride.
A motorcycle jumps out in front of the bus and the bus driver suddenly brakes. Some people grabbed the bars, but some fell. Those who sat all did well, except for one baby who cried loudly. There were a few screams, but everything calmed down quickly. The bus did not hit the engine.
In those few seconds, R.G. lost his balance, and in the process, for "a few seconds", stuck to the well-behaved woman. The woman looked at him with wide eyes, pushed him away and slapped him.
- Maniac!
- What the hell, I fell, so what!
- You know what!
At that moment R.G. remembered the doorknob that remained in his pocket, everything was clear to him.
The woman was so furious, red, and about to burst, but G.R. quickly takes the doorknob out of his pocket and somewhat triumphantly raises it in the air for all to see.
- Doorknob, doorknob...I apologize, but this is an ordinary doorknob...- G.R. laughed sourly, and moved away from the fat woman, walking to the window.
Everyone saw the doorknob and the negative charge subsided. The lady fell silent, she understood that it was not intentional.
Mr. R. got off the bus angrily. He continued walking quickly to his work and arrived quickly, but again there, at the very entrance of the building, on its metal-detecting gates, he was startled by the irritating and shrill sound of the alarm.
R. G. immediately guessed what it was and took the doorknob out of his pocket. A gray-haired guard, a retired policeman, Z.J., was going to meet him.
- What do you need that doorknob for? - asked Z.J.
- Come on bro, the whole morning... all the fools... there's a doorknob left on my door... I'm in a hurry... - G.R. frowned.
- Come on, come on... - with a dull sneer, Z.J saw off G.R.
G.R. without even thinking, he put the doorknob back in his pocket.
In his office, he took off his light pocket square, rolled up his shirt sleeves and headed to the bathroom to wash his hands.
The handle remained in the pocket, R.G. also adapted. he "didn't even feel" anymore, that it was in the deep and spacious pocket of his light, summer pants.
At the moment when R.G. was finishing up in the toilet, his young boss entered.
-Good day. - the boss expressed himself clearly.
-Good day. - G.R. he found himself taken aback.
- Well, dear Mr. G. what's with your shirt and these... um... pants? - the young boss "broke" a smile.
- I was late and in a hurry...
- I know, it's not easy - the boss interrupted him... - but let's "see through the delays and have a little fun here... I can see that you are also in a good mood...
G.R. had the look of a completely lost man, he "stared" and "searched", looking at his boss and everything seemed to him as if the "real reality" was not playing out around him, but some kind of "agonistic reality", as it occurred to him at the time ...yes, "agonistic reality"... he confirmed to himself and without saying a word, without even looking at his boss, he left the toilet, went to the office, looked around, left the office and finally left work, i.e. from the building where he was employed.
POIGNÉE DE PORTE
G.R ou R.G, selon ce qui est le plus facile pour vous, était terriblement pressé ce jour-là. Donc R.G (c'est plus facile pour moi comme ça) était terriblement nerveux ce jour-là, il a immédiatement couru hors de la maison. Pour la énième fois ce mois-là, il était pressé d'éviter d'être en retard au travail. Il quittait l'appartement en toute hâte, si bien qu'il a claqué la porte si fort que la poignée de la porte d'entrée est restée dans sa main. Puis il réalisa ce qu'il avait fait. Rapidement, mais encore une fois sans réfléchir, il empocha la poignée de porte pour dévaler les escaliers, jetant un coup d'œil à sa montre et réalisant qu'il devrait courir pour attraper le bus.
Il est entré calmement dans le bus et s'est tenu à côté d'une dame bien élevée, qui l'a regardé d'un air désintéressé. Le bus roulait vite. G.R. (maintenant je l'aime mieux ainsi) a réalisé qu'il n'y avait plus de raison d'être contrarié, il va se mettre au travail, il se calme complètement à cette pensée, profitant du trajet.
Une moto saute devant le bus et le chauffeur du bus freine soudainement.
Certaines personnes ont attrapé les barreaux, mais d'autres sont tombées. Ceux qui étaient assis se sont tous bien comportés, à l'exception d'un bébé qui a pleuré bruyamment. Il y eut quelques cris, mais tout se calma rapidement. Le bus n'a pas heurté le moteur.
Dans ces quelques secondes, R.G. a perdu l'équilibre et, ce faisant, pendant "quelques secondes", il s'est collé à la femme sage qui l'a regardé avec de grands yeux, l'a repoussé et l'a giflé.
- Maniaque!
- Que diable, je suis tombé, et alors !
- Vous savez quoi!
A ce moment R.G. il se souvenait de la poignée de porte restée dans sa poche, tout était clair pour lui.
La femme était si furieuse, rouge et sur le point d'éclater, mais G.R. il sort rapidement la poignée de porte de sa poche et la lève quelque peu triomphalement dans les airs pour que tout le monde puisse la voir.
- Poignée de porte, poignée de porte...Je m'excuse, mais c'est une poignée de porte ordinaire...- G.R. rit aigrement et s'éloigna de la grosse femme, marchant vers la fenêtre.
Tout le monde a vu la poignée de porte et la charge négative s'est calmée. La dame se tut, elle comprit que ce n'était pas intentionnel.
M. R est descendu du bus en colère. Il continua à marcher rapidement vers son travail et arriva rapidement, mais là encore, à l'entrée même du bâtiment, sur ses grilles de détection de métaux, il fut surpris par le son irritant et strident de l'alarme.
R. G. a immédiatement deviné ce que c'était et a sorti la poignée de sa poche. Un garde aux cheveux gris, un policier à la retraite, Z.J., allait à sa rencontre.
- Pourquoi avez-vous besoin de cette poignée de porte ? - a demandé à Z.J.
- Allez frère, toute la matinée... tous les imbéciles... il reste une poignée à ma porte... je suis pressé... - G.R. il fronça les sourcils.
- Allez, allez... - avec un ricanement sourd, Z.J a vu G.R.
G.R. sans même réfléchir, il remit la poignée de porte dans sa poche.
Dans son bureau, il enleva sa pochette légère, retroussa les manches de sa chemise et se dirigea vers la salle de bain pour se laver les mains.
La poignée est restée dans la poche, R.G. s'est également adaptée. il "ne sentait même plus" que c'était dans la poche profonde et spacieuse de son léger pantalon d'été.
Au moment où R.G. finissait aux toilettes, son jeune patron entra.
-Bonne journée. - le patron s'est exprimé clairement.
-Bonne journée. -G.R. il se trouva interloqué.
- Eh bien, cher Monsieur G. qu'est-ce qu'il y a avec ta chemise et ce... euh... pantalon ? - le jeune patron a "cassé" un sourire.
- J'étais en retard et pressé...
- Je sais, ce n'est pas facile - l'interrompit le patron... - mais "surveillons les retards et amusons-nous un peu ici... Je vois que vous êtes aussi de bonne humeur...
G.R. avait l'air d'un homme complètement perdu, il "regardait" et "cherchait", regardant son patron et tout lui semblait comme si la "vraie réalité" ne se jouait pas autour de lui, mais une sorte de "réalité agonistique", comme cela lui est venu à l'esprit à l'époque...oui, "réalité agonistique"... il se confirma et sans dire un mot, sans même regarder son patron, il quitta les toilettes, alla au bureau, regarda autour de lui, quitté le bureau et finalement quitté le travail, c'est-à-dire de l'immeuble où il travaillait.
Svečano je otvoren Sanatorijum.
U divnom kraju među planinama i šumama, u nekom zabačenom u selu. Postalo je potrebno, to morate razumeti, ako se pitate zašto u zabačenom selu, da i tamo je potrebno i u najzabačenijem selu.
U posetu Sanatorijumu,
prvi je došao čovek koji je rekao da je Konkord. Konkord se žalio na to da više
ne može da leti.
Drugi je došao i otišao zato što je mislio da je šesti.
Treći je došao, toliko se smejao, vrištao je od smeha, sve je mirno prihvatio i legao.Zamolili su ga da se smeje tiše, on se kulturno
izvinio i nastavio da se tiho kikoće.
Četvrti ništa nije znao, nije znao kako
se zove, nije znao koja je godina i rekao je da njegovi prsti mogu da puštaju
muziku. On je prihvaćen sa aplauzom i dobio je sladoled. Peti čovek se pojavio
na Crni Petak. Došao je obučen u crno i čim je ušao u prostorije sanatorijuma
on je pao u nesvest. Tako dalje redom po brojevima i karakterima, pristizali su
ljudi. U jednom trenutku Sanatorijum je bio popunjen...
Ovaj seoski
senatorijum je dobro organizovan. Ima
dva sprata i kreveta za 30 ludaka.
Oko senatorijuma je šuma
u kojoj živi dobri šumski duh. Preko puta je planina gde živi jednooki džin.
Lep i veseo predeo, koji
počeo da razvija i svoje turističke potencijale...
SANATORIUM
The Sanatorium was officially opened. In a wonderful area among mountains and forests, in a remote village. It became necessary, you have to understand that if you are wondering why in a remote village, the answer is: yes, it became necessary there too.
Another came and went because he thought he was the sixth.
The third came, he accepted everything and laughed so much, he screamed with laughter, he accepted everything calmly and lay down. They asked him to laugh more quietly, he politely apologized and continued to giggle softly.
The fourth one didn't know anything, he didn't know his name, he didn't know what year he was and said that his fingers could play music. He was received with applause and was given an ice cream.
The fifth man appeared on Black Friday. He came dressed in black and as soon as he entered the sanatorium premises he fell unconscious.
So in order of numbers and characters, people came.
At one point, the Sanatorium was filled...
This village sanatorium is well organized. It has two floors and beds for 30 lunatics.
Around the sanatorium is a forest where a good forest spirit lives. Across the road is a mountain where a one-eyed giant lives.
A beautiful and cheerful area, which has begun to develop its tourist potential as well...
****
SANATORIUM
Le Sanatorium a été officiellement inauguré. Dans une région magnifique entre montagnes et forêts, dans un village isolé. C'est devenu nécessaire, il faut comprendre que, si on se demande pourquoi dans un village reculé, la réponse est : là aussi c'est devenu nécessaire.
Le premier à visiter le Sanatorium était un homme qui a dit qu'il était Concord. Concorde se plaignait de ne plus pouvoir voler.
Un autre allait et venait parce qu'il pensait qu'il était le sixième.
Le troisième est venu, il a tellement ri, il a crié de rire, il a tout accepté calmement et s'est allongé. Ils lui ont demandé de rire plus doucement, il s'est poliment excusé et a continué à rire doucement.
Le quatrième ne savait rien, il ne savait pas son nom, il ne savait pas quelle année il était et il a dit que ses doigts pouvaient jouer de la musique. Il a été accueilli par des applaudissements et s'est vu offrir une glace.
Le cinquième homme est apparu lors du Black Friday. Il est venu vêtu de noir et dès qu'il est entré dans les locaux du sanatorium il est tombé inconscient.
Ainsi de suite dans l'ordre des nombres et des caractères, les gens sont venus.
À un moment donné, le Sanatorium était plein... de lits avec 30 fous.
Près du Senatorium se trouve une forêt où vit un bon esprit forestier. De l'autre côté de la route se trouve une montagne où vit un géant borgne.
Une région belle et gaie, qui a commencé à développer son potentiel touristique...
Mister anonimus, stanovnik velegrada, ponovo medju nama – kratke priče”Noć slomljenih strela” Sebastijana Sava Gor-a
Anarhizam se danas modernizovao a urbani buntovnik konformizovao. Svetska revolucija nije uspela, ostalo nam je da sami vodimo svoje bitke a ostao nam je i andergaund (underground). Pred nama je jedan andergraund opredeljen mlađi beogradski pesnik, rok muzičar i pisac, Sebastijan Sava Gor, koji nam u ovoj svojoj seriji kratkih priča pripoveda o urbanizovanim ambijentima Megalopolisa III, megalopolisa nužnosti, za razliku od futurističko-tehnicističkog Megalopolisa I, megalopolisa želje – Metropolisa, Frica Langa (Fritz Lang, 1890-1976), nikad ne ostvarenog, i Megalopolisa II - tepih-urbanizacije iz šezdesetih godina prošlog veka koja je obećavala “posao i stan za svakog”, ali neuspešno, što se kasnije uspostavilo i kao utopija. Andergraund je ovde važan kao jedini nastavak ideja o Svetskoj /modernoj/ revoluciji, nastalih na zdravoj osnovi Spenserovog konzervativnog anarhizma (Herbert Spencer 1820 –1903)sa krilaticom: “The Man versus the State / Čovek protiv države/”, a koji se takođe nikad nije realizovao kao “naivan”. Dok su se u medjuvremenu pojavile ideje o globalizaciji sveta i društvu bez države, ovaj umetnički pravac, mada naizgled globalistički, zapravo je jedini ostao anarho-podrivački i ima za krajnji cilj da podrije sve društvene sisteme, aparature i establišmente, bilo koje vrste, pošto ih smatra za prodate i pokvarene..."
***
Recension for the book - Sebastian Sava Gor: “The Night of broken arrows”, Belgrade, 2014, short stories about the urban man. The novel analyzes urban man today, and finds, that this novel, it is quite different from the urban man of Megalopolis I / Metropolis of Fritz Lang - a megalopolis of wishes/, and the urban man of Megalopolis II / massive felt-urbanization from 1960 - urbanization of disappointment/. The conclusion is that today we have Megwith cult of fun and games/ and that writer fights against that... fight for more nature and more "natural life"/ in yourself, everyday life, love.../
„...da je na Zemlji sve racionalno, ništa se ne bi ni događalo...“
- Fjodor Mihajlovič Dostojevski
Objektivna neracionalizacija je postala opšta pojava i u tom smislu egzistencija je ugrožena.
Tražeći, kao hodajući kroz mrak, autor uspeva da iracionalno, nadrealno, podsvesno, lično i kolektivno nesvesno, osvetli i da kroz sopstvenu prizmu, realizuje specifičnu i novu lingvističku formu, nov, literarni stil, kojim nam. predstavlja zbirku poezije, tako otvoreno slikovitu, bez poređenja, koketiranja, sa bilo kakvim
autoritetima, koja postavlja jako bitna pitanja, prvenstveno pitanja koja se tiču naše zajedničke egzistencje.
Na veoma jedinstven i snažno poetičan način, Sebastian Sava Gor uspeva da pretvari nadrealno u egzizstencijalno.
Моја омиљена бајка је бајка о томе како је настала биљка Кока. То је из комплета бајки југозападног дела Америке, бајке Маја, Астека, Инка... " Врач се попео на брдо где га је позвао његов бог. Његов бог му рече : - Долази човек бео у лицу као смрт! Са собом доноси смрт! Човек смрт има Бога Живот и тај Бог је већи од мене. У патњи твог народа ја ти дајем ову биљку. Она ће твом народу муке олакшати и снагу дати док ће бели човек смрти од ње оболети...
Ово је моја, свакако пуно скраћена верзија али то је једноставно то ако изоставимо лепе описе и карарактере...
The Fairy Tale About Coca
My favorite fairy tale is the one about how the Coca plant came to be. It is from the set of fairy tales of the southwestern part of America, the fairy tales of the Mayans, the Aztecs, and the Incas... " The witch doctor went up to the hill where his god called him. His god said to him: - A man is coming with a white face like death! He brings death with him! The man of death has a God of Life and that God is greater than I. In the suffering of your people, I give you this plant. It will ease your people's suffering and give them strength while the white man of death will get sick from it...
This is my, certainly much-shortened version, but that's simply it, if we leave out the nice descriptions and characters, that would be it...
________
Le conte de fée sur Coca
Mon conte de fées préféré est le conte de fées sur l'origine de la plante de coca. C'est de l'ensemble des contes de fées de la partie sud-ouest de l'Amérique, les contes de fées des Mayas, des Aztèques, des Incas... " Le sorcier monta sur la colline où son dieu l'appelait. Son dieu lui dit : - Un homme vient avec un visage blanc comme la mort ! Il apporte la mort avec lui ! L'homme de la mort a un Dieu de Vie et ce Dieu est plus grand que moi. Dans la souffrance de ton peuple je te donne cette plante. soulagez la souffrance de votre peuple et donnez-lui de la force pendant que l'homme blanc de la mort en tombera malade...
C'est ma version, certainement beaucoup plus courte, mais c'est simplement ça, si on laisse de côté les belles descriptions et les personnages, ce serait tout...
__________
El cuento de hadas sobre Coca
Mi cuento de hadas favorito es el cuento de hadas sobre cómo surgió la planta de coca. Es del conjunto de cuentos de hadas de la parte suroeste de América, los cuentos de hadas de los mayas, los aztecas, los incas..." El brujo subió al cerro donde su dios lo llamó. Su dios le dijo : - ¡Viene un hombre con la cara blanca como la muerte! ¡Él trae consigo la muerte! El hombre de la muerte tiene un Dios de Vida y ese Dios es más grande que Yo. En el sufrimiento de tu pueblo te doy esta planta. alivia el sufrimiento de tu pueblo y dale fuerza mientras el hombre blanco de la muerte enfermará por ello...
Esta es mi versión, ciertamente muy abreviada, pero eso es simplemente todo, si dejamos de lado las descripciones y los personajes agradables, eso sería todo...
Mister anonimus, stanovnik velegrada, ponovo medju nama – kratke priče”Noć slomljenih strela” Sebastijana Sava Gor-a
Anarhizam se danas modernizovao a urbani buntovnik konformizovao. Svetska revolucija nije uspela, ostalo nam je da sami vodimo svoje bitke a ostao nam je i andergaund (underground). Pred nama je jedan andergraund opredeljen mlađi beogradski pesnik, rok muzičar i pisac, Sebastijan Sava Gor, koji nam u ovoj svojoj seriji kratkih priča pripoveda o urbanizovanim ambijentima Megalopolisa III, megalopolisa nužnosti, za razliku od futurističko-tehnicističkog Megalopolisa I, megalopolisa želje – Metropolisa, Frica Langa (Fritz Lang, 1890-1976), nikad ne ostvarenog, i Megalopolisa II - tepih-urbanizacije iz šezdesetih godina prošlog veka koja je obećavala “posao i stan za svakog”, ali neuspešno, što se kasnije uspostavilo i kao utopija. Andergraund je ovde važan kao jedini nastavak ideja o Svetskoj /modernoj/ revoluciji, nastalih na zdravoj osnovi Spenserovog konzervativnog anarhizma (Herbert Spencer 1820 –1903)sa krilaticom: “The Man versus the State / Čovek protiv države/”, a koji se takođe nikad nije realizovao kao “naivan”. Dok su se u medjuvremenu pojavile ideje o globalizaciji sveta i društvu bez države, ovaj umetnički pravac, mada naizgled globalistički, zapravo je jedini ostao anarho-podrivački i ima za krajnji cilj da podrije sve društvene sisteme, aparature i establišmente, bilo koje vrste, pošto ih smatra za prodate i pokvarene..."
***
Recension for the book - Sebastian Sava Gor: “The night of broken arrows”, Belgrade, 2014, short stories about the urban man. Text is analyzing urban man today, and find, in this short stories, it is quite different from the urban man of Megalopolis I / Metropolis of Fritz Lang - megalopolis of wishes/, and the urban man of Megalopolis II / massive felt-urbanisation from 1960 - urbanisation of disappointment/. Conclusion is that today we have Megwith cult of fun and games/ and that writer fight against that... fight for more nature and more "natural life"/ in yourself, everyday life, love.../
„...da je na Zemlji sve racionalno, ništa se ne bi ni događalo...“
- Fjodor Mihajlovič Dostojevski
Objektivna neracionalizacija je postala opšta pojava i u tom smislu egzistencija je ugrožena.
Tražeći, kao hodajući kroz mrak, autor uspeva da iracionalno, nadrealno, podsvesno, lično i kolektivno nesvesno, osvetli i da kroz sopstvenu prizmu, realizuje specifičnu i novu lingvističku formu, nov, literarni stil, kojim nam. predstavlja zbirku poezije, tako otvoreno slikovitu, bez poređenja, koketiranja, sa bilo kakvim
autoritetima, koja postavlja jako bitna pitanja, prvenstveno pitanja koja se tiču naše zajedničke egzistencje.
Na veoma jedinstven i snažno poetičan način, Sebastian Sava Gor uspeva da pretvari nadrealno u egzizstencijalno.
Sloboda
je termin koji više ne spada u domen “opšteg stanja”, pojedinca ili zajednice
već prelazi u termin “naučne-fantastike”. Biti slobodan u konstantnom
samoodnosu i sa malo odnosa sa drugima, je nemoguće. Ovo bi značilo da u
ropstvu sopstvenih misli i u robovanju “pod maskama”, kod odnosa sa drugima
postoji opsnost da se čovek potpuno izgubi.,ili
može, što je bolje, da se suoči sa svojim velikim neslobodnim Ja. Ovo
može da bude opasno. Treba prihvatiti najgoru varijantu sebe i opet konstantno
paziti na svoju uobrazilju i duševni mir. Duhovna retardacija, slika lične
i opšte nemoći. Od sopstvenog nezadovoljstva i nesposobnosti do sveukupne
hipnotisanosti. Nekada se čovek u nevolji obraćao Bogu, danas je sam sebi parametar, dok drugi više nije
sposoban ni da ga razume. Nije kraj a kao i uvek ono što danas jeste, sutra ne mora da bude.
Freedom is a term that no longer belongs to the domain of the "general state", of the individual or the community, but rather to the term of "science fiction". To be free in a constant self-relationship and with little relationship with others is impossible. This would mean that in the slavery of one's own thoughts and in slavery "under masks", in relation to others, there is a necessity for a person to lose himself completely, or he can, what is better, face his great unfree Self. This can be dangerous. You have to accept the worst version of yourself and again constantly watch out for your imagination and peace of mind. Spiritual retardation is a picture of personal and general weakness. From own dissatisfaction and incompetence to overall hypnotism. In the past, a man in trouble turned to God, today he is his own parameter, while others are no longer capable of even understanding him. It is not the end, and as always, what is today may not be tomorrow.
++++
La liberté est un terme qui n'appartient plus au domaine de « l'état général », de l'individu ou de la collectivité, mais plutôt au terme de « science-fiction ». Être libre dans une relation constante à soi et avec peu de relations avec les autres est impossible. Cela signifierait que dans l'esclavage de ses propres pensées et dans l'esclavage "sous masque", par rapport aux autres, il y a une nécessité pour une personne de se perdre complètement, ou elle peut, ce qui est mieux, faire face à son grand Soi non libre. . Cela peut être dangereux. Vous devez accepter la pire version de vous-même et encore une fois faire constamment attention à votre imagination et à votre tranquillité d'esprit. Retard spirituel, image de faiblesse personnelle et générale. De l'insatisfaction et de l'incompétence à l'hypnotisme général. Autrefois, un homme en difficulté se tournait vers Dieu, aujourd'hui il est son propre paramètre, tandis que les autres ne sont même plus capables de le comprendre. Ce n'est pas la fin, et comme toujours, ce qui est aujourd'hui ne sera peut-être pas demain.
Да би се “пробудио” дух, мора се прво “пробудити” свест. Када се свест “освести” и почне да контролише мисли, долазимо до првог степена наше “духовности”, тј. тада почињемо да се бринемо за сопствени дух – душу, коју тако јасно осећамо шта жели. Али будући да су несувисле емоције те које преовладавају у нама, а које услед разних психо-физичких недостатака и последица, неки пут на сасвим супротан начин, лош по нас, владају мислиама и нама самима. Пробудити самога себе је тешко али до “буђења”, може доћи и сасвим неочекивано. Уколико нашом свешћу почнемо да без утицаја са стране у тишни, са собом, кренемо у истраживање нас самих и света око себе, можда ћемо приметити да не доносимо тако плашљиве, злокобне, мрачне И више неподношљиве а већином наметнуте закључке. Опасно је и лагати себе па макар “најгоре” осудили себе за своје последице. Истина је увек та која обасјава душе својом оживљавајућом светлошћу.
*
“Све ми је слободно, али није све на корист; све ми је слободно, али све не иде на добро…” Ап.Павле Коринћанима.И.23
In order to "awaken" the spirit, one must first "awaken" the consciousness. When consciousness becomes "conscious" and starts to control thoughts, we reach the first level of our "spirituality", i.e. then we begin to take care of our own spirit - the soul, which we feel so clearly what it wants. But since it is incoherent emotions that prevail in us, and which, due to various psycho-physical deficiencies and consequences, sometimes in a completely opposite way, are bad for us, rule our thoughts and ourselves. It is difficult to wake yourself up, but the "awakening" can happen completely unexpectedly. If, with our consciousness, we begin to explore ourselves and the world around us quietly, with ourselves, without external influences, we may notice that we do not make such fearful, ominous, dark and unbearable, and mostly imposed conclusions. It is also dangerous to lie to yourself, even if you "worse" condemning yourself for its consequences. It is always a truth that illuminates souls with its vivifying light.
*
"Everything is free to me, but not everything is beneficial; everything is free to me, but everything is not going well..." Ap. Paul to the Corinthians. I.23
++++
Pour « éveiller » l'esprit, il faut d'abord « éveiller » la conscience. Lorsque la conscience devient "consciente" et commence à contrôler les pensées, nous atteignons le premier niveau de notre "spiritualité", c'est-à-dire puis nous commençons à prendre soin de notre propre esprit - l'âme, dont nous sentons si clairement ce qu'elle veut. Mais puisque ce sont des émotions incohérentes qui prédominent en nous, et qui, du fait de diverses déficiences et conséquences psycho-physiques, parfois de manière complètement opposée, néfastes pour nous, régissent nos pensées et nous-mêmes. Il est difficile de se réveiller, mais le "réveil" peut se produire de manière complètement inattendue. Si, avec notre conscience, nous commençons à nous explorer nous-mêmes et le monde qui nous entoure tranquillement, avec nous-mêmes, sans influences extérieures, nous remarquerons peut-être que nous ne tirons pas des conclusions aussi effrayantes, inquiétantes, sombres et insupportables et surtout imposées. Il est également dangereux de se mentir, même si vous « empirez » en vous condamnant pour ses conséquences. C'est toujours la vérité qui illumine les âmes de sa lumière vivifiante.
*
« Tout est gratuit pour moi, mais tout n'est pas bénéfique ; tout est gratuit pour moi, mais tout ne va pas bien..." Ap. Paul aux Corinthiens. I.23
.png)
.png)
.jpg)
