Sebastian Sava Gor

  Drugi Metak   Kao splinovi,   kao utvare su iz mene isijavale slutnje, zle slutnje, koje su mučile moju dušu. Spomenuo sam da sam imao osećaj, da je sve oko mene "prokleto". Taj osećaj me je pratio. Bez obzira na smeh, na društvo, na dobro iskorišćeno vreme, bez obzira na sve to, ujutru, najviše tada, kada sam se vraćao kući, osećao sam "prokletstvo", kao nešto što se mora dogoditi. Vezivao sam to i za samu kuću u kojoj živim i za njene ukućane ali i za zemlju i za nebo pod kojim živim. Mislio sam da sam i sam "proklet" i da se sa tim moram nositi i boriti.   Družio sam se u ovom periodu najviše sa Veljom, Stefanom, Cakijem i Sanjom. Ovo je društvo bilo vaspitano i iz dobrih porodica. Svi su išli samnom u gimnaziju, ali su bili godinu dana stariji. Vezivale su nas vrednosti koje nismo preispitivali između sebe. Do bližeg poznanstva i druženja je i došlo preko zanimanja i slaganja da su te vrednosti , prave vrednosti.   Došao je dan, da po drugi put g

Filozof do filozofa…        Leo je bio harizmatičan, uvek lucidno raspoložen, duhovit i pre svega jako inteligentan i senzitivan mladić. Upoznao sam ga u gimnaziji.  Nezgapne crte lica, izražena vilica, pomalo kriv nos i debele naočari se nisu uklapali u ono što je on posedovao kao čovek u svojoj unutrašnjosti. Ipak ako bi se zagledali u njegove zelene oči mogli bi tu lepotu da vidite. Za garderobu nije mario čak je dolazio u najofucanijim mogućim farmericama, prljavim patikama i izlizanim mantilima u gimnaziju koja je bila na glasu po svojoj pedanteriji.   Imao je odlične ocene ali učio je sat vremena pre škole sedeći u "Šansi", kafani na Tašmajdanu, uvek sa pola litre crnog vina pored sebe. Sve što je pročitao i čuo na času bilo je dovoljno za odličan uspeh. Društva u školi nije imao puno i nisu ga mnogo voleli. Njegov buntovnički duh je bio nemilosrdan kada su ljudi osrednje pameti umeli da ga kritikuju zbog najbanalnijih gluposti. Grof ga izrazito nije voleo i to upravo z

  “Špric” Napisao sam da skoro celo leto nisam bio kod kuće. Odmah posle Danice, sprijateljio sam se Miletom. Viđali smo se tog leta pa posle toga više nikada. Mile je bio sam kod kuće, njegovi su otišli na letovanje. Mile je, isto tako kao i Danica, insistirao da ostanem kod njega i pravim mu društvo. U to vreme smo obojica trošili dobru količinu heroina dnevno.   Jedno veče nisam mogao da nađem “dop”. Mile je rekao da ima nekog prijatelja. Sa njim smo se našli kod Doma Omladine i nedaleko odatle je prijatelj uzeo naš novac i otišao da sredi šta nam treba. Prošlo je čitavih pola sata, Miletu i meni kao tri, nikada nisam voleo čekić. Napokon se prijatelj pojavio. Zenice mu se nisu videle. Predložio je da uđemo u zgradu i da u liftu razdelimo paketiće. Dao je svakom po paketić. Otvorio sam svoj i belo pogledao Miletovog prijatelja.   - Šta je ovo?   - Kako šta je? - lagao je svakim slogom.   - Ovde nema kvoter a kamoli gram... se' ti šališ?   - Nisam ja kriv a i ovaj moj

  Kao na filmu…       Dok sve ovo pišem, moram priznati da se na izvestan način osećam u najmanju ruku čudno. Prebirem svaki dan po svojoj prošlosti sa određenim naporom da se prisetim što više zanimljivih podataka. Meni se život još od malih nogu odigravao kao na filmskoj traci. Možda je i strastvena ljubav prema filmu tome doprinela. Otac me je vodio u lokalni bioskop koji više ne radi već predstavlja nekakav kulturni centar. Svake nedelje sam gledao na velikom platnu kao dečak od nepunih sedam godina, sve Diznijeve dugometražne crtane filmove, Brus Lija, Konana, raznorazne vestern filmove i ko zna šta još. Ni kasnije kada sam malo odrastao nismo prestali da odlazimo u bioskop. Sećam se na primer projekcije "Balkanskog Špijuna" u bioskopu "Šumadija" na Voždovcu. Tada više nisam bio mali, ali tamo gde se publika gromko smejala, ja sam teško disao. Kada je u kuhinji "Čvorovića", zasijalo podmuklo crveno svetlo, bio je vrhunac, već mi nije bilo dobro. M